Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju

Nedavno su crvena formula, omiljeni kačket i plastični vojnici, napustili detinjstvo mog sina. Kad deca prerastu neke stvari, odlaze od njih sa lakoćom i bez muke, iako su im nekad bile najvažnije na svetu. Odrastanjem čovek gubi tu čarobnu sposobnost. Život nam poklanja uspomene napravljene po našoj kreaciji. Otud nemamo pravo na žalbu.

Juriš sve te stvari, za koje misliš da će ti doneti sreću. I, na kraju, kad ih konačno stigneš i dosegneš, shvatiš da u rukama imaš prazninu. A sreća? Sreća se uveliko koketno smeši i izmiče nekom drugom, na nekom drugom, novom ćošku… Da sam cvet, cvetala bih veoma retko, u visovima, kršu i karstu, na područjima nedostupnim čoveku. I latice bi mi se, to je gotovo sigurno, otvarale samo noću. Okreću ljudi glavu od tuđe brige, tuđe bolesti, tuge ili smrti. Neće čovek da pruži ruku čoveku. Odakle mu hrabrost, ili možda gotovo besramna ležernost da pomisli da sutra to neće možda biti on? Egoizam srećnih? Nečoveštvo? Ili samo – čovek? Ovo poslednje mi uvek utera strah u kosti. Zaustavite Zemlju! Ne, neću da siđem, hoću da gurnem neke koji mi idu na nerve. Kad ne pristaješ na manje, ne dobiješ ništa, ali imaš neki osećaj pobede, i slobode.

U životu svi ponekad padnemo. Razliku naprave samo oni koji ustanu i pruže ruku onima koji to ne mogu sami. A onda pustiš omiljenu pesmu, da ponovo doživiš ono što se nije desilo. Život nam na licu ostavi otiske svojih đonova. I tačno se vidi preko koga je pregazio strojevim korakom, a preko koga je prešao na vrhovima prstiju. Ovako je govorio Duško Radović još 1979. godine: „Ozbiljni ljudi su usamljeni. Oni ne pripadaju ovom masovnom pokretu lakomislenosti i površnosti. Poraženi su pamet i ozbiljnost i nastalo je veliko narodno veselje“.

Teško je ostati normalan u moderno doba, jer se normalnost redefiniše gotovo iz dana u dan, dok nam na kraju sve ne postane normalno, što je ultimativni plan ili možda konačni nivo spoznaje života kao takvog. Ako vam je udobno, pustite život neka prolazi. Ili nemojte. Možda bi vas to umrtvilo. Možda baš treba ustati i porvati se s njim, da se osetiš živ. Individualno je to. Ma individualno je sve. Man'te se opštih saveta.

Volela bih da nađem libreto koji je Glen Guld pisao za životinje i da ga prezentujem jednom stadu talentovanih goveda na jednom proplanku koji sam videla samo na slici. I samo je potreban čovek bez uglova odakle gleda, ogoljen bez interesa, koji nosi u novčaniku samo široku sliku lepote, svakome poklonjenu, da je grlimo i u njoj se ušuškamo. Nije on retkost, samo se plaši da prizna da je zalutao među kurjake.Vreme je da se vratimo kući. U svoju pesmu, na svoju zemlju, u svoje snove. U stvarnost kakvu zaslužujemo. Pa da ponovo napišemo korake, želje, otkucaje i ljubav. Žive i slobodne.

Dubok san na jastuku plovi po moru svojih fantazija. Nešto je puklo u daljini. Srećom dovoljno daleko. I srećom, konačno.

P.S. Plaše me ljudi kojima je problem to što se rečca NE od glagola odvaja, a od glagolske imenice i prideva ne.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Nekada su vijesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila. Volela sam nekad ovakve dane, kad te trag mirisa podseti na sve ono što si nekad bio, na ono što danas jesi, pa te čvrsto zagrli ona misao, na sve što želiš postati. Danas je neušuškan, svestan da je na otvorenom polju i da najmanje zavisi od tebe. Dan koji je teško voleti… Zaborav je lep, kažu to svi. Svi, koji nisu grčevito grlili boju glasa, koja je surovo tonula u šapat. Ne ljubi zaborav, nikom nije dobro doneo, osim onoj lenštini od srca, koje je kucalo na silu. Jedva.

Najveće moje bogatstvo i imetak su sati koje sam provela ništa ne radeći. Oni su me najviše oblikovali i obrazovali i dali autentičan pečat mom unutrašnjem Ja. Onaj ko razume razliku između dosade i dokolice, razume o čemu ja ovde slovim. Oni drugi, i nisu mi baš toliko važni. Um je čovekov kvarljiva i potkupljiva igračka. Selektivno pamtimo, čak i ono što je um odlučio da zapamti, razum oblikuje onako kako mu je prihvatljivo. Mnogo je uspomena koje izgledaju bajkovito, šareno, kao staklići kaleidoskopa. Ali ako sećanju skinemo dioptriju, to više nije to. Uvek sam bila podozriva prema srećnom ishodu stvari. Naš unutrašnji nesklad malo toga uspe da pobedi. Kada se ruši, ruši se jednim potezom, bez obzira da li si gradio dugo i polako ili sklepao na brzinu. I nije važna veličina onoga što je sagrađeno, važnija je preciznost udarca u slabu tačku. Desilo vam se sigurno da naprasno nešto shvatite i da se onda lupite po čelu u neverici pitajući se kako se toga ranije niste dosetili. E pa niste, jer nije bilo vreme. I ne pitajte se više kako, nego zašto sada i šta treba da učinite sa tim saznanjem. Jer svako saznanje je putokaz. Na kraju, uvek možeš da odeš na kafu, sam. Zapališ cigaretu, prelistaš štampu, gledaš prolaznike, ćutiš i pustiš malo sebe na miru. Nekada su vesti putovale danima, stizale sporo, ostavljajući prostora da se saberemo i povučemo u neku drugu perspektivu, posmatrajući vlastitu kreaturu iz prikrajka.

Čitam, a i svedočila sam kako su uspeli neki novi principi u borbi protiv režima. Demonstracije zamenili litijama, spoljašne sukobe unutrašnjim sabranjem, revolucionarnu energiju strpljenjem, a sile destrukcije ustavili manifestacijama etosa. I onda više nisu bili izbori već moralno opredeljenje. Još samo da i mi u Srbiji uzmemo to za uzor, pa da kolektivno povratimo poverenje u svoju sudbinu.

„Viđi posla cara naopakoga, koga đavo o svačemu uči: Crnu Goru pokorit ne mogu ma nikako da je sasvim moja; s njima treba ovako raditi (…) Pa im poče demonski mesija lažne vjere pružat poslastice.“ Sve je znao vladika Rade.

Noć je bez vetra, bez snova, bez suštine. Bilo bi dobro rasejati misli da ih jutro ne zatekne na delu. Da mi ne diraju glasne žice. Da ne postanu novi otkucaj, da ne lupetaju po olucima umesto kiše. Da se ne povrede opet, idioti.

P.S. Imam napad entuzijazma, moram da prilegnem dok me ne prođe.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kad god sam zalutala, uvijek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči

Prišunjalo se ono doba noći kada ja na pustim raskršćima obasjanim velikim, okruglim mesecom, osluškujem šta to šapuću naši preci… Pa svako svoje… Nasleđe. Sve dok živi u nama, prošlost nije prošlost, već sadašnjost koju vodimo i u buduće dane. Svi mi imamo ta neka poglavlja naših biografija, koja se nikad ne čitaju naglas. Ponekad, ukoliko se učini da je možda ipak moguće, ponekad ih nekome, ispod glasa, tiše od šapata, na samo uho izgovorimo; ili ih zauvek ostavljamo zaključana. Nema nikakvih garancija u međuljudskim odnosima, ma kakvi oni bili, i ma kakve mi očekujemo. Kao što negde već rekoh, ako hoćeš garanciju, kupi usisivač ili mašinu za veš. U protivnom, moraćeš da se pomiriš sa unapred poznatim i neočekivanim ishodom.

Oni koji su pola života proveli u raznim „situacijama“ znaju da je najopasnije kad sve prođe. Moj deda je, kada je konačno prošao agoniju i maltretiranja politike i države jednog Zagorca, prvog dana svoje sopstvene duhovne, duševne pa i materijalne slobode, dobio infarkt. Prvog dana! Srce se opustilo, zbacilo teret i – posustalo. Nije prepoznalo slobodu. Za srce je, u stvari, najopasniji taj prvi gutljaj slobode…

Spotakoh se o nešto; sagnem se, podignem ga, na dlan ga nežno stavim. Tačno sam osetila taj momenat, jer ruka mi postade odjednom utrnula – to je izdahnuo na mojim dlanovima još jedan nedosanjani, nedostižni san. Postadoh teža za još jednu tugu. A mi… Sreli smo se negde između svetova, u tom malom prolazu gde se ukrštaju sudbine, u tački u kojoj svemir potpuno utihne. Utihne, da se šapati duša mogu razaznati. I prepoznati. Kad streseš s ramena normalnost i okove tuđih normi, zakoračiš u svoje ludilo, pronađeš sebe i vratiš radost svojoj duši. Da ako dan krene loše, to ne znači da ne može da se popravi, jer postoje majstori koji rade te popravke besplatno. Kad god sam zalutala, uvek sam se vraćala na polaznu tačku, sebi. I ne iz straha da ću ponovo zalutati, već iz potrebe da pogledam tu budalu ponovo u oči.

Volela bih da imam brvnaru na nekoj planini, a ja ću joj lako dodati pucketanje drveta u ozidanom kaminu i trofejnu pušku iznad vrata. Ogrnuću se vunenim ćebetom i sesti pod trem. Evo, već sam zagledana u daljinu, usporenim pokretima nogu lagano ljuljam stolicu. Škripa nogara povremeno narušava tišinu… Vrelina izbija iz zidova šolje, osećam je u dlanovima. Miris kafe nošen isparenjem, stapa se sa izmaglicom… Još par toplotnih udara pa nam dolazi vreme za kafu ispod ćebenceta. Naiđem na ostavljen utisak, pa ga vratim vlasniku.

Svima koji danas kreću u školu, u ovom neizvesnom i čudnom vremenu, želim srećne i bezbrižne školske dane. Da se deca vrate deci, a normalno detinjstvo u njihove živote.

P.S. U Srbiji i dalje sunčano. Padavine ni u najavi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari