Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Samica od želja

Objavljeno prije

na

Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke

 

Nikad me nije bilo strah prelomnih trenutaka, onih koji mogu da promene život. Uvek sam se plašila sebe, da ću poverovati da je lakše predati se, a još gore navići se. Često jače zaboli pogled na posledice nego činjenica da smo robovali. Vremenom zaboravimo kakav je osećaj biti bez slobode, ali nikada na obzire koji su nas vezivali, sputavali i zauvek promenili. Slobodna sam. To mi zvuči kao parking mesto.

Potpuna rekonstrukcija ličnosti u susretu sa jakim emocijama. A dosadna sam rekonstruisana. Ali sve je nevažno ako umeš da zevneš i da se protegneš tako da nebo uzmakne, jer se uplaši da ćeš ga pocepati prstima… Kad kreneš goloruk na sudbinu, zasuci rukave. Život uvek kasni ako si spreman da čekaš. Prođe vek u pripremi trenutka. Putujem mislima ka sunčanim, u rosi jutra okupanim vinogradima, gde ruka vredno svaku travku oko stabla ubere, gde vreme meriš po toploti zvezde, a hlad je druga kuća. Prijala bi ova kiša negde na planini, dok pravi sklad i ritam sa krošnjama. Pune se pluća kad četinari zamirišu dok magle u kotlinama polako postaju oblak što nestaje… Na pogrešnom sam mestu, inače bih bila srećna. Srećan je pridev izveden od imenice sreća. Sretan?  Pa od Srete, naravno.

Povodom korona virusa, Ministarstvo zdravlja je izdalo upozorenja i preporuke kojih treba da se pridržavamo. Je l’ upozorenje da imamo lavovske gene, da virus ne napada žene, da možemo da napravimo vakcinu ako bude potrebe, preporuke da idemo u šoping u Milano ili na nešto drugo misle? Socijalna anksioznost konačno ima koristi, ne ljubim se i ne pipam se s ljudima bez preke potrebe, preka potreba je samo saučešće ili kad me primoraju. Optimizam je važan.

U trgovinama predapokaliptično. Ljudi grabe toalet papir, brašno i konzerve, ja razmišljam koliku zalihu duvana da napravim. Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke! Mene bi bilo sramota da uzmem i pakujem sve sa polica u svoju korpu ma kakav armagedon da mi preti. Ničija guzica nije bitnija na ovom svetu, pa tako neće biti ni vaša. Svo to samoljublje i “sam sam sebi najbitniji” je mnogo dublji problem iz kojeg svakakvi problemi izviru, no, za to sad vremena nemamo pa malo više obzira jedni prema drugima, jer tim je uvek jači od pojedinca. Igrajte kao tim. Hvala bogu što nemamo ekonomiju, inače bi bilo štete.  Eno, akademik ima i sistem odbrane od virusa, ja stvarno ne razumem kako je uopšte moguće da mi još uvek nismo pretvorili olovo u zlato sa ovolikim  genijima na svakom koraku, bukvalno se saplićemo o nobelovce po ulici.

Gledanje u daljinu pomaže, samo ako, negde tamo, možeš da vidiš bliskost. Tražiti smisao života je besmisleno. On je uvek tamo gde se zatekneš. Proleće je najlepši deo godine i iščekivanje proleća najlepše jedvačekanje, ali ima proleće tu jednu malenu začkoljicu, skroz malecnu – melanholiju u sumrak. Pa ko se ne obesi i ko pretekne, sačeka novi sunčan dan.

Zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja: KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA.

P.S. U svom ovom ludilu, teši me to što je Vučić najavio da će svuda ići bez maske…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nijesu svi krajevi tužni, neki su samo rascvjetali

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podijeli je sa mnom, Predrasudo

 

Danas mi treba jedan porodični ručak. Da bude nedelja. Da baba posluži supu sa domaćim rezancima. Da pokojni deda supom isfleka košulju. Da tata stavi previše bibera u supu i da mu pocrveni nos, a brat i ja da se krišom kikoćemo. Da bude pečeno pile. Da lomimo jadac, ja da izgubim. Tetka da napravi sok od zove, ja da zapevam jednu dalmatinsku, a niko za mnom. Da svi budemo živi i predani trenutku, kao da ništa važnije od toga na svetu ne može da se desi… Sve te slike u glavi. Duša je kao posetilac muzeja umetnosti, koji ništa ne razume, ali je dirnut. Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podeli je sa mnom, Predrasudo.

Sigurna sam da nesanicu imam zato što postoji lepše mesto gde mogu zaspati. Jedva čekam da ponovo otvore granice pa da opet imam onaj osećaj da mogu da otputujem na najlepša mesta na svetu, a ne mogu jer nemam para. Jako je bitno između svega, ne raditi ništa i posmatrati nebo.

Najtužnija slika: Srbi protiv Srba, ispred Skupštine navijaju na nepostojećoj utakmici, razdvojeni žandarmerijom. Opet. Uvek. Šta će nama neprijatelji dok imamo nas.Večni su odavno postali kukavice, plašili su se suočavanja sa posledicama svojih izbora, pa im je umiranje bilo najlakše rešenje. Posle izbora prionimo na bećarsku ekonomiju. Rasprodajmo očevinu i zadužimo se kod komšija. Braćo Srbi, Bog nam dao sve što želimo jedni drugima.

Srbija je zemlja gde četiri poslanika štrajkuju glađu i to svi iz različitih razloga. U Srbiji ima ljudi kojima ne treba štrajk da bi bili gladni, ali o njima nažalost niko ne govori. Pred Skupštinom sede na tapaciranim stolicama glumeći štrajk glađu između obroka… iz stranke su koja ima apsolutnu vlast u zemlji. Kakva gomila neinventivnih idiota koje svet nije video!

A onda me je jedan razgovor nasmejao i ulepšao mi dan. Saznala sam da je preminula u stotinu devetoj godini izvesna Božana. Ožalošćene kćeri, sinovi, unučad, praunučad, čukununučad (kamenorezačka mafija se smeška).

„Tragedija. Da li ste obavestili njene prijatelje? Kako se zove dijete od čukununučeta?“

„Ne znam. Bele pčele, možda.“

„Oni su stali kod te barijere jer nisu znali termin. Rječ. Jeste, bele pčele. Ali deluje previše deskriptivno. Neprecizno, pesnički razbarušeno. Zamisli da na plakati stoje bele pčele, bumbari i slični insekti. Bila bi to izvesna karnevalizacija cele stvari, zar ne?“

„Ja sad to zamišljam i mislim da bi bilo sjajno“.

„Otprilike kao neka poetsko–fantastična basna… I mravi. Gusenice. Zrikavci. Poneki cvrčak. La Fonten…“

„I to beli…“

„Beli Rusi, plavičaste bubašvabe. Mlada partizanka je u svom žiću i iznenadnoj smrti, ušmrknula sve moguće nazive, varijacije, stepenove i neslućene mogućnosti jezika našeg… A sa njom nam je sve to otišlo u nepovrat. Šurnjaja je, recimo, sjajna zgoda. Ona vraća nadu posle ovog poloma. Znaš li ko je šura? Kad se oženi ženin brat onda se vaspostavi šurnjaja. Šure moje devet Jugovića, al’  šurnjaje ni od korova… Avaj“.

Prstohvat smisla na živu ranu stvarnosti.

P.S. „Podeli ikonu i napiši Amin ako želiš da ti Bog čuva zdravlje…“, takođe ima pravo glasa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Smijeh i druga kidanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvijek imamo jos jedan svijet u džepu

 

Nešto razmišljam, kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo. Kad bi se desilo nešto lepo, ali neko kolektivno pročišćenje, ne ovi mikrosvetovi koji se već nekako drže, nego čuješ vest, stane ti dah, ptice polete iz krošnje. Vest: Stari šeširdžija i kapadžija otvorio radnju. Sve se razvedri kad pročitaš: „Pravimo cilindre, polucilindre, žirado šešire! Ručni rad, od filca i zečije dlake“.

U mojoj glavi čuče nenapisane knjige i plaše se da preseku pupčanu vrpcu kojom su vezane za koru mozga i iscure kroz nos i prste. Reči su transkribovane misli. Rečenica ima svoj slovni kostur u kome su povezane reči kao  nukleinske baze u DNK. Život rečenice je njen smisao. Živi kao i čovek, dokle god je vidljiva ili dok je se neko seća. Neću te ja rečima. Ja ću te zamišljenim susretima ispod sunca, onim osećajem kad se okreneš kao da si nešto zaboravio, onim dodirom kada prstima dodirneš umorno čelo, kad zatvoriš oči očekujući čudo ispod trepavica. Neću te rečima, jer si ti mnogo pre njih. Nekad mi dođe taj suicidan nagon i samo bih se grlila, grlila, grlila… Ljubav je kad u nestašici mozga daš srce. Preživiš, zakopaš svaku nadu i onda ti je neko ili nešto nanovo probudi. Nema goreg. Da se ljutim? Na koga? Ja dramu režirala, radila kasting, scenario, montažu. I sad bih krivca što su i glumci, i uloge, i radnja, i tekst loši? Ništa suze sad. Gotovo. Najteže je ubiti snove, nadu, želje. Naročito ako su teško ostvarivi i nemogući. Takvi žive koliko i mi. Neka iskustva nas uče da ih je nekada najbolje nemati… Rekao je Dostojevski da u svakom životu ima dana koje treba izdržati i to je sve što o životu treba da znamo.

Dok penzioneri mile lagano ulicama, omladina na prozorima lupa u šerpe. Sasvim normalan dan… Policijski čas je ukinut i za ekipu iz vlasti i za ekipu iz opozicije, samo glupi građani, na čijim grbačama žive i jedni i drugi, poslušno poštuju zakone ove jadne države koju nije, da ‘prosti Esad, samo onaj ko je žurio na autobus. Zamislite državu koja ne može da uhapsi lopove, nego im dolazi pod prozore i pušta pesmice s porukama da su lopovi. Dajte narodu provokacija, naseda mu se.

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvek imamo još jedan svet u džepu. Nekako mi je najveći uspeh u životu kad pogledaš oko sebe i shvatiš da se ni sa kim ne bi menjao.

U peščanom satu živi pesak. Proždire vreme. Vrpolji se u satu. Privilegija onih koji imaju peščani sat je u tome što kad je tiho, a sluh u pregnuću, mogu umesto banalnog mehaničkog tik-takanja časovnika, stvarno čuti šum vremena. Ne bih da dižem paniku, ali ističe nam.

P.S. Ništa više neće biti isto, biće istije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u stvarnost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ublažavanje mjera. Zar ne treba vjerovati čovjeku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj virus i postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze

 

Htela sam danas čitav dan da provedem u pidžami, ali sam ‘ladno zaboravila jutros da je obučem kad sam ustala… Kakav dan! Od danas i penzioneri mogu da izađu u šetnju, na šest stotina metara od kuće… Otkako je Željko Mitrović počeo sa ozoniranjem, situacija se rapidno popravila i otud ovo ublažavanje mera. Zar ne treba verovati čoveku koji je preležao virus Miloševića i viruse nakon petog oktobra, i koji ima sve predispozicije da preleži i ovaj sadašnji virus i opet nakon toga postane još imućniji, pardon imuniji i na buduće zaraze koji ovu zemlju pogađaju decenijama?! Šta sam sve danas čula i videla, tačno zavidim Filipu Višnjiću. Samo treba imati zdrav razum moje komšinice (90 godina) koja, kad počnu vesti na televiziji, uzme da rešava ukrštene reči. Kao da životni udes, guslarski talenat i markantan izgled nisu bili dovoljno upečatljivi, sudbina je Filipu Višnjiću dodelila i to da mu žena nosi ime čija je lepota takva da pobuđuje jezu – Bijela iz sela Mrtvice… ne znam što ovo sad rekoh.

Dođu praznici pa tek onda uvidiš koliko imaš i nemaš. Da bi se ono što je veliko moglo sagledati u celini, neophodno je uputiti pogled izdaleka. Da bi se razumela veličina u svojoj celovitosti, nužno je udubiti se. Ali kako se udubiti ako je daleko? I kako sagledati ako je preblizu? Jedan od upečatljivijih jevanđeljskih stihova je: „Verujem, Gospode! Pomozi mom neverju!”, jer veru i sumnju ne otkriva kao energije koje večni međusobni antagonizam čini nespojivim, već kao nerazdvojne sile na čijem uzajamnom treperenju počinje paradoksalna dinamika duhovnog života.

Sećam se kad me je moja trogodišnja ćerka pitala: „Zasto se glava zove glava?“

„Kada o tome razmišljamo neophodno je prvo podsetiti se Platonovog dijaloga Kratil, kojim se začinje filozofija jezika i utemeljuju neke od ideja iz kojih će se kasnije razviti gramatika. Takođe, valja poznavati strukturaliste, De Sosirovo razlikovanje oznake i označenog, motivisanih i nemotivisanih reči, akustičke slike i prirode pojma…“

Trogodišnjakinja pažljivo sluša, povremeno trepne, pa kaže: „Znaci ne znas“.

Suočila sam se sa neznanjem, ali kosmička nepravda me skameni:

Preminuo je dr Miodrag Lazić (65), čuveni niški hirurg, od posledica zaraze virusom COVID-19. Pitate se zašto niste znali za dr Lazića pre njegovog stradanja? Zašto nije bio uzor našoj deci i primer koji društvo treba da ceni? I ako se niste pitali, pitajte se sad. Nadam se da ste sad shvatili da imamo ljude, ali ih bitange decenijama sklanjaju od naših očiju. Večeras Srbijom i Republikom Srpskom odjekuje Marš na Drinu, a smrt se opet obrukala. Dr Miodrag Lazić je uspeo ono što je u životu najteže i što ujedno najveće ljude čini najvećim – ispunio je vlastitu sudbinu.

P.S. Sva shvatanja uredno posložena, skoro pa po boji.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo