Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i tjeskoba

Dan je nepristojno lep. Sve me sramota što ga načeh. Po kalendaru Prirode, kada je Dan ovako ludo lep, ne radi se. Crveno slovo. Glava mi u oblacima nestala, još se nije vratila. Kako ću sad ovako obezglavljena. A noć samo čeka da podvuče crtu danu. Kad sabereš, da znaš koliko si sebi ostao dužan. Oduvek sam bila na ratnoj nozi sa snom. Nikako nisam umela da prihvatim stanja u kojima smo živi, a nismo živi. Oduvek sam verovala da nam se sve što prespavamo neće ni dogoditi. Osim smrti. Nju ne možemo da prespavamo. Zato i ne volim stanje sna. To mi je nekako smrt na rate.

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i teskoba. Opet me obuzima taj osećaj za koji nemam adekvatan izraz. Samo znam da je težak kao kamen oko vrata, ponekad vodenični kamen i vuče na dno, ponekad brilijant. Ali uvek nekako miriše na usamljenost, na nerazumevanje. Ako bih ga predstavljala bojom, bio bi ljubičast. Kao modrica. Toliko su nam se oči navikle na mrak, da više ne primećujemo da uopšte nema svetla.

Uvek me je fasciniralo koliko stvari možeš saznati samo ako si dovoljno nezainteresovan. Srbija je toliko NAPREDNA da kod nas velike stogodišnje poplave dolaze svakih pet godina. Prvorođeni prešao igricu. Pričao sa robotom. Kakva veštačka neinteligencija! Ovo vreme vapi za JEDNOM MOTKOM, a ruke nikad mlitavije. Ipak, Srbija je zemlja izobilja. Oskudevamo samo u kapi koja je prelila čašu. Ma zašto su …. uglavnom Marjanova? I ko je taj Marjan?! Rešićemo. Izgovaranje ove reči je idealan način da na neodređeno vreme odložiš rešavanje nekog problema. Često sa predikcijom budućih događaja koji se nikada neće desiti.

Nikad ne čuh psovku poput, „'bem ti đavola“. Ipak je čovečanstvo arhetipski, kopitarski, obazrivije prema čudotvorcu no prema tvorcu. Imam tu neku tugu koja se skamenila u meni i ne da se isplakati. I džabe joj okrećem leđa, strpljivo me čeka. Kao smrt. Volela bih da mi neko drži ruke dok odustajem. Ono kad te niko ne šiša… jer ne ume.  Sudbina onih stvari koje čoveka u jednom trenutku zadive često je takva da se, nakon što mine prvobitna draž čuđenja, srozaju u red stvari koje su običnije od običnih, da bi potom iz doživljaja nepovratno iščezle. Samo da me ne napusti moć radovanja malim stvarima i uživanja u onome što imam.

Grmljavina sve bliža… Opet nevreme. Gledam u nebo i ugledam moju babu…Gleda u oblake i moli se bogu. Pomislim, ima li šta teže od gledanja u nebo, sa svešću da je dovoljno da padne grad, pa da sve što mukotrpnim radom gajiš i od čega živiš bude uništeno?

Ništa nema više strpljenja od neizbežnog.

P.S. Ne treba niko da ugasi svetlo kad krene iz Srbije. Ovde neko treba da pusti vodu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Svako sjećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš

Život je prestao da piše romane. Tek ponekad redak izbaci. Kratke tragedije, poneki ljubavni ujedno. Gviri zdrav razum iz mišje rupe, ne sme nosić da pomoli. Današnje vesti: Desanka i u jednom danu izlečeno cirka 3200 osoba od korone, i SNS smaranje po ulicama, i letnje zadušnice… Akcije skupljanja đubreta uz reke, to se zove ekološki svestan građanski aktivizam. Kad smo mi bili mali, zvalo se radna subota. Mnogo je, ljudi, na ovu napaćenu, trapavu subotu, mnogo je. Ko zna, možda bismo mi i bolji bili da onaj od Gore nije odlučio da na nas potroši samo jedan dan. Zbrzao nas načisto i, eto sad… Tu smo, gde smo. In adr njuz, puklo jaje od Vaskrsa. Prisećam se svoje babe koja proriče crne dane i svetski rat. Svako sećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš.

Ponekad ono što se čoveku učini dobrim ili čak izvrsnim, nije ništa drugo do osrednjost koja je imala tu sreću da se javi nakon niza lošeg. Važi i u ljubavi i u politici. Tražim novi broj da se dozovem pameti, na starom broju mi se više pamet ne javlja. Vratiš se po osećaj, ljudi tamo više nema odavno.

Najlepše i ujedno najčešće poslednje reči, nečuvene jer se izgovaraju u sebi, koje znače vrhunac sreće za kojim i inače svako večito traga: Sad bih mogao da umrem. Ako je orgazam mala smrt, kako tvrde Francuzi, smrt je golem orgazam. Malo šta je promašeno kao to požurivati. Odrasli smo ljudi i bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, nego obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Onaj ko je učio na tuđim greškama nije ni živeo. Zato se smejmo. Smeh ne rešava probleme ali situaciju čini podnošljivom. Ubeđuju te da ti je dobro i da treba da budeš zahvalan, jer uvek može biti gore. Može biti rata, možeš se razboleti, ne daj bože, glavu izgubiti… A ti zapravo toliko toga lepšeg možeš i niko ti to ne govori… Da možeš. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega. Ta paulokoeljska želja i potreba čoveka da ubeđuje sebe u moć podsvesti, svesti, večnost, snagu uma … napravila je od čoveka budalu. Kad prevaziđeš potrebu nazivanja stvari njihovim imenom, ostane ti omiljena melodija, omiljena boja, sakriveno sklonište iza trepavica… To je mikro svet, koji traje milijardu godina u tvojoj sekundi. Onda odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Filigranski precizno, oštrim perom oka, kroz vreme, oblikujem sliku želje. A želja sve veća, okatija, blistavija. I slika koja se ne rami vidokrugom.

Zagrlite svoje vreme. Ili samo zagrlite. To rade ljudi koji te vole. Zagrle te i vole te i kad nisi tako drag.

P. S. Nije krivo čudo što se ne dešava, već mi što mu ne pomažemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

U isto vrijeme me različiti osjećaji obuzimaju cijelu. Logika negdje krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog

Nije svaka noć ista. Neka je moja, baš moja, I samo smo jedna drugu čekale. A neka poput ove… Ogroman prostor praznine. Vreme do jutra – nemilosrdno. Odlutaju ove moje misli, skitaju, pa se vrate. Plašim se, jednog će dana naći neku sigurniju, bolju i pitomiju glavu, pa će me napustiti pre nego što budem spremna na to. U isto vreme me različiti osećaji obuzimaju celu. Logika negde krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog! Odsustvo teških i pesimističnih misli u meni izaziva strah da sam daleko od istine. Al’ neka me malo, da i ja odmorim. Ne slomiš se tamo gde si najtanji nego tamo gde si najtiši. Od ožiljaka imam jedan veliki na poverenju i neke sitne na ponosu. I žignu s vremena na vreme. Danas mi je sve bledo: raspoloženje, lice, zdrav razum. Apelujem na boje da mi se vrate. Razumu se ne nadam. Lepota će jednog dana da izbledi. Ono što ostaje je elegancija, obrazovanje, lepo vaspitanje, ljubav. Sve je to šarm. A on nema bore.

Ljubav uvek pobeđuje, kažu. Ljubav ne pobeđuje, zato što se ne takmiči. A pobeda podrazumeva takmičenje. Kad je takmičenje, nije ljubav. Umem da nestanem kad me najviše ima. Kad odlazim vrata ostavljam otvorena, jer retko kad znam na kojoj me strani više ima.

Kažu u Crnu Goru ne možemo. Ako sam dobro razumela premijera/ku – da Crna Gora nije ovako postupila mi bismo i dalje bili prijateljski raspoloženi prema njihovim kriminalcima, ali pošto su ,,ovo“ uradili nećemo više?! Na Balkanu mi i Hrvati svojatamo jednog Teslu, dok braća Crnogorci tresnu da je Frojd Crnogorac. A ja baš planirala da provedem neko vreme u Frojdovom zavičaju. Nisam htela da ulazim u tu vrstu budalaštine što oca psihoanalize jedna persona u crnogorskoj skupštini determiniše na taj način. Očigledno ne zna ni po čemu je Frojd zaista poznat, mislim, osim što je iz Crne Gore. Nađoh da je persona profesor, pazi apsurda, srpskog jezika i književnosti. A predaje crnogorski – predmet koji nije završila. Znači nestručna. Kao da je došla iz Vučkove ekipe da volontira. No najveći je problem što je ovo što ona (i većina u svim skupštinama na Balkanu), prosipa po Skupštini, svakodnevica. Nije ovo izuzetak, već pravilo. Hegel iz Lješanske nahije, Niče sa Cetinja – Tako je govorila Aleksandra. A Frojd, čegović je? Nije se izjasnila, verujem da hoće u sledećem zasedanju. Da je Getea pomenula, pa da negde nađem poveznicu. Ovo je jedno od suvislijih izlaganja, kad bismo terali mak na konac, i zaboravili na muke javnog nastupa, mogli bismo da primetimo i da je za Frojda rekla SigmunT, ali toliko zločesti nismo. Mrtva trka ko ima veće budaletine.

Ja verujem da je ovo samo pokušaj da se srpski turisti namame u Crnu Goru i spasu sezonu, po principu: „KO, BRE, NE SME DUĐE!“ Na kraju, nekada se bežalo preko Albanije, došlo takvo neko vreme…

Zagrljaj od mene, a zagrljaj nije zagrljaj ako posle ne možeš o njemu malo da razmišljaš. Zagrljaj je kao kad se nađeš na lepom mestu i pogled ti pukne široko. A tebi lepo i milo. Srećan si.

P.S. Ne moramo oko svega da se složimo, ali uvek možemo kao ljudi da se pobijemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari