Povežite se sa nama

INTERVJU

Nikola Krstić, novinar iz Beograda: Srbija je u posljednjoj fazi raspada

Objavljeno prije

na

Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sjutra

 

MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić raspisao je parlamentarne izbore za 26. april. Postoje li uslovi da ti izbori budu fer? 

KRSTIĆ:  Srbija, ovako sluđena, razjarena i histerična, počiva na nedemokratskom temelju koji je uspostavljen pre tridesetak godina, stoga Vučić samo brutalno nastavlja  kontinuitet. Što se tiče fer izbora, već mesecima naši umovi su pod opterećenjem nerešene enigme da li se na izbore može izaći ili ih, pak, treba bojkotovati. O tome tupi jedan mikrouniverzum u Srbiji, dok ostatak, onaj što ne ulazi u duboka mozganja, teoretisanja, ne zamara svoje vijuge tim stvarima, i kojima je svejedno za koga će glasati, jer im je instalirano da su svi isti, izaći će tog dana i, gle čuda, glasati. Dok oni koji nisu ni ranije glasali, neće to uraditi ni sada. Ali, nemojte reći nikome, ovde polako nestaju i osnovni uslovi za život, a kamoli uslovi za, jelte, fer i demokratske izbore.

MONITOR: Kakve su šanse opozicije da Vučićev i režim konačno sruši na tim izborima?

KRSTIĆ: Koje opozicije? I tu imamo problem. Sa jedne strane imamo, kako je neki nazivaju, lažnu, Vučićevu, trojansku opoziciju koja izlazi na izbore i time se priključuje kazališnoj predstavi, dok sa druge imamo, kao pravu, dostojanstvenu, progresivnu i ne znam ni sam već kakvu opoziciju koja poziva na bojkot izbora. U svakom slučaju, nikada tužniju i jadniju opoziciju nismo imali. Svi oni zajedno u svom korenu, a to nešto i ne kriju, su desničarski, ksenofobično, klerikalno, od skoro i rasistički nastrojeni, te ne preostaje ništa drugo zdravom razumu no da izvrši sepuko zbog nemogućnosti da ima normalan izbor. Nažalost, Srbija nikada nije ni imala pravi demokratski blok, već uglavnom neke privide, začetke, a sada taj nedostatak, maltene, sa ponosom i ističe. Zato Vučićeva „primitivna i uličarska“ autokratija ne sme da se pobeđuje „pristojnim i kulturnim“ nacionalizmom, jer ćemo se tako vrteti u krug do beskraja.

MONITOR:Vučiću i ostalim uspijeva da vlast učvršćuju brojnim tehnikama psihološkog presinga kao što su diskreditovanje neistomišljenika, ucjenjivanje, zatvaranje, kažnjavanje, otpuštanje sa posla…

KRSTIĆ: Ljudi su, čini mi se, premoreni od svega. Dovedeni su do ivice rastrojstva. Svi su u ogromnim dugovima, razmišljaju od danas do sutra, plaše se da im ne iseku struju, da im izvršitelji ne pokucaju na vrata, da se nekome ne zamere, da im banka ne oguli kožu s leđa… Mislim, imali smo tri velika ciklusa protesta za ovih sedam-osam godina njihove vladavine, i sva tri su se olupala poput talasa o stene. Nije da nema ambicioznosti i hrabrosti da se nešto preduzme, ali mnogo razočarenja se nakupilo. Ova ekipa na vlasti je shvatila tu igru, uvukla se u sve pore društva, ušla u srž i promenila je iznutra. Mora da se razume da se ona ne sastoji samo od bivših radikala, već od čitavog spektra ljudi koji su učestvovali u politici od početka višestranačja u Srbiji. I oni dobro znaju šta rade. Za svaku pobunu, neposlušnost, kritiku, bilo šta što ima veze sa davanjem otpora, imaju već uvežbane mehanizme kako da na to odgovore, iako to deluje veoma traljavo, trapavo i prostački. Oni su svim tim tehnikama uspeli da ugase i onim najoptimističnijima nadu da će ovde jednog dana biti bolje.

MONITOR: Prošle godine napisali ste, govoreći o društvu u Srbiji, da je od “Miloševićevog paklenog Gazimestana prošlo trideset godina, a mi se nismo makli ni za sekund odatle”. Hoćete li to pojasniti?

KRSTIĆ: Veoma je prosto. Vaš list je osnovan 1990. godine, zar ne? I stvoren je da odgovori  upravo na taj već poprilično uzavreli oganj. Trideset godina kasnije, mi i dalje tupimo o tome. To traje. Zaludni dušebrižnici će reći: „Pa ni u svetu nije ništa bolje“, ali taj svet imao je uspone i padove, menjao se, adaptirao, bunio se, prilagođavao, pravio korake napred, pa nazad – sve u svemu bio je u pokretu. A šta se ovde, molim Vas, dešava? Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sutra. Dakle, trideset godina, a bogami i više, da se ne lažemo, mi smo i dalje spremni da ginemo za ezoterične baljezgarije. To nije normalno.

MONITOR: Zvaničnici Srbije tvrde povodom aktuelnih okupljanja u Crnoj Gori da se Srbija ne miješa u unutrašnje stvari Crne Gore iako crnogorski zvaničnici dokazuju suprotno?

KRSTIĆ: Nemam Sarumanov palantir, niti imam mrežu doušnika, pa da mogu da tvrdim ko, kada, gde, kako i sa kime od zvaničnika Srbije rovari po unutrašnjim stvarima Crne Gore, ali sa sigurnošću mogu da kažem da Srbija jedino što zna dobro da radi jeste da se meša u sve okolne zemlje. A sada je konačno i Crna Gora došla na red.

MONITOR: Istoričar Millvoj Bešlin kaže da se Srbija dok je ovakva – autoritarna i nacionalistička, neće pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore. Šta Vi mislite o tome?

KRSTIĆ: , Srbi nikada nisu preboleli otcepljenje Crne Gore. Nije stvar sa Crnom Gorom krenula od tog zakona, odnosno člana u njemu. Odavno Srbija, na ovaj ili onaj način, lupa packe, zastrašuje, unosi paranoju i pravi od Crne Gore nekakvog bauka. Već godinama se trubi o tome kako Srbi dole nemaju nikakva prava, kako je kao za vreme NDH, kako ne smeš da kažeš da si Srbin, kako samo što te na kolac ne nabijaju po crnogorskim plažama… Zato im je sada ovaj zakon došao kao melem na ljutu ranu. Konačno je sav apsurd tog ludila dobio utemljenje. Nacionalistička čaršija sada grakće od orgazmičnog veselja, jer ima opipljiv razlog da ponovo pravi cirkus po regionu.

MONITOR: Fridom haus je navodi u izveštaju ‘Sloboda u svijetu 2020’ da se Srbija nalazi u grupi država sa najvećim padom sloboda u posljednjih deset godina. Zašto?

KRSTIĆ: Srbija pod Vučićem izgleda kao da se nalazi u poslednjoj fazi raspada. Neće baš nestati, ali jedva da će ostati i senka od nje. Svakim danom je sve i dalja i dalja od bilo kakve vrste oporavka, stoga se polako miri sa sudbinom da joj nema spasa. A kada vam nema spasa, onda se prepuštate svim blagodetima autodestrukcije. Rokate se do kraja, dok ne overite. Ipak, Srbija i pre deset godina nije bila Diznilend. Za belu masku, kombinezon i kuhinjski nož se hvatam kada se priča o tom vremenu kao da smo svi živeli u kućicama od čokolade i spuštali se niz dugine tobogane, jer i tadašnja tobože demokratska vlast je poprilično flertovala i imala nežne zagrljaje sa avetima iz prošlosti. Nije se nikada jasno odrekla nasleđa iz devedesetih, nikada nije imala dovoljno snage, volje i hrabrosti da se suprotstavi preživelim alama i aždajama Miloševićevih struktura, prihvatila je nacionalističku retoriku kao relevantnu i još mnogo, mnogo kukavičkih stvari je učinila, da bi se na kraju svima nama, poput biblijske kazne, desio Aleksandar Vučić i njegova kamarila.

 

SPC huška na rat

MONITOR: Je li vjera, kad je riječ o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uveliko postala politika kad se zna da se SPC nalazi u epicentru protesta u Crnoj Gori?

KRSTIĆ: SPC je sveta krava. Ona se ne dira, uzalud ne spominje, ne preispituje, ne dovodi u pitanje, nedvosmisleno poštuje, stoga pravi dar-mar kakav god želi, sve pod okriljem da je ona najzaslužnija za očuvanje srbijanskog naroda kroz istoriju. Zato joj se i kroz prste gleda huškanje na rat, mizoginija, pedofilija, bahatost, ekstremno bogaćenje, mešanje u sve i svja… Ne daj vam bože da se usudite da kažete nešto protiv njih, odmah će da skoče pravoslavni talibani da vas nazivaju komunjarom, satanistom, zlotvorom, ustašom i koješta još. Zato ovo što se dešava u Crnoj Gori nije dobro. Fućka se ovim mantijama da li će to da eskalira u nešto mnogo veće. Milo je njima kada se vatra podgreva. Već je ubačena fraza: „Danas Crna Gora, sutra Kosovo“ I, to je to. Oni na taj nacionalistički požar svesno dolivaju benzin, obećavajući nebesko carstvo za sve one koji brane njihovo blago. A gde su svi oni, moliću lepo, kada se sirotinja isteruje iz svojih kuća?

 

Kosovo više  nije dio Srbije

MONITOR: Beogradski mediji objavili su da je Vučić nedavno u Vašingtonu „dogovorio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama “i da vrh američke administracije ima velika očekivanja od Beograda i Prištine neposredno nakon izbora u Srbiji?

KRSTIĆ: Mi o tom Kosovu pričamo kao da je vanzemaljsko biće. Naježim se kada se u potpunosti zaboravi da tamo žive ljudi: mladi, stari, sa decom, bez dece, rade, ležu, ustaju, idu u školu, studiraju, plaćaju račune, jedu, provode se… Ali ne, ovde se o tome razglaba kao da je u pitanju nekakva ostavina, pa se svađamo na koju će stranu da prevagne. Kosovo je gotova priča, nezavisna država, zemlja koja više nije deo Srbije. Prosto ne razumem kojim više rečima, na kom drevnom jeziku mora da se kaže da ta zemlja nije naša, aman. Naravno da sveznalice već godinama laprdaju da je Vučić stigao na vlast samo da bi Kosovo predao, a šta će on sa njime uraditi, izgleda da ni on mukica ne zna. Činjenica je da je to Kosovo, šta god ono značilo, za svakog političara na vlasti bila crvena linija preko koje se ne prelazi. To Kosovo je kao antičko biće. Ono je u našim životima kao okultni pojam. Kao da je bilo ovde i pre nastanka samog svemira. Zlo koje nema ime, ne zna mu se poreklo, ne zna se šta hoće, odakle je došlo, kao da je ispalo iz Lavkraftovih priča; međutim, jedno je oko njega sigurno – zbog njega svi na kraju ispaštaju.

 

Novinare i novinarke love kao zečeve

MONITOR: Redakcija televizije N1 u Srbiji dobila je prijetnje smrću, nekoliko urednika i novinara informativne redakcije RTS-a prebačeno je proteklih godina na niža radna mjesta zbog neslaganja sa uređivačkom politikom, pritisci na medije sve su češći… Koliko su mediji u Srbiji slobodni?  

KRSTIĆ: Prvo, ovde nema medijske scene. Imate par relevantnih nedeljnika, jedan dnevni list, dve televizije, par portalčića – i čini mi se da je to to. Imate sijaset visokotiražnih lešinarskih hartijetina, televizijskih kanala sa nacionalnom frekvencijom i gomile sajtova koji su verne sluge režima i lažima oblikuju javno mnjenje. Dakle, ovaj prvi deo, koji je petoduplo manji po svemu, je postao neprijatelj broj jedan ove vlasti. Prošle nedelje, samo u jednom danu, na različitim lokacijama, jedna koleginica i nekoliko kolega je napadnuto. Novinare i novinarke love kao zečeve, dok ostatak javnosti to nemo posmatra i više ga interesuje šta se zbiva u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu, nego ispred njegove babure. U tome je naš problem, sve ćemo kod drugih da vidimo, da im zamerimo, da im pridikujemo, dok mi sami ne smemo da se pogledamo u ogledalo i vidimo u kakvu smo se gnusobu pretvorili. Ko zna, možda smo sve ovo i zaslužili.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DR ESAD KUČEVIĆ, UNIVERZITETSKI PREDAVAČ IZ TUTINA: Vuhan u Sandžaku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mjere

 

MONITOR: Novi Pazar je uveo vanredno stanje zbog epidemije korona virusa. Zašto se Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio za to?

KUČEVIĆ:  Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio je na onlajn sednici da proglasi vanredno stanje zbog naglog skoka broja zaraženih i alarmantne kliničke slike stotinak inficiranih osoba. Tim povodom uveden je niz mera, postupaka i aktivnosti u cilju zabrane okupljanja na javnim površinama više od pet osoba, zabrane organizovanja porodičnih veselja i ograničenog rada ugostiteljskih objekata od sedam do 19 časova. U kafićima i restoranima za stolom ne može biti više od dve osobe, a obavezna je i distanca od dva metra između stolova. Takođe, na snazi je zabrana konzumiranja ovde popularnih nargila, uzročnika prošlogodišnje galopirajuće epidemije tuberkuloze, posle koje se i najnovijim povodom virusne kulminacije, svakodnevno dezinfikuju sve medicinske ustanove i najprometnije gradske ulice.

Međutim, ekskluzivni raport iz sandžačke prestonice je nedorečen bez letimičnog osvrta na političku, ekonomsku i socijalnu situaciju na obalama Raške i Jošanice, koja je, ako se ne varam, sveukupno doprinela da Pazarci plaćaju najskuplju cenu aktuelnoj epidemiji. Sve je zvanično eskaliralo do nivoa epidemiološke eksplozije pre deset dana, iako dobro obavešteni pominju nedelju dana ranije. Prethodno, ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla i da treba 21. juna što masovnije da izađu na parlamentarne i lokalne izbore. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mere, iako se očekivao postepeni povratak u normalni život. Uz jalovo podsećanje na nezavidno kadrovsko stanje krhkog zdravstvenog sistema Srbije kome nedostaje 15 posto radnika, a još 10 posto je epidemija izbacila iz stroja. Toliki kvalitativno-kvantitativni kadrovski manjak izostanka četvrtine radnika u najtežem trenutku je nenadoknadiv i najtransparentiji hendikep u sudaru sa nevidljivim i jezivo nepredvidivim virusom. 

Ali, prema teorijskom scenariju virusa Covid 19, prirodna selekcija je preko noći došla po svoje zalihe. Ekstremno i gromovito, baš u Novom Pazaru, zbog već nabrojanih preduslova i tradicionalno kompromitovanoj Opštoj bolnici, bremenitoj aferama u znaku mita, korupcije i kriminala. Naročito na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju, kao i kadrovskoj nesposobnosti neiskusnih radnika nedavno osnovanog Zavoda za javno zdravlje, kojima je struka definisala želje, a politika stav, pred svako oficijelno obraćanje javnosti.

MONITOR: Poštuju li građani vanredne mjere?

KUČEVIĆ:  Ponašanje većine građana je u skladu s propisima, bez obzira na to što individualno svako poseduje jedinstvenu i različitu unutrašnju prirodu. Tokom epidemije poumirala je sirotinja raja. Ona je najviše stradala, u gradu sa hiljadama socijalnih slučajeva, obila se o glavu, najčešće socijalnoj spontanosti, iskrenosti i bliskosti. Ali, virus Covid 19 ne bira žrtve. Među njima je i mnogo elitnih intelektualaca, visoko pozicioniranih društveno-političkih radnika iz Novog Pazara.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SREĆKO CRNOGORAC, FILOZOF I POLITIKOLOG: Postoji pravo na pobunu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Javno demaskiranje koruptivnih praksi neće posebno zabrinuti Đukanovića, dok god uspije da u očima populacije obezvrijedi pojam slobodnih izbora. Ovdje su radikalizacija i zloupotreba državnih organa, koji kažnjavaju satiru, a štite in flagranti uhvaćene vinovnike korupcije i nasilja, integralni dio predizborne taktike koja računa na kreiranje iluzije moći

 

MONITOR: Kako biste najkraće opisali današnju Crnu Goru?

CRNOGORAC: Kad god se takvo pitanje postavi, s nelagodom se sjetim jedne večeri na Oksfordu, kada sam prisustvovao predavanju profesora Džozefa Naja, jednog od najslavnijih svjetskih politikologa i tvorca pojma „meke moći”. Održavši predavanje i odgovarajući na pitanja publike, profesor Naj se dotakao i balkanske politike. Došavši do savremene Crne Gore, opisao ju je kao „balkansku satrapiju, rukovođenu od strane kriminalnog kartela, koji u evropskim i evroatlantskim integracijama prepoznaje samo privremenu ličnu korist”. Ma kako neprijatno i poražavajuće ta ocjena zvučala, ni danas nemam ništa da dodam, osim iskrene želje da stid koji sam kao student tada osjetio, više ne doživi niti jedan naš mlad čovjek u inostranstvu.

MONITOR: A njenu vlast?

CRNOGORAC: Politička teorija je iznašla terminološki nezadovoljavajuće opise režima u Podgorici – a „režim”, ne zaboravimo, je politički neutralan izraz. Reći da se radi o „stabilokratiji”, dakle sistemu u kome sloboda, demokratija i prava bivaju žrtvovana radi stabilnosti, opisuje isključivo spoljnopolitički aspekt – jer se na hibridnu prirodu poretka gleda kao na žaljenja vrijednu, ali neophodnu cijenu stabilnosti na trusnom Balkanu. Interno, radi se o nominalno liberalnoj autokratiji – nominalno, jer je usvajanje liberalnih vrijednosti površno i ima isključivo trenutnu pragmatičnu svrhu, dok je teza o samodržavlju sasvim opravdana, budući da je vlast lidera vladajuće partije sine qua non čitave strukture. Prava istina je da se radi o akterima savršeno lišenim bilo kakvog ideološkog usmjerenja, koje bi ih samo ograničilo i smanjilo manevarski prostor. Vlast karakteriše, međutim, nemogućnost da prevaziđe problem legitimnosti, koju nadomješta naslijeđenim totalitarnim mehanizmima proizvodnje saglasnosti dijela populacije, kao i disciplinovanjem putem kontrole radnih mjesta, izbornih manipulacija, a sve češće i otvorene represije. Vlast ima jasan zavjerenički karakter, jer je riječ o grupi okupljenoj oko projekta očuvanja nezarađenih sredstava i privilegija, kao i nezasluženih pozicija u profesionalnoj hijerarhiji.

MONITOR: Kako vidite dešavanja u Budvi, iz koje nam svakodnevno stižu nove slike nasilja, mahom policijskog?

CRNOGORAC :Dva su ključna aspekta prisutna u budvanskim dešavanjima: legalizacija političke korupcije i normalizacija nasilja. I dok prvo odavno više nikog ne skandalizuje, ovo drugo je jasna indicija da su žaljenja vrijedna instrumentalizacija policije i upotreba neuniformisanih plaćenika dio strategije eskalacije, a ne pokušaji pacifikacije antirežimski orijentisanog stanovništva. Crna Gora je jedna od rijetkih zemalja svijeta u kojima je policija po operativnim sposobnostima u najmanju ruku rival vojnim snagama, iako te kapacitete koristi ekstremno (i sumnjivo) neefikasno u borbi protiv organizovanog kriminala. Stoga bi se dalo zaključiti da primaran razlog takvog stanja leži u svrsi kontrole stanovništva u slučaju opravdanog bunta. Ne smije se zaboraviti – u uslovima predstojećeg i sasvim izvjesnog ekonomskog kraha, policijski poziv može privremeno nanovo postati privlačan očajnim mladim ljudima, čija će stvarna lojalnost svakako vremenom biti stavljena na probu.

Milena PEROVIĆ

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Ivana Marić, politička analitičarka iz Sarajeva: BiH nije siromašna već opljačkana

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mafijaška hobotnica je zahvatila sve sfere društva, od politike, preko pravosuđa, preduzetništva, zdravstva, pa sve do obrazovanja. Najbolji dokaz za to je da u Bosni i Hercegovini niko od ljudi s vrha piramide nije osuđen za korupciju i organizovani kriminal

 

MONITOR: Kakva je  politička situacija u BiH?

MARIĆ: Politička situacija u Bosni i Hercegovini je već dugi niz godina loša i zabrinjavajuća. Kriza je za nas postala normalno političko i društveno stanje. Izazivanje vještačkih kriza i podizanje nacionalnih tenzija je snaga koja održava političke stranke na vlasti. Ukoliko bi se situacija normalizirala i smirila, građani bi mogli početi razmišljati o kvalitetu svog života i perspektivi koju njima i njihovoj djeci nudi Bosna i Hercegovina. Vještačkim stvaranjem sukoba i izazivanjem straha od „drugih“ političari svoje narode uspješno drže pod kontrolom. Vodeći političari ne žele da zaista dođe do sukoba, pogotovo ne oružanog i stoga uspješno balansiraju. Oni ciljano stvaraju onoliko tenzija koliko im je potrebno da se održe na vlasti, a dobro paze da slučajno ne pređu nedozvoljenu granicu. I dok se narod zabavlja njihovim predstavama oni mogu neometano dalje da dijele „osvojeni plijen“.

MONITOR: Koji su to najveći problemi sa kojima se BiH suočava?

MARIĆ: Najveći problem Bosne i Hercegovine, uostalom, kao i čitavog regiona, je korupcija i organizirani kriminal koji su doveli do velike nezaposlenosti i jako loše ekonomske i socijalne situacije u državi. Bosna i Hercegovina nije siromašna država, ona je opljačkana država. Mafijaška hobotnica je zahvatila sve sfere društva, od politike, preko pravosuđa, poduzetništva, zdravstva, pa sve do obrazovanja. Najbolji dokaz za to je da u Bosni i Hercegovini niko od ljudi s vrha piramide nije osuđen za korupciju i organizirani kriminal. Građani su korupciju prihvatili kao sastavni dio života i uobičajen način da dođu do onoga što žele. Prioritet većine vodećih političara je lično bogaćenje nauštrb građana i sve dok im građani to tolerišu, oni se neće brinuti za dobrobit društva. Bosna i Hercegovina je zahvaljujući svojim korumpiranim političarima, ali i biračima koji ih već decenijama opetovano biraju, postala crna rupa na Balkanu koju više niko ne shvata ozbiljno.

MONITOR: Lokalni izbori u BiH odgođeni su za 15. novembar. Zbog toga je negodovao srpski član Predsjedništva BiH i lider SNSD-a Milorad Dodik. Je li ta odluka Centralne izborne komisije legitimna?

MARIĆ: U Bosni i Hercegovini je uvijek važniji uzrok problem kojeg vladajuće strukture dobro kriju, nego sam problem. To je i ovaj put u pitanju. Vodeće stranke bh. Hrvata i Srba su nezadovoljni nedavnim kadrovskim promjenama u Centralnoj izbornoj komisiji BiH (CIK). Javna je tajna da su lideri upravo ove dvije stranke imali utjecaj na pet od ukupno sedam članova CIK-a. SDA, vodeća Bošnjačka stranka u BiH, je u suradnji s još nekoliko stranaka nedavno uspjela promijeniti taj odnos snaga tako da trenutno u CIK-u niko nema monopol. To je glavni razlog za Dodikove kritike „nelegalnom“ odgađanju lokalnih izbora.

S druge strane, SDA je tokom pandemije ostavila građane da se sami liječe, ugrožavala je njihova ljudska prava nedozvoljenim restrikcijama, te bila upletena u brojne aferesa sumnjivim nabavkama. SDA je svjesna da će zbog toga izgubiti podršku birača i zato se najglasnije zalaže za odgađanje izbora, po mogućnosti i njihovo spajanje s općim izborima 2022. godine. HDZBiH i SNSD su taj očaj SDA pokušale iskoristiti da odgađanje izbora uvjetuju ponovnim izborom članova CIK-a ne bi li vratili raniji utjecaj u ovoj, za izborne rezultate, jako korisnoj instituciji. Možda bi i uspjeli u tome da se nije umiješala međunarodna zajednica, koja je nedvosmisleno poručila da se izbori moraju održati.

Veseljko KOPRIVICA

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo