Povežite se sa nama

INTERVJU

Nikola Krstić, novinar iz Beograda: Srbija je u posljednjoj fazi raspada

Objavljeno prije

na

Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sjutra

 

MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić raspisao je parlamentarne izbore za 26. april. Postoje li uslovi da ti izbori budu fer? 

KRSTIĆ:  Srbija, ovako sluđena, razjarena i histerična, počiva na nedemokratskom temelju koji je uspostavljen pre tridesetak godina, stoga Vučić samo brutalno nastavlja  kontinuitet. Što se tiče fer izbora, već mesecima naši umovi su pod opterećenjem nerešene enigme da li se na izbore može izaći ili ih, pak, treba bojkotovati. O tome tupi jedan mikrouniverzum u Srbiji, dok ostatak, onaj što ne ulazi u duboka mozganja, teoretisanja, ne zamara svoje vijuge tim stvarima, i kojima je svejedno za koga će glasati, jer im je instalirano da su svi isti, izaći će tog dana i, gle čuda, glasati. Dok oni koji nisu ni ranije glasali, neće to uraditi ni sada. Ali, nemojte reći nikome, ovde polako nestaju i osnovni uslovi za život, a kamoli uslovi za, jelte, fer i demokratske izbore.

MONITOR: Kakve su šanse opozicije da Vučićev i režim konačno sruši na tim izborima?

KRSTIĆ: Koje opozicije? I tu imamo problem. Sa jedne strane imamo, kako je neki nazivaju, lažnu, Vučićevu, trojansku opoziciju koja izlazi na izbore i time se priključuje kazališnoj predstavi, dok sa druge imamo, kao pravu, dostojanstvenu, progresivnu i ne znam ni sam već kakvu opoziciju koja poziva na bojkot izbora. U svakom slučaju, nikada tužniju i jadniju opoziciju nismo imali. Svi oni zajedno u svom korenu, a to nešto i ne kriju, su desničarski, ksenofobično, klerikalno, od skoro i rasistički nastrojeni, te ne preostaje ništa drugo zdravom razumu no da izvrši sepuko zbog nemogućnosti da ima normalan izbor. Nažalost, Srbija nikada nije ni imala pravi demokratski blok, već uglavnom neke privide, začetke, a sada taj nedostatak, maltene, sa ponosom i ističe. Zato Vučićeva „primitivna i uličarska“ autokratija ne sme da se pobeđuje „pristojnim i kulturnim“ nacionalizmom, jer ćemo se tako vrteti u krug do beskraja.

MONITOR:Vučiću i ostalim uspijeva da vlast učvršćuju brojnim tehnikama psihološkog presinga kao što su diskreditovanje neistomišljenika, ucjenjivanje, zatvaranje, kažnjavanje, otpuštanje sa posla…

KRSTIĆ: Ljudi su, čini mi se, premoreni od svega. Dovedeni su do ivice rastrojstva. Svi su u ogromnim dugovima, razmišljaju od danas do sutra, plaše se da im ne iseku struju, da im izvršitelji ne pokucaju na vrata, da se nekome ne zamere, da im banka ne oguli kožu s leđa… Mislim, imali smo tri velika ciklusa protesta za ovih sedam-osam godina njihove vladavine, i sva tri su se olupala poput talasa o stene. Nije da nema ambicioznosti i hrabrosti da se nešto preduzme, ali mnogo razočarenja se nakupilo. Ova ekipa na vlasti je shvatila tu igru, uvukla se u sve pore društva, ušla u srž i promenila je iznutra. Mora da se razume da se ona ne sastoji samo od bivših radikala, već od čitavog spektra ljudi koji su učestvovali u politici od početka višestranačja u Srbiji. I oni dobro znaju šta rade. Za svaku pobunu, neposlušnost, kritiku, bilo šta što ima veze sa davanjem otpora, imaju već uvežbane mehanizme kako da na to odgovore, iako to deluje veoma traljavo, trapavo i prostački. Oni su svim tim tehnikama uspeli da ugase i onim najoptimističnijima nadu da će ovde jednog dana biti bolje.

MONITOR: Prošle godine napisali ste, govoreći o društvu u Srbiji, da je od “Miloševićevog paklenog Gazimestana prošlo trideset godina, a mi se nismo makli ni za sekund odatle”. Hoćete li to pojasniti?

KRSTIĆ: Veoma je prosto. Vaš list je osnovan 1990. godine, zar ne? I stvoren je da odgovori  upravo na taj već poprilično uzavreli oganj. Trideset godina kasnije, mi i dalje tupimo o tome. To traje. Zaludni dušebrižnici će reći: „Pa ni u svetu nije ništa bolje“, ali taj svet imao je uspone i padove, menjao se, adaptirao, bunio se, prilagođavao, pravio korake napred, pa nazad – sve u svemu bio je u pokretu. A šta se ovde, molim Vas, dešava? Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sutra. Dakle, trideset godina, a bogami i više, da se ne lažemo, mi smo i dalje spremni da ginemo za ezoterične baljezgarije. To nije normalno.

MONITOR: Zvaničnici Srbije tvrde povodom aktuelnih okupljanja u Crnoj Gori da se Srbija ne miješa u unutrašnje stvari Crne Gore iako crnogorski zvaničnici dokazuju suprotno?

KRSTIĆ: Nemam Sarumanov palantir, niti imam mrežu doušnika, pa da mogu da tvrdim ko, kada, gde, kako i sa kime od zvaničnika Srbije rovari po unutrašnjim stvarima Crne Gore, ali sa sigurnošću mogu da kažem da Srbija jedino što zna dobro da radi jeste da se meša u sve okolne zemlje. A sada je konačno i Crna Gora došla na red.

MONITOR: Istoričar Millvoj Bešlin kaže da se Srbija dok je ovakva – autoritarna i nacionalistička, neće pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore. Šta Vi mislite o tome?

KRSTIĆ: , Srbi nikada nisu preboleli otcepljenje Crne Gore. Nije stvar sa Crnom Gorom krenula od tog zakona, odnosno člana u njemu. Odavno Srbija, na ovaj ili onaj način, lupa packe, zastrašuje, unosi paranoju i pravi od Crne Gore nekakvog bauka. Već godinama se trubi o tome kako Srbi dole nemaju nikakva prava, kako je kao za vreme NDH, kako ne smeš da kažeš da si Srbin, kako samo što te na kolac ne nabijaju po crnogorskim plažama… Zato im je sada ovaj zakon došao kao melem na ljutu ranu. Konačno je sav apsurd tog ludila dobio utemljenje. Nacionalistička čaršija sada grakće od orgazmičnog veselja, jer ima opipljiv razlog da ponovo pravi cirkus po regionu.

MONITOR: Fridom haus je navodi u izveštaju ‘Sloboda u svijetu 2020’ da se Srbija nalazi u grupi država sa najvećim padom sloboda u posljednjih deset godina. Zašto?

KRSTIĆ: Srbija pod Vučićem izgleda kao da se nalazi u poslednjoj fazi raspada. Neće baš nestati, ali jedva da će ostati i senka od nje. Svakim danom je sve i dalja i dalja od bilo kakve vrste oporavka, stoga se polako miri sa sudbinom da joj nema spasa. A kada vam nema spasa, onda se prepuštate svim blagodetima autodestrukcije. Rokate se do kraja, dok ne overite. Ipak, Srbija i pre deset godina nije bila Diznilend. Za belu masku, kombinezon i kuhinjski nož se hvatam kada se priča o tom vremenu kao da smo svi živeli u kućicama od čokolade i spuštali se niz dugine tobogane, jer i tadašnja tobože demokratska vlast je poprilično flertovala i imala nežne zagrljaje sa avetima iz prošlosti. Nije se nikada jasno odrekla nasleđa iz devedesetih, nikada nije imala dovoljno snage, volje i hrabrosti da se suprotstavi preživelim alama i aždajama Miloševićevih struktura, prihvatila je nacionalističku retoriku kao relevantnu i još mnogo, mnogo kukavičkih stvari je učinila, da bi se na kraju svima nama, poput biblijske kazne, desio Aleksandar Vučić i njegova kamarila.

 

SPC huška na rat

MONITOR: Je li vjera, kad je riječ o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uveliko postala politika kad se zna da se SPC nalazi u epicentru protesta u Crnoj Gori?

KRSTIĆ: SPC je sveta krava. Ona se ne dira, uzalud ne spominje, ne preispituje, ne dovodi u pitanje, nedvosmisleno poštuje, stoga pravi dar-mar kakav god želi, sve pod okriljem da je ona najzaslužnija za očuvanje srbijanskog naroda kroz istoriju. Zato joj se i kroz prste gleda huškanje na rat, mizoginija, pedofilija, bahatost, ekstremno bogaćenje, mešanje u sve i svja… Ne daj vam bože da se usudite da kažete nešto protiv njih, odmah će da skoče pravoslavni talibani da vas nazivaju komunjarom, satanistom, zlotvorom, ustašom i koješta još. Zato ovo što se dešava u Crnoj Gori nije dobro. Fućka se ovim mantijama da li će to da eskalira u nešto mnogo veće. Milo je njima kada se vatra podgreva. Već je ubačena fraza: „Danas Crna Gora, sutra Kosovo“ I, to je to. Oni na taj nacionalistički požar svesno dolivaju benzin, obećavajući nebesko carstvo za sve one koji brane njihovo blago. A gde su svi oni, moliću lepo, kada se sirotinja isteruje iz svojih kuća?

 

Kosovo više  nije dio Srbije

MONITOR: Beogradski mediji objavili su da je Vučić nedavno u Vašingtonu „dogovorio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama “i da vrh američke administracije ima velika očekivanja od Beograda i Prištine neposredno nakon izbora u Srbiji?

KRSTIĆ: Mi o tom Kosovu pričamo kao da je vanzemaljsko biće. Naježim se kada se u potpunosti zaboravi da tamo žive ljudi: mladi, stari, sa decom, bez dece, rade, ležu, ustaju, idu u školu, studiraju, plaćaju račune, jedu, provode se… Ali ne, ovde se o tome razglaba kao da je u pitanju nekakva ostavina, pa se svađamo na koju će stranu da prevagne. Kosovo je gotova priča, nezavisna država, zemlja koja više nije deo Srbije. Prosto ne razumem kojim više rečima, na kom drevnom jeziku mora da se kaže da ta zemlja nije naša, aman. Naravno da sveznalice već godinama laprdaju da je Vučić stigao na vlast samo da bi Kosovo predao, a šta će on sa njime uraditi, izgleda da ni on mukica ne zna. Činjenica je da je to Kosovo, šta god ono značilo, za svakog političara na vlasti bila crvena linija preko koje se ne prelazi. To Kosovo je kao antičko biće. Ono je u našim životima kao okultni pojam. Kao da je bilo ovde i pre nastanka samog svemira. Zlo koje nema ime, ne zna mu se poreklo, ne zna se šta hoće, odakle je došlo, kao da je ispalo iz Lavkraftovih priča; međutim, jedno je oko njega sigurno – zbog njega svi na kraju ispaštaju.

 

Novinare i novinarke love kao zečeve

MONITOR: Redakcija televizije N1 u Srbiji dobila je prijetnje smrću, nekoliko urednika i novinara informativne redakcije RTS-a prebačeno je proteklih godina na niža radna mjesta zbog neslaganja sa uređivačkom politikom, pritisci na medije sve su češći… Koliko su mediji u Srbiji slobodni?  

KRSTIĆ: Prvo, ovde nema medijske scene. Imate par relevantnih nedeljnika, jedan dnevni list, dve televizije, par portalčića – i čini mi se da je to to. Imate sijaset visokotiražnih lešinarskih hartijetina, televizijskih kanala sa nacionalnom frekvencijom i gomile sajtova koji su verne sluge režima i lažima oblikuju javno mnjenje. Dakle, ovaj prvi deo, koji je petoduplo manji po svemu, je postao neprijatelj broj jedan ove vlasti. Prošle nedelje, samo u jednom danu, na različitim lokacijama, jedna koleginica i nekoliko kolega je napadnuto. Novinare i novinarke love kao zečeve, dok ostatak javnosti to nemo posmatra i više ga interesuje šta se zbiva u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu, nego ispred njegove babure. U tome je naš problem, sve ćemo kod drugih da vidimo, da im zamerimo, da im pridikujemo, dok mi sami ne smemo da se pogledamo u ogledalo i vidimo u kakvu smo se gnusobu pretvorili. Ko zna, možda smo sve ovo i zaslužili.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo