Trebalo bi se nadati da će zeleni pokreti sprovesti profanizaciju politike tako da ona ponovo pređe iz ruku samozvanih svećenika u ruke svih nas kao običnih ljudi koji su, silom prilika, prisiljeni da nastupe kao homo politicus

MONITOR: Kako Vi kao profesor filozofije ali i nekadašnji političar sa parlamentarnim iskustvom, ocjenjujete domete Slovenije od početka njenog postojanja kao samostalne države do danas, kada je članica EU sa stažom od 2004. godine?

KREFT: Ako se poredimo sa situacijom od pre trideset godina, standard života je neuporedivo veći. To treba uvažavati jer je glavni poriv tranzicije bila želja da se od nestašice praška za pranje stigne do krcatog šoping centra. Međutim, to ima svoju cenu, jer se mnogi ljudi neprestano plaše za vlastiti opstanak i za život svojih porodica radeći u uslovima jedva malo zaštićenog „redovnog“ zapošljavanja, mnogo manje zaštićenih oblika skraćenog radnog vremena, skoro nezaštićenog ugovornog rada, još manje zaštićenog samozapošljavanja, i (ako uzmemo u obzir najmlađe) potpuno nezaštićenog studentskog rada, o čemu veoma ubedljivo govori moja koleginica Maja Breznik. Mirnog i bezbednog zapošljenja nema nigde. Na početku nastajanja modernog tipa države koja je javna stvar svih građana, dakle republika, i gde moć drži u rukama narod – pa je dakle demokratija, znalo se tvrditi da se politikom mogu baviti samo nezavisni ljudi, ljudi koji ne ovise o volji moćnika. Drugim rečima: ko nema slobodnu volju ne može biti političko biće. U savremenoj državi takvih ljudi nema, pa nema ni republike ni demokratije. Slovenija se, dakle, uspešno osavremenila.

MONITOR: Posljednjih mjeseci dosta se protestuje protiv vlade premijera Janeza Janše koji je bio i jedan od najpoznatijih slovenačkih disidenata u SFRJ. Da li je antikomunizam kao Janšin bio dovoljan da bi se stvorilo slobodno društvo?

KREFT: Janez Janša nije bio disident – disidenti se ne kandiduju za predsednike Saveza socijalističke omladine. Komunizam nije bio slobodno društvo, ali nije bilo slobodno ni ono ranije društvo u kome se komunizam razvio u ilegali i pobedio u ratu protiv fašizma i nacizma. Prateći usmerenje vladavine Janeza Janše, ove kao i prijašnjih, čini se da bi hteo eliminisati svaku kritiku i opoziciju pa je po tome doista posve blizak surovom razdoblju prvog posleratnog komunizma. Taj se, međutim, kasnije prilično promenio, dok nas je ponovljeno prisustvo Janeza Janše kao premijera naučilo da se on ne menja nimalo, ili bar ne nabolje. Ali to nije razlog protestima u kojima najveći udeo imaju mladi koji ne haju za starim podelama. Razlog je što neće da uđu u život društva kakvog sprema ta vlada, a dodatnu žestinu je pokretu dao Janša lično ciničnim ignorisanjem pokreta i ponižavajućim tviteraškim izjavama. Ljudi se politizuju jer je povređen njihov državljanski ponos kojeg pre uvreda nisu bili ni svesni, ali sada jesu, pa se ne žele više zadovoljiti isključivim zadovoljavanjem svog ličnog ili grupnog interesa. Oni hoće vladu koja poštuje dostojanstvo naroda i kada joj kritika ne prija, a dok takve i takve vlade nema, neće ni ljudi da poštuju vlast koja ne poštuje njih.

MONITOR: Janša je nedavno bio i u centru skandala sa tzv. non-pejper dokumentom koji predviđa novu velikodržavnu podjelu na Balkanu. On  je, na kraju, porekao svoje autorstvo, ali je ostalo pitanje da li EU desnica ispituje teren za rješenja koja bi, možda, bila prihvatljivija i moćnicima na Zapadnom Balkanu. Koliko je „afera Janša“ uticala na političku scenu u  Sloveniji?

KREFT: U seriji velikih afera i skandala koji izniču jedan za drugim ta je epizoda uzbudila jedan deo ljudi u Sloveniji, posebno one koji i dalje drže do celokupnog balkanskog prostora i u njemu održavaju prisne veze, ali sigurno ne toliko koliko je uzbudila i ugrozila one sa kojima taj nepostojeći dokument manipuliše i određuje im bez njihovog prava glasa kako bi trebali da žive, u kojim granicama i sa kakvim vladarima. „Konačna rešenja“, a takvo se nudi u tom famoznom papiru, su najbrži put u nove ratove. Ali na tu temu ne treba stavljati u fokus samo Janšu i balkanske mutivode. Posle dve decenije ni Europska zajednica ni NATO nisu ponudili nijedno rešenje koje bi prevazilazilo status quo jednog improviziranog primirja. Sigurno to nije zbog toga što se glupani ne mogu setiti rešenja, već zbog toga što i Europi i SAD-u i NATO-u odgovara upravo rovito i nezavršeno stanje. Time se otvara mogućnost da i mnogo slabije regionalne snage ramišljaju kako doći do kolača u vidu teritorijanih promena u vlasitu korist. Slovenija tu nema šta da dobije, pa je njezina uloga u toj priči krajnje suluda.

MONITOR: Kakvu bi ulogu Slovenija mogla imati u poboljšanju položaja građana na Zapadnom Balkanu, posebno za vrijeme njenog predsjedavanja Savjetom EU?

KREFT: Za vreme predsedavanja Slovenija neće, zbog svih neprijatnosti, skandala i uvreda koje je Vlada uputila Briselu, imati skoro nikakvu ulogu. To što je visoko na dnevni red stavljeno proširenje Europske unije na Zapadnom Balkanu pre bi se moglo shvatiti kao uvod u pretvaranje tog dela sveta u novu Tursku koju će se na sličan način decenijma držati na ulasku, i pokušavati je navići na prihvatanje svih uslova bez otvaranja ulaznih vrata. Kako je to završilo u slučaju Turske zna se, a u balkanskim uslovima procesi mogu biti još opasniji, jer trajni mirnodopski uslovi se u Europi ne stvaraju sve jeftinijim ljubljenjem između Njemačke i Francuske, nego proširenjem na Balkan.

MONITOR: Posljednjih godina ljudi iz svijeta estrade postaju, preko noći, čelnici partija, pa i vlada i država. Da li to govori da je „bavljenje politikom“ postalo suvišno i da nam predstoji neko „postpolitičko“ vrijeme koje je dugo nagovještavano sve većim uticajem koji popularnost „selebritija“ iz šou biznisa i profesionalnog sporta imaju na ogroman broj ljudi na planeti?

KREFT: Politički se domet takvih prodora u politiku brzo troši, pa se tragom logike pop-zvezda mora lansirati neka nova, još pre nego što je istekao rok upotrebe one od ranije. Kako govore zakoni popularnosti i tržišta razonode, ne deluje tu samo uzdizanje na pijedestal nego i suprotnim pravcem. Svi se ti preko noći rođeni spasioci naroda reklamišu kao prvi rod poštenih političara ili političarki, pa ih posle kratke uzlazne putanje, čeka sudbina svih ostalih prvih mačića.

MONITOR: Da li i Vi, kao Pol Mason autor „Postkapitalizma“, vjerujete u kraj neoliberalnog kapitalizma i da tome može uslijediti upravo njegova alternativa?

KREFT: Svet se kao celina suočava sa dva krajnje eksplozivna procesa. O jednom svedoče već za svakog osetne promene okoliša prouzrokovane divljačkim iskorištavanjem svih planetarnih resursa, a drugi se ogleda u eksponencijalnom rastu sve dublje razlike između sve manjeg broja bogatih i moćnih i sve većeg broja siromašnih i nemoćnih. Ubeđen sam da je konstatacija da se tako ne može nastaviti, već prodrla u shvatanja većine svh ljudi. Pošto je to pitanje savremenosti – na njega će morati odgovoriti sadašnji ljudi, jer je inače moguće da budućih generacija neće ni biti. Kapitalizam, kakav je proizveo ovu situaciju, nije više mogući izbor. Alternativnih izlaza ima više, ali je jasno da „ili komunizam ili varvarstvo“ nije opcija jer je komunizam neželjena prošlost a varvarstvo neželjena budućnost koja najverovatnije vodi i u kraj homo sapiens epizode u istoriji planete.

MONITOR: Teme „zelene politike“, otpor urušavanju prirodne ravnoteže na planeti (pa i povodom uzroka aktuelne pandemije), kao da će zamijeniti politički domen ljevice. Da li je moguće kroz „zelenu politiku“ rješavati sve probleme aktuelnog neoliberalizma?

KREFT: Problem „zelene politike“ jeste da ona nema ama baš nikakvu šansu ukoliko ostane isključivo zelena, to jest, ukoliko ne shvati da kapitalistička konkurencija i stranačka demokratija nisu odgovor na zelene probleme nego suština samog problema. Da treba iz korena promeniti samo shvatanje i institucionalizaciju „politike“, prodire kao shvatanje u zelenim krugovima sve većom brzinom, pa se treba nadati da će upravo zeleni pokreti sprovesti profanizaciju politike tako da ona ponovo pređe iz ruku samozvanih svećenika u ruke svih nas kao običnih ljudi koji su, silom prilika, prisiljeni da nastupe kao homo politicus.

MONITOR: Kako vidite „fenomen Kina“? Kakav je to sistem u zemlji koja se nije odrekla komunizma i ima jednu partiju, komunističku, a da, istovremeno, stvara tajkune koji pune Forbsovu listu najbogatijih na svijetu? Da li Kina, kao uskoro prva svjetska ekonomija, već „vlada svijetom“?

KREFT: U svetu imperijalizma Kina je sigurno osveženje na koje se treba naviknuti, a stare globalne snage to još nisu svarile, što vodi u moguće opasne situacije. Ali svetom ne vlada niti će vladati Kina, jer svetom za sada vlada kaos. Kineski put nije alternativa kaosu nego samo gambitno otvaranje koje kaos čini još ubedljivijim. A komunizam i nije jednopartijski sistem, jer jednopartijski su i drugi populistički sistemi, već znači ukidanje privatnog vlasništva sredstava za proizvodnju. Kina ide suprotnim putem od takvog komunizma.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari