Povežite se sa nama

DANAS, SJUTRA

Logika sile

Objavljeno prije

na

Neno je uzeo 20 hiljada od lošeg čovjeka, zbog čega su ga uhapsili časni ljudi. Ministar Radulović je vidio zelenu površinu u City kvartu.  Predsjednik je dočekao da sin biznismen stasa i plati papreno svadbu, od mukom zarađenog novca. Takva je logika sile. Ona ide protiv zdravog razuma.  I traje dok može da se trpi

 

Neno nije uzeo 800 hiljada eura od  Duška Kneževića, tajkuna bliskog vlastima, kome je biznis krenuo  po zlu  kad se posvađao sa dojučerašnjim važnim prijateljima, i nije ih  odnio tužiocima kao mito.   Neno, sekretar u tužilaštvu, u stvari je od Duška, pozajmio  20 hiljada eura  za sopstveno liječenje. I ne samo da nije uzeo ovih dodatnih 780 hiljada eura, kako se misli, nego nije ni bolovanje  uzimao.  Ali se opuštao. Volio je  da Duška, ,,lošeg čovjeka” koji mu je pomogao da plati liječenje, zeza preko telefona. Normalno, čovjek koji ti pozajmljuje pare za liječenje je stvarno za sprdnju.  Ko ne bi odolio iskušenju da ga malo, zamajava”.

Neno nije ono uobičajeno, zivkao pa spuštao slušalicu. Zvao bi Duška i govorio mu da je 800 hiljada eura mita koje je od njega uzeo odnio tužiocima. A u stvari, jel’, nije. Nekako ipak, Kneževića nije uspijevao da zbuni.  Ovome, iz neobjašnjivih razloga, uopšte nije bilo čudno što ga Neno, čovjek kome je dao 20 hiljada eura za liječenje, zove i sa njim priča o 800 hiljada eura mita za tužilaštvo. Ni da pita –  Alo, bre, ko je to? Ili možda – Alo Neno, o čemu jadan ne bio pričaš, pa ja sam ti samo pozajmio pare za liječenje. Ništa. Duško bi, umjesto toga, najnormalnije pitao Nena oće li tih 800 hiljada eura koje mu je dao završiti posao. I kad, jer mu se žuri.  Da pukneš. Od smijeha ili muke.  Da se  bar Neno  sjetio da mu  duva u slušalicu.

Neno je prvo od tog neuspjelog zamajavanja klisnuo preko granice, a onda shvatio da nema šta da krije. Vratio se i lijepo  objasnio da  800 hiljada eura, koje je Duško mislio da mu je dao, a i on  potvrdio da ih je uzeo i dao tužiocima, ne samo da nije uzeo, nego mu ni na pamet nije padalo da ih da tužiocima jer su oni ,,časni ljudi”. Prosto, Duško je loš čovjek koji ne samo da mu je platio liječenje, nego se pravio da je sve što Neno priča istina, a ne zamajavanje. Nekim čudnim slučajem,  dešavalo se  da su se Dušku te pare koje Neno nije ni uzeo ni nosio, ipak isplatile. Računi firmi bi se odblokirali, a iz pritvora su puštani njegovi saradnici, kad god bi Neno telefonom zamajavao Duška. Bajanje neko, šta li. Ili je Kneževiću tih mjeseci prosto Merkur bio u pravoj kući. U tužilaštvu.

Na kraju priče, časni ljudi su uhapsili Nena ni krivog ni dužnog. Nijesu ga, međutim, opterećivali da im pojašnjava sudbinu ovih  800 hiljada eura. Oni znaju da među njima ima nečasnih, ali su to krili od Nena. Kao što od javnosti još kriju njihova imena. A Neno je, jadan, morao iz novina da sazna da  tužioci znaju da je on ipak davao pare nekim tužiocima, iako se u stvari posle ispostavilo da nije. To bi ukratko bilo objašnjenje s vrha o novoj aferi Koverta u tužilaštvu. Kroz Nenova usta. Ko je mislio da ne može gore od od državnog udara, evo može. Moždani udar.

Nije to jedini udar na zdravu logiku koji je ove nedjelje došao sa vrha. Ministar turizma i životne sredine Pavle Radulović saopštio je da on zna da u betonskom City kvartu u Podgorici postoji zelena površina. To što je niko drugi nije nikad vidio, ako se ne računa saksija ili žbunić, nije problem. Rekao je i da oni kojima je malo ta zamišljena zelena površina u City kvartu, idu u šumu. I dobro je rekao. Ko ne bi pobjegao u šumu od ministara i službenih istina. Da spasi zdravi razum. Jedino je problem što su i šume raskrčene i rasprodate. Doduše, ako može ministar da vidi zelenu površinu u City kvartu, možemo i mi  šumu u ulazima, na ulici, gdje se ko zatekne.

Bila je i Blažova svadba. Predsjednik države je s plate od nešto više od hiljadu eura oženio sina jedinca. Na Svetom Stefanu. I to je papreno koštalo. Ko da je, ne daj bože, Đukanović milioner. Mada, prebio je on to, njemu donose velike koverte. A i sin jedinac je biznismen. A i striko je bankar. Neko bi rekao, pa tu i nije problem sa zdravom logikom. Možda, ali jeste sa sjećanjem. Stric je bio do skoro nezaposlen, a sin jedinac školarac. Koji je preko tatine vlade krvavo zaradio  sve što ima.

Takva je logika sile. Ona ide protiv zdravog razuma.  I traje dok može da se trpi.

 

Milena PEROVIĆ-KORAĆ

Komentari

DANAS, SJUTRA

Saučesnici

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Dokumenti Europola o integraciji vrhova vlasti i vrhova organizovanog kriminala u Crnoj Gori, samo potvrđuju ono na što su autor ove kolumne i Monitor, i drugi, mada ne toliko brojni, ukazivali godinama, pa i decenijama. Ali razloga za zadovoljstvo nema. Zbog čega? Umesto podrobnijeg obrazloženja, slede samo tri plus tri kratka pitanja, i tri plus tri kratka, veoma kratka odgovora.

Prvo, da li je moguće da Milo Đukanović, naš Vrhovnik, vrh svih vrhova u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih trideset godina, o svemu ovome nije ništa znao? Ili, preciznije, da li je moguće, da on, i u svemu ovome, nije bio sami vrh, ili, još preciznije, dvostruki vrh, istovremeno vrh vlasti i vrh organizovanog kriminala? Moguće, mada malo, veoma malo verovatno, ako ne i nemoguće.

Drugo, da li je moguće da Europol ima sve za sve, u našoj maloj i jedinoj, od bivše vrhovne sutkinje, do poslednjeg policajca, a da nema ništa, baš ništa, za našeg Vrhovnika? Moguće, mada malo, veoma malo verovatno, ako ne i nemoguće. (I, ovde, još samo jedno kratko potpitanje, ako Europol ovo ima i za našeg Vrhovnika, a sa time ipak ne izlazi u javnost, da li je to zbog toga što ovoga čuva za kraj, ili zbog toga što ga čuva za još trideset godina?)

I treće, da li je moguće da je ovakvo (malo je reći nedosledno) ponašanje Europola i EU i SAD (jer Europol je samo deo administracije EU), zaista motivisano vladavinom prava i drugim sjajnim vrednostima Zapada, a ne njihovom ograničenom realpolitikom i geopolitikom, koja našeg Vrhovnika koristi kao alat za NATO i ostalo? Moguće, mada malo, veoma malo verovatno, ako ne i nemoguće. Ima nas koji nikada nećemo zaboraviti, da je za njih, i sam Slobodan Milošević, u mračnim 1990-im, zbog sličnih razloga, dugo, nedopustivo dugo, bio „glavni faktor mira na Balkanu“.

Na prethodna tri, logično se nadovezuju, još najmanje tri isto tako kratka pitanja i odgovora. Prvo, da li je moguće da vrhovi administracija SAD i EU ne znaju, da pružanjem zaštite i nekažnjivosti našem Vrhovniku, i sami postaju njegovi saučesnici, kao pomagači, ako ne i na neki drugi način? Naravno da ne. Znanja iz oblasti krivičnog materijalnog prava o saučesništvu pomaganjem i na drugi način, spadaju u elementarna pravnička znanja, kojima mora da vlada, čak i svaki diplomirani pravnik, a kamoli specijalist ili ekspert, kakvih je u rečenim administracijama tušta i tma.

Drugo, ako je već ovako, da li je moguće da administracije SAD i EU rade direktno protiv samih sebe, tako što sebe svesno izlažu krivičnopravnoj odgovornosti za saučesništvo pomaganjem za neka od najtežih krivičnih dela iz oblasti ratova, ratnih zločina i zločina organizovanog kriminala? Naravno da ne. I to zbog toga što su one i za sebe same obezbedile status nekažnjivosti. Nepriznavanjem nadležnosti Stalnog međunarodnog krivičnog suda pored ostalog. Administracija SAD otvoreno, administracija EU de fakto. (Tako da administracija Putinove Rusije svoje rivale i u ovome samo sledi.)

I treće, da li isticanje saučesništva visokih takozvanih spoljnih faktora, pre svega SAD i EU, za produžavanje tridesetogodišnje nekažnjivosti vrha crnogorske vlasti i mafiokratije, znači negiranje odgovornosti takozvanih unutrašnjih crnogorskih faktora, društva, institucija, građana, za ovo isto? Naravno da ne. Naša unutrašnja odgovornost je najveća. Samo što pri tome moramo znati, da je danas u svetu, sve, pa i ovo, glokalno, dakle istovremeno globalno i lokalno, a ne ni samo globalno, ni samo lokalno. Pa se samo tako, dakle glokalno, može i rešavati. Ali su za ovo i ovakvo rešavanje potrebni drugačiji, principijelniji i bolji partneri. I lokalni i globalni.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

DANAS, SJUTRA

Seniori i juniori

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za to što Đukanovićev sistem nije demontiran, odgovorni su avgustovski pobjednici, svi do jednog. Pemijer Abazović danas ne misli da je stanje u bezbjednosnom sektoru u rasulu, već sasvim suprotno. Da, odlično je. U njemu su sinovi funkcionera koji se igraju kriminala. Da ga valjda usavrši, Abazović na čelo ANB-a dovodi Sava Kenteru, koji trideset godina nije zucnuo protiv DPS-a

 

Nikad se ne hapse vlastiti agenti, podijelio je sa nama bivši specijalni tužilac  Milivoje Katnić još jednu tužnu višedecenijsku istinu crnogorskog pravosuđa. Mogao je još da doda: ne hapse se ni vlastite predsjednice Vrhovnog suda, državne tužiteljke, predsjednici države i njihove sestre, ministri. Hapsi se samo Svetozar Marović, kad prtisnu Evropa i šef, pa se onda pusti, i sitna boranija.

Katnić je, dakle, odlučio da ne procesuira policijske službenike koje je Europol još prije više mjeseci označio kao saradnike kriminalnih grupa, jer su bili na tajnom zadatku. Čudan tajni zadatak, u kom visoki policijski službenici nesakrivenih identiteta pomažu mafiji da razgrana posao. I sami zarade po pedesetak miliona eura.

Još jedna stvar je zanimljiva. Istražni organi i prethodna vlada već neko su vrijeme imali podatke Europola, koji inkriminišu visoke policijske službenike i bivšu predsjednicu Vrhovnog suda. Dok ih podgorički portal Libertas nije objavio, niko nije rekao ni riječ.

„Tri crnogorska policajca na računima koje su identifikovale partnerske službe imaju po 50 i više miliona eura, rečeno je prije nepuna dva mjeseca članovima Vlade Zdravka Krivokapića na zatvorenom sastanku”, potvrdio je bivši državni sekretar Andrej Milović. Istrage o njihovim finansijama – nema.

Nemamo ni Zakon o porijeklu imovine, iako je bilo jasno i u avgustu 2020, kada je pao DPS, da je to jedan od ključnih mehanizama za demontiranje tridesetogodišnjeg sistema koji je vrh te partije kreirao, u kom su institucije postale ispostava poltike, a politika ispostava kriminala. U kom su predstavnici policije, pravosuđa i politike, svoju djecu pustila da se igraju kriminalaca. Sa kodnim imenima Komandos, Junior i slično.

Dugo se čekalo i na novo tužilaštvo, zakon o lustraciji prestao je i da se pominje. Čekalo se, u stvari, na sve suštinske promjene, neophodne za demontažu Đukanovićevog sistema. Popunjavane su dubine, bavili smo se crkvenim pitanjima, odvijao se ljuti boj za funkcije. Zato je Đukanovićev DPS danas u parlamentu, isti i netaknut, i spreman da opet popuni – dubine i širine.  Za to su odgovorni avgustovski pobjednici, svi do jednog, uključujući i novog premijera Dritana Abazovića, koji danas kaže da ne misli da je stanje u bezbjednosnom sektoru u rasulu, već sasvim suprotno. Da, odlično je.

Abazović dovodi za direktora ANB-a Sava Kenteru, dugogodišnjeg predsjednika Atlanskog saveza, u čijem su Upravnom odboru bili DPS-ovi kadrovi. Čovjeka koji trideset godina nije zucnuo protiv DPS-a. Koji je u DPS pravosuđu prošao nekažnjen u slučaju smrti pješaka. I čiju su fotografiju sa Duškom Golubovićem, kontroverznim policijskim funkcionerom i saradnikom Zorana Lazovića čiji se sin pominje u Europolovm spisima, objavljenim u medijima prije koji dan. Kentera se tim povodom nije oglašavao. Ni premijer.

Srećne promjene.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

DANAS, SJUTRA

Daljinska vlada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ko je pažljivo pratio posljednjih pola godine, zna da nova manjinska vlada ima dva a ne samo jedan daljinski upravljač. Da pored daljinca u rukama Mila Đukanovića i DPS-a, od početka djeluje i jedan malo jači daljinac, onaj u rukama Gabrijela Eskobara, SAD-a i Zapada

 

Na teritoriji Crne Gore danas deluju dve a ne samo jedna mafiokratija. Prva je ova naša domaća, Mila Đukanovića, druga ona iz Beograda, Aleksandra Vučića. Pri tome, kao svoje glavne političke alate, ove dve mafiokratije koriste agresivne nacionalizme, prva velikocrnogorski, druga velikosrpski, a kao svoja glavna politička krila, dva najsnažnija politička subjekta, prva DPS, druga DF.

Pa kada je stanje već ovakvo, moglo bi da se zaključi da je nova, manjinska vlada, koja isključuje upravo ova dva subjekta, samim tim, logična i opravdana. Ali, nažalost, nije tako. Zbog toga što je i u novoj konstrukciji daljinski upravljač ostao u rukama mafiokratije Mila Đukanovića. Treba se nadati da je to jasno i najvećim entuzijastima među konstituentima nove vlade.

Tako da je nova vlada Crne Gore manjinska samo matematički. Politički, ona je daljinska. Ali ni ovo daljinska nije tako jednostavno kako izgleda na prvi pogled. Ko je pažljivo pratio poslednjih pola godine, zna da nova manjinska vlada ima dva a ne samo jedan daljinski upravljač. Da pored daljinca u rukama Mila Đukanovića i DPS-a, od početka deluje i jedan malo jači daljinac, onaj u rukama Gabrijela Eskobara, SAD-a i Zapada. Pa je konačna konstrukcija zaista impresivna. Za pamćenje. Kao ruska babuška. Sa tri lutke. Spolja manjinska vlada, unutra DPS, još dublje unutra Zapad.

Glavna konstrukciona greška nove manjinske vlade je u njenom istovremenom potcenjivanju domaćeg a precenjivanju vanjskog daljinca. Većina entuzijasta manjinske vlade su mladi ljudi pa to ne moraju da znaju. Ali oni koji su prošli hiljadu devetsto devedesete nikada neće moći da zaborave koliko nedopustivo dugo je Zapad samog Slobodana Miloševića tretirao kao „glavni faktor mira na Balkanu“. Slično danas postupa sa Milom Đukanovićem. Moguće je, čak verovatno, da će i njega na kraju da pusti niz vodu, ali to za Crnu Goru tada može biti kasno. Nepopravljivo kasno. A obaveza naše, domaće, crnogorske vlasti je bila i ostala, da o našim, domaćim, crnogorskim potrebama i interesima, vodi računa, makar onoliko koliko o potrebama i interesima Zapada. Rešenje je bilo i ostalo u finom balansu i-i a ne u ludilu ili-ili.

Znamo, za neslavni kraj prethodne parlamentarne većine, vlade i vlasti, manje ili veće zasluge imali su svi njeni konstituenti, a ne samo jedan ili dva. Ali je pre manjinske vlade sa opisanom konstrukcionom greškom, bilo još najmanje dva politička puta, koja su bila bolja ili makar manje loša od ovoga. Prvi, očuvanje tridesetoavgustovske vlasti, uz obnovu, proširenje i preciziranje koalicionog sporazuma, posebno u delu poštovanja spoljnopolitičkih obaveza i članstva Crne Gore u NATO. I drugi, kada ovaj prvi nije uspeo, formiranje koncentracione ili tehničke vlade, sa glavnim zadatkom pripreme i održavanja vanrednih parlamentarnih izbora.

I sada, nakon svega, šta da se radi? U momentu kada je manjinska vlada svršen čin, ono najviše i najbolje za što se treba založiti, jeste demokratsko strpljenje i kondicija. I spremnost za novi dijalog i dil. A za to se neće morati čekati cela godina. Najdalje za nekoliko meseci biće jasno ko je bio u pravu. Entuzijasti manjinske vlade ili mi njeni kritičari. Ako nova vlada zaista uspe da donese odnosno ubrza evropski put, stabilizaciju i depolarizaciju, što nama izgleda veoma malo verovatno, ako ne i nemoguće, treba joj čestitati. Ali, ukoliko usledi samo dalja i teža blokada toga puta, i još opasnija destabilizacija i polarizacija, što nama, zbog one konstrukcione greške, izgleda mnogo, mnogo verovatnije, ako ne i neizbežno, tada treba napraviti (još) jedan veliki i višestruki politički i demokratski restart. Uz očuvanje unutrašnjeg građanskog mira kao vrhunskog prioriteta.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo