Povežite se sa nama

INTERVJU

MILJENKO DERETA, OSNIVAČ NVO GRAĐANSKE INICIJATIVE, BEOGRAD: Država organizator nasilja

Objavljeno prije

na

Pred građanima Srbije opet je „vruća jesen”, kako se već godinama govori o vremenu povratka starim obavezama i novim izazovima najavljivanih državnih mjera povodom ovoga ili onoga. I sami građani, najčešće ne oni „prosječni”, postavljaju izazove vlasti, pa smo i razgovor s Miljenkom Deretom, jednim od najpredanijih aktivista i komentatora u ovoj dinamici društvo-država, počeli od te vrste izazova u kojem se ovih dana prelamaju problemi dužeg trajanja.

MONITOR: Nedavna šetnja mladića u nekoj vrsti muslimanskih uniformi u Novom Pazaru, u organizaciji muftije Muamera Zukorlića, nije ostavila ravnodušnim dio javnosti i ponekog iz državnih institucija. Zukorlić je kazao da ovi momci šetaju prikladno obučeni kao što to rade i ,,odžačari, ljekari, poštari”. Kako razgraničiti pravo od prijetnje za bezbjednost, makar u kojoj bilo mjeri?
DERETA: Prva asocijacija na uniformisane ideološke istomišljenike naravno je Nemačka tridesetih godina prošlog veka. Tada je logičan nastavak bio „uniformisanje” Jevreja žutim zvezdama koje su „prikladno” obeležile njihove sudbine. U našem kontekstu obrazloženje muftije Zukorlića identično je obrazloženju koje je Koštunica dao povodom pobune Legije i njegove jedinice, dakle povodom svojevrsnog pokušaja (para)vojnog državnog udara. Ova analogija dovoljno objašnjava ciljeve „prikladno” uniformisanih i posla koji žele da obave, bar na teritoriji Sandžaka. Posebnu težinu ovoj zlokobnoj najavi daje verski karakter ovog „pokreta” koji neminovno vodi u konflikt čije smo tragične posledice videli u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Žedni vlasti su kod nas po defoltu žedni i krvi i teško je razlučiti šta je tu kokoška a šta jaje. Prava, energična reakcija vlasti je izostala jer jasno je da je svako pravo ograničeno ukoliko ugrožava prava ili bezbednost druge etničke ili verske grupe. Imajući to u vidu država apsolutno nije adekvatno odgovorila, ali to me ni malo ne čudi.

MONITOR: ,,Pohod na Hadžet” bila je manifestacija odavanja pošte onima koje su partizani strijeljali po oslobođenju. Mišljenja u vezi s krivicom tih ljudi ni danas se ne slažu. Može li se u tom, i u sličnim slučajevima, uopšte uspostaviti neki standard koji bi i na javnost imao efekta?
DERETA: Standardi naravno postoje ali ih treba dosledno primeniti ne samo na nacionalne nego i na lokalne istorijske događaje. Kod nas, međutim, još od Jugoslavije, postoji decenijsko izbegavanje ozbiljne istorijske analize, posebno etničkih i verskih sukoba naroda koji žive pod istim krovom. Šta sve ne znamo o Jasenovcu, o Sajmištu u Beogradu, o žrtvama po završetku Drugog svetskog rata, o Kosovu tokom cele istorije… Na to se nadovezao ostrašćeni obračun s „komunističkim terorom i prošloću” tako da je, recimo, pitanje ko su neprijatelji pervertiralo utoliko što pitanje više nije da li je neko bio kolaboracionista s okupatorom, fašistima i nacistima nego „šta je loše u tome što je neko bio kolaboracionista s okupatorom, fašistima i nacistima”. Dodaju li se tome lokalne folklorne varijante u raznim uniformama mogućnost otvorenog sukoba postaje realna. Postoji svojevrsni politički konsenzus oko održavanja tenzija jer to odgovara mnogim političkim opcijama s obe strane.

MONITOR: Koliko je važno da se problem organizovanog nasilja, zločina i selektivne pravde u našoj novijoj istoriji ispituje u naučnim postupcima bez ideološko-političke kalkulacije i pritisaka, ali i da se o njima razgovara u javnosti, kroz procese obrazovanja i stvaranja društvenih i ličnih vrijednosnih kodeksa?
DERETA: Da li se u našoj novijoj istoriji, pritom mislim na poslednjih 60 godina, bilo šta dogodilo bez „ideološko-političke kalkulacije i pritiska”? Ako jeste, ja za taj slučaj ne znam. U novijoj istoriji smo svedoci da je država organizator nasilja i zločina i naravno da onda sprovodi selektivnu pravdu. Ono što mene brine je tihi pristanak društva na te okolnosti i posebno pristanak velikog dela akademske zajednice, takozvane elite, da takvu politiku direktno podržava rušeći pritom sve profesionalne kodekse. Falsifikuju se dokumenti, pišu se udžbenici u kojima se ne pominju čitavi istorijski periodi ili se tumače po kriterijumu dnevno-političkih interesa. Proces obrazovanja je ustrojen tako da je komunikacija jednosmerna – od predavača kao nosioca jedine istine prema učenicima. Pitanja su isključena a samim tim briše se svako drugačije mišljenje. Kada nemate dijalog u obrazovnom sistemu onda ga nema u celom društvu. Kultura dijaloga podrazumeva razumevanje i prihvatanje različitosti i slobode misli i govora. To su vrednosti koje se kod nas guše umesto da se neguju.

MONITOR: Incidentne situacije dešavaju se u zemlji koja se bori s prijetećim bankotom. Debatuje se o mjerama štednje sa MMF, a donijeti su i tzv. sistemski reformski zakoni. O njima nije bilo socijalnog dijaloga već samo zaklinjanja premijera da će standard građana biti zaštićen. Uslijedila je napadna podrška Vladinim prijedlozima zakona nekih sindikalnih vođa. Kao da postoji scenario koji podsjeća na neke momenate AB revolucije?
DERETA: Antibirokratska revolucija zapravo je bila antidemokratska revolucija i ona još traje. Dok je osamdesetih godina celo naše okruženje krenulo putem temeljnih reformi kako političkog tako i ekonomskog sistema, mi smo se zakopali u jednoumlje, ratove, uvereni da su promene oko nas kratkoročne i da će se sve vratiti na staro, kako je to uvek bilo u Srbiji. U iščekivanju „istorijske pravde koja je našem narodu uskraćena” između ostalog uporno se zagovaraju lažna ekonomska uravnilovka i apsolutna državna, znači partijska kontrola ekonomije. Poslednje rasprave o Zakonu o radu belodano su pokazale da se uporno održava sistem u kome sindikati rade u interesu države kao najvećeg poslodavca i smiruju radnike umesto da se bore za bolje uslove njihovog rada i života. Sav taj napor je suštinski antidemokratki i antimoderan.

Plaćenici iz uvjerenja

MONITOR: Otkrića da naši građani u raznim paravojskama ratuju na različitim zaraćenim stranama i na raznim stranama svijeta postavlja i pred državne institucije niz pitanja. Muslimani ratuju u Siriji, Iraku i drugim žarištima, a pravoslavci kao ,,četnici” vojuju u Ukrajini. Koje su mogućnosti države da reaguje ili bar drži pod kontrolom ovaj marcijalni turizam?
DERETA: Država to teško može da spreči posebno kada je siromašna kao što je Srbija. Neki odlaze u plaćenike iz uverenja, drugi zbog ličnih patologija ali mnogi odlaze u potrazi za parama koje će im omogućiti da oni i njihove porodice prežive. Odluka im je lakša jer mnogi imaju iskustvo prinudnog učešća u proteklim ratovima pa se na neki način vraćaju u poznate okolnosti. To je tužno i sasvim sigurno je posledica upornog odbijanja društva da otvori pitanje posledica ratova devedesetih na naše društvo. Nasilje u porodici, nasilje među mladima, nasilje prema svakoj različitosti, mnogobrojna samoubistva, izazivaju samo kratkotrajno „zgražanje” ali nikada dugoročno bavljenje ovim problemom. Koliko znam, samo se jedna nevladina organizacija bavi „veteranima” i njihovim posttraumatiskim sindromom. Možemo samo da slutimo šta nas čeka kada se „plaćenici” vrate sa svog „posla” imajući u vidu da država ima nameru samo da ih kažnjava a ne i leči.

Parada

MONITOR: Parada ponosa najavljena je za 28. septembar. Predviđena je čitava nedjelja prethodnih manifestacija u prostoru beogradske Savamale, ali i akcija ,,Ljudi za ljude”, humanitarnog karaktera, za žrtve poplava. Već stižu i poruke o rušenju tog koncepta od Dveri, na primjer. Od čega i koga zavisi održavanje ovogodišnje manifestacije?
DERETA: Kao i uvek do sada, održavanje Parade zavisi od političke volje onih koji su na vlasti. Ta podrazumeva volju da se ekstremnim grupama koje su u službi vlasti izda naredba da ostanu mirni, volju da se protiv onih koje vlast ne kontroliše preduzmu sve preventivne mere i volju da se kroz kontrolisane medije stvori klima razumevanja ako ne i podrške Paradi. To uključuje i volju da se uđe u „sukob” sa Srpskom pravoslavnom crkvom i da se ograniči njen uticaj na političke odluke. U novoj međunarodnoj situaciji to znači i volju da se misli drugačije od Putina. To zahteva i spremnost rukovodstva SNS i Aleksandra Vučića da ubedi većinu svog članstva u dugoročnu korist ovakve odluke. Sa druge strane „šargarepa” je samo podrška zemalja članica EU i u ovom slučaju još važnije SAD. S nestrpljenem čekam izlaganje premijera tim povodom. Biće zabavno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo