Povežite se sa nama

INTERVJU

MILJENKO DERETA, OSNIVAČ NVO GRAĐANSKE INICIJATIVE, BEOGRAD: Država organizator nasilja

Objavljeno prije

na

Pred građanima Srbije opet je „vruća jesen”, kako se već godinama govori o vremenu povratka starim obavezama i novim izazovima najavljivanih državnih mjera povodom ovoga ili onoga. I sami građani, najčešće ne oni „prosječni”, postavljaju izazove vlasti, pa smo i razgovor s Miljenkom Deretom, jednim od najpredanijih aktivista i komentatora u ovoj dinamici društvo-država, počeli od te vrste izazova u kojem se ovih dana prelamaju problemi dužeg trajanja.

MONITOR: Nedavna šetnja mladića u nekoj vrsti muslimanskih uniformi u Novom Pazaru, u organizaciji muftije Muamera Zukorlića, nije ostavila ravnodušnim dio javnosti i ponekog iz državnih institucija. Zukorlić je kazao da ovi momci šetaju prikladno obučeni kao što to rade i ,,odžačari, ljekari, poštari”. Kako razgraničiti pravo od prijetnje za bezbjednost, makar u kojoj bilo mjeri?
DERETA: Prva asocijacija na uniformisane ideološke istomišljenike naravno je Nemačka tridesetih godina prošlog veka. Tada je logičan nastavak bio „uniformisanje” Jevreja žutim zvezdama koje su „prikladno” obeležile njihove sudbine. U našem kontekstu obrazloženje muftije Zukorlića identično je obrazloženju koje je Koštunica dao povodom pobune Legije i njegove jedinice, dakle povodom svojevrsnog pokušaja (para)vojnog državnog udara. Ova analogija dovoljno objašnjava ciljeve „prikladno” uniformisanih i posla koji žele da obave, bar na teritoriji Sandžaka. Posebnu težinu ovoj zlokobnoj najavi daje verski karakter ovog „pokreta” koji neminovno vodi u konflikt čije smo tragične posledice videli u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Žedni vlasti su kod nas po defoltu žedni i krvi i teško je razlučiti šta je tu kokoška a šta jaje. Prava, energična reakcija vlasti je izostala jer jasno je da je svako pravo ograničeno ukoliko ugrožava prava ili bezbednost druge etničke ili verske grupe. Imajući to u vidu država apsolutno nije adekvatno odgovorila, ali to me ni malo ne čudi.

MONITOR: ,,Pohod na Hadžet” bila je manifestacija odavanja pošte onima koje su partizani strijeljali po oslobođenju. Mišljenja u vezi s krivicom tih ljudi ni danas se ne slažu. Može li se u tom, i u sličnim slučajevima, uopšte uspostaviti neki standard koji bi i na javnost imao efekta?
DERETA: Standardi naravno postoje ali ih treba dosledno primeniti ne samo na nacionalne nego i na lokalne istorijske događaje. Kod nas, međutim, još od Jugoslavije, postoji decenijsko izbegavanje ozbiljne istorijske analize, posebno etničkih i verskih sukoba naroda koji žive pod istim krovom. Šta sve ne znamo o Jasenovcu, o Sajmištu u Beogradu, o žrtvama po završetku Drugog svetskog rata, o Kosovu tokom cele istorije… Na to se nadovezao ostrašćeni obračun s „komunističkim terorom i prošloću” tako da je, recimo, pitanje ko su neprijatelji pervertiralo utoliko što pitanje više nije da li je neko bio kolaboracionista s okupatorom, fašistima i nacistima nego „šta je loše u tome što je neko bio kolaboracionista s okupatorom, fašistima i nacistima”. Dodaju li se tome lokalne folklorne varijante u raznim uniformama mogućnost otvorenog sukoba postaje realna. Postoji svojevrsni politički konsenzus oko održavanja tenzija jer to odgovara mnogim političkim opcijama s obe strane.

MONITOR: Koliko je važno da se problem organizovanog nasilja, zločina i selektivne pravde u našoj novijoj istoriji ispituje u naučnim postupcima bez ideološko-političke kalkulacije i pritisaka, ali i da se o njima razgovara u javnosti, kroz procese obrazovanja i stvaranja društvenih i ličnih vrijednosnih kodeksa?
DERETA: Da li se u našoj novijoj istoriji, pritom mislim na poslednjih 60 godina, bilo šta dogodilo bez „ideološko-političke kalkulacije i pritiska”? Ako jeste, ja za taj slučaj ne znam. U novijoj istoriji smo svedoci da je država organizator nasilja i zločina i naravno da onda sprovodi selektivnu pravdu. Ono što mene brine je tihi pristanak društva na te okolnosti i posebno pristanak velikog dela akademske zajednice, takozvane elite, da takvu politiku direktno podržava rušeći pritom sve profesionalne kodekse. Falsifikuju se dokumenti, pišu se udžbenici u kojima se ne pominju čitavi istorijski periodi ili se tumače po kriterijumu dnevno-političkih interesa. Proces obrazovanja je ustrojen tako da je komunikacija jednosmerna – od predavača kao nosioca jedine istine prema učenicima. Pitanja su isključena a samim tim briše se svako drugačije mišljenje. Kada nemate dijalog u obrazovnom sistemu onda ga nema u celom društvu. Kultura dijaloga podrazumeva razumevanje i prihvatanje različitosti i slobode misli i govora. To su vrednosti koje se kod nas guše umesto da se neguju.

MONITOR: Incidentne situacije dešavaju se u zemlji koja se bori s prijetećim bankotom. Debatuje se o mjerama štednje sa MMF, a donijeti su i tzv. sistemski reformski zakoni. O njima nije bilo socijalnog dijaloga već samo zaklinjanja premijera da će standard građana biti zaštićen. Uslijedila je napadna podrška Vladinim prijedlozima zakona nekih sindikalnih vođa. Kao da postoji scenario koji podsjeća na neke momenate AB revolucije?
DERETA: Antibirokratska revolucija zapravo je bila antidemokratska revolucija i ona još traje. Dok je osamdesetih godina celo naše okruženje krenulo putem temeljnih reformi kako političkog tako i ekonomskog sistema, mi smo se zakopali u jednoumlje, ratove, uvereni da su promene oko nas kratkoročne i da će se sve vratiti na staro, kako je to uvek bilo u Srbiji. U iščekivanju „istorijske pravde koja je našem narodu uskraćena” između ostalog uporno se zagovaraju lažna ekonomska uravnilovka i apsolutna državna, znači partijska kontrola ekonomije. Poslednje rasprave o Zakonu o radu belodano su pokazale da se uporno održava sistem u kome sindikati rade u interesu države kao najvećeg poslodavca i smiruju radnike umesto da se bore za bolje uslove njihovog rada i života. Sav taj napor je suštinski antidemokratki i antimoderan.

Plaćenici iz uvjerenja

MONITOR: Otkrića da naši građani u raznim paravojskama ratuju na različitim zaraćenim stranama i na raznim stranama svijeta postavlja i pred državne institucije niz pitanja. Muslimani ratuju u Siriji, Iraku i drugim žarištima, a pravoslavci kao ,,četnici” vojuju u Ukrajini. Koje su mogućnosti države da reaguje ili bar drži pod kontrolom ovaj marcijalni turizam?
DERETA: Država to teško može da spreči posebno kada je siromašna kao što je Srbija. Neki odlaze u plaćenike iz uverenja, drugi zbog ličnih patologija ali mnogi odlaze u potrazi za parama koje će im omogućiti da oni i njihove porodice prežive. Odluka im je lakša jer mnogi imaju iskustvo prinudnog učešća u proteklim ratovima pa se na neki način vraćaju u poznate okolnosti. To je tužno i sasvim sigurno je posledica upornog odbijanja društva da otvori pitanje posledica ratova devedesetih na naše društvo. Nasilje u porodici, nasilje među mladima, nasilje prema svakoj različitosti, mnogobrojna samoubistva, izazivaju samo kratkotrajno „zgražanje” ali nikada dugoročno bavljenje ovim problemom. Koliko znam, samo se jedna nevladina organizacija bavi „veteranima” i njihovim posttraumatiskim sindromom. Možemo samo da slutimo šta nas čeka kada se „plaćenici” vrate sa svog „posla” imajući u vidu da država ima nameru samo da ih kažnjava a ne i leči.

Parada

MONITOR: Parada ponosa najavljena je za 28. septembar. Predviđena je čitava nedjelja prethodnih manifestacija u prostoru beogradske Savamale, ali i akcija ,,Ljudi za ljude”, humanitarnog karaktera, za žrtve poplava. Već stižu i poruke o rušenju tog koncepta od Dveri, na primjer. Od čega i koga zavisi održavanje ovogodišnje manifestacije?
DERETA: Kao i uvek do sada, održavanje Parade zavisi od političke volje onih koji su na vlasti. Ta podrazumeva volju da se ekstremnim grupama koje su u službi vlasti izda naredba da ostanu mirni, volju da se protiv onih koje vlast ne kontroliše preduzmu sve preventivne mere i volju da se kroz kontrolisane medije stvori klima razumevanja ako ne i podrške Paradi. To uključuje i volju da se uđe u „sukob” sa Srpskom pravoslavnom crkvom i da se ograniči njen uticaj na političke odluke. U novoj međunarodnoj situaciji to znači i volju da se misli drugačije od Putina. To zahteva i spremnost rukovodstva SNS i Aleksandra Vučića da ubedi većinu svog članstva u dugoročnu korist ovakve odluke. Sa druge strane „šargarepa” je samo podrška zemalja članica EU i u ovom slučaju još važnije SAD. S nestrpljenem čekam izlaganje premijera tim povodom. Biće zabavno.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo