Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Na putovanju u drugu krajnost

Objavljeno prije

na

Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće vidjeti u ogledalu

 

Opet dan u kojem moram da završim još ovo, moram da uradim još ono, pa ću posle raditi ono što volim. E, moja ja, moja budalo! Ono što nam smeta, to nas i određuje. Bez nelagodnosti, bez žuljanja nema ni identiteta. To je svetla, ali i tamna strana datog nam poklona, koji se zove Svesno Biće. Najveća iluzija, kao nepogoda, kao grom koji puca direktno u čeonu kost, je iluzija bitnosti, bilo pojedinačna bilo kolektvna.

Pustim malo jazz, čisto da spoljni svet izbledi. Nedeljom mi mislima prošeta drugačije nego obično. Fora je verovatno u kaldrmi obasjanoj zalazećim suncem. Kada bih poželela da napišem pismo, ovog trena, ne bih znala da ga naslovim. Kada bih htela da te opišem, ne bih znala koga. Kad bih htela sebe da ti priznam, ne bih znala kome. Ti, bezimeni osećaju. Ne poznajemo put, ali ga vidimo, toliko je nestvaran, a gotovo opipljiv. U rečima se mimoilazimo na trasi iste misli, koju ne smemo reći. Ona živi u nama kao da ne postoji. Uporno jedno drugom pokazujemo taj put. A krenemo li, nestaće. Prihvatiti sudbinu, znači smelo poći putem sa svešću da je pogrešan, ali i sa tragičnim saznanjem da je jedini. Generalno, strah nikako nije nešto što će nas opustiti ili nahraniti spokojem. Ali… Mnogi moji strahovi su bili moji prijatelji. Neki od njih sačuvali su mi život. Uostalom, da nema straha, hrabrost bi bila izlišna. Zavide ti, ti neki ljudi, oni sa životima pod konac, zavide ti na hrabrosti, na slobodi da budeš. A ti se gorko nasmeješ. Ne znaju oni, nisi ti hrabar, samo nisi imao izbora. U tome je stvar.

Ne shvatiš koliko je važno stići na vreme, sve dok ne zakasniš u nečiji život. Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće videti u ogledalu. Postoji jedan iskonski osećaj kada nečija duša napušta tvoje telo, tu reči nemaju nikakvu težinu. Krene jeza, kroz pore osetiš kako nestaje, dugo lažeš sebe da je samo prolazna groznica… posle nekog vremena ni pesma, ni reč, ništa više ne boli. Sve dok ne postaneš jači od svih okretanja leđa kroz život, od svih mračnih misli, od svakog grča u stomaku, od svih do sada izgovorenih mrtvih reči, smatraj da si sam sebi najveći neprijatelj. Ako ti se otvore oči tek kada ti se zatvore sva vrata, ne znači da su ti ih drugi zatvarali, možda si ih, onako slep, sam za sobom zalupio. Jednom će nam ponestati dana, a mi nećemo ni znati koliko smo ih drugima dali.

Milion sjajnih sunaca, danas je kroz moje oko prolazilo, u zenicama mojim se kupalo. Ali duša dobro zna da je jesen. Volim noć. Volim kad se privuče mom uzglavlju sa svojim purpurnim legijama. Noću je sve moguće: i da mrtvi budu živi i da, inače nikad ostvarivi, planovi budu realizovani. A onda stigne jutro i prvi zraci svetlosti rasprše sve. Spustite roletne na dan, ja bih još malo da sanjam. Jer, san hrani mozak, nesanica iluzije.

Znate ono kad na kraju u kaubojskim filmovima na konju odlaze ka zalasku sunca, e tako ću i ja jednom, samo peške i u materinu.

P.S. Srećno slojevito oblačenje svima koji slave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duh predaha

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide

 

Okićene jelke ispred radnji i kafića, irvasi, Deda Mrazovi, sunce i ljudi u kratkim rukavima. Zamirisalo mi je na letnja jutra kod babe. Miris zemlje, rose, sunca što se prolama kroz krošnje, jabuka petrovača i jednu kotobanju, što je čardakom zovu, koja je bila moja tvrđava za snove. Mirisala je na kukuruz, buduće dane, čežnje i detinje nade potajne. Čini mi se da još uvek svet vidim kroz letvice tog čardaka, nedosanjano plovilo negde iznad polja, negde iznad snova i nemogućeg. Ma nije zima dok baba ne unese sa žice dedine zamrznute dugačke gaće! Sve je to meni ličilo na ljubav koja se, kako je baba govorila, meri džakovima soli koju valja pojesti zajedno. A baba je jela i svoju i „njinu“ so, a oni pili vodu koju im je ona donosila i još je ispala kriva što nije dovoljno hladna! Nema mi nigde praznične euforije! Mislim da nikada nisam ušla sa manje euforije, emocija i generalno životne energije u poslednju nedelju godine. Nešto mi je sve više godina za koje na kraju kažem: „Ne ponovila se!“

Ono Servantesovo da mudar čovek čuva deo današnjice za sutra i ne stavlja sva jaja u jedno gnezdo, važi samo dok ne polomiš sve zidine kojima si omeđen tavorio u strahu od rizika i neizvesnosti. Onda jednog dana shvatiš da su jaja da se lome, jer tek tada sve dobija smisao. Potrudiš se da se Ti dešavaš svetu umesto svet tebi. To je sloboda.

Razgovor ponekad bude kao da sa nekim stojiš ispred belog zida, a on odjednom kaže: „Ma vidi ovaj narandžasti zid!“ Ti nemo gledaš jer ne znaš kako apsurdu smisleno odgovoriti, a on trijumfalno usklikne : „Ćutiš, nemaš argumente!“ Kad imam o čemu da ćutim, ja ćutim. I to kvalitetno. Imam tužni talenat da nečujno izađem iz nečijeg života kao da me u njemu nikad nije ni bilo. Ponekad morate da kažete ,,gotovo je“ i da odete na spavanje. Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide.  I sada ne znam da li je naporniji udah ili izdah, pa biram da ne dišem.

Od čoveka koji se, kad vidi Hitnu pomoć, upita hoće li preživeti onaj unutra i stisne palčeve da preživi, postali smo ljudi koji pomisle: „Dovraga, sad ću se zaglaviti u saobraćaju!“.

Od najvažnijih vesti izdvajam, sin se nedavno probudio sa brkovima. Ne želi u školu neobrijan.

Želim vam da ljudima koji uđu u vaš život pravilno podelite uloge. Ne ide da glavnu ulogu igra osoba koju treba ubiti još na početku filma.

Budite zdravi, dobri i pametni!

P.S. Sve se izmešalo, istumbalo, iščašilo, otišlo u tri lepe. Vreme je za novi prasak. Veliki.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo