Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Na putovanju u drugu krajnost

Objavljeno prije

na

Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće vidjeti u ogledalu

 

Opet dan u kojem moram da završim još ovo, moram da uradim još ono, pa ću posle raditi ono što volim. E, moja ja, moja budalo! Ono što nam smeta, to nas i određuje. Bez nelagodnosti, bez žuljanja nema ni identiteta. To je svetla, ali i tamna strana datog nam poklona, koji se zove Svesno Biće. Najveća iluzija, kao nepogoda, kao grom koji puca direktno u čeonu kost, je iluzija bitnosti, bilo pojedinačna bilo kolektvna.

Pustim malo jazz, čisto da spoljni svet izbledi. Nedeljom mi mislima prošeta drugačije nego obično. Fora je verovatno u kaldrmi obasjanoj zalazećim suncem. Kada bih poželela da napišem pismo, ovog trena, ne bih znala da ga naslovim. Kada bih htela da te opišem, ne bih znala koga. Kad bih htela sebe da ti priznam, ne bih znala kome. Ti, bezimeni osećaju. Ne poznajemo put, ali ga vidimo, toliko je nestvaran, a gotovo opipljiv. U rečima se mimoilazimo na trasi iste misli, koju ne smemo reći. Ona živi u nama kao da ne postoji. Uporno jedno drugom pokazujemo taj put. A krenemo li, nestaće. Prihvatiti sudbinu, znači smelo poći putem sa svešću da je pogrešan, ali i sa tragičnim saznanjem da je jedini. Generalno, strah nikako nije nešto što će nas opustiti ili nahraniti spokojem. Ali… Mnogi moji strahovi su bili moji prijatelji. Neki od njih sačuvali su mi život. Uostalom, da nema straha, hrabrost bi bila izlišna. Zavide ti, ti neki ljudi, oni sa životima pod konac, zavide ti na hrabrosti, na slobodi da budeš. A ti se gorko nasmeješ. Ne znaju oni, nisi ti hrabar, samo nisi imao izbora. U tome je stvar.

Ne shvatiš koliko je važno stići na vreme, sve dok ne zakasniš u nečiji život. Ono što ja vidim u ljudima, oni to nikada neće videti u ogledalu. Postoji jedan iskonski osećaj kada nečija duša napušta tvoje telo, tu reči nemaju nikakvu težinu. Krene jeza, kroz pore osetiš kako nestaje, dugo lažeš sebe da je samo prolazna groznica… posle nekog vremena ni pesma, ni reč, ništa više ne boli. Sve dok ne postaneš jači od svih okretanja leđa kroz život, od svih mračnih misli, od svakog grča u stomaku, od svih do sada izgovorenih mrtvih reči, smatraj da si sam sebi najveći neprijatelj. Ako ti se otvore oči tek kada ti se zatvore sva vrata, ne znači da su ti ih drugi zatvarali, možda si ih, onako slep, sam za sobom zalupio. Jednom će nam ponestati dana, a mi nećemo ni znati koliko smo ih drugima dali.

Milion sjajnih sunaca, danas je kroz moje oko prolazilo, u zenicama mojim se kupalo. Ali duša dobro zna da je jesen. Volim noć. Volim kad se privuče mom uzglavlju sa svojim purpurnim legijama. Noću je sve moguće: i da mrtvi budu živi i da, inače nikad ostvarivi, planovi budu realizovani. A onda stigne jutro i prvi zraci svetlosti rasprše sve. Spustite roletne na dan, ja bih još malo da sanjam. Jer, san hrani mozak, nesanica iluzije.

Znate ono kad na kraju u kaubojskim filmovima na konju odlaze ka zalasku sunca, e tako ću i ja jednom, samo peške i u materinu.

P.S. Srećno slojevito oblačenje svima koji slave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Dobro se držim sve dok se ne ispustim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji…

 

Oblačno nebo je danas daleko. Smračilo se. Prozori su u komšiluku zasijali jedan za drugim. Sati su prošli i svetla su polako počela da se gase. Nekoliko ih je preteklo i prkosilo mraku sve do jutra. Jutru je bilo svejedno. Ustajem, hodam po vazduhu, ali tek toliko da nisam na čvrstom tlu. Postepeno približavanje počinje izdaleka, kada još nisi ni svestan toga. Čak i kada počneš da primećuješ, ne pridaješ pažnju tome. Zatim primećuješ sve više, ali ne razumeš. Pretpostavljaš da nije isplanirano, jer umišljaj nema strpljenja. Ipak, osećaš da ništa ne zavisi od tebe. Gladna sam. A to nikako ne može da izađe na dobro. Kako ko shvati ovo „gladna“, uopšte ne menja ništa. Jer, niko neće pogrešiti, kako god protumačio. Svi ste u pravu. Dakle, gladna sam, i to nikako neće da izađe na dobro. Nekad sam se nadala da će borba ostati nepotrebna ukoliko je odlažem. Ah, kakva taktička greška! Jer, dok se ja nadam, neprijatelj se postrojava, umnožava, postaje sve snažniji. Dragi moji, jedna dobronamerna sugestija: Ako već mora da se bije boj, jurišajte odmah!

Progledam tako i pomislim ovo je dan za velika dela, onda sednem u fotelju i dignem noge na sto. Što me više obuzima želja to više srljam, jer želja razum gasi. Svako mesto pruža određene slobode. Pomeranje s mesta najčešće donosi nove slobode, ali i ograničava one prethodne. Treba to da ima u vidu onaj kome je sloboda važna. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka, i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Pola života provedeš pokušavajući da ostaneš pri zdravoj pameti i to u svetu koji nije bio tebi namenjen. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Najvažnije je, u bilo kom odnosu, da si većinski vlasnik lepih uspomena. Bolje sutra dođe brže kada mu pođeš u susret. Mene strahovi često zaobilaze, jer sam lenja da se bojim previše i predugo. Udri, pa kud puklo da puklo, a najbolje je razumom tući. Oči umorne znaju, sastavljen sam od mnogo toga što ne prolazi. Kilometrima iza mene zaboravljena želja za nečim što liči na srećan kraj. Možda se sve završilo, a niko nam ništa nije rekao?

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji… Stresam se na pomisao da sam nespremna da se opravdam za svaku glupost koju sam ovom svetu podarila.

Pazite kuda hodate, dve hiljade dvadeseta se jutros spakovala (šta drugo da radi poslednje nedelje na zemlji bez sna) i polako se već kupi iz predela oko drveća i iz ćoškova pa možete upasti u međuprostore bez godine i osetiti neku tupu prazninu odsustva. Obaveštenje: Kremacija loših osećanja. Noćas, nešto posle tri sata. U gluvi čas. Prisustvovaće samo krivci zaslužni za iste. Vama ostalima, nek je laka i mirna plovidba kroz ovu noć.

P.S. Za Novu ne želim mnogo. Samo želim da osoba koja ovo čita bude zdrava, srećna i voljena.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Simultani prevod na lirski

Objavljeno prije

na

Objavio:

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nježnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem

 

Idem svojim putem koji ne vodi nikuda, onda se pojavi znak obavezno skretanje i ja krenem obilaznicom i nađem ono po šta sam pošla. Gledam u sve ono što je poznato, gledam u juče. Lepo je, ništa se ne vidi. Svaki početak bi, valjda, trebalo da počiva na iluziji savršenstva. Ne verujte, istina je. Bila sam vesela. Onda sam otišla negde i više nisam bila vesela. Tamo negde nije ni toliko loše koliko te čini neveselim. Ne mora čovek uvek ni veseo da bude. Jedina prava i nepatvorena reakcija jeste izraz lica. Neko je probao pa pogrešio i to je super, takvi ljudi treba da postoje jer onda možemo da im se samozadovoljno podsmevamo i nazivamo ih glupacima, a ujedno imamo i opravdanje da ne radimo ništa. Nije baš ništa, njihovim izrugivanjem gradimo sebi postament za spomenik naše mudrosti… I svaka nam čast na tome!

Neke reči, umorne od izgovaranja, naprave neprijatnu tišinu, a one neke druge reči, kojima se u tišini volimo i razumemo, podare mir. Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Imati savest, nije što i koristiti je. Imati mozga nije što i koristiti ga. Tako je i sa tim mišićem, tim malim, često preplašenim, bubnjem u grudima – ako ga ne koristite on se lagano gasi, dok se ne ugasi. Jer, srce hoće da preskoči i na kraju umre od tuge ukoliko ga ne koristimo.

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nežnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem. Zaokružujem onoga ko jeste ili precrtavam onog što nije ili volim da je sve uredno i čisto jer novi list papira nemam, zato pamtim. Mrvice rasute po stolu u obličju slike o bolu koji nosim. Kao lice svoje da gledam i stolnjak, ta ubledela naborana koža krivice, plato je na kome se ogledam. Bole me oči, kao da gazim po trnju bosim nogama.

Moja baba je uvek od kuće pravila dom, a posebno uoči praznika i važnih datuma, sve bi odisalo svečanošću, započinjala je sama dobrim raspoloženjem, a mi bismo se pridruživali, atmosfera koju bi tada izazivala je trajala danima, to su posebne slike detinjstva koje pamtim. Odeš tako na neka mesta gde te mir sačeka. I ništa, samo stojiš, pustiš da te ispuni i znaš da će sve biti dobro. Sve te emocije u olujnim vetrovima, sve te brane koje su nestale u prošlim svetovima. Svaki taj treptaj neispavanog oka i sve te misli koje su upale u vir, biće lepota. Kad dođem ja i donesem mir. Nosim svoju babu kao nakit, a imam je i u očima kojima sve novo što vidim, gledam i u njeno ime. Imam je i u tome: kad me nešto pritisne, s namerom da me smanji, ona se u meni naduri i brecne.

Kad misli kaplju, kad padaju na jedno isto mesto, naprave rupu. U toj rupi mogu da se kupaju vrapci ili da se udavi duša, zavisi od misli. A u međuvremenu, sunčan decembarski dan. Kako to zvuči obećavajuće sa malo stida i bez kajanja. U veliku šolju.

P.S. Možda su bili u pravu kada su stavili ljubav u knjige. Možda ne bi preživela na drugom mestu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ništa mi ne pada na pamet, sve na nejaka pleća

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrlo je bitno ko je trougao, a ko kvadrat. I ne, kružnice nema, ljudi su sazdani u oštrim uglovima

 

Zaćutale su ptice, ljudi, oblaci… Sve je utihnulo i odbeglo u jazbine. Svet je zanemeo, pomislih. – Ili ja više nisam među živima. Taj strah može da te ubije na licu mesta i natera te da živiš takav. A kad prođe, prepoznaćeš razliku između čoveka i hladnog vetra u decembru. Popravljam dušu i otkucaje. Prevrćem fioke sa odloženim željama i snovima. Ne mogu pred prvi sneg ovakva. Uz prvu jutarnju kafu, najviše volim da propuštam ,,životne“ prilike. Mahnem im trepavicama i poželim srećan put. Dan još nije počeo, a kamoli život. A od želja – obične, svakodnevne, koje su ove godine postale luksuz… najskuplje.

Navikla sam da imam i kada nemam, što u praksi znači da mi ono što nemam i ne treba. Imala bih ja štošta da kažem, ali imala bih i da ćutim. Neko proputuje pola sveta i zapamti banalnosti. Drugom procveta trešnja u dvorištu i piše poeziju. Vrlo je bitno ko je trougao, a ko kvadrat. I ne, kružnice nema, ljudi su sazdani u oštrim uglovima.

Za razliku od nas – ljudi, životinje ne mešaju dva suprotstavljena osećanja, kao što su ljubav i mržnja. Ali, važno je da smo sebe proglasili ultimativnom inteligencijom planete. Ne znamo pertle da vežemo kako valja, a kamoli da prepoznamo ljubav. Kuda ovo vodi? Nikuda. Pa mi smo već stigli tamo.

Greške se prave na više vidljivih i nevidljivih nivoa. Ako eliminišeš samo one vidljive, uradio si tek pola posla, doterao si izgled, ali ne i suštinu. Ako eliminišeš samo one nevidljive, kao da nisi promenio ništa. Promeniti sve je teško. Ali ispravljanje grešaka i treba da bude teško.

Spustili mi se na ramena, danas, teški oblaci, oni najteži, pa mi se sve čini da nosim na leđima i ovaj asfalt kojim hodim. Otišao je neko blizak. Da se ne vrati. I sad pokušavam svom detetu da objasnim ne znam ni sama šta. Da je život lako lomljiva roba, a ipak ga treba živeti bez straha. Nežno, kao Arsenovo ,,dušo moja”. Najteža je bol, bila fizička ili duhovna, ali ćutiš i vučeš je sa sobom u tišini. Na kraju puta je smrt, koja u ovakvom svetu dođe kao nagrada. Zato ne očajavajte, svi smo mi na istom putu, sve nas isto čeka. I najduža noć dočeka jutro.

2021. godina verujem da je nova, tek kad mi to dokaže. Za sad je iz svog ćoška posmatram s ogromnim nepoverenjem. Svako nek se veseli u skladu sa sopstvenom odgovornošću. Ne bih umela više ništa novo da vam saopštim. Mrak je svakim momentom sve gušći, čudni zvuci ispunjavaju prostor. Vi se snađite, a ja ću širom da zatvorim oči.

P.S. Asteci su za vreme pandemije svoje vladare žrtvovali bogovima. Ne pozivam ni na šta. Samo, ovaj, fina tradicija.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo