Danas nisam nigdje išla jer me nigdje nije falilo

Poslepodnevna kafa. Razmišljam kakvu je odiseju prevalila do moje šolje sada. Navodno euforična koza brstila kafu u Etiopiji, pa zadrti Arapi trgovali samo suvim semenom – ono koje klija za sebe čuvali, pa ga Holanđani ukrali, pa plantaže po belom svetu, pa robovski rad, ej živote! Razmišljam o tome kako treba po dečijim sobama prikupiti veš za pranje i mislim na moju babu koja je bila 1927. godište i sama pravila sapun, skupljala kišnicu i ručno prala veš. Sva sećanja na detinjstvo i njenu kuću su mi čista, uštirkana i mirišljava.

Danas nisam nigde išla jer me nigde nije falilo. Sasvim dovoljno me nigde nije bilo. Dok odlučujem o destinaciji za letovanje, došla mi želja da ga provedem opet sa bratom i komšijskom decom, u onoj maloj kući i oko nje, po prašnjavim puteljcima, jureći svice. Sa tetkom, dedom i babom kojih više nema, čekajući: „Hajmo lubenica, slatka kao med, hladna kao led!“, odlažući neizbežno odrastanje. Da, i opet da mi je sedam. Nepregledno leto počinjalo je podelom knjižica, a završavalo podelom uspomena sa raspusta. Leta mog detinjstva sam upamtila  po kratkim pantalonama, prašnjavim nogama, basketu na improvizovanom šumskom igralištu, belim oblacima koji su uvek dolazili sa desne strane čika Rankove kuće, puževima posle kiše i lubenici koju je deda vikendom donosio. Ona velika, a mi mali. Prošlo brzo. Jednog leta baba me je učila i da mesim, znala je reći: „Ćuti i mesi dok se grede na tavanu ne oznoje“. Sad tek kapiram moju babu i njene mudrosti o ćutanju:  „Ćuti, ne pričaj ništa“. Sve te krene kad ne pričaš ništa nikome. Tačka. To je procep koji seže duboko. U meni. U prošlost. Nešto što nikada nisam uspela da zakrpim.

Prošetaju ponekad kroz sobe u srcu, vrata doživotno otvorena, pogledam u sebe… tu su, gde god da krenem, neki obrisi, smeh, pomerena zavesa iza koje je onaj što isčekuje… i vreme koje nas nosi sve brže kroz ovaj svet koji je sve manje naš… Kraj sveta je ono mesto gde je sve počelo, gde pripadaš, gde ti se duša splela sa platinom zvezda, gde su nebo i zemlja neodvojivi, gde trava miriše na vekove, gde se ljubav iz vene u venu preliva.

Prisećam se i kad sam na početku bunila, onog strašnog bunila na ulasku u tranziciju kojoj se ne zna krajnje odredište… Na vratima konačnog… A za ruku me drži stranac, s kojim sam provela dobar deo života. Horor. Ultimativni, ni sa čim uporedivi užas.

Više te ne čekam, nisam pružala ruke razlozima koje su gutali virovi… i tu, gde bilo je sve, sad su mesta pored kojih prođem. Samo prođem, kao pored sudbine. Ceo život potpuno posvećena odlasku zauvek.

P.S. Sve manje hodam, a sve više odlazim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Provešću popodne preturajući po odjeći tražeći nadu

Najlepše nebeske prilike su između pet i sedam ujutru. Posada ovog broda još spava. Ja pijem kafu na terasi. Svet mi je na dlanu. Vreme neprimetno prolazi. Kada pogledamo u decu jasno vidimo. Tako nije u ogledalu. Iste oči nas gledaju i sijaju kao uvek. Sve što mi treba, ovog jutra, su snimci dubokog svemira. I kafa.

NASA objavila fotografiju koju je napravio teleskop Džejms Veb, na kojoj može da se vidi odakle su Srbi došli u Sunčev sistem. Svi hoće da se sinhronizuju sa vasionom, vibracije, frekvencije, trt-mrt, ali NE MOŽE bre tako, ograničeni smo čulima. Dobro je da mozak u sklapanju slike sveta koji je oko nas, pored informacija dostupnih čulima, koristi i našu imaginaciju, ali, brat bratu, zatrpavamo ga sve više glupostima, bespotrebnim i suvišnim. Kad zabaguje, nema reseta. Ako se ovde, na Zemlji, ikada pojave napredna i visoko razvijena bića iz vasione, verujem da će za komunikaciju izabrati delfine, a ne nas. Kada je već tako, preostaje nam samo da uživamo u svemu što život donosi. Sećate li se onog mudrog učenja da kada budemo u sosu do grla – uživamo u njegovom ukusu. Mudro učenje kaže i kako do mudrosti vode tri putića, a to su razmišljanje, vaspitanje i iskustvo. Dedovi naši obrađivali njive, a mi teme.

Topla preporuka, u skladu sa vremenom, ne morate obrađivati njive, ali makar izbegnite autobuse danas, pođite biciklom. Gde god. Krenite kroz vetar krivudavo, braneći bokove i rasecajući nevidljivu neprohodnost. Vetar tapše ritam iza leđa kad postane opet sav i ceo. Vetar stvarno postane ceo svaki put kad iza njega ostane brdo, drvo, ptica, moj ničim izazvani smeh, vetar se razdvoji, objumi, prođe po nama i sastane se kad zamakne. Došla sam do mesta pored reke, upala i uplela se u šipražje kao onomad kad sam bila devojčurak. Tada sam zamišljala one ilustracije: uzima me mesto sebi, (sad sam se udobnije smestila), pete duboko u zemlju, odatle treba da krenu žilice… Detinjstvo nije toliko izgubljeni raj, koliko je izgubljeni magacin strahova i čežnji.

Ponekada mi ljutina prokljuca lice, pa poželim da te stropoštam niz svaku izmišljenu liticu. Ima li to nekad da se moj pravednički razgoropad nije okrenuo protivu mene i ostavio me zabezeknutu da nasipam pepela po mastilu dok se sve razlilo nije? A najviše se pribojavam tog pravednčkog. I opet se polakomim.

Kako se to živi svaki dan kao da je poslednji… meni stalno nešto ostaje za sutra?! Provešću popodne preturajući po odeći tražeći nadu. Umoriš se jednom i od izgovaranja očiglednog. Nije pitanje vremena, već gluve tišine koja te samo bledo posmatra, godinama. Dobro vreme da predvidite koje ćete tihe prekore imati sutra za doručak.

P.S. Ako fontana ne odradi posao, uvek možeš da skočiš u bunar želja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Lako je naći sreću u nesreći, teško je kad ne vidiš da si srećan

Buđenje je veliko umeće, a tek ustajanje! Ne ustajem iz kreveta bez dobrog istezanja i dok ne razmrdam svaki zglob na rukama i nogama, još ako sam se naspavala, mojoj sreći nema kraja. To je dobro jutro. Naspavanost je tu. Energija za ustajanje nije. Alarm… zbunjen. Nije problem spoljnih četrdeset stepeni, nego ostati hladnokrvan. Tri kapi limuna u ledeno hladnoj vodi je moj eliksir za sve i svašta danas. Idem još danas da se uhvatim u koštac i u jadac sa vascelim danom, a sutra ću drugačije.

Postoje udaljena mesta u sećanju kojima je potrebno nedeljno čišćenje i otvoreni prozori. Neka mesta mogu da svarim samo uz pomoć jagnjetine ispod sača i krompira sa kajmakom uz šopsku i neko dobro vino, plus krempite. A postoje i ona mesta, mala i zabačena, u kojima je vreme stalo. Nevoljno se budim, ustajem, bez ičeg što bi me uplašilo, bez ičeg za čim bih žalila, kažem hodaj, bol ne prolazi, samo se navikneš tražeći bolji svet… ako ikad nađeš… to je mesto gde sve prolazi osim vremena… Moje oči, prilagođavaju se prigušenim svetlima, ali bujaju tokom nulte svetlosti čežnje. Lako je naći sreću u nesreći, teško je kad ne vidiš da si srećan. Ako nije kiša, što spira tugu niz prozorska okna, onda je to mesečina, pa kapljice razliva u milion čestica zlatne prašine. Dakle, nije do vremena. Do Nje je, do moje stare dobre prijateljice. Do Tuge je. Čovek naprosto osvane u nekakvom životu za koji sve vreme veruje da je njegov, samo zato što pokušava da nešto stigne, a sebi daje malo prostora da se zapita da li to ima smisla. Svrbi me kao ona tačka između pleća koju nikad niko ne ume valjano da počeše, a ne može da se dohvati bez nekog ortopetskog pomagala ili češagije.

Nedostaje adrenalin. Hitno moram da poradim na tom polju. I kako da se opet ne setim babe. Bilo je toplo leto, ne baš kao ovo, kad su komšijske krave ugazile babinu baštu i dvorište, a brat i ja sami u kući vrištimo i čekamo da provale u kuću. A baba ko poljar Lijan, grakće li grakće. Posle me vodili kod baba Kate da mi topi olovo, gasi ugljevlje, gleda u vodu… To su bili adrenalini. Uhvatila me prolaznost, ne pušta me danas. Prolazimo u vremenu, a ono nezainteresovano sleže ramenima na našu konačnost.

Mesec je dana do svetog Ilije, ali ko će to čekati, daj da se grmi. Posmatranje letnjeg pljuska uz odbrojavanje sekundi, od bljeska munje do udara groma, je sitnica koja me ispunjava zadovoljstvom. Dažd se spustio na zemlju. Prijatno zahlađenje.

P.S. Nemilice neštedimice trošim reči nehotice i netremice.

Nataša ANDRIĆ

Komentari