Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Dišem, kao da imam o čemu

Objavljeno prije

na

… Izvor straha je, paradoksalno – u budućnosti. Oni koji nemaju budućnost, više se ne plaše. To je ta pomirenost, valjda, o kojoj mnogi govore.

 

Danas je bio dan za uroniti u nečiji zagrljaj ili u knjigu, ko je šta imao. Malo sam se kretala i među narodom danas, zaključak je da nam nema pomoći. Od današnjih planova ispunila sam prvo osetljivi, pa beli i na kraju šareni. Šest puta mi se išlo na more, dva puta sam htela da napravim pitu, tri puta da zagrlim nekog, a još se dan nije završio. Jednom kad ne uspete, sve je lakše, znate kako se to radi. Prišunjao mi se ranim jutrom, zajedno sa sivilom što mi se nad dušu nadvilo. Taj prokleti trenutak. Bremenit prohujalim vremenima, težak kao kamen oko vrata, duži od smrti. Događa se to, nešto se u čoveku spotakne o mrak, slomi od nemoći i utiša jutro, u koje je želeo da veruje.

Imam običaj da svoje probleme nazivam svakodnevnim životnim poteškoćama, oni se uvrede, pa se nekako i smanje. Sve je više onoga što se kosi sa zdravim razumom. Srećom, zdravog razuma sve manje imamo. Čovek misli da ništa na ovom svetu ne može da kontroliše osim svojih misli. To uverenje traje sve dok tako nešto i ne pokuša. Kad ni u tome ne uspe, nastupi osećanje da nije bačen samo u svet, nego i u svoje telo i, što je ujedno i najteže prihvatiti –  da je bačen i u vlastitu svest. Od jave pobegneš u san, ispostavi se mora, bežiš u drugu realnost, ali tu ne pripadaš, zato se vratiš u svoju stvarnost, pa se povučeš u sebe, iskopaš svakakve misli, pa ih zapisuješ da bi ih sagledao i probao da razumeš. I pišeš sve dok se smisao ne pojavi ili potpuno nestane.

Zaustavili smo vreme, neko je rekao da više ne postojimo… Gledali smo nemi, potiskujući u sebi želju za dodirom. Nestali smo pre nego što je moglo biti. Svaki dodir je iskra koja se rasplamsa ili ugasne. Ako prvi dodir nije upalio, ne znači da drugi neće. Ali na drugom mestu. Treba znati da sa brojem dodira, na istom mestu, koža postaje čvršća i neosetljivija. Proći će, kažu… Izvor straha je, paradoksalno – u budućnosti. Oni koji nemaju budućnost, više se ne plaše. To je ta pomirenost, valjda, o kojoj mnogi govore. Nepravda je što se Sizif pamti po uzaludnosti onoga što radi, umesto po upornosti da čini uprkos očiglednoj uzaludnosti činjenja. Jer, njegovo guranje kamena uzbrdo je oblikovano pokretima čiste nade (znam da je zauvek kažnjen, okovan i bez nade) koja ne priznaje grč uzaludnosti kojim je obuzeta. Valja zamisliti da Sizif dok gura kamen, sebi u bradu mrmlja: Neka biti što biti ne može.

Ali hej, jesen je! A jesen ne traži ništa. Ništa! Ni letnju energičnost, ni zimske dečije radosti, ni prolećnu razdraganost. Samo mu pripadneš i budeš, kako ti hoćeš. Ako hoćeš. Pripadanje je kao i propadanje. Kada krene, nema natrag. I kad počne, više nije stvar naše odluke. Znači, pre nego što kreneš, izbroj do tri ili se bar prekrsti. Jer, što bi rekao naš Duško Radović: „Čak i ukoliko niste vernik, tih nekoliko dragocenih trenutaka može vam sačuvati život“.

P.S. Čekam ponoć, da decu propitam tablicu množenja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Slova da mi se predaju… čekam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana neću da budem, a svako neću, ima i svojih posljedica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem

 

U snu sam upala u šaht i posle par dana razgledanja dopala mi se mreža podzemlja, i znam da se ne bih ja vraćala u svoj svet, da me nisu oterali oni sami. I krtica i neke čudne živuljke, kažu: „Navući ćeš nam ljudski rod na vrat, a oskudna je letina“. Sreda je ujutru, šta se čuje: cvrkut ptica – ljuti lavež nekog malog psića, crkvena zvona, motorna testera, sekire iz više pravaca, šuštanje lišća pod nogama, ali, nekako, uklopljena u jesenju tonsku kartu: kao kreštanje svraka i dodir kontejnera i kamiona za odnošenje smeća. Ne smeta. U rukama vetra svaki se ćošak pretvara u grlo i sviralu. Moguće je da su ptice o pevanju više od vetrova učile, nego od potoka. Zvizne pa se sakrije. Ptica gleda, ne vidi. Ma ko li to, zaboga, tamo peva?! Ovih dana neću da budem, a svako neću ima i svojih posledica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem.

Čitam nešto o globalizaciji, svađam se s autorom ko da mi sedi u dnevnoj sobi. (Čitanje s uživljavanjem). Dominik Mojsi, GEOPOLITIKA EMOCIJA. „Po mišljenju Zapada, dojučerašnji nezapadnjaci mogu da uspeju samo ako slede zapadni model; ako se drže sopstvene tradicije, propašće. Kada danas, mi zapadnjaci, gledamo ka istoku, s nelagodom postajemo svesni da možda vidimo sopstvenu budućnost koja nam izmiče kontroli.“ Duboka kriza Evrope ili, bolje, EU, je u tome što zahvaljujući svojoj staroj nadobudnosti i interesima koje natura kao principe, nije u stanju da razume ništa i nikoga ko nije ona. Morate, katkad, dozvoliti svojim predubeđenjima da se raspadnu, tako što ćete malo pažljivije slušati nekoga o kome imate predubeđenja. Ali, za to je potrebna hrabrost. Svi imamo neslućenu rezervu unutrašnje snage, koja se pojavljuje kada nas život stavi na iskušenje. Pravi opis slovenske autodestrukcije nalazi se u romanu Azazel od B. Akunjina. Dva mlada, prebogata Rusa umesto dvoboja odlučili se za ruski rulet. Bacaju kocku, slabiji puca prvi sebi u glavu. Jedan metak u burencetu. Na javnom mestu. Idu tako kroz grad i dokazuju se jedan drugom. „Otvorim oči – živ! A jedan jurodivi mi kaže: Duša te svrbi – Bog će oprostiti.“

Trebalo je da budem muško, fino uzmem pušku, konja, lulu, podbodem zekana i kažem: „'Ajmo, majkane, put luga, otpuhnem koji kolut dima iz lule, i Bog te veselio.’ A ovako, klinac ću.

Kada se razmišlja (i govori) o bilo čemu, jako se potcenjuje dostizanje ličnog mira. A radi se o najvećoj zamislivoj dobiti.

Idem na spavanje govoreći neospornu istinu: sveže je.

P.S. Vaspitanje nije ne prosuti sos po stolnjaku, nego ne primetiti kad to uradi neko drugi, reče Čehov i uzdahnu, a mi ga pitamo – do koje veličine fleke pričamo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stranputicu pod noge

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovo je slobodna država. Niko vas ne može natjerati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite

 

Došla je jesen… tmurna i hladna. Godišnje doba u boji vremena u kojem živimo. Lišće polako odustaje i predaje se pristiglom novembru. Magla simboliše nejasna granična stanja, onaj momenat dok čekate Harona da vas preveze na drugu stranu (možete ga zavrnuti za kartu ako ste u komediji). Kad je vidljivost smanjena, pojačajte druga čula, recimo čulo opreza pomaže na ulici, kad već nemamo ugrađen sonar. Velika reka, velika magluština. Još gore ako je ravno. U meni ključaju gorštački geni, baždarena sam za uzvišenje i pogled u daljinu.

Sreća da me je danas zabolela glava, i to posle duže vremena. Već sam se zabrinula da nema šta da me boli. Sanjala sam čudan san, čudniji od svih baljezgarija koje inače budna znam da izgovorim. Evo drveta, eto stvarno šume u meni, tu je bezdan i bunar i, nek oprosti svet što sam ga niz uže spuštala kao žrtvu, da izbegnem ni sama ne znam šta. Ne volim te čudne snove nikako, idu za tobom danima i samo te vuku za rukav. Kad umirujem sebe, tiho se ljuljuškam rečima. Ništa nije stvarno. Golgota nije tvoja. Sve si umislila. Nisi bila ti i nije ti se desilo. Ni kolanje krvi ni jauk. Ni gutanje vazduha. Izmislila si! Odmisli sada. Ljuljuškajući. Zakopajte svoje loše uspomene i nikada im ne donosite cveće.

Malodušnost nije za čoveka, ali ga u poslednje vreme sve češće viđamo u njenom zagrljaju. Nikad to ne traje dugo, uguraju se anđeli utehe, kao deca kad oca odvajaju od švalerke. Tako je bar nekad bilo. Dok se nije umešao ponos.

Što ne volim kad me zasvrbi taban, pa ne mogu da izdržim da se ne počešem, pa se onda ne dešava ništa, kao da češem tuđu nogu, pa se nerviram, a najviše zato jer me je moja baba naučila da kad te svrbi taban, to znači da ćeš negde putovati, a ja vrlo dobro znam da… neću ja niđe, baba! Premalo ja imam strpljenja za osobu koja je živela u vremenu kad si omiljenu pesmu mogao da čuješ jedino ako čitav bogovetni dan provedeš čekajući je na radiju. Život je jedno večito skupljanje kestenja po parkovima svake jeseni… prvo za vrtić, onda za školu, onda zbog jednog deteta kad krene u vrtić pa u školu, pa drugog, pa trećeg, četvrtog i petog… i onda umreš.

I da ne zaboravim najnovije vesti: „Jedinice Vojske Srbije su danas u popodnevnim časovima, nakon pravovremenog otkrivanja i praćenja, neutralisale komercijalni dron koji se kretao iz pravca Kopaonika ka Raški.“ Ovo je slobodna država. Niko vas ne može naterati da mislite svojom glavom ako vi to ne želite.

Kakvo je vreme došlo pitaš ljude: „Kad ćemo da se ubijemo?“, i niko ne misli na alkohol.

Kada će ova magla da se raziđe? Pitam za život.

P.S. Narodu je potrebno jedno kolektivno al’ kvalitetno salivanje strave.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo