„Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more

Pada prvi sneg, zakuvana druga kafa, novine od juče, ontološke nedoumice i pitanja o smislu života, Pečurak preko puta na krevetu liže šapu dok u pozadini ide Tom Vejts – jedno sasvim normalno nedeljno jutro pre odlaska na pijacu.  Čitam o velikoj Biserki Cvejić i pročitam da je 1962. godine posle izvođenja „Carmen“ u Berlinu, aplauz trajao 24 minuta, a zavesa se podizala 58 puta. Čoveče!!! Čitajući njenu biografiju zapitala sam se, kako je veliki greh prema vlasnicima ovakve karijere pojedince nazivati umetnicima. Život je i kad nisi živ, nanu li mu naninu, prevarantsku i mangupsku. Taman misliš gotovo, kad ono, ima još!

Polako pakujem minulu godinu, odvadim jednu kocku međ gomilom rasutih na podu i pospremim u ranac koji je sve teži. U pameti se ne zadržavam dugo. Biti na ivici da promeniš mišljenje često izgleda toliko strašno, kao da se nalaziš pred provalijom, a zapravo i tamo, sa druge strane, sve je isto, ima i sunca i kiše, i ravnice i krša. Najveći deo prošle godine sam ostavila zabludi, ali od Vojvodine sam više od decenije učila da je srce neistrošivo. Svađam se sa svemirom u ove dane koji izgledaju kao da će svega nestati osim budala i ratova. Dug je put do skloništa, a zimski san već počeo. Snoviđenja usput razdragano mašu i pristaju na svaki treptaj… Duša ozdravlja. Trošim oči uzalud. Nema nikog u tom mraku. Ni strahu, ni nedostajanju nema mesta. Lakoverna.

Govorim sebi: „Samo pusti neki film“, ali meni se ne pušta neki film, meni se pušta sve dođavola i odlazi na more u leto, u potpunost i dovoljnost. „Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more.

Uvuku se neki ledeni strahovi pod kožu, u srce, do srži. Mnogi će ti reći bez razloga. Mnogi, ali ne i oni koji su takvu zimu zimovali. I ja, kao sva ostala ljudska bića, više volim da budem pijana od sreće. Ali, rakija, jer takve su nam mogućnosti. Jedno od poraznijih iskustava je čas u kojem, uronivši u tamno središte vlastitosti, ne naiđeš na dragoceni zalog autentičnosti, već, iznenađen i prenut, ugledaš kako se nekakvim veštačkim svetlom presijava plošno i goluždravo telašce opšteg mesta. Reči ogrnute ćutanjem proviruju iza pogleda i tek ponekad ih neko ugnezdi u pesmu. Dolazi zima, zagrlite okom sve što mrzne.

Ko je pročitao „Devojčicu sa šibicama“ ima lakšu karmu u ovom životu, jer je dovoljno propatio i trajno je neuračunljiv. A Andersen? Mrtva baka koja se pojavljuje umirućem detetu, mala sirena koja se samoubije? Ili smrt Bambijeve mame? Pa horor pesmica Zeka i potočić… Brate mili, kako li odrastosmo?! A onda me Isaković dokusurio. Kašika.

P.S. Slepe ulice držim za ruku.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji…

Oblačno nebo je danas daleko. Smračilo se. Prozori su u komšiluku zasijali jedan za drugim. Sati su prošli i svetla su polako počela da se gase. Nekoliko ih je preteklo i prkosilo mraku sve do jutra. Jutru je bilo svejedno. Ustajem, hodam po vazduhu, ali tek toliko da nisam na čvrstom tlu. Postepeno približavanje počinje izdaleka, kada još nisi ni svestan toga. Čak i kada počneš da primećuješ, ne pridaješ pažnju tome. Zatim primećuješ sve više, ali ne razumeš. Pretpostavljaš da nije isplanirano, jer umišljaj nema strpljenja. Ipak, osećaš da ništa ne zavisi od tebe. Gladna sam. A to nikako ne može da izađe na dobro. Kako ko shvati ovo „gladna“, uopšte ne menja ništa. Jer, niko neće pogrešiti, kako god protumačio. Svi ste u pravu. Dakle, gladna sam, i to nikako neće da izađe na dobro. Nekad sam se nadala da će borba ostati nepotrebna ukoliko je odlažem. Ah, kakva taktička greška! Jer, dok se ja nadam, neprijatelj se postrojava, umnožava, postaje sve snažniji. Dragi moji, jedna dobronamerna sugestija: Ako već mora da se bije boj, jurišajte odmah!

Progledam tako i pomislim ovo je dan za velika dela, onda sednem u fotelju i dignem noge na sto. Što me više obuzima želja to više srljam, jer želja razum gasi. Svako mesto pruža određene slobode. Pomeranje s mesta najčešće donosi nove slobode, ali i ograničava one prethodne. Treba to da ima u vidu onaj kome je sloboda važna. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka, i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Pola života provedeš pokušavajući da ostaneš pri zdravoj pameti i to u svetu koji nije bio tebi namenjen. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Najvažnije je, u bilo kom odnosu, da si većinski vlasnik lepih uspomena. Bolje sutra dođe brže kada mu pođeš u susret. Mene strahovi često zaobilaze, jer sam lenja da se bojim previše i predugo. Udri, pa kud puklo da puklo, a najbolje je razumom tući. Oči umorne znaju, sastavljen sam od mnogo toga što ne prolazi. Kilometrima iza mene zaboravljena želja za nečim što liči na srećan kraj. Možda se sve završilo, a niko nam ništa nije rekao?

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji… Stresam se na pomisao da sam nespremna da se opravdam za svaku glupost koju sam ovom svetu podarila.

Pazite kuda hodate, dve hiljade dvadeseta se jutros spakovala (šta drugo da radi poslednje nedelje na zemlji bez sna) i polako se već kupi iz predela oko drveća i iz ćoškova pa možete upasti u međuprostore bez godine i osetiti neku tupu prazninu odsustva. Obaveštenje: Kremacija loših osećanja. Noćas, nešto posle tri sata. U gluvi čas. Prisustvovaće samo krivci zaslužni za iste. Vama ostalima, nek je laka i mirna plovidba kroz ovu noć.

P.S. Za Novu ne želim mnogo. Samo želim da osoba koja ovo čita bude zdrava, srećna i voljena.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nježnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem

Idem svojim putem koji ne vodi nikuda, onda se pojavi znak obavezno skretanje i ja krenem obilaznicom i nađem ono po šta sam pošla. Gledam u sve ono što je poznato, gledam u juče. Lepo je, ništa se ne vidi. Svaki početak bi, valjda, trebalo da počiva na iluziji savršenstva. Ne verujte, istina je. Bila sam vesela. Onda sam otišla negde i više nisam bila vesela. Tamo negde nije ni toliko loše koliko te čini neveselim. Ne mora čovek uvek ni veseo da bude. Jedina prava i nepatvorena reakcija jeste izraz lica. Neko je probao pa pogrešio i to je super, takvi ljudi treba da postoje jer onda možemo da im se samozadovoljno podsmevamo i nazivamo ih glupacima, a ujedno imamo i opravdanje da ne radimo ništa. Nije baš ništa, njihovim izrugivanjem gradimo sebi postament za spomenik naše mudrosti… I svaka nam čast na tome!

Neke reči, umorne od izgovaranja, naprave neprijatnu tišinu, a one neke druge reči, kojima se u tišini volimo i razumemo, podare mir. Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Imati savest, nije što i koristiti je. Imati mozga nije što i koristiti ga. Tako je i sa tim mišićem, tim malim, često preplašenim, bubnjem u grudima – ako ga ne koristite on se lagano gasi, dok se ne ugasi. Jer, srce hoće da preskoči i na kraju umre od tuge ukoliko ga ne koristimo.

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nežnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem. Zaokružujem onoga ko jeste ili precrtavam onog što nije ili volim da je sve uredno i čisto jer novi list papira nemam, zato pamtim. Mrvice rasute po stolu u obličju slike o bolu koji nosim. Kao lice svoje da gledam i stolnjak, ta ubledela naborana koža krivice, plato je na kome se ogledam. Bole me oči, kao da gazim po trnju bosim nogama.

Moja baba je uvek od kuće pravila dom, a posebno uoči praznika i važnih datuma, sve bi odisalo svečanošću, započinjala je sama dobrim raspoloženjem, a mi bismo se pridruživali, atmosfera koju bi tada izazivala je trajala danima, to su posebne slike detinjstva koje pamtim. Odeš tako na neka mesta gde te mir sačeka. I ništa, samo stojiš, pustiš da te ispuni i znaš da će sve biti dobro. Sve te emocije u olujnim vetrovima, sve te brane koje su nestale u prošlim svetovima. Svaki taj treptaj neispavanog oka i sve te misli koje su upale u vir, biće lepota. Kad dođem ja i donesem mir. Nosim svoju babu kao nakit, a imam je i u očima kojima sve novo što vidim, gledam i u njeno ime. Imam je i u tome: kad me nešto pritisne, s namerom da me smanji, ona se u meni naduri i brecne.

Kad misli kaplju, kad padaju na jedno isto mesto, naprave rupu. U toj rupi mogu da se kupaju vrapci ili da se udavi duša, zavisi od misli. A u međuvremenu, sunčan decembarski dan. Kako to zvuči obećavajuće sa malo stida i bez kajanja. U veliku šolju.

P.S. Možda su bili u pravu kada su stavili ljubav u knjige. Možda ne bi preživela na drugom mestu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari