Ljepota vremena je u saznanju da ga ne možeš unaprijed ni pokvariti ni potrošiti. Sve što je naredno, ćuti i čeka

Priroda me ponekad toliko fascinira da i sama činjenica da živim sa njenim tokom mi je zastrašujuće božanska. Zato ću danas da spremim dobru proju. Sin i kćeri će zbog toga sigurno da ulože protestnu notu, koju slobodno mogu da proslede upravi za vodovod i kanalizaciju.

Ponekad se čovek susretne sa svojom sudbinom baš na onom putu kojim je krenuo da bi je izbegao. Zato je ona sintagma, “igra sudbine“, naizgled beznačajna i nevažna, u stvari, izuzetno složena, suštinski određujuća i višeznačna. Savladaš sposobnost da budeš sam sa sobom i upoznaš i zavoliš sebe, preduslov je da savladaš sposobnost da zavoliš drugog, čak i proju. Drugačije ne ide. To je ono pra-davno: Ljubi bližnjega svoga (kao sebe sama). Bez ovog, u zagradama, ništa se ne važi.

U svakodnevnom opštenju sa ljudima sam veoma skromna, povučena i niko me ne viđa često. Ali čim ostanem sama, prate me grandiozne deluzije, tako da imam dva govora kad jave da sam dobila Nobelovu nagradu, bilo za mir, bilo za književnost.

Sve što je “obavilo“ posao i stoji beskorisno u nekom ćošku treba skloniti iz života. Al’ navikne se čovek da je to nešto tu, čuvaš svoje beskorisnosti, brišeš prašinu s njih, počinju da srastaju s tobom. I samo se čuješ kako kažeš: „Neka to tu“. Više ti i ne smeta. Kad pogledam unazad , strašno me povrede stare razglednice, postojanje neuspelih fotografija, bledi posteri koje još čuvam, sećanje na nadu u vazduhu. Vreme koga se sve teže sećam. Kao da nikada tako obično, a lepo, nije ni postojalo. Lepota vremena je u saznanju da ga ne možeš unapred ni pokvariti ni potrošiti. Sve što je naredno, ćuti i čeka. Nepokvareno, kao da ništa do tad nisi protraćio. Svaki naredni sekund možeš sve da promeniš, ako izabereš da hoćeš. Što narod više otvara oči, sve mu se manje gleda ogoljena istina. To mu dođe kao neka paradoksalna nuspojava višegodišnjeg žmurenja na jedno oko. I previše čitanja Trećeg oka. Valja sad te piksele iznivelisati, bajo moj, ali svakako će biti zabavno progledati.

4 jaja, šolja ulja (2 dl), šolja jogurta ili pavlake, 8 kašika brašna, 10 kašika kukuruznog brašna, prašak za pecivo, malo soli, 3-4 kriške sira (najbolje prevrelog, starog). Sve umutiti, staviti u podmazane modle ili pleh posut sa malo kukuruznog brašna i peći. Prijatno!

P. S. Sve što mi treba su duži dani i bose noge.

Nataša ANDRIĆ

 Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine riječi “nešto se trpjeti mora“?

Zima je period godine kada se najviše krećem i provodim vreme van kuće, jer mi prija hladan vazduh koji me na neki način umiri i pročisti um, dok leti nemam želju da se pomerim i samo razmišljam kako ću da umrem od vreline i sparine i koliko još da pojačam klimu. Dan je toliko siv, tmuran i jadan da sam počela da ga sažaljevam.Što bi rekao čika Duško Radović: „Čekamo da se razgrne oblačno nebo, da nas ogreje sunce, pa da lepo sednemo i čekamo nešto drugo“.

Kad u ovom mom sremskom selu vidim lepo imanje, krajolik, skoro da se rasplačem… Išli smo da čuvamo bostan, imali kolibe od slame, osmatračnicu, strašilo, britve, slanine u torbi istopljene od julske žege,  balone vode kaljave spolja i trunje unutra, a koga briga… Kad pomislim na dom, stvori mi se slika tog vijugavog puta kroz šumicu i sreća kako stižem. Udaljenost je činila svoje i odlasci sve ređi, ali kad mi je god bilo teško, zažmurim i odmah sam tamo. Život nam izgleda uvek da ono o čemu najviše mislimo. Sticajem nekih ružnih okolnosti pre više od šest meseci, preselila sam se u novu kućicu i ne biste verovali, da biste došli do nje morate da prođete vijugavi put i jednu šumicu.

Rekoše, mudrost stiže s godinama. I dočekah ih, trome, teške, pune bolova u kostima. Džepovi iskustva odavno rašiveni, prosuli sadržaj uz put, ko zna kome i zašto. A mudrost? Da li je i ona bila u njima?

Postoji prekasno. I premalo. I nikad. Ali postoji sad. I sve. I zauvek. Ne biraš šta će biti, ali biraš hoćeš li. I nije ovo neki kretenski mini motivacioni govor, nego skup iskustava jednog običnog života. Uči se da otpuštaš teret koji te opterećuje, a ničemu ne koristi. Teret iz džepa, života, srca, misli. Nema potrebe da to nosiš sa sobom, samo ti otežava. Čemu da se nadaš kada ti se kao životna mudrost, kroz generacije, prenose babine reči “nešto se trpeti mora“? A to nešto je u suštini sve. Sve se na kraju prihvati. Bez obzira na bol, bez obzira na otpor. Istina te povuče za ruke i ispravi te… Da je primiš, dostojanstveno. Tako mnogo stvari zbog kojih se treba nervirati. Tako malo preostalih živaca za to.

U nekim danima, i pored dobre volje, nikakvi smo sagovornici. Malo smo više od onoga što tuđe oko može da vidi. I nešto manje, od onoga što sami vidimo.

P. S. Ima tih dana kad i mislima ostavljam otiske prstiju.

Nataša ANDRIĆ

Poetika na vrh jezika, psovka pod prstima u džepu kaputa i neki chill drum and bass cio dan

Jeste otvorili prozore? Februar gazi, a dan već traje duže i miriše malo, samo malo na proleće. Proleće samo što nije ali mraz nije još spalio sve lisje i vidokrug tavni. Kažem tati da ne brine, biće za deset dana lepše vreme, a on potpuno siguran, kao da to apsolutno zavisi od njega, odmahuje glavom i kaže: „Neće“.

Vrana koja je mesecima dolazila na stub kapije po hranu, otežala je toliko da više ne može da odleti. Čim sam je unela u kuću, ona se izmenila, dobila preteći izgled i sad me samo gleda zlim očima. (Detalji su ono što na kraju prebacuje ravnotežu na stranu nedokazivih činjenica.) Divanimo tako o nekim borbama protiv vetrenjača u našim malim životima. Počela sam da molim gde sam do juče vikala. Učinak? Jednako nikakav. Ako se ikada bude uvela neka nagrada za pričanje u prazno, ja ću biti prvi dobitnik za životno delo. Zaslužila sam. Časna reč! Mislim da bi ubuduće trebalo da sva svoja mišljenja zadržim za sebe, što bi bio istorijski iskorak ka boljim međuljudskim odnosima. Hladnoća i staloženost u neočekivanim situacijama i potpuna dezintegracija kad naizgled deluje da je sve prošlo, a nikad ne prolazi… sposobnost adaptacije je supermoć.

Crni mi se lager šeta kroz grudni koš. Pada s rebra na rebro, kotrlja se kao niz tamne stepenice.Teška legura sećanja, mogućnosti i umora pritiska srce. Buket reči osušen u grlu naprsle vaze šušti nad unutrašnjim otkucajima, koji arterije uvrće lagano, kao da okreće brojanicu. Zakopajte svoje loše uspomene i nikada im ne donosite cveće! Koliko prošlosti se deli sa budućnošću. Ništa ili malo, po potrebi dozirano u pravom trenutku.Ali budućnost je po svojoj naravi nestrpljiva i radoznala. Sve se mora uskladiti.

Svaki dan čekam voz i baš juče pomislim na Momčila Bajagića kako, umoran i egzistencijalno izmoren, dolazi na posao, ulazi u kabinu, stavlja kapu na glavu i u trenutku prispeća kompozicije prilazi mikrofonu i kaže: – Voz. Poetika na vrh jezika, psovka pod prstima u džepu kaputa i neki chill drum and bass ceo dan. Udahneš duboko sav vetar, šutneš probleme u trtičnu kost i nasmeješ se kao posle prvog poljupca, jer la vita e bella.

P. S. Zeznuta je stvar kad negde zaturiš iskru radosti.

Nataša ANDRIĆ