Povežite se sa nama

INTERVJU

FLORIJAN BIBER, PROFESOR UNIVERZITETA U GRACU: Đukanović bi mogao postati žrtva sopstevnog sistema

Objavljeno prije

na

Podrška vladama u ovom regionu, stabilokratama, rijetko kada je entuzijastična i bezuslovna. Iako se lideri kao Đukanović i Vučić trude da sebe učine neophodnim partnerima, podrška koju su možda uživali, tokom godina se hladila

 

MONITOR: Glavna svjetska tema je i pandemija Kovid-19. Hoće li ovo teško zajedničko iskustvo, približiti  zemlje ili će ih još više udaljiti i okrenuti, prije svega, bogatije EU države sopstvenim interesima?

BIBER: Iako su građani nekih članica EU, posebno Italijani, razumljivo je više razočarani u EU nego što su to bili pre Kovida-19, uopšteno posmatrajući, izgleda da ljudi nisu izgubili poverenje u EU. Međutim, mnogo je važnija činjenica da, kada su ljudi razočarani u EU ili kritični prema njoj, to nije zato što ona radi suviše toga ili što postaje suviše moćna, već zato što je ono što preduzima suviše malo. Kao posledica, tu su dve stvari: zahtev za više saradnje i očekivanje da će samo međunacionalna saradnja moći da odgovori na izazove. Mi živimo u ironičnom trenutku u kojem je vođstvo EU bojažljivo i neodlučno da bliže integriše i ojača EU, dok građani, čini se, daju tome mnogo veću podršku. Pre pandemije, poverenje kao i nivo identifikacije sa EU, porasli su među građanima. Važno je i to što su  prvi put, privilegovani građani EU mogli da osete kako izgleda kada su granice zatvorene. Doživljena izolacija i ograničeno kretanje pokazali su očiglednijom važnost otvorenosti evropskih granica. Nisam primetio da su lideri EU to preveli u više saradnje, a mnoge vlade su pokazale veoma uskogrud refleks. To će otežati sprovođenje u realnost težnje za većom integracijom. U zavisnosti od trajanja i jačine krize biće i ekonomske posledice koje često osnažuju izolacionističke i ultra desne snage, kao što smo videli u godinama posle globalne ekonomske krize.

MONITOR: Izbori u Evropi održavani su, od marta,  bez većeg odlaganja.  Da li su borba državnih institucija i vođstvo lidera kroz izazov epidemije, u zemljama gde su se izbori dogodili,  uticali na rezultate?

BIBER: Pandemija je, i u demokratijama i u diktaturama stavila na test odnos između građana i države i pokazala sve ,,različite nijanse sive” između njih u upravljanju krizom. Ako su vlade krizom dobro upravljale, dogodio se rast poverenja. Na primer u Nemačkoj, Angela Merkel uživa visok stepen poverenja, uprkos tome što je toliko dugo na vlasti. To je naravno i podrška stabilnosti u nesigurnim vremenima. U Belorusiji brojnost protesta i jasna podrša opoziciji takođe su bili produkt Kovida-19. Naravno, to nije bio uzrok ali jeste okidač. Lukašenko je umanjivao opasnost od epidemije i izjavljivao da se bolest može lečiti votkom, odbijajući građane i podrivajući njihovo poverenje. Protesti u Srbiji posle izbora pokazali su slično nepoverenje, čak iako je njihov intenzitet bio mnogo manji.

MONITOR: Da li su uticajne zemlje Zapada spremne da se odreknu balkanskih autokrata-stabilokrata kao što je Milo Đukanović, predsjednik Crne Gore, čija partija – DPS, prvi put posle 30 godina, neće formirati vladu?

BIBER: Podrška vladama u ovom regionu, stabilokratama, retko kada je entuzijastična i bezuslovna. Iako se lideri kao Đukanović i Vučić trude da sebe učine neophodnim partnerima, podrška koju su možda uživali, tokom godina se hladila. Podrška se zasnivala na dva pragmatična razmišljanja, prvom, ako nema alternative, onda su ti režimi jedini i glavni partneri. Drugom, ako su ovi pro-EU orijentisani i izjašnjavaju se kao reformisti, oni sebe mogu zaštititi od kritičara. To funkcioniše onoliko dugo koliko dugo nema kredibilne alternative i onoliko dugo koliko je ovo obećanje stabilnosti verodostojno.

MONITOR: Po formalnom rasporedu snaga, građanima Crne Gore se nudi kohabitacija još uticajnog predsjednika Đukanovića i vlade dosadašnje opozicije.  Da li je „iskrena“ kohabitacija između ovih političkih snaga uopšte moguća? Ako kohabitacija podrazumeva balansiranje i kompromis, a ne samo međusobnu kontrolu?

BIBER: Čini se da je to teško zamislivo. Nisu zabeležene dobre kohabitacije u regionu. To se duguje visokom nivou polarizacije gde su partije na vlasti često naprijateljski nastrojene jedna prema drugoj, često bez  ideološkog ili političkog osnova, već kao suprotstavljeni blokovi koji se nadmeću za vlast. To je još i teže ako je neko, kao Đukanović, na vlasti toliko dugo i nema iskustva sa njenim deljenjem. Osim toga, promena vlade je temeljiti udar na Đukanovića. Jasno je da režim koji je vladao toliko dugo i koji ima mnogo ,,skeleta u ormaru”-kako se to kaže, neće hteti da deli vlast. Očekivao bih snažan pokušaj da se buduća vlada destabilizuje. Štaviše, pošto je sukob toliko personalizovan  i Đukanović je simbol DPS dominacije i 30 godina iste vlasti, isto tako je teško zamisliti da bi bivša opozicija bila voljna da sa njim deli vlast. Kao posledicu toga, dolazeće godine bih posmatrao kao nestabilan period borbe za vlast bez jasnog ishoda. Iako bi Đukanović možda mogao da rascepka dosadašnju opoziciju i da zadrži neki nivo vlasti, bilo bi teško zamisliti njegov potpuni povratak. Gubljenje izbora je udarac dominaciji ove partije i iako su u prošlosti mnogi pretpostavljali da bi ona trebalo da nastavi da dominira, to više nije garantovano. Pošto se desio ovaj proces erozije, Đukanović bi mogao postati žrtvom sopstvenog sistema.

MONITOR: O Crnoj Gori se često govorilo,  i u politološkim analizama, kao o zemlji organizovanog kriminala i široko rasprostranjene korupcije. Da li bi snage „iz sive zone moći“ mogle postati još samostalnije? Lider jedne od tri pobedničke koalicije, Dritan Abazović, je izjavio da se on ne bi protivio ni da u reformi crnogorskog pravosuđa učestvuju, kao pomoć, i međunarodni stručnjaci. Šta  mislite o tome?

BIBER: Naravno, to je najveći izazov. Veliki je u Crnoj Gori bio udeo neformalne moći koja je zaobilazila institucije. I dalje će biti pokušaja doskorašnje vladajuće partije da neformalno kontroliše institucije. Istovremeno, tu je i izazov za buduće stranke na vlasti da kopiraju način na koji su stvari bile rađene u prošlosti, a sigurno će se i mnogi zvaničnici truditi da pokažu lojalnost novim vlastima ako bi tako sačuvali svoje karijere. Tako da postoji i realan rizik da promena vlasti ne vodi do strukturnih refomi. Svakako da savetovanje spolja može da pomogne, ali na kraju krajeva, to bi moralo da bude primenjeno kroz domaće institucije. Mogao bi da bude dobar početak obezbediti Pribeovu misiju, misiju nezavisnih pravnih eksperata koji bi trasirali jasnu mapu puta za reforme.To je u Severnoj Makedoniji pomoglo da se energija fokusira, tokom krize u 2015. i 2016. godini.

MONITOR:  Srbiju očekuje  objavljivanje sastava nove vlade čija je mandatarka dosadašnja premijerka Ana Brnabić. Za građane to i nije neki razlog za novu brigu jer je jasno da se Srbijom upravlja iz Predsedništva Srbije.  Da li promene na političkoj sceni Srbije više zavise od međunarodnog faktora i samourušavanja vlasti nego od uticaja opozicije?

BIBER: Taj sistem sve više počiva na jednoj osobi, predsedniku. Vučić pokazuje otvorenu dominaciju, bezobzirnu prema drugim formalnim nosiocima vlasti. Ovaj sve veći otvoreni autoritarizam izazvaće još veći skepticizam  kod vlada država članica EU. Osnovno pitanje u narednim godinama jeste da li će biti prostora za stvaranje delotvorne opozicije koja će moći da stane nasuprot vladajuće stranke, možda na lokalnom nivou.  Iako bi međunarodni činioci, posebno EU, mogli da izvrše veći pritisak na srpsku vladu da obnovi demokratske institucije, to će biti samo promena statusa kvo ukoliko ne bude postojala jedna opozicija koja će moći da ponudi nešto što je u očima građana alternativa, i da takođe izgrađuje veze sa EU.

MONITOR: Odnos Srbije i Kosova postao je važna spoljnopolitička tema za SAD u izbornoj godini.  Tramp je svašta izdejstvovao u okviru tzv. Vašingtonskog sporazuma, a  i Džo Bajden, je izašao sa programom „za Albaniju i Kosovo“.  EU  pokušava da „uhvati korak“  pa je Miroslav Lajčak na Kosovu i u Srbiji bio više dana. Zašto  EU izgleda neuspješna u  naporima da utiče na dvije veoma suprotstavljene strane u pregovorima?

BIBER: Kod Vašingtonskog sporazuma sve je predstava. Da je Brisel želeo takve sporazume, mogao ih je imati mnogo puta, ali EU je mnogo ozbiljniji medijator. Trampov angažman je, u velikoj meri, bio neozbiljan, usredsređen na to da ga ,,proda” svom izbornom telu. U isto vreme, podeljenost država EU oko nekih od najvažnijih pitanja, kao što je priznavanje Kosova, učinilo ih je manje delotvornim. Glavni izazov  je što trenutak nije sazreo za bilo kakav sporazum kojim bi se napravio proboj u pregovorima. Vlada na Kosovu je slaba i nedostaje joj široka podrška za sporazum sa Srbijom, a ni na strani Srbije nije moguće izgraditi široki konsenzus. Osim toga, nema dokaza da je srpska vlada stvarno zainteresovana za sporazum sa Kosovom.

Trampovim porazom autokrate bi izgubile ključnog saveznika

MONITOR: Koliko će rezultati novembarskih izbora u SAD-u, uticati na globalne tokove?

BIBER: Izbori će biti krucijalni iz dva razloga. Jedan je oštra razlika između dva tipa spoljne politike, jednog koji je transakcioni i koji pokazuje manju zainteresovanost za strateška savezništva, koji predstavlja Tramp. Drugi, koji predstavlja Bajden, pripada tradicionalnijem modelu američke politike. To će biti i od uticaja na Balkan, naročito pošto su Trampove ideje o promjenama granice dobile podršku. Podjednako je važno to što je Trampova retorika o ,,lažnim vijestima”, napadi na medije, njegovo nebaziranje na demokratske institucije i političke oponente postalo model vladanja i izgovor za mnoge populiste i autokrate na čitavom svijetu. Njegovim porazom bi autorkate izgubile ključnog saveznika i pokriće za ono što rade. Zbog toga su ovi izbori od velike važnosti i za vaš region.

Nastasja RADOVIĆ 

Komentari

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo