Povežite se sa nama

INTERVJU

FLORIJAN BIBER, PROFESOR UNIVERZITETA U GRACU: Đukanović bi mogao postati žrtva sopstevnog sistema

Objavljeno prije

4 godine

na

Florian Bieber

Podrška vladama u ovom regionu, stabilokratama, rijetko kada je entuzijastična i bezuslovna. Iako se lideri kao Đukanović i Vučić trude da sebe učine neophodnim partnerima, podrška koju su možda uživali, tokom godina se hladila

 

MONITOR: Glavna svjetska tema je i pandemija Kovid-19. Hoće li ovo teško zajedničko iskustvo, približiti  zemlje ili će ih još više udaljiti i okrenuti, prije svega, bogatije EU države sopstvenim interesima?

BIBER: Iako su građani nekih članica EU, posebno Italijani, razumljivo je više razočarani u EU nego što su to bili pre Kovida-19, uopšteno posmatrajući, izgleda da ljudi nisu izgubili poverenje u EU. Međutim, mnogo je važnija činjenica da, kada su ljudi razočarani u EU ili kritični prema njoj, to nije zato što ona radi suviše toga ili što postaje suviše moćna, već zato što je ono što preduzima suviše malo. Kao posledica, tu su dve stvari: zahtev za više saradnje i očekivanje da će samo međunacionalna saradnja moći da odgovori na izazove. Mi živimo u ironičnom trenutku u kojem je vođstvo EU bojažljivo i neodlučno da bliže integriše i ojača EU, dok građani, čini se, daju tome mnogo veću podršku. Pre pandemije, poverenje kao i nivo identifikacije sa EU, porasli su među građanima. Važno je i to što su  prvi put, privilegovani građani EU mogli da osete kako izgleda kada su granice zatvorene. Doživljena izolacija i ograničeno kretanje pokazali su očiglednijom važnost otvorenosti evropskih granica. Nisam primetio da su lideri EU to preveli u više saradnje, a mnoge vlade su pokazale veoma uskogrud refleks. To će otežati sprovođenje u realnost težnje za većom integracijom. U zavisnosti od trajanja i jačine krize biće i ekonomske posledice koje često osnažuju izolacionističke i ultra desne snage, kao što smo videli u godinama posle globalne ekonomske krize.

MONITOR: Izbori u Evropi održavani su, od marta,  bez većeg odlaganja.  Da li su borba državnih institucija i vođstvo lidera kroz izazov epidemije, u zemljama gde su se izbori dogodili,  uticali na rezultate?

BIBER: Pandemija je, i u demokratijama i u diktaturama stavila na test odnos između građana i države i pokazala sve ,,različite nijanse sive” između njih u upravljanju krizom. Ako su vlade krizom dobro upravljale, dogodio se rast poverenja. Na primer u Nemačkoj, Angela Merkel uživa visok stepen poverenja, uprkos tome što je toliko dugo na vlasti. To je naravno i podrška stabilnosti u nesigurnim vremenima. U Belorusiji brojnost protesta i jasna podrša opoziciji takođe su bili produkt Kovida-19. Naravno, to nije bio uzrok ali jeste okidač. Lukašenko je umanjivao opasnost od epidemije i izjavljivao da se bolest može lečiti votkom, odbijajući građane i podrivajući njihovo poverenje. Protesti u Srbiji posle izbora pokazali su slično nepoverenje, čak iako je njihov intenzitet bio mnogo manji.

MONITOR: Da li su uticajne zemlje Zapada spremne da se odreknu balkanskih autokrata-stabilokrata kao što je Milo Đukanović, predsjednik Crne Gore, čija partija – DPS, prvi put posle 30 godina, neće formirati vladu?

BIBER: Podrška vladama u ovom regionu, stabilokratama, retko kada je entuzijastična i bezuslovna. Iako se lideri kao Đukanović i Vučić trude da sebe učine neophodnim partnerima, podrška koju su možda uživali, tokom godina se hladila. Podrška se zasnivala na dva pragmatična razmišljanja, prvom, ako nema alternative, onda su ti režimi jedini i glavni partneri. Drugom, ako su ovi pro-EU orijentisani i izjašnjavaju se kao reformisti, oni sebe mogu zaštititi od kritičara. To funkcioniše onoliko dugo koliko dugo nema kredibilne alternative i onoliko dugo koliko je ovo obećanje stabilnosti verodostojno.

MONITOR: Po formalnom rasporedu snaga, građanima Crne Gore se nudi kohabitacija još uticajnog predsjednika Đukanovića i vlade dosadašnje opozicije.  Da li je „iskrena“ kohabitacija između ovih političkih snaga uopšte moguća? Ako kohabitacija podrazumeva balansiranje i kompromis, a ne samo međusobnu kontrolu?

BIBER: Čini se da je to teško zamislivo. Nisu zabeležene dobre kohabitacije u regionu. To se duguje visokom nivou polarizacije gde su partije na vlasti često naprijateljski nastrojene jedna prema drugoj, često bez  ideološkog ili političkog osnova, već kao suprotstavljeni blokovi koji se nadmeću za vlast. To je još i teže ako je neko, kao Đukanović, na vlasti toliko dugo i nema iskustva sa njenim deljenjem. Osim toga, promena vlade je temeljiti udar na Đukanovića. Jasno je da režim koji je vladao toliko dugo i koji ima mnogo ,,skeleta u ormaru”-kako se to kaže, neće hteti da deli vlast. Očekivao bih snažan pokušaj da se buduća vlada destabilizuje. Štaviše, pošto je sukob toliko personalizovan  i Đukanović je simbol DPS dominacije i 30 godina iste vlasti, isto tako je teško zamisliti da bi bivša opozicija bila voljna da sa njim deli vlast. Kao posledicu toga, dolazeće godine bih posmatrao kao nestabilan period borbe za vlast bez jasnog ishoda. Iako bi Đukanović možda mogao da rascepka dosadašnju opoziciju i da zadrži neki nivo vlasti, bilo bi teško zamisliti njegov potpuni povratak. Gubljenje izbora je udarac dominaciji ove partije i iako su u prošlosti mnogi pretpostavljali da bi ona trebalo da nastavi da dominira, to više nije garantovano. Pošto se desio ovaj proces erozije, Đukanović bi mogao postati žrtvom sopstvenog sistema.

MONITOR: O Crnoj Gori se često govorilo,  i u politološkim analizama, kao o zemlji organizovanog kriminala i široko rasprostranjene korupcije. Da li bi snage „iz sive zone moći“ mogle postati još samostalnije? Lider jedne od tri pobedničke koalicije, Dritan Abazović, je izjavio da se on ne bi protivio ni da u reformi crnogorskog pravosuđa učestvuju, kao pomoć, i međunarodni stručnjaci. Šta  mislite o tome?

BIBER: Naravno, to je najveći izazov. Veliki je u Crnoj Gori bio udeo neformalne moći koja je zaobilazila institucije. I dalje će biti pokušaja doskorašnje vladajuće partije da neformalno kontroliše institucije. Istovremeno, tu je i izazov za buduće stranke na vlasti da kopiraju način na koji su stvari bile rađene u prošlosti, a sigurno će se i mnogi zvaničnici truditi da pokažu lojalnost novim vlastima ako bi tako sačuvali svoje karijere. Tako da postoji i realan rizik da promena vlasti ne vodi do strukturnih refomi. Svakako da savetovanje spolja može da pomogne, ali na kraju krajeva, to bi moralo da bude primenjeno kroz domaće institucije. Mogao bi da bude dobar početak obezbediti Pribeovu misiju, misiju nezavisnih pravnih eksperata koji bi trasirali jasnu mapu puta za reforme.To je u Severnoj Makedoniji pomoglo da se energija fokusira, tokom krize u 2015. i 2016. godini.

MONITOR:  Srbiju očekuje  objavljivanje sastava nove vlade čija je mandatarka dosadašnja premijerka Ana Brnabić. Za građane to i nije neki razlog za novu brigu jer je jasno da se Srbijom upravlja iz Predsedništva Srbije.  Da li promene na političkoj sceni Srbije više zavise od međunarodnog faktora i samourušavanja vlasti nego od uticaja opozicije?

BIBER: Taj sistem sve više počiva na jednoj osobi, predsedniku. Vučić pokazuje otvorenu dominaciju, bezobzirnu prema drugim formalnim nosiocima vlasti. Ovaj sve veći otvoreni autoritarizam izazvaće još veći skepticizam  kod vlada država članica EU. Osnovno pitanje u narednim godinama jeste da li će biti prostora za stvaranje delotvorne opozicije koja će moći da stane nasuprot vladajuće stranke, možda na lokalnom nivou.  Iako bi međunarodni činioci, posebno EU, mogli da izvrše veći pritisak na srpsku vladu da obnovi demokratske institucije, to će biti samo promena statusa kvo ukoliko ne bude postojala jedna opozicija koja će moći da ponudi nešto što je u očima građana alternativa, i da takođe izgrađuje veze sa EU.

MONITOR: Odnos Srbije i Kosova postao je važna spoljnopolitička tema za SAD u izbornoj godini.  Tramp je svašta izdejstvovao u okviru tzv. Vašingtonskog sporazuma, a  i Džo Bajden, je izašao sa programom „za Albaniju i Kosovo“.  EU  pokušava da „uhvati korak“  pa je Miroslav Lajčak na Kosovu i u Srbiji bio više dana. Zašto  EU izgleda neuspješna u  naporima da utiče na dvije veoma suprotstavljene strane u pregovorima?

BIBER: Kod Vašingtonskog sporazuma sve je predstava. Da je Brisel želeo takve sporazume, mogao ih je imati mnogo puta, ali EU je mnogo ozbiljniji medijator. Trampov angažman je, u velikoj meri, bio neozbiljan, usredsređen na to da ga ,,proda” svom izbornom telu. U isto vreme, podeljenost država EU oko nekih od najvažnijih pitanja, kao što je priznavanje Kosova, učinilo ih je manje delotvornim. Glavni izazov  je što trenutak nije sazreo za bilo kakav sporazum kojim bi se napravio proboj u pregovorima. Vlada na Kosovu je slaba i nedostaje joj široka podrška za sporazum sa Srbijom, a ni na strani Srbije nije moguće izgraditi široki konsenzus. Osim toga, nema dokaza da je srpska vlada stvarno zainteresovana za sporazum sa Kosovom.

Trampovim porazom autokrate bi izgubile ključnog saveznika

MONITOR: Koliko će rezultati novembarskih izbora u SAD-u, uticati na globalne tokove?

BIBER: Izbori će biti krucijalni iz dva razloga. Jedan je oštra razlika između dva tipa spoljne politike, jednog koji je transakcioni i koji pokazuje manju zainteresovanost za strateška savezništva, koji predstavlja Tramp. Drugi, koji predstavlja Bajden, pripada tradicionalnijem modelu američke politike. To će biti i od uticaja na Balkan, naročito pošto su Trampove ideje o promjenama granice dobile podršku. Podjednako je važno to što je Trampova retorika o ,,lažnim vijestima”, napadi na medije, njegovo nebaziranje na demokratske institucije i političke oponente postalo model vladanja i izgovor za mnoge populiste i autokrate na čitavom svijetu. Njegovim porazom bi autorkate izgubile ključnog saveznika i pokriće za ono što rade. Zbog toga su ovi izbori od velike važnosti i za vaš region.

Nastasja RADOVIĆ 

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

1 dan

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE I POTPREDSJEDNIK PARTIJE SRBIJA CENTAR: Režim se ljulja,  postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja u Srbiji

Objavljeno prije

1 dan

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast

 

 14

MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?

LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju  niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.

MONITOR:  Kako  gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?

LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, GRAĐANSKI AKTIVISTA: Prošlost ne smijemo šminkati

Objavljeno prije

1 sedmica

na

7 Marta, 2025

Objavio:

U Crnoj Gori se većinski prema istoriji ponaša kao prema samoposluzi. Iz nje se uzima samo što kome odgovara

 

 

MONITOR: Prošle sedmice obilježene su 32 godine od zločina u Štrpcima. Da li primjećujete kod nove vlasti drugačiji odnos prema zločinima iz devedesetih ili se na njih samo podsjeti prilikom sličnih obilježavanja?

PEPIĆ: O strašnim i veoma teškim 90-im se puno priča. Mnogi se tog perioda i prisjećamo i podsjećamo. Uglavnom,  osuđujemo takvo zlo. I oni koji su u tom periodu dizali glas i osuđivali te zločine, a bogami sada i oni koji su ćutali. Mnogo je onih koji su u tom zlu na  direktan  ili indirektan način  učestvovali. Na žalost, dobro je poznato da je u tom periodu, većinska Crna Gora bila na strani onih ,,Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva” u odnosu na one ,,Sa Lovćena Vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”.

Prošle sedmice smo obilježili tužan, tragičan i sraman događaj otmice putnika iz voza 671 na pruzi Beograd – Bar. Kada su zločinci  u ,,ime srpstva” 27.02.1993. oteli u mjestu Štrpci 20 putnika, koji su imali ,,pogrešna imena ” i odveli ih u smrt. Od tih otetih i ubijenih, većini ni kosti nijesu pronađene. Rekao bi neko, pa ,,šta se tu moglo uraditi”,  to se desilo na drugoj teritoriji. Moglo se.

Što reći i o tome što je ondašnja crnogorska vlast, u maju 1992. izvela monstruoznu akciju, hvatanja i deportacije bosansko hercegovačkih izbjeglica, Bošnjaka,koji  su poslati u smrt. Tada je bio premijer isti ovaj čovjek koji je sada Počasni predsjednik DPS- a.

Ne mogu da ne pomenem ime sada pokojnog Slobodana Pejovića, koji je kao ondašnji policijski inspektor, prvi javno o tome progovorio.  I šta je taj ČOVJEK,  u pravom i punom smislu te riječi, doživio nakon toga, naročito od ,,zaštitnika lika i djela” i ,,perača” biografije Đukanovića. Na sve i svakakve načine su pokušavali i pokušavaju da ocrne Slobodana Pejovića. A Slobodan Pejović je heroj.

O tim i takvim devedesetim nije odgovaralo mnogima koji su bili na vlasti do 30.08.2020. da se priča i  ,,razjasni” uloga nekih od kojih su u tom periodu zla u tome  saučestvovali.  Ni kod ovih ,,novih” ne vidim iskrenu želju, da se time na pravi način bave. Podsjećanja i obilježavanja tragičnih  događaja iz 90-ih, više služe za ,,dekor”.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 7. marta iil na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo