Povežite se sa nama

INTERVJU

NATAŠA KANDIĆ: Države na ispitu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Za Vaše ime vezuju se dvije nevladine organizacije, Fond za humanitarno pravo i Fond za humanitarno pravo Kosovo, obje prepoznatljive po dokumentovanju ratnih zločina. Kako danas funkcionišu te organizacije i koji su Vaši prioriteti?

KANDIĆ: Obe organizacije važe za veoma profesionalne nevladine organizacije u regionu koje se bave tranzicionom pravdom na temelju dokumentacije koja je prikupljana 20 godina, ali obe imaju i nove projekte, koji su uneli novine i dobre razlike u odnosu na moje vreme. Ja sam potpuno odvojena od njihovih svakodnevnih aktivnosti i odluka. Vodim tim istraživača iz Srbije i sa Kosova koji rade na dokumentovanju žrtava u ratu na Kosovu i NATO bombardovanja, na popisu ljudskih gubitaka Srbije i Crne Gore u ratu u BiH, kao i tim koji u saradnji sa nevladinom organizacijom Document popisuje žrtve u ratu na teritoriji Hrvatske. To je ogroman projekat, koji ima potencijal da humanizuje balkanski odnos prema prošlosti i žrtvama, i da nas nauči da razumemo i prihvatamo perspektivu drugog. Taj projekat je najneposrednije vezan za moj drugi, jednako važan prioritet, a to je REKOM. Glavni zadatak budućeg REKOM-a je popis ratnih žrtava u periodu od januara 1991. do kraja decembra 2001. godine, kao i logora i drugih mesta zatvaranja u vreme rata. Taj zadatak, i kada bi države sutra osnovale tu regionalnu komisiju, teško je izvršiti u roku od tri, četiri godine, koliko obično traje mandat komsija za istinu. U tom smislu, ako mi uspemo da popišemo sve ratne žrtve na Kosovu i da ustanovimo okolnosti u kojima je oko 13.500 ljudi izgubilo život, biće to podrška koja će doprineti da REKOM bude uspešna komisija.

MONITOR: U kojoj je fazi inicijativa za osnivanje REKOM?
KANDIĆ: Ima velikog napretka. U septembru 2013. godine počela je sa radom Regionalna ekspertska grupa za REKOM, koju čine izaslanici predsednika Crne Gore, Hrvatske, Srbije, Kosova i dva člana Predsedništva BiH. Njihov zadatak je bio da analiziraju Statut REKOM-a koji je usvojila Koalicija za REKOM u martu 2011. godine, u kontekstu ustavnih i pravnih mogućnosti za osnivanje REKOM-a. Izaslanici za REKOM su upravo završili svoj zadatak, upoznali predsednike/članove Predsedništva sa svojim mišljenjem, a od njih su dobili stavove o periodu i području istraživanja ratnih zločina i drugih povreda ljudskih prava, čime je proces zvaničnih konsultacija priveden kraju. Predstoji dogovor o načinu informisanja javnosti o stavovima predsednika/Predsedništva država, s jedne strane, a sa druge strane, Koalicija za REKOM trebalo bi da se izjasni da li dokument koji su sačinili izaslanici za REKOM i stavovi predsednika/Predsedništva BiH odgovaraju osnovnim intencijama REKOM-a koji predlaže Koalicija za REKOM. Ja sam veliki optimista, očekujem da predsednici/Predsedništvo BiH preuzme obavezu za osnivanje REKOM i da Koalicija za REKOM pruži punu podršku međudržavnom predlogu Statuta REKOM-a. Prvi put sam u životu aktivna učesnica u procesu koji je od civilnog prerastao u međudržavni projekat. Moj utisak je da je civilno društvo razumelo da proces suočavanja s prošlošću ne mogu da vode nevladine organizacije nego da je to obaveza država, a da nevladine organizacije imaju potencijal da pomognu u izgranji nove kulture koja promoviše vrednosti kao što su činjenice, empatija, poštovanje perspektive drugog i ličnih iskustava.

MONITOR: U Srbiji su na vlasti pojedinci i političke partije koje imaju odgovornost za teško nasljeđe o kojem govorite. Oni podržavaju osnivanje REKOM-a?
KANDIĆ: Iskustvo postkonfliktnih društava pokazuje da bez učešća odgovornih za nedela u prošlosti nema uspostavljanja pravde za žrtve iz drugih etničkih zajednica i javnog priznanja počinjenih nedela. Iako je Miloševićev režim zamenjen demokratskom vlašću, žrtve nisu dobile odgovarajuće priznanje. U januaru ove godine, na izložbu albanske dece, kojima su srpski policajci pred njihovim očima ubili majke, sestre i braću, u martu 1999. godine, došao je premijer Srbije, koji je prvo saslušao životnu priču dece, danas umetnika, a potom izrazio žaljenje u ime Srbije i građana Srbije. Deca su bila uzbuđena, nisu očekivala da će premijer doći na njihovu izložbu koja govori o zločinu srpskih policajaca. Za njih je dolazak srpskog premijera bilo zvanično priznanje zločina i odgovornosti i njih kao žrtava. Sadašnja vlast u Srbiji podržava osnivanje REKOM-a, sa razumevanjem da je regionalna komisija jedini mehanizam koji omogućuje javnu jednakost svih žrtava koje su izgubile život u ratovima na teritoriji bivše SFRJ. Lično vrlo podržavam svaki postupak vlasti, posebno one odgovorne za nedela u prošlosti, koji vodi ili doprinosi smanjenju etničkih i političkih tenzija u regionu, priznavanju drugih žrtava, priznavanju realnosti, odustajanju od političkih interpretacija događaja. U tom smilsu, vidim dobar pomak u odnosima Srbije i Kosova, desničarske grupe nemaju institucionalnu podršku, a spremnost da se imenom i prezimenom priznaju žrtve srpskih snaga bezbednosti, bez obzira da li se to prihvata samo iz razloga da bi i srpske žrtve bile priznate, smatram istorijskim događajem. Na prostorima bivše SFRJ još uvek ima grobnica koje su nastale tokom i nakon Drugog svetskog rata, a nikada nisu otkopane. Razni instituti i istoričari više od 50 godina popisuju žrtve tog rata. Samo 80.000 ubijenih u logoru u Jasenovcu je dobilo svoja imena. Više to ne smemo dozvoliti.

MONITOR: Povodom sadržaja optužnice kojom se Oliveru Ivanoviću stavljaju na teret teški zločini, rekli ste da nisu predstavljeni ozbiljni dokazi za to. Čime biste vi objasnili neprekidno držanje Ivanovića u pritvoru sve do početka suđenja?
KANDIĆ: Oliver Ivanović je jedan od retkih kosovskih Srba koji je bio prihvaćen od strane Albanca, i učestvovao u političkom životu Kosova. Tužilac EULEX-a nije dao više podataka o umešanosti Olivara Ivanovića u zločinima 14. aprila 1999. u Mitrovici. Ono što je svedok Halit Barani izneo na suđenju Slobodanu Miloševiću je da je Ivanović bio prisutan kada su neke srpske policijske grupe iz kolone proteranih Albanaca izdvojile grupu albanskih mladića, uveli ih u neko dvorište i streljali. Taj događaj, streljanje mladića, je stvarni događaj ali dokazi o direktnoj umešanosti Ivanovića ne deluju ubedljivo. U okviru projekta Kosovska knjiga pamćenja istraživači su intervjuisali najmanje 25 svedoka pomenutog događaja i nismo došli do dokaza da je Oliver Ivanović bio u grupi koja je izdvojila i streljala mladiće. Istraživači su došli do toga da su u to vreme u Mitrovici bili pripadnici Posebnih jedinica policije, što znači da MUP Srbije sasvim sigurno raspolaže podacima o tom događaju. Umesto garancija koje Vlada Srbije nudi za puštanje Ivanovića da se brani sa slobode, važnije je da se daju dokazi o komandantima i pripadnicima PJP koji su učestvovali u ubistvu tih mladića.

Nova suđenja u Hagu

MONITOR: Nakon istrage Klinta Vilijamsona i najave obimnog dokaznog materijala, očekuju se optužnice i formiranje specijalnog međunarodnog suda za Kosovo, sa sjedištem u Hagu. Da li je to najbolje rješenje za dostizanje većeg stepena pravičnosti za sve žrtve sukoba na Kosovu?
KANDIĆ: Formiranje Suda za ratne zločine koje su počinili pripadnici OVK je napredak krivične pravde za nedela počinjena na Kosovu prema Srbima, Romima, drugim ne-Albancima i tzv. lojalnim Albancima. Haški tribunal je osudio ceo državni vrh Srbije za zločine nad Albancima ali nije imao mandat da se bavi ubistvima posle juna 1999. UNMIK, a potom EULEX, pokazali su se nedoraslim da sude pripadnicima OVK u situaciji javnog neprihvatanja i straha od suđenja pripadnicima OVK i opšte nesigurnosti za život ako se svedoči o zločinima OVK. Inicijativa za osnivanje suda je potekla od američke administracije, i ta ideja ne bi imala šanse da bude ostvarena da tužilac nije Amerikanac. Ta činjenica je odredila i reakciju kosovskih institucija. Osnivanje suda je prihvaćeno u interesu budućnosti Kosova. Da je ideja potekla od EU nikada ne bi bila prihvaćena. Reakcija udruženja srpskih žrtava je bila lišena svakog razumevanja, politički neukusna. Bilo je izjava vođa udruženja u smislu da njih samo zanima potvrda kom broju Srba su izvađeni organi. Dobro je da su najviši predstavnici institucija Srbije prihvatili nalaze istrage tužioca Clinta Williamsona kao objektivne, bez primedbi. Moja ocena je da u slučaju srpskih žrtava na Kosovu samo američki tužilac može doneti pravdu, ali da ne treba zaboraviti da su Srbi na Kosovu platili cenu za zločine koje su počinile srpske snage, policija, vojska i razne dobrovoljačke grupe.

Sudbina nestalih na Kosovu je pitanje i problem koji se mora postaviti kao prioritet u uspostavljanju dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova. U Srbiji je stvorena slika da su hiljade Srba odvedene u logore u Albaniju i da su im tamo izvađeni vitalni organi radi prodaje. Pri tom niko ne kaže osnovnu činejnicu da je tih oko 500 još uvek nestalih Srba kidnapovano pre svega jer su Srbi, i da bi bili ubijeni i da nije bilo te dodatne mračne aktivnosti – trgovine ljudskim organima. U pitanju je zločin protiv čovečnosti, pre svega. Preko 1.500 Albanaca je nestalih. Njihovi posmrtni ostaci su u tajnim grobnicama u Srbiji, a čvrsto verujem da nije mali broj žrtava čiji su posmrtni ostaci spaljeni ili uništeni na drugi način. Da zaključim, otkrivanje masovnih grobnica je prioritet. Da sahrane svoje mrtve, da im obeleže grob je elementarna potreba porodica nestalih. Bez groba sećanje na mrtve ostaje u krugu porodice, što je gorka istina u vezi sa žrtvama Drugog svetskog rata.

Vrijeme je za povezivanje

MONITOR: Nedavno su predsjednici Hrvatske, Crne Gore, Srbije i Predsjedavajući Predsjedništva BiH potpisali Deklaraciju o ulozi države u rješavanju pitanja nestalih usljed ratova. Koliko je to značajno?
KANDIĆ: Otkrivanje masovnih grobnica i razjašnjenje sudbine još uvek nestalih oko 13.000 ljudi je prioritet u regionalnoj saradnji. U vezi sa pomenutom deklaracijom meni je vrlo smetalo što na sastanku u Mostaru nije bilo predsednice Kosova i što je pokretač inicijative jedna međunarodna organizacija (ICMP) umesto da kamen temeljac te ideje čine vladine komisije za nestale. Vreme je za povezivanje državnih institucija i tela za pitanja tranzicione pravde u regionu iz naših potreba, zbog zajedničke prošlosti i odgovornosti zbog 130.000 ratnih žrtava, od kojih su najmanje 50.000 civili.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo