Povežite se sa nama

INTERVJU

RADE RADOVANOVIĆ, NOVINAR I DRAMSKI PISAC IZ BEOGRADA: Vučićev izgubljeni Kosovski boj

Objavljeno prije

na

MONITOR: Iz Srbije stižu zanimljive vijesti, a posebnu pažnju javnosti izazvala je izjava predsjednika Aleksandra Vučića zagrebačkom Globusu: „Svi Srbi znaju da su izgubili Kosovo, ali ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da vratim šta se može, pa da to na kraju ne ispadne kao potpuni poraz ili potpuni gubitak”. Vaš komentar?
RADOVANOVIĆ: Znam Vučića, bili smo često u kontaktu tokom bombardovanja’ 99. kada sam bio izveštač Radija Slobodna Evropa, a on ministar informisanja u vladi crveno- crno koalicije Miloševićevih SPS-ovaca i Šešeljevih radikala. Znam tu vrstu njegovih naizgled dvosmislenih, a u osnovi ciničnih i banalnih, šibicarskih stavova i poruka. Ovom izjavom datom Globusu, da se Vlasi ne dosete, on na svoj način i u svoju korist, iznosi i razotkriva banalnu činjenicu, koju evo već gotovo dve decenije prekriva srpska zavera ćutanja – činjenicu da su Srbi, „svi Srbi” kako im predsednik poručuje, izgubili Kosovo. Ne kaže im, ali se podrazumeva da on koji sve zna – zna i da su „svi Srbi”, ako ne baš učestvovali, a ono dušom i srcem bili za taj unapred izgubljeni kosovski boj, vođen ne samo protiv Albanaca, NATO-a i Zapada, nego i protiv Rusije – pa neka jednom već shvate da su sami krivi što je Kosovo nezavisna država. Srećom te „svi Srbi” imaju za predsednika Aleksandra Vučića, koji „niti je bio ministar u Slobinoj nacional-socijalističkoj Vladi, niti je u učetvovao u pomenutom boju”, pa sada „može da založi” svoj lični autoritet i svetski kredibilitet – pazite – ne da bar malo bude bolje tamošnjim, preostalim kosovskim Srbima, nego „da to na kraju ne ispadne kao potpuni poraz ili potpuni gubitak”. Licemerno do srži, iskreno do bola, ali, verovatno dovoljno da Vučić i sačuva vlast i zadovolji zapadne mentore i sponzore.

MONITOR: Da li će Beograd uskoro prihvatiti sporazum sa Prištinom po kojem Kosovo dobija stolicu u UN i drugim međunarodnim organizacijama?
RADOVANOVIĆ: Mislim da će do takvog sporazuma doći najdalje do kraja godine. Vučiću i Tačiju biće servirane iz Vašingtona i Brisela neke kozmetičke promene, nešto u smislu promene granica, što Tači i Haradinaj već pominju, kao i famozno ali beznačajno formiranje zajednice srpskih opština, i eto sporazuma, eto Republike Kosovo u UN i drugim međunarodnim organizacijama. Ne sumnjam da će srpski predsednik svojom mudrom politikom i bespoštednom borbom za srpske interese na Kosovu i Metohiji uspeti da u pojedinim delegacijama koje predstavljaju nezavisno Kosovo u svetu bude i poneki Srbin sa njegove kosovske Srpske liste.

MONITOR: Analitičari kažu da Kosovo nije pitanje na kome se ruši Vučić i da nije pravo pitanje šta je loše za Vučića nego šta je dobro za Srbiju.
RADOVANOVIĆ: Za Srbiju, za normalne ljude u Srbiji i na Kosovu, dakle, i za Srbe na Kosovu, i za Albance u Srbiji, apsolutno bi najbolje i najracionalnije bilo da se države Republika Srbija i Republika Kosovo međusobno priznaju, a odmah potom i uspostave sve normalne i uobičajene međudržavne odnose. Sve druge opcije, ma ko ih zastupao ili podmetao, ili su političko licemerje i opasna demagogija, ili zla namera, udovoljavanje mafijaškim interesima.

MONITOR : … A što se analitičara tiče ?
RADOVANOVIĆ: Što se analitičara tiče, u Srbiji, koju neki strani eksperti precizno definišu kao zarobljenu državu, cvetaju svi cvetovi, a naročito analitičarski i novinarski. Nezaposlenost je ogromna, patriJotizam još veći , pa mnogo ko – ko ne zna ili nema šta da radi, odaje se ili „analitici”, besramno ali za pare uzdižući i slaveći Vođu, ili „novinarstvu”, pa opet za pare, dirigovano i planski lažući i nekažnjeno sprovodeći javni linč nad svakim ko se usudi da dovede u pitanje bezgrešnost Aleksandra V.

MONITOR: Iz opozicije javljaju da Vučić planira da za 4. novembar raspiše referendum o Kosovu zajedno sa vanrednim parlamentarnim izborima. Da li su u pravu i zašto Vučiću odgovara da to bude „u paketu”?
RADOVANOVIĆ: Ne znam da li su u pravu ti iz Narodne stranke koji iznose ovakve tvrdnje, ali znam da je Vuk Jeremić, lider NS, kao šef diplomatije u Tadićevoj vladi, potrošio silne državne pare leteći po svetu i ubeđujući državnike velikih i malih zemalja da ne priznaju „jednostrano proglašenu Republiku Kosovo”. Rezultat je bio da je oko 200 država u svetu priznalo kosovsku nezavisnost, a kako je ogromna većina njih i u članstvu UN, desilo se i da Vuk Jeremić glatko bude izabran za predsednika Generalne skupštine UN. Ne verujem u njegove političke procene, još manje u srpsku politiku njegove stranke.

MONITOR: Predsjednik Vučić najavio je da će predsjednici Rusije i Francuske Putin i Makron posjetiti Srbiju do kraja godine. Zašto Vučić, sudeći po njegovim susretima sa Erdoganom, Makronom, Angelom Merkel i drugima, ima toliku podršku spolja i da li je njima poznato da je Vučić autokrata i šta je uradio od Srbije?
RADOVANOVIĆ: Naravno da je svima njima sve poznato, kao što je i nama koji realno sagledamo situaciju u Srbiji, jasno da svako od njih ima svoje interese i u skladu sa tim svoja očekivanja od Aleksandra Vučića. Nemam bilo kakvih iluzija da je ikome od bitnih lidera na Zapadu, od EU takva kakva je, da im je stalo do demokratije i ljudskih prava u Srbiji, te takve zahteve od njih prema Vučiću i ne očekujem. Njima je u Srbiji i ovom delu Balkana bitna, pre svega, regionalna stabilnost – stabilokratija koju im srpski predsednik garantuje, te obećanja za koja se obavezao da će ih ispuniti, priznanje Kosova, pre svega. Vladimir Putin i njegova Rusija, pak, imaju potpuno suprotne interese od ovih pomenutih zapadnih, pa, posebno nakon ulaska Crne Gore u NATO, sve više ulažu u destabilizaciju balkanskog regiona, a posebno u Srbiju. U tom smislu im je Vučić bitan , a zapravo je tragikomičan kada u ovakvoj konstelaciji odnosa i interesa Zapada i Rusa glumi, tačnije, imitira Tita.

MONITOR: Mnogi ukazuju da se Vučić ne može pobijediti u desničarenju, demagogiji, lažima i prevarama, jer on to radi odlično.
RADOVANOVIĆ: Jedna od bitnih razlika lidera demokratske, građanske opozicije u Srbiji i predsednika Srbije u tome je što niko od njih nije, a Vučić jeste itekako učestvovao u ratnim i posleratnim svinjarijama, da ne kažem zločinima. Vučić je, a ne Živković, Tadić, Janković … u aprilu 1992. postao mladi četnik dobrovoljac vojvode Đorđa Aleksića, čiji su četnici dejstvovali po Sarajevu sa Jevrejskog groblja. Vučić je kao poslanik SRS- a ne bilo ko iz opozicije, sa skupštinske govornice pretio da će za jednog Srbina ubiti sto Muslimana … Ima tih razlika još, a što se same tehnike njegove neograničene vladavine tiče, meni je suštinski jedan naizgled veseli prizor koji pokazuje da Vučić vlada i tako što sa uživanjem gazi i ponižava i svoje najbliže saradnike. Tako, recimo, dok u opuštenoj kafanskoj atemosferi, tokom večere, predsednik Srbije gosti svog prijatelja, turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, šef srpske diplomatije Ivica Dačić, koji ne zna engleski, pa čita na srpskom u SB UN, uz pratnju orkestra, dragom gostu i njegovoj hanumi, peva na turskom čuvenu narodnu Osman aga , Osman aga …! Peva i njiše kukovima, kao da su visokog gosta iz Turske izveli u neku od kafančina na ibarskoj magistrali … Peva, kaže, ne zato što hoće, nego što mora, jer mu je Vučić naredio da zabavlja goste !?! E, to je ta Vučićeva raspevana diplomatija i politika !

MONITOR: Kakva je medijska scena u Srbiji?
RADOVANOVIĆ: Gotovo tragična. List Danas za koji predsednik Vučić s ponosom ističe da ga ne čita, jedini je dnevni list u Srbiji koji nije pod uticajem ni Vlastodršca, ni opozicije, ni bilo koga od oglašivača. Sem stranih TV programa N1 i Aljazeera, sve druge televizije, računajući i državnu RTS, manje ili više su u direktnoj službi propagande Aleksandra Vučića. Kada se tom jatu još doda i vulgarna, besprizorna „žuta štampa”, koju svakodnevno proizvode i „uređuju” predsednikovi odabrani i sami sebi prepušteni ljubimci, dobija se dosta jasna medijska scena Srbije, kojom vlada, i uz pomoć koje Srbijom vlada – Aleksandar Vučić.

A kad popucaju trpila…

MONITOR: Šta opozicija treba da uradi da bi pobijedila na predstojećim izborima u Srbiji?
RADOVANOVIĆ: U Srbiji postoji malobrojna demokratska opozicija čiji je cilj ne samo pobeda protiv režima, nego i promena postojećeg nedemokratskog sistema koji omogućava Vučićevu beskrupuloznu „tiraniju većine”. Takvu opoziciju nesumnjivo čine Nova stranka, čiji je predsednik Zoran Živković, bivši premijer Srbije, Pokret slobodnih građana, koji vodi bivši ombudsman i predsednički kandidat Saša Janković, to što je preostalo od Demokratske stranke, koju sada predvodi Zoran Lutovac , Socijal demokratska stranka Borisa Tadića … Ostale opozicione, parlamentarne stranke ili su šovinističke, poput radikala Vojislava Šešelja, osuđenog ratnog zločinca, ili ekstremno desnicarske i nacionalističke poput Dveri , Boška Obradovića, ili su liberalno demokratske , popu LDP-a Čedomira Jovanovića , koji i ne krije da je „konstruktivna opozicija” Aleksandru Vučiću. Pri ovakvoj konstelaciji snaga u opoziciji i apstinenciji od oko 50 posto potencijalnih birača, zbilja je teško i zamisliti bilo kakvu pobedu demokratske opozicije na izborima koje Vučić gotovo apsolutno kontroliše.

MONITOR: Znači li to da ne vidite realne mogućnosti za promenu vlasti u Srbiji ?
RADOVANOVIĆ: Ne, ne znači, ja ih vidim, ja ih znam, ali mislim da sada takve realne mogućnosti u Srbiji ne postoje. Biće ih, siguran sam u to, kada rastući socijalni bunt i beznađe pređu prag izdržljivosti, kada, kako kaže jedan moj prijatelj, popucaju trpila , ako ne većine, a ono bar mnogo većeg broja građana u Srbiji nego što je to sada.

Irinejeva besramna izjava

MONITOR: Ovih dana odnosi između Srbije i Crne Gore se zaoštravaju nakon izjave patrijarha Irineja i lidera pojedinih srpskih stranaka u Crnoj Gori. Da li u Srbiji vjeruju da su Srbi u Crnoj Gori diskriminisani u svakom pogledu i da su u težoj poziciji nego u NDH, kako to reče Irinej?
RADOVANOVIĆ: Kada Vučiću baš zagusti, kao sada u vezi sa Kosovom, onda razni nacionalni patriJotski čimbenici, pa i patrijarh Irinej, dobiju specijalne zadatke da, po potrebi, pale ili gase. A srpski patrijarh, baš kao i sabrat mu Amfilohije Radović, voli da izvodi „specijalne patriJotske zadatke”, posebno ako se radi o paljevinama. Mislim da malo ko u Srbiji, sem ekstremnih nacionalista, veruje u Irinejevu konkretnu izjavu o položaju Srba u Crnoj Gori. Ona je toliko besmislena i besramna da se jedino može tumačiti kao izvršavanje „specijalnog patriJotskog zadatka”.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO U SARAJEVU: U RS se dijeli oružje grđanima kao ’91

Objavljeno prije

na

Objavio:

I Ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske, bazirane na teritorijalnim pretenzijama prema BiH, življe su nego ikada ranije. Evropa i svijet gledali su na krvavi raspad Jugoslavije bez komentara, osim svijetlih likova poput Alexandra Langera, pisca i člana Parlamenta Evrope koji se ubio u znak protesta protiv beskrupuloznog ćutanja Evrope i njenih institucija. Pitanje je samo hoće li ponovo ćutati

 

MONITOR: Na nedavno održanom sastanku ministara inostranih poslova zemalja članica EU, u izvještaju koji je podnio Žozep Borelj, posebno je naglašena zabrinutost u vezi sa situacijom na Zapadnom Balkanu. Poznajete različite sredine tog prostora – kako Vama izgleda Zapadni Balkan danas?

BROZ: Izgleda mi, kao i više od poslednje tri decenije, kao bure baruta – što uopšte ne čudi. Zamislite Nemačku da su njoj posle Drugog svetskog rata saveznici ostavili na vlasti nacional-socijalističku partiju i sve Hitlerove saradnike. Ta partija je i danas zakonom zabranjena, a dvadeset tri od dvadeset četiri u Nirnbergu suđena ratna zločinca osuđena su na smrt nakon suđenja koja su trajala tri i po godine. Ovde se dogodilo upravo suprotno: nakon ratova od 1995. do 1999. sve nacionalne (čitaj: nacional-socijalističke) partije koje su organizovale ratove i vodile ih, ostale su na vlasti do danas. A suđenja za ratne zločine u ICTY trajala su gotovo trideset godina. Sve u ime ljudskih prava okrivljenih, koji su ubili više od 100.000 građana i raselili samo u BiH 2,5 miliona. Ideolozi tih zločina u najvećem broju i danas vladaju prostorima Zapadnog Balkana, kao članovi najjače mafije organizovanog kriminala u Evropi, birani od strane preplašenih građana, s blagoslovom iste te EU.

MONITOR: Mogu li se stvari na Zapadnom Balkanu uopšte poboljšati za „obične ljude“, bez pritisaka i uslovljavanja od stane međunarodnih civilnih i vojnih organizacija, EU, SAD?

BROZ: Goloruki građani ne mogu izaći na kraj sa onima koji imaju svu vlast, novac, trenirane i plaćene ubice za ratove koje su vodili i koje ponovo žele voditi. Dovoljno bi bilo kada bi sve te međunarodne institucije skupile sav dokazni materijal koji imaju, jer ovde se nalaze više od trideset godina, a prate i registruju pomno sve kriminalne radnje, i omogućile tužiocima i sudijama da pravedno sude, odnosno da imamo nezavisno sudstvo. Ali, kako to nisu uradili za ove tri decenije, izgleda da im permanentna nestabilnost Zapadnog Balkana odgovara. Dokle će im odgovarati, ne znam.

Sećam se davnašnjeg razgovora sa generalnim sekretarom OSCE-a, koji mi je na apel da ta organizacija pomogne regiji Zapadnog Balkana da se oslobodi organizovanog kriminala, rekao da će svaka država morati to sama da uradi. Od tada do danas ništa se nije promenilo. Kriminalci vladaju, a narod opljačkan ćuti u strahu da može biti i gore.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SRĐAN PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Samo bjesomučna borba za moć

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”

 

MONITOR:  Demokratski front najavio je bojkot parlamenta i svih Vladinih zakona, ukoliko u Vladu  ne uđe lider DF-a Andrija Mandić. Kako vidite taj zahtjev?

PERIĆ: Ukoliko nova vlast želi da bude operativna, ona mora pronaći put uzajamnog uvažavanja. Niti je uvažavanje da nekoga unaprijed proglasite nepoželjnim za ministarske pozicije bez obzira na procenat koji osvoji na izborima, niti je od onog ko osvoji najviše glasova u novoj vlasti korektno da insistiranjem nametanja svojih političkih ciljeva doslovno uništava subjekt koji treba da obezbijedi većinu. Da ne govorimo koje su refleksije takve pozicije na cijelu zajednicu. U tom kontekstu valja demistifikovati određenje u odnosu na državu. Ako uzmemo jednu od najneutralnijih definicija da je država skup procedura koji nam omogućava da funkcionišemo kao zajednica, onda svi treba da prihvate da će poštovati te procedure i da će činiti što i koliko mogu da se društvo nepoštovanjem tih procedura ne bi dezintegrisalo. Bez toga je doslovno nemoguće, ne samo formirati djelotvornu većinu, već i funkcionisati uopšte.

Nama fali plan i dogovor na mnogim poljima, a posebno u politici. Političari bi trebalo da rješavaju probleme, da razumiju značaj kompromisa i da podnose odgovornost. Nažalost, ovo ostaje samo lijepa želja – u praksi je to bjesomučna borba za moć uz pomoć koje onda želite da raspolažete resursima svih nas.

Sve političke partije rasporedile su  svoje ljude u javnim preduzećima na čelnim pozicijama i ,,po dubini” uveliko kadriraju. Tu vidimo da onamo gdje imaju zajedničke interese partije se bez većih problema dogovaraju – bez obzira da li je to u interesu građana ili ne. Razumijem da mnogi ljudi zbog političke pripadnosti nisu mogli da se zaposle i/ili napreduju, ali taj problem se mora rješavati time što će se prvo procesuirati svi oni koji su radili nezakonito u prethodnom periodu i tako što ćete kadrirati najkvalitetnije, a ne ,,najzaslužnije” ljude.

MONITOR: Da li pregovori parlamentarne većine vode izborima ili će se nastaviti sa krizama, uslovljavanjima i pregovorima?

PERIĆ: Nije bilo teško predvidjeti da će se tokom pregovora nastaviti uzajamne optužbe unutar vlasti. Činjenica je da svaka od koalicija ima svoj ucjenjivački kapital, ali bojim se da će stalnim naglašavanjem te pozicije građani postajati taoci te političke realnosti. Ko će biti vještiji, a čija će procjena biti loša je nešto što razumijem da zanima stranke, ali šta to znači iz perspektive propuštanja prilike realizacije suštinskih promjena koju su sami akteri nazvali istorijskom i koja zaista ima taj potencijal?

Da li su razjašnjenje ovog rebusa izbori? Oni jesu opcija, ali ne vjerujem da je ijedan subjekt spreman za njih, a još manje da je siguran da bi mogao da politički kapitalizuje to što bi ih izazvao – tako da ne očekujem izbore u najmanje narednih pola godine.

MONITOR:  Za sada samo URA insistira na ekspertskoj Vladi koja je dogovorena Sporazumom iz avgusta prošle godine  trojice lidera pobjedničkih lista. Šta bi značilo kršenje tog dogovora, i ulazak lidera parlamentarne većine u Vladu?

PERIĆ: Možda to nije bila zamisao na početku, ali sada je već jasno da je teza o ekspertskoj vladi zapravo brana da jedna koalicija uđe u Vladu na ministarskom nivou. Ne treba nikakva posebna elaboracija da to u praksi nije ekspertska Vlada i da njeni rezultati ne daju za pravo da se može tako karakterisati. Da je zaista espertska ona bi u hodu rješavala probleme, a ne gomilala nove.

Da je ona pokazala drugačiji stil upravljanja, da je pokrenula opštedruštveni dijalog, da nije ignorisala javnost – posebno stručnu, da je pružila jasan plan razvoja, tada bi njena pozicija bila snažnija. Takođe, da su premijer i ministri razumjeli da treba da ponude viziju i za nju obezbijede podršku – od parlamenta pa sve do najšire javnosti – tada bi stvari izvjesno bile drugačije.

Ovako samo isticanje modela koji nije dao rezultat je neuvjerljivo i očito pokazuje da je pozadina nešto drugo. Mislim da ta vrsta kalkulisanja dugoročno nikome ne donosi ništa.

MONITOR: Međunarodna afera Pandorini papiri podsjetila nas je na rezultate 30 godina vladavine DPS-a, odnosno Mila Đukanovića, ali i nedostatak nezavisnih institucija, kao što je tužilaštvo. Kolika je odgovornost nove parlamentarne većine za to što još čekamo na drugačije tužilaštvo?

PERIĆ: Koliko su institucije obesnažene govori podatak da krucijalne impulse u borbi protiv korupcije dobijamo iz civilnog sektora. To u ovom slučaju daje dodatni kredibilitet MANS-u, ali govori nam i koliko je naše ne samo pravosuđe, već cio državni aparat zapušten. Nova parlamentarna većina kao da se trudi da se uklopi u taj opšti utisak.

Izdijeljena, posvađana i bez jasne ideje kako pokrenuti temeljne reforme, i korak dalje, kako izvući zemlju recimo iz problema da naše stanovništvo stari, da ulazimo u zonu bijele kuge, da postajemo odredište nekvalifikovane i niskoplaćene radne snage… nova većina razumije da je glavni problem odgovor na pitanje ko će biti ,,DPS poslije DPS-a”. Ovu agoniju koja je tek počela mogu da zaustave jedino građani stalnim zahtijevanjem da političari daju ideje i rješenja koja će sprovoditi. Ovo što  vidimo je gola inercija koja nas vodi ka novom tavorenju, uz novi momenat dodatno podijeljenog društva.

MONITOR:   Ove sedmice završen je i Izvještaj o dešavanjima na Cetinju, tokom ustoličenja mitropolita. Očekujete li da bi taj dokument mogao dodatno da utiče na pitanje rekonstrukcije Vlade, jer je premijer Krivokapić najavio da će pokrenuti pitanje odgovornosti vrha policije?

PERIĆ: Izostaje šire sagledavanje tog dešavanja, razumijevanje svih njegovih slojeva i djelova zajednice koji su u njemu učestvovali i, što je najvažnije, pouke koju možemo izvući. U realnosti ovo pitanje je postalo instrument bitke dokazivanja unutar vlasti koje bio ,,značajniji” i ,,hrabriji”.

Imali smo situaciju u kojoj je jedino dobro to što nije bilo žrtava, i u kojoj su svi ključni akteri mogli učiniti mnogo više, dok je neodgovornosti bilo na svim stranama. Ne očekujem da će se to naći niti u jednom izvještaju, a to bi bila blagotvorna promjena u načinu razmišljanja.

Dakle, izvještaj može imati dimenziju prepucavanja unutar vladajuće strukture, ali teško da će nam dati istinski uvid u ono što se dešavalo.

MONITOR: Hoće li afera Pandorini papiri biti zaboravljena, kao brojne u nizu?

PERIĆ: Da li će ova afera biti zaboravljena kao i mnoge ranije, zavisi od dva faktora. Prvo, da li ćemo kroz papire dobiti i konkretnije dokaze o nezakonitim radnjama i, drugo, da li će se tužilaštvo, a potom i sudstvo reformisati. Oba odgovora moraju biti pozitivna da bi ova afera dobila kredibilan sudski epilog.

Ipak, naglasimo da je neodrživa etička pozicija predsjednika države koji je osnivao pravne entitete koji se često kreiraju sa namjerom, između ostalog, izbjegavanja plaćanja poreza. Argument da u trenutku osnivanja nekog trasta nije bio na državnoj funkciji je neozbiljan. On je tada i sada na čelu partije koja je u tom trenutku davala i premijera i predsjednika države, partije koja se zalaže za privlačenje stranog kapitala i koja je zahtijevala da građani plaćaju porez u svojoj zemlji – a ovi trastovi se osnivaju u velikom broju slučajeva upravo iz suprotnih razloga.

MONITOR:  Ministar finansija Milojko Spajić nastavlja sa obećanjima. Ove sedmice Socijalni savjet izglasao je podršku programu Evropa sad, koji bi prema riječima ministra Spajića omogućio građanima znatno  bolji standard od početka sljedeće godine. Opozicija upozorava da smo pred finansijskim kolapsom. Gdje je istina?

PERIĆ: Bilo bi dobro da se prisjetimo počev od devedestih godina koje su sve to bombastične najave o dramatičnom napretku u par mjeseci ispunile. Enormne bankraske kamate? Masovna vaučerska privatizacija? Bogaćenje na berzi? Znam da to ne zvuči atraktivno, ali vjerujem da rezultati dolaze kao posljedica dugotrajnog i predanog rada.

Volio bih da se ostvare najave iz tog ministrovog plana, ali iz ove perspektivne ne razumijem kako. Ostaje mi zaista nejasno kako u ambijentu u kome je za godinu dana porastao broj nezaposlenih, pao broj zaposlenih, uvećan državni dug, u kom je parlament trenutno u stanju da ne usvaja zakone, gdje nije i pored najava otvorena mogućnost za prijem novca iz inostranstva putem najvećih globalnih elektronskih servisa… kako u tom ambijentu zabilježiti tako velik skok. Može se, naravno, računati i da će se, ako se suzbije siva ekonomija koju je za osobom ostavila prethodna vlast, doći do dodatnih prihoda, ali da to može pokriti ove projekcije – nisam siguran. No, bio bih jako zadovoljan da se pokaže da nijesam shvatio veliku viziju, samo upozoravam na rizik koji je po meni očit.

Naravno, mogu se javne finansije napregnuti do pucanja kako bi neko obećanje bilo na kratak rok ispunjeno, ali koja je cijena? Uz to ući u takvu reformu bez jasnih i provjerljivih obrazloženja je prilično upitno sa stanovišta odgovornosti.

Marketinški gledano ovo jeste snažno rješenje za onog ko ga predlaže, svojevrsna win-win situacija: ako neko iz vladajuće većine odbije da glasa za zakone koji bi omogućili ove mjere – on će biti kriv što blagostanje izostaje, ako pak napregnete javne finansije da biste izgurali ovaj program, onda dobijate nekoliko savršenih mjeseci za političku kampanju, recimo formiranja nekog političkog subjekta koji bi iznjedrila Vlada koja sebe naziva ekspertskom.

MONITOR:  Šta je izlaz iz aktuelne političke situacije?

PERIĆ: Moramo pronaći konačno iskustva na koja ćemo se oslanjati i definisati vrijednosti oko kojih ćemo se okupljati. Takođe, moramo otvoriti javni dijalog na sve teme koje pritiskaju zajednicu. Siguran sam da bismo jednog dana došli do nekog rješenja – do tada, mi ćemo tumarati i sva naša djelanja će biti plod stihije. Izbor je na nama.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

STAŠA ZAJOVIĆ, KOORDINATORKA ŽENA U CRNOM: Moramo pogledati lice prošlosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji

 

MONITOR: Prošlo je trideset godina od osnivanja Žena u crnom. Šta je urađeno, u čemu se uspjelo, a u čemu nije?

ZAJOVIĆ: Najvažnija je činjenica da smo mi dosledne i istrajne, da se nismo prilagođavale nikakvim projektnim ni nacionalnim zahtjevima, nikakvim konsenzusima niti modama – nego smo se prilagođavale našim moralnim, etičkim i političkim  principima. Pada mi na pamet Atena Atanasiu, naučnica koja nas je proučavala i koja kaže da je hrabrost istrajnost i odlučnost, bez obzira na neizvesnosti, bez obzira na rizike i često veoma visok stupanj straha. To je jedno opstajanje bez oslonca, bez oslonaca na neke poznate modele. Imale smo puno uzora, ali mi smo se kretale, kako kaže Hana Arent, „bez gelendera“. Imale smo prethodnice, iz NOB-a, ali i iz globalnog, antifašističkog i antimilitarističkog pokreta. Mi smo ipak smatrale da bi trebalo da napravimo svoje prakse i da se u našim teorijama oslanjamo na kontekst koji nas okružuje. Da sve što radimo izranja iz tog konteksta u kojem živimo. Naravno da pozajmljujemo znanja.

Imale smo preko 2500 uličnih akcija, bez obzira na užasne probleme koji su najviše proizlazili iz toga što smo se fokusirale i nikada nismo odustale od pitanja odgovornosti za rat i ratne zločine 90-ih. Otuda svi naši najveći problemi. Proizvele smo potpuno nove prakse jer u vezi sa tranzicionom pravdom nismo imale nikakve modele. To su prakse koje zagovaraju feministički pristup pravdi, kao što je posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime. To je potpuno nova vrsta politike. Zahvaljući tim praksama i doslednosti, mi smo mogle da okupimo žene žrtve iz svih zemalja bivše Jugoslavije u Ženski sud. Mislim da neću biti pretenciozna ako kažem da to nije niko drugi uspeo, jer su one iz zajednice žrtava tražile da mi kontrolišemo taj proces. To nije bilo zato što smo mi visokoprofesionalne, već zbog izgrađenog ogromnog povjerenja. Šest godina smo stajale na Trgu republike tokom ratova.To je nova paradigma mirovnog prisustva u javnosti na Trgu koji je simbol najgorih nacionalističkih narativa, a ti ga preokrećeš u mesto saosećanja sa onima koji su proglašeni nepodobnima, neprijateljima, sa onima koji su subverzivni. To su žrtve različitih etničkih predznaka. Mi smo i u takvim okolnostima napravile pluralitet javnosti, regovale smo ne samo na kontekst zla već smo i proizvodile jednu drugačiju javnost. To smo radile zajedno sa umetničkim kolektivima, stvarajući subverzivno sećanje, subverzivno pamćenje, dugačiju memoralizaciju. I kako kažu u grupi Škart „One su pokretne uznemiriteljke“. To je odluka da neprekidno uznemiravaš kako državu tako i društvo i da podsećaš da je grad Beograd odavno prestao da bude grad. Mi ih ometamo u mitomaniji, u kontroli nad nacionalnim telima. Ovaj grad i ova zemlja samo žele da kontrolišu nacionalna tela i mi smo im na Trgu republike to oduzele. I kako kaže meni blizak teoretičar Malford: grad je samo organ pamćenja. A grad koji to briše i negira, to nije grad to je samo konglomerat zgrada i fizičkih bića. Uglavnom su to tela nacije.

MONITOR: Ostaje i ahiva sjećanja na „prvih 30 godina“?

ZAJOVIĆ: Proizvele smo 300  kratkih filmova o našim akcijama sa Grupom za video aktivzam, oko 300 izdanja onoga što zovemo kontraarhiva, kontrasjećanja, alternativna istorija, deset izdanja ŽUC mreža međunarodnih skupova, 6-7 hiljada terenskih obrazovnih radionica, zakonodavnih inicijativa… Jako je bitna ta isprepletenost različitih aktera i akterki – multiperspektivnost, isprepletenost različitih aktera i akterki. Spojile smo s jedne strane feministički aktivizam, unele smo feministički antimilitarizam, što je nepoznato. I politiku pravljenja savezništava. Nije nam bilo bitno da li je neko muškarac ili žena, iako smo mi ženska grupa. Od početka smo bile sa svim buntovnicima, pobunjenicima protiv rata-dezerterima. To rodno nam nije bilo važno. Preokrenule smo i to rodno a ne samo nacionalno. Sve smo preokretale, uz tu jednu mučninu i tegobu, da stalno preokrećemo, uznemirujemo, stvaramo, kreiramo i da to bude jedan uzbudljiv proces. Umetnici, porodice žrtava, žene najvišeg akademskog nivoa sa ženama koje su završile samo četiri razreda, LGBT zajednica i svi smo na jednom istom mestu, zajednički prepoznati u jednoj drugosti, što kaže Žole iz Škarta – mi ne pratimo modu. Ko prati modu uvek je u zaostatku… Kultura kontrapunkta, ostajanja na mestu i produbljivanje toga je za mene jedino važno.

MONITOR: Za tih 30 godina mnogo toga se desilo pa i promijenilo u našem dijelu Evrope, ali i globalno. Neki lideri su došli i otišli, razgrađivane su i stvarane države, vođeni su ratovi… Kako biste vi, ukratko, opisali kontekst u kojem 30 godina djeluje ŽUC?

ZAJOVIĆ: Evropa danas nije ono što je bila pre 30 godina. Ja pod Evropom podrazumevam ono što je Evropa odozdo, Evropa drugosti, solidarna, Evropa pokreta…  To je moja Evropa koja je ostala ista. I zbog toga mi je bilo važno čak i ono što je formalna integracija u EU. Ali postoji razlika između onoga što je bila institucionalna Evropa pre 30 godina i sada. Mi smo tada mogle da računamo na neke oslonce iz institucionalnih okvira. Recimo Aleksander Langer koji je 1994. napravio Rezoluciju o političkom azilu dezertera i političkih pobunjenika protiv rata – uglavnom koristeći iskustvo Srbije, kao podršku marginalizovanim i nepriznatim pobunjenicima, ili Luizu Morgantini… Ja sad ne mogu da nabrojim nikoga iz Evropskog parlamenta ko je izrastao iz mirovnog, antimilitarističkog ili feminističkog pokreta i koji zaista radi u skladu za imperativom o mogućnosti drugačije Evrope. Tada je bilo odgovornijih u evropskim institucijama i mogli smo u njima da imamo saveznike.

MONITOR: Bila je jasna podrška?

ZAJOVIĆ: Da. Tu nije bio samo GSS, već i druge partije koje su nam bile manje bliske. Postojala je jedna kohezija, jedna odgovornost, jedan stid – „blam“ da se paktira sa režimom. Stalno je postojao jedan antirežimski blok, ali se ne može reći da je postojao i jasan antiratni blok i zbog toga smo, djelimično, u ovome u čemu smo sada. U Srbiji nikada nije postojao konsenzus oko odgovornosti za rat i ratne zločine ni na jednom nivou, ni na nivou države ni na nivou društva, pa čak ni civilnog društva. To je, za mene, zagrljaj smrti u ovoj zemlji, ali je postojala jedna atmosfera zajedništva u odnosu na režim i postojali su mediji, bio je ANEM, bio je veliki broj mreža, podrška sa Zapada. Bila je drugačija Evropa. Intelektualna elita nije kolaborirala sa režimom.

Ali, Evropa je promenjena, pogotovo posle ove krize sa izbeglicama koja je pokazala da postoji jedan trajniji beleg Evrope, a to je rasizam i duboko ukorenjeni antisemitizam, sada je to i islamofobija.

A i kriteriji su se snizili tako da EU u ime stabilnosti danas podržava lažne demokrate, diktatore, tako da se sve svelo na standardizaciju, štancovanje zakona. Tu je i jedna bestidnost intelektualne elite pa i kulturne elite, onih koji u Srbiji, nominalno – u ime EU integracija, bestidno kolaboriraju sa Vučićem. I ne radi se tu o izgradnji nekakvog srpskog identiteta i srpske duhovnosti…Ti razni očevi nacije – izluđeni, pauperizovani narod guraju u kolektivno saučesništvo sa zločinom, a oni se čistih ruku izvlače, oni su ugledni članovi društva. To su, kako kaže Zlatko Paković „duhovnici genocida“ koje podržava SPC i patrijarh Porfirije im dodeljuje ordenje.

Ne može se ići u budućnost ako, kako kaže Breht, ispod ruševina stare kuće postoji podrum pun leševa… Ogromna energija se troši u falsifikovanje prošlosti i sakrivanje zločina. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je nemoguće okrenuti novi list ako se ne pogleda lice prošlosti i ako mi sami ne povratimo ljudskost priznavanjem patnje i žrtava drugih. To se tačno videlo pre neki dan tokom komemoracije za zločin u kasarni u Topčideru. Nema saosećanja ni sa srpskim žrtvama, to je jedna moralna amnezija, nešto veoma loše za sam srpski narod, to potpuno odsustvo empatičnosti prema svojima.

MONITOR: Još jedan pogled unazad: kad je osnovan ŽUC, te jeseni se rasplamsao rat u Hrvatskoj… Kriza je već postojala, a rasplet je bio krvav…

ZAJOVIĆ: Rat se dugo pripremao, u Memorandumskoj Srbiji. Ovo sada je kontinuitet moralno sličnog kulturnog obrasca – mada ne može imati iste posledice. Tada su elite na vlasti imale krizu legitimiteta i rešile su to proizvođenjem kriza, navodnom ugroženošću naroda, srpskog, hrvatskog… Problemi su se tako etnifikovali, što se i danas radi…

MONITOR: Napravili su parcelizaciju Jugoslavije.

ZAJOVIĆ: To je danas i veliki problem Evrope, koja sad sve svodi na etničku dimenziju. To je bio problem i tada i sada. Etnifikovanjem socijalnih, klasnih, ideoloških i drugih problema, išlo se na ruku režimima koji su nastajali od Jugoslavije. To je nesreća za čitav region, posebno za BIH.

MONITOR: Da li je bilo mogućnosti za nešto drugo?

ZAJOVIĆ: Bilo je, naravno, moguće. Mi koji smo bili deo drugačije Jugoslavije, jedne kulture drugosti, pluraliteta i koji nismo imali veze sa etabliranim strukturama države i Partije, znali smo da je moguće. Ipak je najveća odgovornost režima u Srbiji na čiju se stranu stavila JNA. Neću time da aboliram neke druge, ali Srbija je bila i najbrojnija i uz sebe je tada imala jednu destruktivnu silu…

Ja sam se pitala kao aktivistkinja – kako smo se toj autokratskoj vlasti suprotstavljali?  Stalo mi je da se zna da je postojao veliki otpor u Srbiji, Vojvodini i drugde, da to nije bilo ograničeno na Beograd, na razne inicijative, Žene u crnom, Beogradski krug itd., već da je postojala ogromna masa ljudi nepriznatih, prećutanih i marginalizovanih koji su pružali aktivan otpor ratu, bez nekih velikih pacifističkih znanja. I zato ove godine želimo da slavimo te činove i važne datume, pravimo mapu antiratnog otpora, u koju spadaju građanske inicijative, pobune dezertera, prigovarača savesti… To je obaveza za nas koji imamo jedno kontrasećanje, kontraarhivu, nasuprot veličanja i obožavanja zločina i zločinaca i toga da su oni jedini autoriteti, sveprisustva SPC koja ih slavi i sve im oprašta jer su ktitori njihovih hramova…

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo