Ščepam i neke pridjeve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete

Kiša, vetar, dan već ko zna koji… Sve je mutno, maglovito, samo lavež u daljini, lep i vedar. Kad se sakrije sunce, sam nečastivi se uvlači u ljude, kvari im crte lica i u stopala im gura olovo. Možda sam slepa, kada je percepcija sveta u pitanju. Ali, ono malo svog mikrosveta, ne moram da vidim očima, da bih znala. Pokupim opalo lišće tih emocija, sa biljke koja se suši… I protrljam između prstiju, da osetim miris… Kao sa citrusima. I znam, bila bi to predivna biljka, da (me) je preživela. Sam si dok te neko ne nađe. Nevolja je kad niko ne zna da treba da te traži. Prepoznam sebe, ili barem želim da sam to ja, u tom momentu spokoja kad bradom potražim rame i odlutam. Uhvatila sam sebe da to sve češće radim i van svoja četiri zida… Ščepam i neke prideve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Na rubu živaca, a rub nekako gleda u pošumljenu kotlinu i sad ću samo da se skotrljam. Umor prođe da podmetne nogu i hopla-hop. Valjalo bi mi da vrisnem. A teško mi pustiti glas. Odvajkada. I kad treba progovoriti, načeka se čovek dok se ja iznutra malo zgusnem da bude zvuk kad dograbim vazduh. Ostane svet u čekanju jer misli da ću da progovorim, a ja samo ispratim sopstveno disanje i nastavim dalje.

I kao i uvek današnji novinski naslovi su dovoljan razlog da odemo odavde:

Ministarstvo prosvete: Dojave u 115 škola, nastava prekinuta do okončanja provere policije; Rumenko 80 dinara; Iz kase gradske Crkve u Vranju nestala veća suma novca. (Nije nestala, neko ju je vozdigao. Amin.); 52,50 dinara će koštati karta od 50 dinara – Gradonačelnik Beograda; REM o pojavljivanju Kristijana Golubovića na TV: Ne smemo da uskraćujemo prava bivšim robijašima; MIRA U 23 KVADRATA SPAKOVALA DVOSOBAN STAN A IVANA SVE U SAMO 15!: Do sada predato 17.890 komada nelegalnog oružja…

Vrlo je bitno izoštriti čulo gađenja, da ne bi promakla niti jedna sitnica, gest, šušanj suglasnika. Od esencijalne važnosti je dostići nivo prezira koji preuzima funkciju oklopa.

Sovjetska anegdota iz sedamdesetih: Čingačuk (poslednji Mohikanac) saopštava svom narodu:  –– Braćo moja indijanska, imam dobru i lošu vest, s kojom da počnem?  – Daj prvo lošu. – Ove zime ćemo biti gladni, bukvalno ćemo jesti konjski izmet. – Koja je dobra?  – Znam mesto gde ga ima mnogo!

P.S. Kad imaš milion stvari da uradiš, pa ne znaš odakle da počneš i onda samo ne počneš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ishod je nekada značio izlazak… I ishodi sunce na nebo i ishodi duša iz tijela

Trgneš se, nisi siguran da li je sumrak ili svitanje, ne znaš koji je dan, ni za mesec nisi siguran. Promeškoljiš se, na terasi čuješ laste i pomisliš, koje god doba i koji god da je dan, tu sam, tu je sve moje, dobro je….

Prepoznajete li one momente, kada nešto iz njih sevne? Nešto obično, samo vama vidljivo. Pogled, osmeh, misao, način na koji izgovaraju reči. Kada znate, da je neobično što ste to primetili, koliko ih upravo to krasi. Naslućujete li voz, koji se sprema da vas pregazi? Istine su oštre i bodu, poput ruža s trnjem. Sve dok ne naučiš kako da ih prihvatiš. Čak i kada sklopiš prste oko njih, osećaš onaj blagi bol. Ali, više te neće raseći.

Saznanje da su me mnoga iskustva u životu osakatila, pre nego oplemenila, je poražavajuće. Činjenica da sam se posledično začaurila u mali, skučeni svet je tužna. Ali otpor koji pružam svakom pokušaju da se odatle izvučem je užasan. Baš neko potrebno, ali neprijatno otrežnjenje. Nežnost ne treba ograničiti na samo jedan segment u životu. Niti na neko određeno vreme. Ume da umre tako tamo usamljena i zapostavljena.

Lepo je i zanimljivo u ovim srednjim godinama imati još „prvih puta”. I danas je bilo jedno veliko emocionalno „prvi put” u vidu „hoću to i to!” Kako dobar osećaj za promenu reći šta želiš, a ne povlačiti granice onim „to neće moći”, „neću dozvoliti” i ostalim negacijama.

Upravo me je zatekla užasna vest:

„Pucnjava u osnovnoj školi na Vračaru: Ubijeno osmoro dece i čuvar, učiteljica i šest đaka hospitalizovani“.  Osam pupoljaka je nestalo u jednom danu… Tuga do neba… Dečacima su kriminalci uzor, devojčicama starlete. Šta može da pođe naopako? Svi smo, kao društvo, negde jako pogrešili i sada nam deca ispaštaju.

I ja sad treba da izgrdim ovog mog što nije pročitao lektiru i što se koška sa sestrom, a u stvari treba da budem srećna ako se živi i zdravi vrate iz škole?! Poraz. Strašan poraz je ovaj dan. Odakle god da ga pogledaš. Razgovarajte sa decom i grlite ih, recite im da ne moraju da budu prvi i najbolji, dovoljno je da postanu dobri ljudi.

Ishod je nekada značio izlazak… I ishodi sunce na nebo i ishodi duša iz tela.

P.S. Ako ste se odjutros zapitali „Šta je ovo s nama, pobogu?“, zakasnili ste… decenijama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kad zaviriš u sebe, daleko stigneš. A tek koga sve sretneš…

U snu izmislim i odsanjam istinski roman koji čitam, koji postoji, koji je neko brižljivo stvarao i budna se bunim što čitam nepoznate doživljaje nepoznatih junaka, na stranici stotinu pedest i drugoj, dok ne shvatim podmetanje sna. Ustanem uvek dva sata ranije samo da bih na miru popila kafu i čitala u miru i tišini makar vremensku prognozu, jer tako počinje dan, nemoj da mi skačeš po glavi što ne odgovaram. Dosadnih li ljudi, ispunjenih dramom, svet da se ruši, sedi malo, razmisli, ruši se svakako, ne mora cigla da te pogodi od paničnog trčanja, a mogao si da umreš herojski…

Praznični dani, čitam kako smo svi stvoreni po liku božijem. Kažu ,,napravio nas prema svom liku”… ovo je problematično – šta smo mi, autoportret?! Morao bi da ima neku referencu sebe: ako je bilo ogledalo, onda smo ispali tačno obrnuti, što znači da je ono što vidimo u ogledalu u stvari pravi naš lik. Nešto tu nije dobro. Deca liče na nas, s tim što ih mi ne pravimo ,,prema svom liku” nego sobom, to je velika razlika, suštinska – sobom je stvaranje, a ,,prema svom liku” proizvodnja, brate? Ko što rekoh, nije dobro… istina je da živimo kraće nego što bi trebalo, plašimo se smrti i fali nam sloboda – strah od smrti znači da nam nije svojstvena, a želja za slobodom je u direktnoj suprotnosti sa ,,državom” i ,,institucijama”, odnosno ,,sistemom” koji nam, dakle, nisu svojstveni. Doduše, ima kome jesu – građanima, koji su nastali ne tako davno, tako da je pitanje: o kom se bogu radi i koga je on to nama lepo napravio ili kraće: šta su nam uradili?! Vreme prolazi brzo samo i jedino kad nisi svestan, kad nisi u trenutku, kad si zaokupljen, što znači bi, da, kada ne bismo bili ,,zabavljeni”, stalo i postalo večnost, zajedno sa nama?

Osnovni mehanizam je ,,udobnost”, ,,uživanje”, sve mora da bude zabavno, krckavo, kremasto, ništa ne sme da boli, ništa da se izdrži… to su ,,vrednosti građanskog društva”, odnosno civilizacije… fuj.  Stomak je centar svega, najjače emocije su tu, strah, ljubav, sve što je bitno osetimo stomakom… a onda su to razdvojili na ,,pamet” i ,,srce”, stomak ostao samo za prežderavanje?

Kad zaviriš u sebe, daleko stigneš. A tek koga sve sretneš… Videla sam neke poglede, zgrabila za ruku neke ljutnje, prošetala ih kroz neke srećne trenutke. Eno ih, gledaju me namrgođeno. Volim jednostavnost, svedenost, plavetnilo, prostor koji diše, blage boje, diskretne mirise, mirne ljude, energiju koja teče i prožima nesputana nametnutom, konvencionalnom formom.

Dobro jutro svima, a posebno nama koji smo sebi naručili dve kafe. Velike. Bez mleka.

P.S.  Dok smo mali, plašimo se da ćemo nešto propustiti dok spavamo. Kao odrasli, nadamo se da hoćemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari