Veliki i mali
O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).
Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.
Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.
Pa zbog ovoga, danas, u prvoj polovini avgusta 2022, kao najmanje loša opcija, izgleda ne koncentraciona vlada, kako je to izgledalo sve do skoro, nego, ipak, vlada koja bi bila neka vrsta restarta odnosno rekonstrukcije tridesetoavgustovske vlasti odnosno vlade iz 2020. I to, opet, ne zbog toga što i ta (bivša, buduća) vlast u međuvremenu nije sebe u ne maloj meri kompromitovala, oslabila i delegitimisala, nego zbog toga što je, posle svega, u poređenju sa drugim mogućim opcijama, deficit njene legitimnosti, ipak, relativno (naj)manji, a njena legalnost odnosno ustavnost i dalje nesporna.
Ali je Crnoj Gori danas neophodan još jedan, veliki restart. U odnosu na koji je čak i ovaj prethodni, tridesetoavgustovski, manje značajan, da ne kažemo mali. Jer bez ovog drugog ugrožen je i onaj prvi. Crnoj Gori je danas neophodan veliki restart u 26. mart 1999, kada je njen parlament, pod bombama NATO-a, na samoj ivici građanskog rata, usvojio Rezoluciju o građanskom miru. Ovo je bio možda i najznačajniji akt u našoj novijoj istoriji, jer je odlučujuće doprineo, da sa one ivice ne padnemo.
Crna Gora je i danas, u vrelini avgusta 2022, na samoj ivici građanskog rata. U situaciji koja je složenija, teža i opasnija, čak i od one iz mračnih i ratnih 1990-ih, pa i one iz njihove kulminacije 1999. Tada je mafiokratija u Crnoj Gori bila u stanju nastajanja, danas je ona u punoj moći i snazi. Sve je u Crnoj Gori stalo, zarobljeno i blokirano, samo mafiokratija našeg, a bogami i ona beogradskog Vrhovnika, brekti. Politički subjekti, institucije, retorike, samo su spoljni dekor. Nesvest i, još gore, lažna, mrzilačka i ubilačka svest, retorika i propaganda, (svako)dnevna zapovest. Državu kao brane oni koji su je iznutra zarobili i razorili. Materijali Europola o tome više i bolje govore nego svi njihovi lažni Belvederi.
Mandat eventualno restartovane odnosno rekonstruisane tridesetoavgustovske Vlade i vlasti, mogao bi da potraje sve do 2024, ali je to zbog ovog našeg velikog političkog ubrzavanja i haotizovanja, malo verovatno. I ne samo to. I karakter ovog mandata, zbog ovog istog ubrzavanja i haotizovanja, izmiče uobičajenim standardima. U izvesnoj, ne maloj meri, on je hibridan, dinamičan i otvoren za promenu. Politički i većinski, ali, potencijalno, i koncentracioni. Tehnički, ali, nužno, i suštinski. Minimum njegovog sadržaja je prilično heterogen. U vrh prioriteta ovog mandata spadaju borba protiv mafiokratije i evropske integracije, ali, ukoliko dođe do daljeg političkog ubrzavanja i haotizovanja, i priprema vanrednih parlamentarnih izbora, uz obavezu makar minimalne reforme izbornog zakonodavstva.
U vrelo leto 2022, Crna Gora je na svom velikom, možda i najvećem istorijskom ispitu. Na ispitu je pre svega njen kapacitet za pozitivnu alternativu. Sposobnost svih njenih subjekata i snaga za razuman dijalog i kompromis u savladavanju opasne odnosno najopasnije haotizacije u njenoj novijoj istoriji. I to u najtežim mogućim uslovima. Unutrašnjim i spoljnim. U uslovima uplašene i na sve spremne mafiokratije, posvađane i izgubljene alternative, spontane ali neosvešćene i stihijne smene generacija, odsustva bilo kakve iskrene i delatne integrativne vizije (ona „evropska“ je, naravno, neiskrena i propagandna). U uslovima negativne i destruktivne hemije Putinove Rusije i NATO, u novom i opasnom pa i apokaliptičkom međunarodnom multipolarizmu, a ne u nekakvom novom hladnom ratu, kako nas svakog dana (dez)informišu sve brojniji NATO kursisti. U Ukrajini ali i na (Zapadnom) Balkanu i u Crnoj Gori. Na samoj ivici nuklearne apokalipse. Na ovo poslednje nedavno je upozorio i Antonio Gutereš, bivši premijer Portugala, aktuelni, deveti i do danas verovatno najbolji generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Dok svi putini, bajdeni i eskobari, đukanovići, konjevići i vučići, putinovci, natovci i natisti ovog sveta, nastavljaju svoj somnabulni i suludi apokaliptički đir.
U najkraćem, na današnji dan, kapacitet za alternativu, u Crnoj Gori, ali i u svetu, najblaže rečeno, ne izgleda najbolje. Glavna svrha ovog teksta bila je da na to upozori. I da pozove na osvešćivanje, izgradnju i akciju. Ne, dakle, da širi defetizam i beznađe, nego upravo suprotno. U tom duhu, za sam kraj ove kolumne, ostavljeno je i nešto pozitivno. Dve konkretne ideje i predlog, za dane koji dolaze.
Prvo, ideja i predlog da mandatar za sastavljanje nove, četrdesetčetvrte, restartovane i rekonstruisane tridesetoavgustovske vlade Crne Gore, bude poslanik i lider DEMOS-a, Miodrag Lekić. Crnogorski Antonio Gutereš. Političar koji je u poslednje dve godine bezbrojnih „čuda neviđenih“, demonstrirao najveći stepen demokratske doslednosti. Koji ima zavidno iskustvo, ali i neophodnu inovativnost. I, ne najmanje važno, primarnu profesiju, spoljnu politiku i diplomatiju, koja je, i u Crnoj Gori, a ne samo vani, danas toliko važna.
I drugo, autor ove kolumne sada će biti i po malo ličan, ideja i predlog da prvi korak u mandatu nove vlade, bude donošenje i sprovođenje Zakona o lustraciji. Reč je o ideji i predlogu koje je ovaj autor prvi put dao na samom početku mandata tridesetoavgustovske Vlade odnosno vlasti, krajem decembra 2020. Protek od dve godine, ovu ideju odnosno predlog, učinio je samo još značajnijim. Da samo ukratko podsetimo, reč je o lustraciji, to jest zabrani obavljanja javnih funkcija, za sve vrhove devedesetih, uključiv, naravno, i samog Vrhovnika. Zbog njihove odnosno njegove objektivne političke odgovornosti za najteže ratne zločine, uključiv i genocid u Srebrenici 1995. A moćnim međunarodnjacima, koji su sačuvali minimum integriteta, koji, dakle, nisu ni Vrhovnikovi superplaćeni lobisti, ni natovci, ni putinovci, ni slični koji su zainteresovani samo za svoje opskurne geopolitike, a ne za demokratiju i vladavinu prava u našoj maloj i jedinoj, njima treba objasniti da ovo ne bi bila nikakva politička hajka po širini i dubini, nego samo minimalna pravda za naše mračne vrhove. I deblokada. Pravosuđa i države u celini.
Milan POPOVIĆ
INTERVJU2 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice