Povežite se sa nama

INTERVJU

STEFAN SURLIĆ, FAKULTET POLITIČKIH NAUKA-BEOGRAD: I Berlinski proces i Otvoreni Balkan  začeci neminovnog

Objavljeno prije

na

Brisel gubi trajni kredibilitet kao medijator u rješavanju različitih otvorenih bilateralnih problema, jer je ta pitanja povezao sa perspektivom članstva

 

MONITOR: Kako Vi razumijete izjavu predsjednika Džozefa Bajdena o tome da Amerikanci ne bi trebalo da ginu u Avganistanu ako sami Avganistanci nisu spremni da se suprotstave fundamentalistički nastrojenim talibanima koji su već proglasili Islamski emirat Avganistan?

SURLIĆ: Razumem kao poraz politike koja je već više od tri decenije proklamovana na različitim meridijanima o međunarodnim misijama koje svojim prisustvom ne samo da uspostavljaju trajan mir, već izgrađuju demokratske institucije i stabilne države. Cilj intervencije SAD-a je bio upravo neutralisanje terorističkih pretnji i definitivan obračun sa talibanima. Situacija na terenu je pokazivala da su talibani kontrolisali značajan deo teritorije uprkos vojnom prisustvu SAD-a, što je samim tim uticalo na skromne domete procesa izgradnje države. Takođe, naglo povlačenje američkih trupa imalo je snažan psihološki efekat po društvenu i političku atmosferu u Avganistanu u momentu kada su talibanske snage veoma moćna vojna formacija. Deluje nemoguće da bezbednosne analize nisu ukazivale na mogućnost potpunog urušavanja izgrađenog sistema i stoga možemo zaključiti da je reč o svesnom prepuštanju vlasti talibanima.

MONITOR: EU i Evropa se pripremaju za novu migrantsku krizu. Emanuel Makron traži jedinstveni EU plan dok Angela Merkel poručuje da Njemačka može da primi do 10.000 ljudi iz Avganistana, pobrojanih kao najugroženijih od novog režima. Već se pokazalo da se u okviru EU nije bilo lako dogovoriti oko „kvota“ za migrante. Hoće li ponovo prihvatanje i zbrinjavanje izbjeglica, sem onih političkih, pasti na teret zamalja „sigurnog azila“?

SURLIĆ: Broj ljudi iz Avganistana koje bi trebalo zbrinuti daleko je manji od broja sa kojim su se Nemačka i ostale zemlje EU suočile tokom migrantske krize 2015. Međutim, očigledno je da je taj događaj učvrstio strah prema bilo kakvom pominjanju kvota i obaveze sigurnog azila. Predstojeći izbori u Nemačkoj, ali i Francuskoj neminovno, humani odgovor prema ljudima koji traže utočište stavljaju u okvir mogućih političkih posledica. Slika ljudi koji bespomoćno čekaju spas na aerodromu u Kabulu ne postavlja samo pitanje njihovog transporta i sigurnog utočišta već velike odgovornosti evropskih zemalja koje su dve decenije bile slepi saučesnik SAD-a u Avganistanu. Za zemlje EU koje se izdaju za zaštitnika univerzalnih ljudskih prava nije prihvatljiv,a ni dostojan odgovor: „SAD su se povukle, pa nam ništa drugo nije preostalo“.

MONITOR: Predsjednik CDU i najozbiljniji kandidat za nasljednika Anegele Merkel na kancelarskom položaju poslije septembarskih izbora, Armin Lašet, nazvao je događaje u Avganistanu, „najvećim fijaskom NATO-a“. Ima li potrebe, i poslije ovog iskustva, da se redefinišu odnosi unutar NATO-a?

SURLIĆ: Odnosi unutar NATO-a se neće redefinisati sve dok SAD čine silu koja je po vojnim kapacitetima i finansijskoj potpori presudna za bilo kakvu ozbiljniju vojnu intervenciju Alijanse. Ono što se može inicirati je preispitivanje misija koje su do sada sprovedene i njihovog efekta po trajan mir i proces izgradnje države nakon konflikta. Očigledno je da je NATO-u potrebno redefinisanje strategije delovanja i preispitivanje učešća evropskih zemalja u budućim misijama.

MONITOR: Pored pandemije, pred institucijama EU su novi izazovi očigledni. Da li to znači da će još više oslabiti interesovanje Brisela za procese integracije zemalja Zapadnog Balkana u EU i da ćemo biti važni ponovo po tome jer smo na migrantskoj ruti?

SURLIĆ: Za sada nema izgleda da će se obnoviti balkanska migrantska ruta, ali svakako da se do može očekivati u budućnosti, uzrokovano konfliktima i klimatskim promenama na prostoru Afrike i Azije. Pred EU stoji otvoreno pitanje redefinisanja u cilju veće funkcionalnosti sistema i ne verujem da će biti ozbiljnije političke volje za proširenjem dok se ta namera bar delimično ne ostvari. Takođe, među zvaničnicima EU vlada uverenje da je zbog otvorenih bilateralnih pitanja i manjka regionalne integracije, potrebno da sve zemlje Zapadnog Balkana postanu istovremeno deo EU, što dodatno prolongira bilo kakvu perspektivu punopravnog članstva, ali i ruši nade npr. Crne Gore, koja je najdalje odmakla, da će biti prihvaćen „princip regate“.

MONITOR: Angela Merkel je 2014. inicirala Berlinski proces kao svojevrsnu pripremu Zapadnog Balkana za ulazak u EU, ali i model povezivanja zemalja regiona u tešnjoj ekonomskoj saradnji, uz pretpostavku poštovanja slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala. Održano je šest susreta, postignuti su i neki uspjesi, kao što je ukidanje rominga. Ali, približava se 2024. godina do koje bi trebalo da se realizuje cilj Procesa. Imaju li Mali Šengen i Otvoreni Balkan veze sa Procesom ili su oni neka naizgled slična ali ipak „druga priča“?

SURLIĆ: U političkom smislu se između ova dva procesa prave nepremostive razlike u kontekstu evropskih integracija, pa se Berlinski proces tumači kao nešto što približava, a Otvoreni Balkan nešto što udaljava ili predstavlja alternativu članstvu u EU. Reč je o svojevrsnoj besmislici koja traži opravdanja za nedostatak dobrih bilateralnih i regionalnih odnosa na Zapadnom Balkanu. Realnost je da su obe inicijative, samo začeci onoga što je neminovno, a to je stvaranje jedinstvenog tržišta i ukidanje svih mogućih barijera za slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. EU je više puta poslala jasnu poruku: evropske integracije znače vašu međusobnu integraciju, regionalno povezivanje i rešavanje otvorenih pitanja. Svaka inicijativa u tom pravcu je više nego dobrodošla i znači boljitak za građane balkanskih država bez obzira na tempo procesa evropskih integracija.

MONITOR: Kako Vama izgleda situacija sa odlaganjem otpočinjanja pristupnih pregovora EU sa Sjevernom Makedonijom i Albanijom koja kao da se oteže u nedogled? A tu je i već dugo čekanje Kosova da uđe u sistem bezviznog režima-„bijeli Šengen“, uz već ispunjene uslove…

SURLIĆ: Ove okolnosti ukazuju na odsustvo jasne perspektive proširenja EU među zemljama članicama, kao i na besciljnu politiku uslovljavanja koja bez obzira na epilog procesa zamrzava dalje integracije zemalja Zapadnog Balkana. Dodatno, EU ovim potezima stimuliše druge globalne aktere da budu aktivniji i da ojačaju svoje političko i ekonomsko prisustvo u ovom delu Evrope. Na kraju, Brisel gubi trajni kredibilitet kao medijator u rešavanju različitih otvorenih bilateralnih problema, jer je ta pitanja povezao sa perspektivom članstva, kao što je slučaj sa dijalogom Beograda i Prištine ili Prespanskim sporazumom kojim je Severna Makedonija promenila deo svog identiteta zarad otvorenog evroatlantskog puta.

MONITOR: Predstavnici Srba u regionu kao i vlasti u Beogradu u vezi sa rješavanjem institucionalne krize u BiH i Briselskim dijalogom pozivaju se na Dejtonski sporazum, pa i na Rezoluciju SB UN 1244. Sa druge strane zapadne zemlje koje su učestvovale u kreiranju tih dokumenata danas ih smatraju uveliko prevaziđenim, ali ne uspjevaju da sprovedu svoju volju da ih ukinu i nametnu nova, iz jasnih proceduralnih razloga. Građani su, kako ste i Vi rekli za Srbe na Kosovu „višegodišnji taoci“ i lokalnih politika i vlasti koje se na ta dokumenta rado pozivaju?

SURLIĆ: Ključan problem u slučaju Bosne i Kosova je što se ta društva suočavaju sa postkonfliktnim narativom i nakon više od dve decenije od prestanka sukoba. Stoga Dejtonski sporazum, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 predstavljaju samo dokumente koji svedoče o nekoliko trajnih i dubokih problema sa kojima se suočavaju ova društva: visokom stepenu etničke distance, odsustvu bazičnog konsenzusa među političkim elitama, trajnoj zavisnosti od međunarodne intervencije i poražavajućim ishodima u sočavanju s prošlošću. U takvim okolnostima mirovni sporazumi ne da nisu prevaziđeni, već kao da se potpisi na njima još nisu osušili.

MONITOR: Kao politikologu, kako Vam izgleda spoljna politika Srbije? Kako je moguće da predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić, dozvoljava da u njegovom prisustvu ministar unutrašnjih poslova – Aleksandar Vulin, govori o „srpskom svijetu“ kao budućoj jedinstvenoj teritoriji koja će se ujediniti „na miran način“? Šta bi opozicija trebalo da ponudi kao vrijednosnu a politički i društveno dostižnu alternativu?

SURLIĆ: Kao i u slučaju unutrašnje politike, tako i na spoljnom planu Aleksandar Vučić teži sveobuhvatnom pristupu koji istovremeno podrazumeva blisku saradnju sa Rusijom, strateško partnerstvo sa Kinom, intenzivne integracije u EU i koordinaciju sa spoljnim interesima SAD-a. U regionalom kontekstu, reč je  o kombinaciji principa suverenosti i nepovredivosti granica sa proklamovanom idejom o mirnom ujedinjenjenju srpskog sveta. Možda na unutrašnjem planu takav pristup osigurava širok raspon glasova, ali spoljnopolitički, posebno u regionalnom kontekstu, to dovodi do sve zahlađenijih odnosa sa susednim zemljama. SNS je u svojim okvirima ujedinio različite ideološke orijentacije, a time kreirao i vlast i „opoziciju“, i sve dok je biračima prihvatljivo da glasaju za opciju u kojoj su zajedno i evroentuzijasti i evroskeptici, pro-NATO i anti-NATO, pobornici „srpskog sveta“ i ljudi koji govore da je potrebno da se prihvati „realnost na Kosovu“, dotle će biti veoma teško opoziciji u Srbiji da ponudi jasnu vrednosnu alternativu.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo