Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Sunce će uvijek biti daleko

Objavljeno prije

na

Ljudi kao i reke, neki izviru na najvišim vrhovima, neki dolaze sa dna. Ali ljudi nam daju imena, tamo gde smo najveći i najjači

 

Bezimena tuga u meni živi svoj komfor, flaširana sinestezija, ples za vinske muve i krivica što nisam umela bolje da umem. Sve na kraju dođe na pogrešno mesto i trud se uvek ispati.

Svima je potreban zagrljaj, a ja ne razumem kako to pomaže, meni posle bude neprijatno i ne znam na koju stranu da krenem da se ne sudarimo. Nebo se ogrnulo tamom, oblaci razmenjuju munje. Te večeri, moja je senka umrla. I kad je rika gromova počela da cepa bedne ostatke snova i kad se kiša spustila u praiskonskom gnevu koji najavljuje propast, izašla sam napolje, pod hladne kapi otkinute iz visina, izašla sam da sakrijem suze. Najgora su ona nezadovoljstva koja čuče u uglu duše, nemaju ime, i nikada se ne pojavljuju. Zato im ne možemo reći: „Šta hoćeš?! Nemaš razloga da budeš tu!“ Čini se da na toj opasnoj, tankoj granici između normalnosti i ludila ne patrolira više niko. Prolaz je slobodan.

Desilo se u jednom momentu, gotovo neuhvatljivom, ima tome već neko vreme. Možda se zapravo varam, možda mi se prosto učinilo. I ko zna, možda su se dva slučajna sveta sudarila baš u tom trenu, a ja sam se nekako zadesila tu gde je varnica skočila? Ali od tada, neprestano se osvrćem, ne bih li presrela taj laki dodir na ramenu.

Ljudi kao i reke, neki izviru na najvišim vrhovima, neki dolaze sa dna. Ali ljudi nam daju imena, tamo gde smo najveći i najjači.

Čestitam tati rođendan: „Srećan rođendan“. Odgovara: „Jeste“. Emotivna nedostupnost zadržana. Misija uspela. Jedan od onih Pazi šta želiš sigurno to imam. Bitno je da nam se ćutanja razumeju. Držim se čvrsto njega koji zna da mi odgovori na pitanja koja se nisam usudila da postavim ni samoj sebi… Onda odrastemo, ogrebotine se presele na srce, a bokvica je zagrljaj. Ogromne komade otkinemo onima koji to ne zaslužuju. Mrvice na stolu emocija ostavimo najdražima ili, još gore, prebrišemo sto i damo prazninu. Bar je sećanje nedovršeno platno. Sećam se i onoga što nismo. Dodam ljubičasto.

Bilo bi pošteno da se možemo rastaviti na delove, bez puno krvi, pa da na rastancima poklanjamo ruke, bedra, oči.. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce. Ostavljam svaku reč da visi, kao glava zaklane kokoši, slovo po slovo, da iskrvari na smrt. Nego, još malo pa smo u delu godine kad se približavamo šumskim jagodama, a ne udaljavamo od njih. Prolećno spremanje: brisanje pamćenja, kačenje planova mačku o rep, usisavanje dima, ispiranje mozga pesmom, slaganje s netačnim iz dosade… Solipsizam zatvaram u drugu sobu i naredim (u)mu da ne laje.

P.S. Donesite mi ono ukleto vreteno, da se ubodem, kao čovek naspavam, lepa ustanem, kraljevstvo da me čeka.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

BAŠTE BRIGANJA

Sve je već viđeno, ali nije istim očima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš

 

A dan, prašnjavi, umorni dan srećom je uvek imao kraj. Napravili smo On i ja, nekoliko krugova, i nebo je još bilo blagonaklono, čula se neka muzika, jedna sonata. Naterala me je da se pažljivo zagledam, kao da ga prvi put vidim, u nebo, nametnule su se reči… O nebo, nebo, zar sam te zaboravila… i nešto je prepuklo.

Odjednom sam primetila ono usisavanje, ulica kojom smo išli izdizala se do nekog mesta, a zatim spuštala. Sa tog mesta, činilo se iz daljine, ide se ravno gore u nebo, jer dalje se nisu više videle ulice. Odjednom je potekla u toj struji, u pravcu neba, u požaru koji se na ivicama beleo kao tkivo koje se topi. Shvatih da više ne hodam, da više ne vidim. Muzika me napustila ostavivši, kao i uvek, samo gorku prazninu. Iako osetljiva i spremna na takve senzacije, pogotovo ako su imale negativan predznak. On je sve vreme hodao kraj mene, poguren, mrveći u sebi ono što je zvao svojom bedom, svojom jedva ljudskom bedom, kako je voleo da kaže. Uskoro se ni ja nisam razlikovala od njega, jednako opustošena i mrzovoljna, jedini ostatak ludila bila je do odvratnosti bolna želja za odlaskom. A da se ode, nije se moglo. Mnogo je toga bilo između potrebe i stvarnosti, a najviše straha, skučenosti, neslobode, nemoći.. Bio je on nekakvo upozorenje, otrovan i spasonosan u isto vreme.

Tog dana počela sam da se udaljavam od njega. To znači da sam počela da ga shvatam. Preda mnom je odjednom bila jedna sudbina, jedno značenje, jedan lik, simbol. Polako je nestajao u mom svakidašnjem životu, postajala sam nesvesna njegove prisutnosti, on je govorio – ja sam ga rastreseno slušala, loveći samo one izreke koje su mi se činile obaveznim za njegovu sliku, bezobzirna i ravnodušna prema njegovom životu i osetljivosti. Imaginacija je grozničavo radila, nadopunjujući, doterujući, brišući, odbacujući i naizgled značajne delove. Tada sam prvi put shvatila, osetila, da mi tako uvek radimo, ubijamo svoje bližnje u slikama koje u sebi o njima stvaramo. U svom zaslepljenom egocentrizmu mi taj proces nevino i naivno nazivamo razumevanjem. Već prema pameti, daru, fantaziji, svesti, čemu li,  ta su ubistva notornija, rafiniranija, brzopletija ili promišljenija, samo je teško ustanoviti kvalitet tih razlika. Jer, u čemu je razlika između raskošne grobnice i bezimenog groba kraj puta?

Ali sve to nije važno, možda, dobro je toga biti svestan, ipak, svi to radimo, on jednako kao i ja, kao i drugi, svi uzimamo od ljudi onoliko koliko nam treba, koliko možemo, uglavnom malo jer malo možemo, nesvesni da mnogo treba i da bismo puno morali, vršimo svoja blaža ili okrutnija ubistva svakodnevno i tako trajemo.

Najteže je kada shvatiš da neke situacije u tvom životu nemaju bravu sa one strane u kojoj se ti nalaziš. Odrastao si kad shvatiš da moraš sam sebi biti utočište kada ti je teško. I ne samo to. Utočište moraš da sagradiš da bude toliko bezbedno, da se tu sklone i oni kojima je teško, a još ne znaju da sagrade svoje.

P.S. Je l’ znate ko je pobednik u disciplini cepanje drva za kazan za pečenje rakije? I ja.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Gubim interesovanje, a nalazača nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kasno shvatimo da je mrvica najkrupnija stvar na svetu. Mrvica – ono malo što nedostaje da nešto uspe – mrvica razumevanja, vremena, strpljenja, ljubavi… Uvek neka mrvica koja sve pokvari

 

Zima se završila, ali nije htela da popusti zagrljaj, pa su noći i dalje hladne. Zalihe ogreva odavno su se istanjile i svaka mi je zora zadavala brige hoće li ga biti dovoljno. Preko dana sam još nekako gurala, ali čim bi veče oborilo temperaturu i vatra u meni bi počinjala da se gasi. I nije bilo od pomoći što sam koristila bukova drva, prosto nisam mogla da raspalim plamen u grudima kao nekad. Znam da su godine krive, ložište je bilo oštećeno, i već se previše pepela nakupilo u meni. Sve se zapušilo i nisam mogla da očistim kako treba. Pokreti su mi se usporili, dim se vukao iza  mene kao trag koji optužuje, a ja više nisam imala snage. Studen se zavukla duboko u moje metalno srce, kao da se zima sakrila u njemu da potraje dok je vremena. Uskoro, vatra će se ugasiti i ja ću se ohladiti, jednostavno stati. I ne pomaže što se bliži leto. Neke stvari sunce ne može ugrejati.

U 21h sam rekla da ću zaspati pre ponoći. Sada u 2:30h kroz glavu mi prolazi da je svemir leden, Sunce vatra, a samo zemlja topla. O čemu li se tu tačno radi ne znam, trebalo je da budem pažljivija na geografiji, a ne da se u praskozorje osuđujem zbog neznanja. Jednom shvatiš da si jedino ostao željan onoga što ti je bilo nadohvat ruke. Verujući da te to čeka, da je za tebe uvek tu, nesvestan da ga je vreme promenilo, kao i tebe. Kasno shvatimo da je mrvica najkrupnija stvar na svetu. Mrvica – ono malo što nedostaje da nešto uspe – mrvica razumevanja, vremena, strpljenja, ljubavi… Uvek neka mrvica koja sve pokvari.

Nemojte da mislite da nisu u stanju da sruše Kalemegdan. Ljudi su svašta u stanju. Ljudi su u stanju da granatiraju Dubrovnik, da sruše Stari most u Mostaru, ljudi su sposobni na nezamislive stvari, o čemu svedoči čitava istorija čovečanstva. Naravno, ne treba isključiti mogućnost da je Amfilohije, onako za sebe, bacio neku anatemu. Eto, sad imam neki utisak da je, onaj jedan put kad sam ušla u crkvu, moj duh ostao pred vratima da me čeka, jer umesto da se nešto pomolim ja sam gledala gore i pitala se čime skidaju paučinu tako visoko.

Malo je zagrmelo u daljini. A ja se plašim insekata, grmljavine i svega što još ide uz to. I onda kažu da sam jaka žena. Kad neko izgovori termin ,,jaka žena“ kroz glavu mi prođe neka brkata mesarka koja iscepa kubik drva pa uđe u kuću da se okrepi grejanom rakijom koju joj je muž spremio. Ima ovde u mesari stvarno jedna takva nabijena žena, izrazito lepa i okrugla, sa nekom hormonskom bradom i kad zabije sataru kroz neko meso, vidiš da se ne šali. Eto, to je jaka žena. Ja odoh sad vani. Neću se žaliti na vetar, jer ko bi mi inače mrsio kosu.

 

P.S. Treba se učlaniti kod Palme i samo putuješ, veseliš se u moru, slušaš Đanija u Beču, naučiš boks, dobiješ tri hiljade ako ti je nosilja stradala, ništa te ne zanima.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život siječe dalje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Otirač je tepih ispred stana koji služi da obrišeš noge da ne bi isprljao bolji tepih koji je u stanu. Otirač je tepih koji nije učio škole

 

Sve radim s nogu. Pijem, jedem, obaram. Isteraću svoje. Samo, kiša je, pa mi žao da ne pokisnu. Volim kad ovako odmorna i čila počnem dan, osećam se kao da sam ležala na autoputu 24 h, krajem leta, u sred godišnje seobe Turaka u Nemačku. Zajašem rečenicu i raspucam se slovima. Verbalni desperado koji čeka da ga obore.
Otirač je tepih ispred stana koji služi da obrišeš noge da ne bi isprljao bolji tepih koji je u stanu. Otirač je tepih koji nije učio škole. Ako vas baš zanima šta piše “između redova”, pitajte one koji koriste Brajovu azbuku. Mi koji volimo da dišemo, često tako udahnemo preko mere, pa nas onda boli u grudima. Ptica u kavezu ne zna za bolje. Zato tako lepo peva. Sećanje je kost u grlu. Zamisli da si kokoška i ne razumeš da to slobodno dvorište, ekipa i besplatna hrana služe, da bi u jednom trenutku postao supa. Ne možeš napisati pobednik bez bednik. Kad čujem da ljudi daju slobodu svom partneru i ističu to kao veliko delo, izgubim apetit za taj dan. Ko si ti, zaboga, da daješ slobodu, i otkud sva sloboda kod tebe?

Ujela sam, prošle noći, tigrastog komarca. Umreće od srpske groznice u strašnim mukama.
Organizujmo protest protiv ljudi koji pričaju deset minuta i onda kažu ”i da skratim priču” i ne skrate je. To je duh vremena. Nekada su se klesale u kamen, a sad se puštaju da teku kao voda u klozetskoj šolji. Reči. Od stvari koje vam nikad o sebi nisam rekla je da volim magnoliju i mislim da to drvo nije sa ove planete.

Zato što svinje nemaju vrat i ne mogu podići glavu i pogledati u nebo, a naša svinja ima oreol… e… zato kaskamo za svetom. Ako želiš male stvari (koje čine život) moraš da se smanjiš. Pepeljuga da budeš, a ne spisateljica, dramaturškinja, pesnikinja, feministkinja…

Štok misli. Ali ne onaj alkoholni nego kad udariš glavom i sve se sabiju u joj. Štok je onomatopeja udarca glavom u drveni okvir. Imaš tu, u unutrašnjem džepu, jednu pljosku, svideće vam se miris sladunjavih uspomena. Ne potežite iz nje, zastaje u grlu. Nije dobro kada pijan čovek pokazuje simptome trezvenosti. Ta jadna duša nikada neće pronaći mir. Kao prvo, neću da nabrajam razloge… samo ne znam kako da počnem… Otkazana predstava o tome šta dalje.

Imam par sjajnih recepata za kako napraviti katastrofu. Od dana, situacije, života. Provereno uspevaju i nisu uopšte komplikovani. “Nikada više” je pseudonim koji koristi ego da bi se sakrio od savesti pre no što ga ubije nada.

 

P.S. Čitavog života želim da pogledam kroz ono kroz šta gledaju geometri, to mora da je neka magija.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo