Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ljudski fucktor

Objavljeno prije

na

Uzmeš par stolica, razapneš preko njih čaršave, na pod ispod staviš ćebe, uđeš u šator i ne izlaziš dok sve ponovo ne bude bilo kako treba

 

Ja više ne znam što ova moja deca moraju svaki dan da jedu.To se više izdržati ne može! „Deca su surova!“, rekoh ja i skuvah klin čorbu. Moja deca su rešila da prodaju sve što imamo u kući i time doprinesemo kućnom budžetu. Mislim da su zreli da vode finansije Srbije.

Od načina termičke obrade najviše ne volim distanciranje na tihoj vatri. Mačka me je naučila da kad nešto uradim za nju, ne treba da očekujem nešto zauzvrat. Razlika između savršenog i skoro savršenog je u tome što prvo samo po sebi ne postoji, a drugo ja dovedem do nepostojanja popravljajući ga. Neki se odmah naprave od blata, da se ne bismo mi posle trudili. Mudre reči čistačice univerzuma: „Kada je pod preterano gladak, ljudi imaju taj lažni osećaj sigurnosti i okliznu se na svoj savršeni odraz“. I čini se da, što si stariji, sve glasnije vučeš papuče po podu. Miriše blagi odustanak. Uzmeš par stolica, razapneš preko njih čaršave, na pod ispod staviš ćebe, uđeš u šator i ne izlaziš dok sve ponovo ne bude bilo kako treba.

Zakazala sam ozbiljan razgovor sa samom sobom. I nisam se pojavila. Potreban mozak-štimer. U stvari potreban mozak. U stvari ne treba, šta će mi. Je l’ znate šta je to tuga? Tuga je što neki još uvek sumLJaju… Pričao mi je deda, kako je njegova majka plakala kad bi joj pisao sa Golog otoka: „Stigne pismo, držim ga u rukama, a ne umem da pročitam“.Uglačam iluziju kao jabuku. 21. vek je, a majke i dalje imaju samo dve ruke…

Rad na sebi ponekad usavrši budalu. Kako je čudno ljudsko poimanje imanja, čovek i za bolest kaže da je ima. Podmisao koja konstantno teče ispod svih drugih misli: Ko ne razume, ispada. Kad u receptu piše: pustite testo da malo odmori, ja zamišljam da će zapaliti cigaretu i popiti čašicu rakije.Svakim danom te ima sve manje, a ti sve hrabrije otvaraš prozore onda kada je tiho. Nije problem što ćutiš, problem je što se navikneš i vremenom ti postane sve isto, sloboda ili zatvor. Kada ćutiš, život je zatvor. Sintagma “zajednički jezik” ima zastrašujući potencijal vizuelizacije. Neke ptice nikad ništa… Hrabrost nije odsustvo straha, hrabrost je spoznaja da je nešto vrednije od samog straha! Ok, neki hrabri možda dugo ne žive, ali pitam vas, da li kukavice žive…  Ljudi gledaju u mrak, pa se kunu da je u njemu zlo. Ne žele da prihvate da senke za svetlom idu. Kad svetlo mine, ne znaš koliko svet može da bude ružan.  A u tami sve može da bude jednako. Na kraju, sunce će ti najpre vid uzeti.

P.S. Lako je meni nešto reći u poverenju, ja zaboravim sve za trideset sekundi, jer imam preča posla.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

BAŠTE BRIGANJA

Kad pustim da me stigne, možda me i prođe

Objavljeno prije

na

Objavio:

Riječi su u dosluhu sa bjesovima. Imaju pakt sa crnim đavolima. Treba umeti sa njima. Izdaja su. Varaju, ubijaju i guraju te preko granice

 

Noć nema početak, ni volja kraj. Kad iz džezve ispari voda pristavljena za kafu, oslobodi se osamnaest kilodžula po molu onog o čemu sam predugo razmišljala. Kada pustim mozak na ispašu, očistim štalu kao svaki seljak. Ljudi su jedini sisari koji ne mogu istovremeno da gutaju i dišu. Doduše, ne mogu svi da govore i misle u isto vreme. Ljubav je oblik histerije koji te perfidno ubedi i natera da napustiš mesto na kom si poslednji put bio normalan i spokojan. Kad se sretnemo sa svojim rečima u gostima, pravimo se da se ne poznajemo iz obzira prema domaćinu. Alhemijom, slova u zlato pretvaramo i u druge željene oblike. Ja svom slovu dodam ruke pa te zagrle kad pročitaš. Sve svoje teorije sam bacila u vodu da vidim umeju li da plivaju. I ne. Al’ evo, drugu sreću grabim.

Samo da završim ovo što moram, pa ću onda da vam objasnim kako se u životu ništa ne mora, osim da se umre. Onaj ko je rekao da se mora samo umreti, to je izrekao zato što nije živeo sa mnom. Moj spisak je mnogo duži.

Spadam u one koji su jednom dali časnu pionirsku reč, za nešto lepo i trudim se da je održim. Doživotno. A neki tako divno zanemare sebe. Postaju klupica u hladovini u onom trošnom delu parka, koju čak i fotografi zaobilaze. Tanka je granica između, stojiš iza odluka koje treba da doneseš i skrivaš se. Sav ljudski bezobrazluk u jednoj rečenici „Ja sam takav” – pa menjaj se dovraga! Ne razumem sve što volim… ali trudim se. Karta u jednom pravcu je rešenje za većinu stvari, ali “većinu vremena” fale muda. “Važno je učestvovati” su patentirali luzeri. Da je to istina, takmičenja ne bi ni postojala. Šta ti je čovek. Folirant po potrebi. Kad stvari pođu po zlu, izuzetno je važno ne pratiti ih. Jeste li primetili da su ljudi koji nas ne vole uvek neki idioti? Ne smem da izazim iz kuće, kad izađem i krenem tako da brojim ovce i prispava mi se i gotovo.

Moj tata kaže da je najboljeg druga upoznao pod vrbom, dok su obojica tužno merkali koji bi prutić mogao najmanje da boli. Reči su u dosluhu sa besovima. Imaju pakt sa crnim đavolima. Treba umeti sa njima. Izdaja su. Varaju, ubijaju i guraju te preko granice. Prokrijumčarila sam dovoljno hrabrosti da se narugam životu. Još iz onih vremena kada sam nosila kike i jurišala na trešnje. Glava je da se u njoj rađaju problemi. Da boli. I da đavo ima gde da odloži poklone iznenađenja za Njegovo Veličanstvo Ego. Na kraju ostanu zalihe nežnosti kojima ljudi hrane golubove.

Kad dođu ovako neki bezvezni dani, setim se da je bilo i gorih i da su prošli. Setim se i toga da je bilo boljih dana i da su oni prošli. Svi prođu.

P.S. Pijem drugu kafu. Nisam je uzela od druga, kafa je druga po redu. Nije kafa ništa mom drugu po redu nego… Znate šta! Zaboravite!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Želje su mi jednostavne, da ne kažem proste

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad neko kaže kako će da stavi stvari na svoje mjesto, uvijek se pomalo nadam da će ih staviti u svoje krilo. Ne postoji ključ za sreću, jer sreća je uvek sa one strane vrata na kojoj smo mi. Ulazili mi ili izlazili, i ona sama sa nama ide… ili ne ide. Do nas je

 

Svet je postao tek nema pozornica, kolekcija pokretnih slika. I čak su se i boje izlizale, dobile neku nijansu sivila, turobnosti. Svako je od nas osakaćen, jer svakome kao da je nešto iznenada odrezano, oduzeto. Navike nas teraju da izgovaramo reči, ali njih nema. Krivimo glave da bolje čujemo,  ali zvuka nema. Melodije žive u uspomenama. Lutamo ulicama, izgubljeni u sopstvenim mislima, trudimo se da se naviknemo na ovu pustaru oko nas. I osvrćemo se, neprestano, samo se osvrćemo.

Bilo je veče, ne sećam se više tačno. Sedela sam u sobi i ko zna čime se zanimala, kad je neko pokucao na vrata. Iznenadio me je taj iznenadni zvuk, a onda sam se i začudila, jer ulazna kapija je bila zaključana. Oklevala sam na momenat u nedoumici, ko zna šta se sve noću provlači kroz tamu. Kucanje se ponovilo i ja sam ustala i otvorila vrata. Tamo nije bilo nikoga. Nisam bila sigurna šta se, zapravo desilo. Da li je okrajak nekog sna zalutao baš sada i baš ovde, ili je nešto drugo bilo posredi? Nisam predugo pokušavala da odgovorim na ova pitanja, umirila sam se i zaboravila. Sutradan se ponovilo. Kad je mrak pao, opet mi je neko pokucao na vrata i opet nikoga nije bilo. Da li je potrebno da napomenem da se to ponovilo i nekoliko narednih dana? Na kraju, kada sam otvorila vrata, jednog od tih poslednjih večeri, nisam samo provirila i pogledala, nego sam se sklonila u stranu i sačekala. Neko se malo snebivao, a onda upao unutra, kao pomalo zbunjen, kao da to nije očekivao. Od tada, u moj život je ušao niko, i praznina u mojoj kući više nije bila kao pre.

Ponekad umesto jastuka zamislim babinu kecelju i lakše je. A i to, kad kao učimo iz iskustva, to je nekako ko štrebersko učenje fusnota napamet, ne mora. Neznanje iscrpljuje. Kad neko kaže kako će da stavi stvari na svoje mesto, uvek se pomalo nadam da će ih staviti u svoje krilo. Ne postoji ključ za sreću, jer sreća je uvek sa one strane vrata na kojoj smo mi. Ulazili mi ili izlazili, i ona sama sa nama ide… ili ne ide. Do nas je.

Znaš da si pravilno porastao kad više ne možeš da staneš u dan. Da se utišaju okolnosti zbog kojih se ujutru navlači par brojeva manja koža. Da čujem dušu kako hoda pored. Nema razlike između duševnog utovara i istovara. To se jednostavno ne radi. Kantar baciti niz kaldrmu, a tasove u muzej. Ostaviti samo meru. Sat je jedna od najnehumanijih sprava na svetu. Kad nam je lepo, ubrza vreme. Kad je teško ili kad nešto čekamo, kazaljke se jedva pomeraju. Da ne pominjem alarm koji nas tera iz kreveta u mokra, hladna jutra.

 

P.S. Sa uspehom demantujem da je za svađu potrebno dvoje.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Udarena briga vratila se sa veselja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad vam se učini da vam je život tužan, ponesite ga malo na ramenima da ga razveselite

 

Bila je tu, avet koja obznanjuje, a ja nisam želela da je gledam u tamne ponore očiju. I progovorila je bez glasa. Od svih prevara  najgora je ona koja od tebe samog potiče. Od svih uzaludnih nada, najteža je ona koju sam uporno hraniš. Oči vide, a srce laže. I ti treba samo da prihvatiš ono što je odavno pred tobom. Uradi tako i tvoj pad možda neće biti tako dubok. Čudno kako neka sećanja uporno opstaju. Neki događaji, neki osmesi i pogledi. I taman kad pomisliš da si ih izgubio, oni se kradom probiju, odnekud iz zapećka svesti, izrastu iz nekog ponora u tebi kojeg si jedva i svestan.

A onda se obično bude i osećanja, ili bar nešto od njih, bar neki mali deo, nešto što si mislio da si gurnuo odavno iza sebe u prašinu nepovrata. I upravo taj nepovrat, on je to što ti nevidljivom kandžom grebe dušu. Ali, tešim se, potrebno je samo da se izbroji dovoljno dana, i sve će se to pretopiti u bezličnost, i taj deo tebe će se odlomiti u okean konačnosti. A ja, ja još brojim.

Sve bitne odluke sam donela na izmaku one krizne nezrelosti… da nisam kratkovida videla bih da mi se primiče zrelija nezrelost i pričekala. Ako bi mogla propuštena prilika prosto da sedi i bude propuštena, a ne odmah da se ukaže nekom drugom. Mladost, to raskošno predvorje života. Postoji mlad mesec, ali stari ne. Čini se da je i čovek prvo mlad, a onda je samo pun. Ponekad se usamljenost pogleda u ogledalo i vidi samo lenjost… Onda jednom počneš da se povlačiš od doktora do doktora i shvatiš koliko zapravo svako ima pravo da ti pipne šta god hoće, kad god hoće, čime god hoće… i motiv nepoznate prekomunikativne žene iz čekaonice u ambulanti koja te spopadne i priča ti o svom kamenu u žuči. „'El mi veruješ, ‘voliki je bio, dan danas ga čuvam.“

Majstor je umetnik postojanja. A ne isključivo vozač gsp-a ili vodoinstalater prepoznatljivog položaja pantalona u odnosu na liniju zadnjice. Kad vam se učini da vam je život tužan, ponesite ga malo na ramenima da ga razveselite!

Blago vama koji pucate “po šavovima”, ja uvek pucam baš onako seljački, na sve strane. Dominiram sve mostove za sobom. Bilo bi pošteno da se možemo rastaviti na delove, bez puno krvi, pa da na rastancima poklanjamo ruke, bedra, oči.. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce. Ostavljam svaku reč da visi, kao glava zaklane kokoši, slovo po slovo, da iskrvari na smrt.

Nego, još malo pa smo u delu godine kad se približavamo šumskim jagodama, a ne udaljavamo od njih.

P.S. ČEMU DA SE NADAM VIŠE KAD I SRCE NADU GUBI? – Sinan Sakić, egzistencijalni strukturalista i doktor filozofije.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo