Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kad pustim da me stigne, možda me i prođe

Objavljeno prije

na

Riječi su u dosluhu sa bjesovima. Imaju pakt sa crnim đavolima. Treba umeti sa njima. Izdaja su. Varaju, ubijaju i guraju te preko granice

 

Noć nema početak, ni volja kraj. Kad iz džezve ispari voda pristavljena za kafu, oslobodi se osamnaest kilodžula po molu onog o čemu sam predugo razmišljala. Kada pustim mozak na ispašu, očistim štalu kao svaki seljak. Ljudi su jedini sisari koji ne mogu istovremeno da gutaju i dišu. Doduše, ne mogu svi da govore i misle u isto vreme. Ljubav je oblik histerije koji te perfidno ubedi i natera da napustiš mesto na kom si poslednji put bio normalan i spokojan. Kad se sretnemo sa svojim rečima u gostima, pravimo se da se ne poznajemo iz obzira prema domaćinu. Alhemijom, slova u zlato pretvaramo i u druge željene oblike. Ja svom slovu dodam ruke pa te zagrle kad pročitaš. Sve svoje teorije sam bacila u vodu da vidim umeju li da plivaju. I ne. Al’ evo, drugu sreću grabim.

Samo da završim ovo što moram, pa ću onda da vam objasnim kako se u životu ništa ne mora, osim da se umre. Onaj ko je rekao da se mora samo umreti, to je izrekao zato što nije živeo sa mnom. Moj spisak je mnogo duži.

Spadam u one koji su jednom dali časnu pionirsku reč, za nešto lepo i trudim se da je održim. Doživotno. A neki tako divno zanemare sebe. Postaju klupica u hladovini u onom trošnom delu parka, koju čak i fotografi zaobilaze. Tanka je granica između, stojiš iza odluka koje treba da doneseš i skrivaš se. Sav ljudski bezobrazluk u jednoj rečenici „Ja sam takav” – pa menjaj se dovraga! Ne razumem sve što volim… ali trudim se. Karta u jednom pravcu je rešenje za većinu stvari, ali “većinu vremena” fale muda. “Važno je učestvovati” su patentirali luzeri. Da je to istina, takmičenja ne bi ni postojala. Šta ti je čovek. Folirant po potrebi. Kad stvari pođu po zlu, izuzetno je važno ne pratiti ih. Jeste li primetili da su ljudi koji nas ne vole uvek neki idioti? Ne smem da izazim iz kuće, kad izađem i krenem tako da brojim ovce i prispava mi se i gotovo.

Moj tata kaže da je najboljeg druga upoznao pod vrbom, dok su obojica tužno merkali koji bi prutić mogao najmanje da boli. Reči su u dosluhu sa besovima. Imaju pakt sa crnim đavolima. Treba umeti sa njima. Izdaja su. Varaju, ubijaju i guraju te preko granice. Prokrijumčarila sam dovoljno hrabrosti da se narugam životu. Još iz onih vremena kada sam nosila kike i jurišala na trešnje. Glava je da se u njoj rađaju problemi. Da boli. I da đavo ima gde da odloži poklone iznenađenja za Njegovo Veličanstvo Ego. Na kraju ostanu zalihe nežnosti kojima ljudi hrane golubove.

Kad dođu ovako neki bezvezni dani, setim se da je bilo i gorih i da su prošli. Setim se i toga da je bilo boljih dana i da su oni prošli. Svi prođu.

P.S. Pijem drugu kafu. Nisam je uzela od druga, kafa je druga po redu. Nije kafa ništa mom drugu po redu nego… Znate šta! Zaboravite!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

BAŠTE BRIGANJA

Ima tih trenutaka, vječnost im nije ravna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća

 

Porodila se Megan na Đurđevdan, Srbija do Saseksa! Britanski princ se rodio na Đurđevdan, pa vi recite da to nije znak da vraćamo Kosovo. Prema narodnom verovanju, Đurđevdan se smatra granicom između proleća i leta. Sudeći po ovom vremenu napolju, izgleda da je baš gužva na graničnom prelazu.

I danas će pola Srbije da slavi, a pola da ide na slavu. Mene su jednom pozvali da idem na slavu gde, pajsad, nema pušenja. Odmah sam videla sebe kako, kao Sharon Stone, pitam: „Šta ćete da uradite, da me uhapsite?” Otad ne idem. Ali da vas posavetujem kad idete po slavama: Čorbu sipate poslednji, svo meso ostane na dnu čanka, ostali se nasrču vode. A pečenje uzimate prvi, jer odozgo naslagano sve u fulu, da bude fotogenično za oko i da se pokažu. Nikako prva dva reda da propustite, jer ispod su koske i masnoća. Na slavama je bitno da razbacate hranu po tanjiru i jedete sporo, kako bi svi domaćini videli da vam je tanjir uvek pun, tako vam oni neće samoinicijativno trpati hranu na tanjir i smarati: „Uzmi, uzmi, uzmi.“ Jedna od bitnijih stvari na slavama je da sednete na mesto odakle dohvatate oba ovala sa predjelom. Najgore je kad odete negde na slavu i kao: „Izvoli, desno su matori, a levo mladi“. I onda stojite tako na sredini jer niste ni ovi ni oni. Zbog “Ostavi, to je za goste“ se baca hrana na slavama.

Svi mi plačemo za pažnjom, samo što neko nariče, a neko svira bluz. Praktikujem klimanje glavom sa osmehom sveže razbuđene sfinge kad god neko priča priču za ošamariti. Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća!

Nedostatak ukusa i duševne finese direktno su vezane za muzički izbor individue. Ne verujte nikom ko na ringtonu ima lošu muziku.

Ta prevelika tuga koja se jednom dogodi, a promeni te zauvek, vremenom iščezne iz očiju, srca, al zauvek ostaje u uglu usana, svaki put kada pokušaš da razvučeš osmeh. Kad mi neko drag ode, obrišem sve tragove, zatrem mirise i molim se da mi neka slučajna radost ne dovuče uspomene. Poneo mi je kofere spakovane za put u zaborav. Tako lako, kao da u njima nije bilo ni trunke težine zaboravljanja. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako  te ne napada. Kakve sam sreće, kad dođe mojih pet minuta to će biti bukvalno. Realno… većina od nas ne može u testament da stavi ono… pri zdravom razumu.

Eto, na kraju da vam kažem da je moj komšija odneo jutros u pola sedam žito za slavu u crkvu, kad ono ne radi, počinje u sedam. Jutros se pre Boga probudio.

Evo, ja trabunjam ovde… Nit me ko sluša, nit koga zanima… Bez mnogo smisla… Skačem sa teme na temu… Osećam se kao moja baba kad se okupimo svi za slavu.

 

P.S. Je l’ zna neko kad će proleće?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Poljubi i ostani

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se djeca iskreno nasmiju oko četristo puta na dan. Odrastao čovjek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smiješ

 

 Desilo mu se u jednom momentu neuhvatljivom, ima tu već neko vreme. Možda se zapravo vara, možda mu se prosto učinilo.

  • Kuc, kuc!
  • Ko je?
  • Pogrešne odluke i krive procene.

Pa šta kucate sunce li vam žarko, uđite, znamo se!

Pošalje nepušača po cigare, vrati se, kaže nije bilo tvojih cigara, al kupio sam ti SLIČNE.

Slične?? Slične???? Bukvalno se samo u sebe možeš pouzdati danas.

Kad dođe kući s posla ako se presvuče samo ga elementarna nepogoda može isterati napolje. Zato sredi stan. Uključi jednu mašinu. Uključi drugu mašinu. Baci smeće. Napravi ručak. Jebote, on je očajna domaćica. Ako je prilegao popodne baš tada svakom koga je ikad upoznao treba baš sve. Familija sa sela zove da vidi kako je, a s posla zovu da pitaju gluposti. Tata po običaju priča istu priču po stoti put, on kaže: „Znam, pričao si već“, a tata će onako entuzijastično „E, to!“, i onda nastavi gde je stao. Očekuje da jednom kaže: „Znaš je li?!, E pa nastavi onda đe sam stao, ajde kad znaš!“

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se deca iskreno nasmeju oko četristo puta na dan. Odrastao čovek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smeješ.

U Norveškoj recimo, kad imaju višak voća, kače na ogradu, a moj čoek za koji dan peče rakiju. Reprodukcija znanja nije pamet, to se zove Bubanje, ili mesto u kome će rakija poteći.. Kome treba – šest evra litar.

Svi bismo trebali imati nekoga ko nas brani od nas samih. Da nas zaustavi kad vidi da uporno pritiskamo dugme za samouništenje. Kad nekoga zaista voliš, možeš naći hiljadu razloga zašto bi mogao da ga ostaviš, i svi oni zajedno slabiji su od onog jedinog, zbog kojeg ga nikad nećeš ostaviti.

Nekada sam volela tmurne dane ispunjene kišom i grmljavinom, kad svet poprima neke druge nijanse zvuka. Onda sam upoznala njega, i u svakom udaru groma čula njegovo ime. Danas, čim se nebo ispuni tamnim oblacima, sklanjam se unutra i dobro, dobro zatvaram sve prozore. Najteže je zauvek zalupiti onim vratima kroz koja nikada nisi hteo da izađeš. I ko zna, možda su se dva slučajna sveta sudarila baš u trenu udara groma, a ja se nekako našla tu gde je varnica odskočila.

Levo rame kaže da će se menjati vreme, rebra su uzdržana, a donji deo leđa misli da možda ipak neće. Isto ko prognoza. Bože, daj mi malo pameti i uzmi sebi šta hoćeš!

Odoh da naoštrim šarm, da smuvam ovo sivilo.

 

P.S. Po ovakvom vremenu Karenjina se bacila pod voz.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Inserti iz glave

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka

 

Proleće je. Ljudi idu unaokolo sa ludačkim osmesima. Napolju je sve što ima noge, a

četvoronošci deluju i kao da znaju gde su pošli. Rekoše na radiju: „Dobar dan“, i nastaviše narednih pola sata da mi pričaju zašto nije.

Čekam da mi padne na pamet kako da kažem ono što mi je na pameti, a niđe pameti jer kad padne na pamet, a pamet se ne brani, onda pamet i strada. Ako uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida! Ima tih reakcija koje se uopšte ne vide, toliko su velike.

Ako pokušaš da dovučeš tačku, ona prvo vrišti i ciči, a onda domami još dve drugarice i ti jedino možeš da napišeš ”propalo”. Ali čitko. “Ja sam samohrana majka“ kao opravdanje za bezobrazluk. Moja baba Leposava je govorila: „Pomisli šta god hoćeš ali ne moraš sve kasti.“ Ja postajem moja baba. Ženka hijene ima lažni penis. Od ženke homosapiensa se nekad očekuje da ima praviji od pravog. Osećati se nedorečeno nakon predugog razgovora je gore od mamurluka. Nauka je da naučiš, umetnost je da u um-metneš ono što se ne može naučiti. Život ne može biti lepši kad te pukne tramvaj po sred tvoje sobe. Sumnja mora biti devojčica velikih očiju koja, pod tatinim nadzorom, ne priča sa strancima. Ako smo se sapleli o kabl i zamalo pali, bili smo saplitanju o kabl i zamalo padu skloni.
– Šta radiš? – pitam Necu.
– Jašem žirafu.
– Stvarno?
A on će: – A ti kao znaš šta je stvarno.-

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).
Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?” Moja baba je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.” Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.
Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja.
Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem…“, i videla sam.

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka.

 

P.S. Vreme najsporije prolazi dok čekaš Nenada da ti donese ćevape.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo