Nekih mjesta se sjetim kad krene dobro znani nedokučivi treptaj. Zamislim miris, dan na umoru, mi na izvoru rumenom od smiraja, a tu, par ulica dalje, Dunav bjesni, ne mari da li ga čujemo ili ne

Stigla sam kući sa putovanja u šest, u šest i sedam minuta sam već sve skinula sa sebe, kofer je prazan, pet mašina veša radi paralelno dok šesta čeka, a do sutra ne postoji dokaz da sam igde bila. U momentu kad najavim ribanje podova svi ukucani  zauzimaju niski start i na moj znak imaju pet minuta fore da pokupe sve svoje stvari, sednu na krevet i podignu noge. Malo pucam od mladosti, malo predviđam vreme po bolu u kolenu.

Razmišljam koliko mi je svaki posao, kog se prihvatim, važan i koliko izgaram da dam najbolje od sebe, i kolika je privilegija kad živiš altruizam kojem težiš od rođenja, i koliko je usamljenost u toj ideji težak teret… i da li ću moći sve i koliko još prepreka moram da prevalim da ostane bar naznaka, ako ne i trag?

Kako starim, jača mi je volja za životom, za učenjem, strast i entuzijazam bujaju nadopunjujući stvaralačku snagu. Oseti se to u koraku, pomalo usporenom, a sklonom iznenadnoj promeni iz laganog u dečiji poskok, kao da ideja u trenu pogodi neku žicu na tamburi skrivenoj duboko u nama.

Uvek su me inspirisale gorštačke veštine kojih u svetu ima sve manje, gotovo da izumiru. Ta spoznaja samo jača želju za povlačenjem i minimalnom interakcijom… dok ne bukne, a kad bukne, nadiraće snažno kao plima, bez milosti, surovo i nežno kako samo priroda može. Nekih mesta se setim kad krene dobro znani nedokučivi treptaj. Zamislim miris, dan na umoru, mi na izvoru rumenom od smiraja, a tu, par ulica dalje, Dunav besni, ne mari da li ga čujemo ili ne. Znate da najlepše stvari nikad ne mare za nas onoliko koliko mi marimo za njih.

Posmatram mladi, divlji kesten ispred kuće koji sam proletos posadila i sve što osećam je strepnja. Strepnja, jer nije mu lako, toliko znam: biti istrgnut iz poznatog tla i stasavati bez zaklona srodnih. Utoliko više se upinjem da nadomestim, da poraste moćan i plodan, da osvoji prostor, deo neba, da dosegne vidik… Kad se sastavljamo kao da nam neka nevidljiva ruka uporno dodaje pogrešan šraf, pogrešan ključ, i gde je ovaj mali šraf bio pre i zašto nam se čini da imamo višak šrafova i spojnica, a manje dasaka?

Ukoliko imate na koga da oslonite ćutanja u ovoj tihoj noći, vi ste srećni ljudi… I možda je potrebno da jedni druge podsetite na to, s vremena na vreme. Nemojte da sutra bude prekasno.

P.S. Mislila sam da je sve nestalo. Ali nije. Tu je. Čeka svoj trenutak, poput zelenila nakon suše.

Nataša ANDRIĆ

Ništa gore nego kada samoj sebi skuvam lošu prvu kafu. Pa, drugarice, kako? Znamo se toliko godina

Jutros sam se probudila sa onim osećajem da mi se ništa posebno ne radi, a opet milion sitnica čeka na mene. Glava već uveliko pravi spisak za dan, a telo još nije uspelo da shvati da sam ustala. Skuvala sam kafu i sela na trenutak. Napolju je ono malteško jutro koje još uvek liči na vrelo leto, ali se u vazduhu već oseća promena. I baš volim taj period kada jedna sezona još nije otišla, a druga se polako uvlači u svakodnevicu. Danas nemam neku veliku filozofiju. Samo želim da idem polako i da ne pokušavam da završim ceo život pre podne. Nekad je i to sasvim dovoljno. Dišem i dobro je.

Ništa gore nego kada samoj sebi skuvam lošu prvu kafu. Pa, drugarice, kako? Znamo se toliko godina. Kada se srećemo, sve češće umesto pozdrava kažemo: „Nema te“, valjda zato. Greške pretvorene u lekcije. Ponekad, kad te lekcije stignu prekasno za nas, pokušavamo da ih prenesemo drugima, sa manje ili više uspeha. Jer, nikada bol nije tako uverljiva kao kad udariš o zid sopstvenom glavom. Zato je kajanje potpuno suvišno, između ostalog. Uvek sam bila podozriva prema srećnom ishodu stvari. Naš unutrašnji nesklad malo toga uspe da pobedi. Nazovite to mojim antropološkim pesimizmom. Ili, kakogod. Kako vam se učini srcu blisko.

Baš sam imala jednu dobru političku misao, ali sam se na vreme prisetila da je korisnije pisati o blagodetima uredno posečenih noktiju. Dugi nokti su kao neki povez preko očiju, restrikcija na dodir. Ne podnosim da mi tako neophodna senzorna putanja biva sputana estetskim trendovima. Moje pravo na dodir, moja definicija slobode. Nanosila sam se nenosivog, lakog, a olovnog, prijemčivog, plišanog, a grubog, umnog, zadojenog… neopričanog. Od mene dosta.

Dan mi je prošao u beskonačnoj šetnji. Volim da šetam sama. Znam da je lepše u društvu, ali posebnu draž ima kada sam sama. Niko me nigde ne požuruje, niko mi ne sugeriše kuda ćemo… Kao jednoj devici najteže mi je sebi da oprostim taj jedan dan neefikasnosti.

Čuvajte se, još se sumrak nije u mrak pretvorio. Čuvajte se. Čuvajte se, jer „mogu nam se učiniti tuđe i daleke oči neke…“, a i sasvim obrnuto, naravno, kako nas je već upozoravala Desanka Maksimović. Ne pomeram se s mesta. Posmatram ostatke ovog dana sa bezbedne, kukavičke udaljenosti. Evo, obećavam javno: sutra ću biti hrabrija, ako se to, nešto, uopšte hrabrošću zove. Iscurio je ovaj dan kroz džep vremena. Odoh, da razapnem sebe između želja i neminovnosti. Pokušaću da izvedem tugu na sprint, možda je i umorim.

P.S. „Prihvati sve i nastavi“ ne važi samo za kolačiće na sajtovima, to je stil života.

Nataša ANDRIĆ

Kao i voda, život nađe put. Gužva prostor, prolazi kao zmija kroz travu… gleda u mene, pa mi iz očiju poteče voda. Život uvijek nađe put. I prođe

Rano je jutro. U ovom fragilnom trenutku kada se sve, još uvek nejasno, prelama čas na stranu leta, čas jeseni, presudno je važno odabrati pravu odevnu kombinaciju u kojoj ćete se osećati ušuškano i stabilno. Opet sam sanjala kaldrmisanu ulicu izraženog nagiba dok se spušta u centar, ulicu sa kućama obojenim u žuto, prisno priljubljenih u zlatastom nizu. Stojim u njoj sama, a nisam sama jer osećam prisustvo. A onda babina kuća. Kuća koja s ljubavlju miluje, ostavljam sebe u svakom elementu, sa verande posmatram kišu i onu lesku što jedva čekam da sazri, pa da krckam plodove komadom cigle…

Koračam ka stanici, a neki deda mi dolazi u susret glavnom ulicom i izrevoltiran sopstvenim kijanjem koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se selo polako budi. Već je upeklo, a vatrica u srcima lokalnih pijanaca pred prodavnicom se rasplamsava, jedan sa razbijenom glavom nateže iz flaše, a ja, ko šta radi, samo odlazim i dolazim sa puteva manje ili više gospodnjih. Svi bauljaju ulicama i gledaju u mobilne telefone, niko da pogleda gore i zavapi ka bogu. Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava.

Prošlo je pedeset i kusur septembara, a jedan narodnjak i dalje vrlo sveže odzvanja u slušnoj memoriji kad se spomene početak školske godine, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Moji baba i deda su imali jedan ogroman lampaški radio, ne sećam se da li je imao cifre na tjuneru, ali sećam se imena evropskih gradova umesto frekvencija na širokopojasnoj skali. E taj, kad se odvrne (stajao je u kući), čuo se i na njivi. Njemu i emisiji „Čestitke i želje slušalaca“ dugujem svoju nevoljnu, a vanrednu potkovanost ciklusom srpske lirsko-epske-svrsishodno-pozdravne folk muzike. Ipak, kadgod slučajno čujem Brubekov Take fave kako spušta carstvo nebesko u sumornu svakodnevicu, setim se Hofmanstalovih reči: „Samo muzika može strgnuti parče neba i uvući ga u sebe…“.

Sve me je stiglo od čega sam bežala. Planiram da nabavim dobar par trkačkih patika za bežaniju, jer biće još tih saznanja, slutim. Kao i voda, život nađe put. Gužva prostor, prolazi kao zmija kroz travu… gleda u mene, pa mi iz očiju poteče voda. Život uvek nađe put. I prođe.

Evo me u malom baru u primorskom gradiću na obali Francuske, slušam italijanske šansone… Dobro, nisam baš u baru, a ni gradić nije na primorju, niti sam u Francuskoj, a ni šansone nisu italijanske, ali život teče i u nadi je sve.

P.S. Sve mi je teže da budem na više mesta u isto vreme.

Nataša ANDRIĆ