Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Olovka piše srcem, zato niko ne piše olovkom

Objavljeno prije

na

Kad današnja deca naprave neku glupost, teraju ih da razmisle šta su to uradili, nas je baba slala da sami nađemo prut kojim će da nas šiba, neka lepša i jednostavnija vremena

 

Stvarno nije život cvetno polje… oranica je… pa kakva setva takva i žetva.. Od dva zla, više se ne može izabrati manje.. ne zna se koje je veće. Čudne stvari činimo zbog gladi. I fizičke i emotivne. Sve ćemo uraditi da nahranimo čudovišta u sebi. Ja sam ona koja će teško, zaista teško moći da kaže šta zaista oseća. Jer, ako se ne vidi, ne treba ni da se čuje. Ljudi bi uglavnom da ćaskaju i da ih zabavite. Istina je da većinu ne zanima ko ste. Čak i njemu treba žena samo da ga budi kad zaspi pored televizora i da kaže: „Ne prebacuj, vidiš da gledam!“ Mera, to je tajni sastojak svega.

Kad današnja deca naprave neku glupost, teraju ih da razmisle zašto su to uradili. Nas je baba slala da sami nađemo prut kojim će da nas šiba, neka lepša i jednostavnija vremena. Treba biti jednostavan, tu sve spava, a ne vidiš jer je tiho. Imam pedeset i kusur godina i još uvek se iznenadim kad shvatim da sa svojim danom možeš stvarno šta god želiš. Odluka se donese kad si brži od sumnje. Kad neko samo kritikuje sve naokolo, a ne pravi ravnotežu tako što sam stvara nešto konstruktivno, počne čovek da liči na bušnu kantu iz koje ispadaju reči. Nije potrebno da veruješ u čuda jer ona se obično dese kad izgubiš veru u sve živo. Bogatite rečnik, jer kad precizno izražavate ono što mislite i osećate, ostane vam više vremena da ćutite. Sreća u očima može da se odglumi ako ti je stalo da ne povrediš svoje najbliže. Dobri ljudi nemaju sreće jer su i to dali kome je potrebnije. Da se ne pitate više, jasno je.

Oni koji odluče da odu, ponesu samo ono što im je potrebno. Oni koji ostaju, moraju da odluče šta će sa onim što više nikome nije potrebno. Bilo bi jedno divno i isplativo putovanje u jednom pravcu kada ne bih morala sa sobom povestu ovu sebe. Ovako, pakao vučem sa sobom. Usuditi se iskreno voleti je potez očajnika i samim tim mogućnost da dobijete apsolutno sve. Hod po navici je uvek bez mreže.

Kad se uželiš komplimenata, počni prvi, pa da vidiš koliko će ti se nerealnih hvalospeva vratiti! Iluzija veličine je kao crv koji tiho, uz tvoju dozvolu, izjeda realnost dok ne ostane mišji skelet onog što si mogao biti. Sve ovo ovde je beskonačna sahrana dobrih ideja, i svi stojimo u crnini i bacamo u raku po šaku ideja pride. Narod se kaje što je rođen u Srbiji/Crnoj Gori, a ne kaje se što je glup ko produžni kabl od metar. U redu je i da nema smisla, samo što ja ne volim takve redove. Joj, %$#“% gde je više ta šljiva, pa ko hoće nek ide da stane pod nju, da mi ostali odahnemo! Uvek neka psovka ostane u talogu duše.

P.S. Nisam u šumi. Emili.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

BAŠTE BRIGANJE: Brinite se, najbolje je prošlo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama

 

Drugari, kako vam danas zvuči parola Bolje grob nego rob? Probudila sam se prirodnom smrću. Zaronim sebe u mrak, ne ostane čak ni senka. I tako jednog običnog, prolećnog jutra odškrineš prozor da uđe sunce, a izađe tuga… Baš volim srećne krajeve. A krajeve ne volim uopšte.

Čitav svet se ljuti na Kineza što je jeo supu od slepog miša, a da Adam nije pojeo onu jabuku, živeli bismo po hiljadu godina, sunce li mu njegovo gladno.  „Narod je poludeo, ja se još i dobro držim“, kaže mi ćerka. Doduše i narod bi se držao kad bi otresȏ pola tegle Nutelle svaki dan. Sa filozofskim mirom gledam kako narod vrši nasilje nad želucem i jetrom uzimajući sve za šta negde pročita da je dobro protiv virusa. Ne goji se prase uoči Božića, al’ ajde ti to objasni. Meni je lepo u mom svetu, ali me ne puštaju uvek da odem. Ako sebi niste dobro društvo, niste nikome. Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama. Kad sve ovo jednom prođe, počeće nešto drugo.

Noćas sam imala mali problem: ljuska od jajeta spolja izgleda isto kao i kada je jaje skuvano i to je nekako malo neiskreno. Moje misli kao kukavičje jaje: plašim se, pa sam se ubedila da ne postoji ono što bi me utešilo, jer je to bolje nego da ga samo nisam našla. Na sve to još i invazija smrdibuba. Ne mogu da ih mrzim jer su trapave i kad im poturaš papir da ih izbaciš, ćute i stanu na njega, a mogle bi da lete i budu bezobrazne.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. aprila ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ne čitajte, ako niste prali ruke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Gotovo ni u šta ne vjerujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta vjeruješ i znaš, da bi mogao da živiš

 

Ovaj dan mi je toliko komplikovan i nejasan da bi bio red da ide titl. Ne raditi ništa je najteža stvar na svetu, najteža i najintelektualnija, što bi rekao Oskar Vajld. Živi kao da ti je svaki dan poslednji i jednog dana ćeš biti u društvu u kojem se pitanja postavljaju sa “jer”. Izdigla bih se ja iznad situacije da već nisam lupila glavom u plafon. I još ovaj čemer od vremena. Mislim, gde su cvrkut, Sunce i pupoljci!?!? Svako čekanje stoji budno na zategnutom lancu. Strah od smrti je igra deteta u poređenju sa osećajem da život nema smisla. Umesto da sam na Siciliji da gledam kako dimi Etna, uspostavim kontakt sa središtem zemlje, shvatim kako smo mali i prolazni, ja uvek sve na teži način.

Preporuka Vlade je da svi koji mogu ostanu kod kuće. A beskućnici samo neka ostanu. „Deco, kako ste mi vi u ova krizna vremena?“, upitah dečicu koja se bezbrižno igraju u parku.  „Mi ni nemamo ta vremena!“, viknu petogodišnjak.

U samoizolaciji shvatiš da drugi, od kojih si se tako rado razdvojio, i nisu toliko loši u poređenju s tim koliko sam sebi možeš biti naporan. Preživećemo ako se ne budemo držali zajedno, kažu. Uživajte u proleću u svoja četiri zida! Ne znam koliko je karantin čudna situacija, ali znam da je dokolica ono što očas rasturi čak i trezvenog čoveka. Odstranjena, neželjena kopija ličnosti koja te kao senka prati i ponekad sustigne, pa ti stavi svoje prozirne ruke preko očiju i oduzme većinu boja, u trenu, koje se zatim neprimetno vrate i oboje čak i one misli nastale u momentima izmenjene percepcije, tako da ti deluju prihvatljivo. Masovna histerija je izgleda bliska kolektivnoj euforiji. Ne zna se ko koga, niti ko koga kune, ali je svima drago jer ih vezuje sličan motiv. Kaže Bajaga “život je kad si živ“ i rasturi u prah vekove filozofskih rasprava o biću i ne biću. U sred gladijatorske arene pozivati ljude na ljubav je zabava kroz suze za one koji misle. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš.

Sva ljubav ovog sveta, sva ljubav na svetu čezne da iz srca čovekovog iskoči. Čezne da iskoči, da progovori naglas, da urlikne svu svoju težinu, svu svoju veličinu, ali prestravljena je. Prestravljena je od toga da je čovek neće razumeti. I to je naša zla kob. Naš Usud. Jer Čovek.

Svevremena mudrost moje gospođetine, tetka Dobrile, jer je neophodno: NE UMIRE SE TAKO LAKO.

Da ste mi živi i zdravi, i da ne pokleknete dok zlo ne prođe…

P.S. Nije dovoljno samo da se izolujete, potrebno je i da se dobro uzemljite da ne provarničite.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Samica od želja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke

 

Nikad me nije bilo strah prelomnih trenutaka, onih koji mogu da promene život. Uvek sam se plašila sebe, da ću poverovati da je lakše predati se, a još gore navići se. Često jače zaboli pogled na posledice nego činjenica da smo robovali. Vremenom zaboravimo kakav je osećaj biti bez slobode, ali nikada na obzire koji su nas vezivali, sputavali i zauvek promenili. Slobodna sam. To mi zvuči kao parking mesto.

Potpuna rekonstrukcija ličnosti u susretu sa jakim emocijama. A dosadna sam rekonstruisana. Ali sve je nevažno ako umeš da zevneš i da se protegneš tako da nebo uzmakne, jer se uplaši da ćeš ga pocepati prstima… Kad kreneš goloruk na sudbinu, zasuci rukave. Život uvek kasni ako si spreman da čekaš. Prođe vek u pripremi trenutka. Putujem mislima ka sunčanim, u rosi jutra okupanim vinogradima, gde ruka vredno svaku travku oko stabla ubere, gde vreme meriš po toploti zvezde, a hlad je druga kuća. Prijala bi ova kiša negde na planini, dok pravi sklad i ritam sa krošnjama. Pune se pluća kad četinari zamirišu dok magle u kotlinama polako postaju oblak što nestaje… Na pogrešnom sam mestu, inače bih bila srećna. Srećan je pridev izveden od imenice sreća. Sretan?  Pa od Srete, naravno.

Povodom korona virusa, Ministarstvo zdravlja je izdalo upozorenja i preporuke kojih treba da se pridržavamo. Je l’ upozorenje da imamo lavovske gene, da virus ne napada žene, da možemo da napravimo vakcinu ako bude potrebe, preporuke da idemo u šoping u Milano ili na nešto drugo misle? Socijalna anksioznost konačno ima koristi, ne ljubim se i ne pipam se s ljudima bez preke potrebe, preka potreba je samo saučešće ili kad me primoraju. Optimizam je važan.

U trgovinama predapokaliptično. Ljudi grabe toalet papir, brašno i konzerve, ja razmišljam koliku zalihu duvana da napravim. Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke! Mene bi bilo sramota da uzmem i pakujem sve sa polica u svoju korpu ma kakav armagedon da mi preti. Ničija guzica nije bitnija na ovom svetu, pa tako neće biti ni vaša. Svo to samoljublje i “sam sam sebi najbitniji” je mnogo dublji problem iz kojeg svakakvi problemi izviru, no, za to sad vremena nemamo pa malo više obzira jedni prema drugima, jer tim je uvek jači od pojedinca. Igrajte kao tim. Hvala bogu što nemamo ekonomiju, inače bi bilo štete.  Eno, akademik ima i sistem odbrane od virusa, ja stvarno ne razumem kako je uopšte moguće da mi još uvek nismo pretvorili olovo u zlato sa ovolikim  genijima na svakom koraku, bukvalno se saplićemo o nobelovce po ulici.

Gledanje u daljinu pomaže, samo ako, negde tamo, možeš da vidiš bliskost. Tražiti smisao života je besmisleno. On je uvek tamo gde se zatekneš. Proleće je najlepši deo godine i iščekivanje proleća najlepše jedvačekanje, ali ima proleće tu jednu malenu začkoljicu, skroz malecnu – melanholiju u sumrak. Pa ko se ne obesi i ko pretekne, sačeka novi sunčan dan.

Zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja: KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA.

P.S. U svom ovom ludilu, teši me to što je Vučić najavio da će svuda ići bez maske…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo