Posijedali plemenski predstavnici po livadi, prekrstili noge i rasporedili se u krug, kao na gumno. Muk. Osjeća se nelagodnost u vazduhu. Gusta poput magle na Brajićima. Čeka se da predsjedavajući počne. On odmah osu paljbu po njima, te kako su dozvolili da konji koji život znače budu toliko zapušteni, te da im nema opstanka bez njih, te da se neće više tolerisati njihovo raskalašno ponašanje, da su lagodni dani života za njima i da preostaje borba za golo preživljavanje. U laganijem tonu ih je informisao da od obećane pomoći od Beduina, a u vezi ždrebice, za sada nema ništa i da se Kozaci nisu baš mnogo brinuli za onog starog dorata koji je davno nabavljen od Gala. Razgovarao je sa Alemanima, oni nešto stalno zakeraju, a što se tiče Saksonaca, svi koji nešto znaju o konjima su zauzeti igranjem pola sa dvoranima ne bi li ih kako ubijedili za poneku subvenciju. Gaučosi se još nisu pojavljivali, Huni imaju svojih problema, dok Mongoli i dalje jurcaju stepama i zabadaju urgu u travu kad im dođe momenat za „oni”.

„Moramo negdje drugo potražiti pomoć. Svijet je postao globalno selo, evro-atlantsko-pacifičke integracije su sve prisutnije, pa da čujem vaše predloge” – reče on u završnoj rečenici uvodnog izlaganja.

Opet muk. Kako će oni pomoći kad sveplemenski poglavica ne može naći rješenje za sve probleme. Godinama ih je navikavao da ga slijede bez razmišljanja. Mozak na otavu. Ali sad su teška vremena. Moraju se svi uključiti.

„A da pozovemo kauboje? Oni se dobro razumiju u konje.” – osmjeli se jedan da predloži.
„Dobar predlog. Oni su naši vjekovni prijatelji. Sigurno će nam pomoći.”- glasio je odgovor.
U nastavku naredba: „Odmah ih nazovite!”

I oni tako učine. Ovi odgovore da im je jako žao što ne mogu izaći u susret jer se puno kauboja sprema za bugzaši. Kažu da su čuli da su se talibanski čapandazi naoštrili, pa se moraju dobro utrenirati. Na kraju ih posavjetuju da se obrate indijancima, oni se itekako razumiju u konje.

„Kako se nismo odmah sjetili?”- svi se uglas zapitaše.

„Brzo ih potražite!” – čuje se nova naredba. Rečeno-učinjeno. Pošalju oni pismo i ubrzo dolazi odgovor da su dva plemenska mudraca raspoložena za konsultantske usluge. Jedan je Surovi Gavran, on je odmah slobodan, a drugi, Zlatousti Paun, može doći tek za mjesec dana. Dilema. Valjao bi im ovaj zlatousti, ali nemaju vremena za čekanje. Nevoljno, izbor pada na Surovog Gavrana. Stiže depeša da će prvim letom gvozdene ptice stići Surovi Gavran, najmudrija glava plemena Sijuksa. Naravno, treba uplatiti 50% avansa za savjetodavne usluge. Niko više nije naivan. Nekako se oni snađu za novac, odnosno pošalju kopiju uplatnice. Ovaj se obraduje kopiji uplatnice kao da je primio keš. Niko nije baš toliko iskusan.

Okupili se glavešine malih plemena oko Surovog Gavrana. Gledaju ga sa velikom nadom. Ako se iko razumije u konje i može im pomoći, to je ovaj starac, misle oni puni nade. Odrede jednoga da ga informiše o stanju. Ovaj ispriča sve. Dobro, ponešto je sakrio, tek toliko da se kome od prisutnih ne zamjeri. Važno je konje oporaviti, ali je važnije jedinstvo među plemenskim glavešinama. Žmirka Surovi Gavran. Puši lulu i odbija pravilne kolutove. Prekrsti noge, otpi gutljaj vatrene vode, nakašlja se i poče svoju besjedu. Očekivao se poduži elaborat, analiza ili agenda reformske strategije. Ali on kratko progovori: „Mi, Sijuksi, imamo poslovicu: Kad shvatite da jašete mrtvog konja onda je najbolja strategija – da sjašete!”

Mladen BOJANIĆ