Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Svet okrenut naglavce

Objavljeno prije

na

„Svijest ne može nikada biti nešto drugo do svjestan bitak, a bitak ljudi je njihov stvarni životni proces. Ako se u svakoj ideologiji ljudi i njihovi odnosi pojavljuju obrnuti glavačke kao u cameri obscuri (mračnoj komori), onda ovaj fenomen proizlazi isto tako iz historijskog procesa njihova života, kao što obrnutost predmeta na mrežnjači oka proizlazi iz njihova neposredno fizičkog procesa života.” (Karl Marx i Friedrich Engels, Nemačka ideologija, 1846, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1976, str. 370)

 

U širokom spektru ideoloških mehanizama, mehanizam totalnog izokretanja, izvrtanja, okretanja stvari naglavce, upravo opisan u gornjem citatu, iz Nemačke ideologije, jedne od najpoznatijih referenci u celokupnoj istoriji moderne nauke, sigurno je najmarkantniji. Razlika između njega i onog drugog, mehanizma pars pro toto, sporednifikacije i spina, opisanog u Alterviziji prošlog petka, proizilazi iz različitog stanja kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema. Suptilni spin dominira u normalnom, okretanje naglavce u stanju sistema koje je daleko od ravnoteže, da se još jednom poslužimo rečima Ilje Prigožina.

Okretanja naglavce danas je sve više čak i u najrazvijenim centrima svetskog kapitalističkog sistema. Pogledajte samo SAD Donalda Trampa. O „lažnim vestima” govori najveći proizvođač lažnih vesti u novijoj istoriji. I tako dalje i tome slično. Svakoga dana u nepodnošljivoj količini. Pa ipak, svet okrenut naglavce, još uvek je razvijeniji, na zapadnobalkanskoj, preciznije crnogorskoj periferiji. O tome zorno svedoče tri primera koji slede.

Prvi je primer „fašizma”. Kojeg je demonstrirao crnogorski vrhovnik, početkom aprila 2018, kada je novinare i vlasnike Vijesti, optužio da su „fašisti”, zbog toga što tobože diskriminišu njegovog sina u biznisu. Može li biti boljeg primera okretanja stvari naglavce. Osoba koja je stvarno bila udarna pesnica, „Britva” velikosrpskog fašizma 1990-ih, sada optužuje druge da su „fašisti”, samo zbog toga što ukazuju na produžavanje fašističke „prvobitne akumulacije kapitala” (Karl Marks) 1990-ih, „permanentnom prvobitnom akumulacijom kapitala” (Samir Amin) 2000-ih.

Drugi je primer vrhovnikovog optuživanja opozicije, da je „uzela pare”, od moćnih neprijatelja, čitaj mrskih Rusa. Zamislite samo, za „uzimanje para”, optužuje upravo onaj, u čijoj je tridesetogodišnjoj političkoj karijeri, „uzimanje para”, mora se priznati, bez gadljivosti, od svih, jednako Rusa kao i Amerikanaca, bilo, možda, jedina konstanta.

Treći je primer njegovih svakodnevnih optužbi, da je opozicija „izdajnička”. Vrhunac ironije. Za izdaju optužuje upravo onaj koji je izdao svakoga sa kim je bio. I poslednju komunističku nomenklaturu, i njenu SFRJ, čim je, krajem 1980-ih, procenio, da ove i definitivno odlaze u istoriju. I velikosrpsku politiku Slobodana Miloševića, i njenu SRJ, čim je i ovima, krajem 1990-ih, istekao rok trajanja. Proces se nastavlja. Već sa prvim znacima slabljenja EU, naš vrli vrhovnik, sa onim „mlada snaša” i sličnim „duhovitostima”, nagoveštava da ni ova ljubav ne mora biti večna.

Na kraju, još samo reč, o pravom mestu okretanja naglavce, u spektru vladajućih ideoloških mehanizama. Iako najmarkantniji, ovaj mehanizam je, danas, na samoj ivici toga spektra. Iza ove ivice, prestaje ideologija, kao kriva ali produktivna svest, a počinje otvoreno nasilje, kao kraj svake politike. Povećana učestalost ovog mehanizma, na zabitoj zapadnobalkanskoj i crnogorskoj periferiji, kao i u do skoro najprosperitetnijim zapadnim centrima, samo je jedan od „sigurnih znakova smrti”, svetskog kapitalističkog sistema. O ovim znacima, i o onoj ivici, više u narednoj Alterviziji.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati
Click to comment

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

ALTERVIZIJA

Totalni bojkot

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najbolji put

Najpre ostavke vrhovnika i ostalih, najnovijim snimcima uhvaćenih na delu, u vršenju najtežih krivičnih dela protiv slobodne volje građana, ustava i države, zatim formiranje vlade građanskog jedinstva, zadužene za organizovanje prvih slobodnih izbora, najzad i totalni bojkot svih budućih izbora koji bi bili organizovani bez ostvarenja prethodnih uslova, ovako u najkraćem izgleda Mapa puta Sporazuma za budućnost od 30. marta 2019. Kako poopisanoj sadržini, tako i po najširoj prihvaćenosti, od strane slobodnih građana i celokupne opozicije, ovaj sporazum svakako predstavlja prvi takav akt u novijoj pa i ukupnoj istoriji Crne Gore. Uz jedno dužno podsećanje. Da su ovaj akt, u poslednjih trideset godina,u izvesnoj meri, ipak, najavila i pripremila, tri slična akta, Narodna sloga LSCG i NSCG 1996, Protesti MANS-a 2012, i Demokratski front 2012, te Protesti DF-a i Građana 2015.

Ima li se na umu celokupna violentna istorija, tradicija i kultura Crne Gore, međutim, i tridesetmartovski sporazum, i sva tri njegova prethodnika, figurativno rečeno, polaze od „praznog papira“. Ali je u tome i njihova najveća veličina. Lako je vladajućoj oligarhiji da vlada, sve oslanjajući se na „gravitaciju“violentnog dinarskog mentaliteta. Teško je ovu gravitaciju savladati. Napraviti„levitaciju“. To može samo nova, tridesetmartovska alternativa. A to, čak i da nema oligarhijske, korumpirane i kriminalne hobotnice navlasti, nije ni malo lako. Za čitavo društvo, pa i za celokupnu alternativu, totalni bojkot, i sve u vezi sa njim, u najvećoj meri je izuzetna novost. Lako je reći, da bojkot mora biti aktivan, svakodnevan i diverzifikovan, te da mu je krajnji cilj generalni štrajk, koji hobotnicu šalje u istoriju, što znamo iz komparativnog iskustva, ali je teško, čak veoma teško, rečeno i realizovati.

Pa ipak, zaključno sa tridesetmartovskim sporazumom, akteri ovog sporazuma, već su realizovali odnosno prešli,možda i dve trećine od ukupnog puta. Tačno je da je trećina puta koja je preostala,možda i najteža, ali je već pređeni deo puta, impresivan i ohrabrujući. Zbog toga, istaknimo i podsetimo još jednom. Kap koja je prelila čašu, okidač je bila Afera koverat, jedna od prvih spontanih reakcija bila je inicijativa nekoliko građanskih aktivista sa borbenim pozivom „Odupri se“, zatim je usledio za sve pa i za same inicijatore neočekivano velik i brz porast odziva i učešća, od nekoliko stotina i hiljada, do par desetina hiljadagrađana, na kraju došlo je i do nečega što je do ovih sedmica i meseci bilo nemoguća misija, da se oko ovih protesta, najpre samo logistički i tehnički, a sa sporazumom i politički i programski, okupila i ujedinila celokupna crnogorska opozicija.

Nakon svega, realni izgledi za mirnu smenu vlasti u Crnoj Gori 2019-2020, jesu pedeset prema pedeset. Da na cunamiju građanskog bunta u februaru i martu 2019. nije podignut i usvojen tridesetmartovski sporazum, sa snažnim utemeljenjem u nenasilnom građanskom otporu, ti izgledi bili bi mnogo manji, devedeset prema deset, za nasilno ostajanje hobotnice na vlasti, ništa čudno kriminalna i nasilnička vlast najbolje se snalazi upravo u nasilju. Nužna odbrana legitimna je i u krivičnom pravu, ona to ostaje i u istoriji i politici, ali slobodni i razumni ljudi ovoj pribegavaju samo kada su na to zaista prinuđeni. I to ne samo zbog apstraktnog humanizma, kako se to ponekad prezrivo kaže, nego ne manje i zbog konkretnogpragmatizma. Zbog onih realnih izgleda za konačnu demokratsku smenu nedemokratske vlasti. Zbog toga, a ne zbog neke doktrinarne šeme ili dogme, totalni bojkot jeste najbolji put.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Nova knjiga Momira Markovića

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, 2019.

 

Nova knjiga Momira Markovića, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro, koja uskoro izlazi iz štampe, zbornik je oko trideset aktuelnih političkih tekstova, analiza, komentara i beseda, najvećim delom prvobitno objavljenih u Monitoru, i to nakon obnove nezavisnosti Crne Gore 2006. Ko želi da sazna, kako jedan od nespornih prvaka crnogorskog indipendizma 1991-2006, danas gleda na brojne sporne teme ostvarene crnogorske nezavisnosti, ovu knjigu, mora da pročita.

Crnogorskoj i široj javnosti, dve dimenzije Momira Markovića, dobro su poznate, njegova trećadimenzija, do danas je ostala manje poznata. Njegova prva dimenzija, u kojoj je on jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika kraja XX i početka XXI veka, te izuzetan dramski pisac, pored ostalih i kultnih drama o Vukašinu Markoviću i Krstu Popoviću, ovoj javnosti je najpoznatija. Isto se može reći i za njegovu drugu dimenziju, u kojoj je on jedan od najznačajnijih intelektualaca-boraca za obnovu nezavisnosti Crne Gore 1991-2006, pored ostalog i osnivač i prvi urednik časopisa Doclea, te osnivač i član DANU. Treća dimenzija Momira Markovića, u kojoj je on visokoobrazovani ekonomista i pravnik, javnosti je manje poznata, ali nije manje značajna, i to kako za valjano razumevanje njegovog celokupnog dela, posebno njegovog kapitalnog Crnogorskog rata, tako i knjige koja je pred nama.

Nova knjiga Momira Markovića ubedljivo demonstrira svu intelektualnu superiornost jednog izrazito multidimenzionalnog, otvorenog i kritičkog uma, u odnosu na svakodnevnu, staru-novu jednodimenzionalnost, ideologiju i propagandu, jedne od najdugovekijih, najopakijih i najkriminalnijih oligarhija u ovom delu sveta. Posebna vrednost ove knjige, jeste činjenica, da je njen autor, jedan od retkih indipendista 1990-ih, koji posle obnove nezavisnosti 2006, nije ni prebegao na dvor, ni potonuo u nihilizam. Nego je ostao na nogama, u produženoj intelektualnoj i političkoj borbi, protiv zarobljene oligarhijske države. Iz ove borbe proistekla je i glavna vrlina ove knjige. Njena izrazita alternativnost i atipičnost. Koja se najjasnije vidi u rasvetljavanju i razumevanju dve krucijalne teme. Identiteta i države.

Panta rei, sve teče, sve se menja (Heraklit). Važi i za identitet. Identitet jeste dugotrajan ali nije statičan i „večan“. Od vladajuće crnogorske oligarhije, a posebno od njenog vrhovnog oligarha, i njegove familije, biološke i one druge, znamo kako se „večnost“ zloupotrebljava za sasvim suprotne svrhe. A od Momira Markovića, kako ni najveća ljubav, ne mora biti slepa. Dramu jednog identiteta, u večnoj meni,nastajanju i nestajanju, najsažetije, on je izrazio u samom naslovu svoje nove knjige, Zbogom Crna Goro, Bonžur Montenegro.

Još nemilosrdniji Momir Marković je prema oligarhizaciji države. Da je država samo prazna kutija ili okvir, koji se može popuniti na najrazličitije, pa i suprotne načine, mnogi kažu, ali samo retki, kao Momir Marković, to jasno pokazuju. Borba za nezavisnu državu 1990-ih, obavezala ga je, da se bori protiv oligarhizacije države 2000-ih. Ova kombinacija nije uopšte kontradikcija. Samo u odnosu na stare depeesove kameleone i nove indipendistove prebege, ona je alternativna, atipična i usamljena.

Zbog svega što je gore istaknuto, nova knjiga Momira Markovića je izuzetna, u najboljem smislu ove reči. Neka nova i kredibilna, intelektualna i politička istorija Crne Gore, poslednje decenije XX i prve dve decenije XXI veka, bez ove knjige, neće biti moguća. U tome je, to se već sada može reći, njena najveća vrednost.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kao, kao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedni bi, kao, da se prošire, a drugi bi, kao,  da pristupe”. (Norbert Mapes-Nidik, u tekstu Mustafe Canke, Monitor, 25. maj 2018). Ovako je, povodom poslednjih samita i dokumenata, posvećenih evropskim integracijama, ponašanje vladajućih EU, i vladajućih zapadnobalkanskih, među njima i vladajućih crnogorskih aktera, opisao jedan od vodećih nemačkih novinara i poznavalaca našeg regiona. O dubinskoj konvergenciji između interesa zapadnoevropske desnice i ultradesnice u usponu, i zapadnobalkanske, odnosno crnogorske oligarhije u dugom trajanju, u kritički orijentisanim krugovima, bilo je reči i ranije, ali je citirana dijagnoza Norberta Mapes-Nidika, zaslužila da se izdvoji, zbog najmanje dva dobra razloga. Prvo, zbog njene izuzetne jezičke efektnosti. I drugo, zbog njene izuzetne kompleksnosti, posebno zbog njenog odličnog povezivanja vladajućih politika i ideologija.

Ovo potonje je i glavni razlog, što smo upravo ovoj dijagnozi, dali počasno mesto, u izboru četiri odabrana primera ideologije, ove naše serije Altervizije, posvećene „mračnoj komori”. Ali, pre nego ovo dalje razvijemo, još samo jedno, odnosno dva podsećanja, koja idu u istom smeru. Prvo je ono iz 1991, onog regruta JNA, sa spoljnje granice Slovenije i SFRJ, sa samog početka postjugoslovenskog raspada, gotovo istim rečima: „Oni bi, kao, da se otcepe, a mi bi, kao, da ih u tome sprečimo”. Drugo je Dejvida Ovena, britanskog diplomate i pregovarača EU u rečenom raspadu 1992- 1995, po profesiji, inače, neuropsihijatra, koji je ovako opisao Slobodana Miloševića, Franju Tuđmana, i ostale postjugoslovenske vođe u usponu: „Ja ih gledam pravo u oči, i vidim da me lažu, oni me takođe gledaju pravo u oči, i vidim da znaju da i ja znam da me lažu, ali svejedno lažu i dalje”.

Norbert Mapes-Nidik. Anonimni Regrut. Dejvid Oven. Tri veoma slična slučaja, u različitim vremenima i kontekstima. Ponavljanje istog obrasca odnosno mehanizma ne može biti slučajno. Dok mi se ovo urezuje u glavu, sećam se stava Noama Čomskog, takođe povodom prave prirode i mehanizma vladajućih ideologija, da je „kognitivni nesklad”, to jest da se jedno misli, a drugo govori, sasvim izuzetan, da je zbog toga, u vladajućim ideologijama, mnogo više samoobmana, nego obmana. Ovaj stav Noama Čomskog i sam sam dugo prihvatao. Zbog tri gornja slučaja, sada se kolebam. Za Noama Čomskog, vodećeg američkog lingvistu i socijalnog aktivistu, humanistu i anarho-socijalistu, i dalje mislim, da je jedan od najvećih, ako ne i najveći živi um na planeti, a ne samo u SAD-a, ali to ne znači da se sa njim moram složiti baš u svemu.

Na stranu sada i ova moja najnovija i, moram priznati, neočekivana profesionalna dilema, jedno je sigurno. Slučajevi Norberta Mapes-Nidika, Anonimnog Regruta, i Dejvida Ovena, pripadaju jednom te istom ideološkom obrascu odnosno mehanizmu. Kojeg sam ja sažeo i stavio u naslov ovog teksta. Kao „kao-kao” ideološki obrazac i mehanizam. U razvijanju i preciziranju ovog obrasca i mehanizma, kao i one moje neočekivane profesionalne dileme, dolazimo, možda, i do najznačajnijeg momenta. Do još jedne, samo sada već značajno osnažene pretpostavke, naime, do hipoteze, da se bujanje ovog obrasca, u različitim vremenima i kontekstima, posebno u poslednjih trideset godina, dešava zbog toga, što je čitav svet, a ne samo naša mala i jedina, zaista, na samoj ivici. I to u najmanje dva smisla. Prvo, u smislu postkapitalizma. I drugo, u smislu nasilja. A što u ovom tekstu, pred sam kraj ove serije Altervizije, ima više otvorenih, nego zatvorenih pitanja, mene mnogo ne brine. Dobro pitanje vodi ka dobrom odgovoru. Ili, to može da se formuliše i ovako, bolje je dobro pitanje, nego loš odgovor. A da živimo u vremenu loših odgovora, to ovde i danas, valjda nikoga dovoljno inteligentnog i moralnog, ne treba posebno uveravati.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo