Povežite se sa nama

INTERVJU

SVETLANA BROZ, DIREKTORICA NVO GARIWO IZ SARAJEVA: Svijet je odavno u haosu

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako biste ukratko opisali stanje u Bosni i Hercegovini?
BROZ: Aktuelno stanje je zapravo hronično (već dvadeset godina) stanje kontrolisanog haosa u kojem ništa u državi ne funkcioniše, jer su se tako dogovorili oni koji su u ratu bili istinski ratni prijatelji iako su se svetu predstavljali kao neprijatelji, a i danas, nažalost, vladaju našim prostorima. Dakle, nihil novum sub sole (ništa novo pod suncem).

MONITOR: U Hrvatskoj eskalira ustaštvo, u Srbiji četništvo, u BiH svi nacionalizmi… Čemu to vodi?
BROZ: Sve to vodi potpunom sunovratu u fašističku ideologiju, koji je do sada uvek završavao po istoj matrici: totalnom osiromašenju najvećeg dela stanovništva, koji je uvek srljao za svojim „velikim vođama”, čak i u najveće zločine genocida. S obzirom na tri hiper razvijena nacionalizma u BiH interesuje me ko će sada prvi početi?! Želim da verujem da najveće žrtve iz prošlog rata neće ponovo biti žrtve, iako im svetski trendovi ne duvaju u jedra. Njima je potrebna ogromna mudrost i u političkom i u verskom smislu, uz uzvišenu moralnost koja ih neće od žrtava pretvarati u zločince, ali ja, nažalost, ne vidim za sada aktivne pojedince koji bi bili reprezenti tolike i takve mudrosti.

Ne vidim ni interes, a nekmoli političku volju političara izvan regije Zapadnog Balkana, pa niti u EU koji bi pomogli da se fašizmi na našim prostorima sa glavne javne političke pozornice uklone na margine društva, gde i pripadaju. Unutrašnje snage za to ne postoje ni u političkim ni u nevladinim organizacijama. Uostalom, nije ni vama u Crnoj Gori mnogo lakše. A nije ni drugim zemljama u regiji…

MONITOR: Dodik najavljuje da će RS tražiti da joj se vrate ,,sve 83 nadležnosti, koje su prebačene na nivo BiH”, iz Hrvatske demokratske zajednice BiH hoće osnivanje trećeg entiteta. Da li je blizu kraj multietničke BiH i je li opet u njoj moguć rat?
BROZ: I Dodik i HDZ odavno žele i rade na disoluciji BiH i pripajanju „svojih teritorija” Srbiji tj. Hrvatskoj. To nije ništa novo, pitanje je u kojoj meri narod to želi i koliko ih strane sile podržavaju. Mislim da za novi rat ne bi imali podršku ni „svog” dela naroda, a kroz međunarodnu zajednicu (ma šta to značilo, ako uopšte išta znači) bi se i mogli provući, jer u njoj ne vidim ozbiljne političare sa vizijom, nego gomilu činovnika koji sve lošije vrše dnevnu funkciju, bez ikakve sposobnosti da zamisle sutrašnju situaciju, a nekmoli da je kreiraju. Pragmatičari su na Jalti pre sedamdeset godina podelili Balkan, a naši političari svojom glupošću i gramzivošću samo potvrđuju nedostatak ikakve vizije.

MONITOR: Kako BiH može postati moderna država u kojoj će ravnopravno i bezbjedno živjeti svi njeni građani?
BROZ: Ne može nijedna od zemalja regije postati moderna država sve dok ne iskoreni nepismenost kao osnov neizmernog primitivizma koji omogućuje svaku vrstu neravnopravnosti. Sve dok imamo milione onih koji žive u regiji Zapadnog Balkana a ne razumeju značenje pojma građanin (čak i studenti na mnogim univerzitetima u regiji su mi objašnjavali da je građanin stanovnik grada nasuprot seljaku – stanovniku sela!!!) Slavko Perović je u pravu kada kaže da „su to stanovnici, a ne građani”. Samo odgovorni građani mogu birati odgovorne političare koji će kreirati modernu državu. Ceo Balkan je jako daleko od toga.

MONITOR: Kako se na BiH reflektuje ,,hladni rat” između Hrvatske i Srbije?
BROZ: Te glupe i kontraproduktivne odnose nedoraslih politikanata koji se predstavljaju kao političari u obe zemlje, stavljaju u funkciju svojih fašističkih snova o destrukciji BiH politikanti u delovima BiH i tako samo truju narod. Zapravo ga plaše i huškaju, jer svi vladaju pomoću iste matrice – strahovima, ne shvatajući da će im se ti strahovi jednog dana obiti o glavu.

MONITOR: I svijet je na ivici haosa…
BROZ: Svet je odavno u haosu. Još 5. oktobra 2001., kada su SAD napale Avganistan kao „osvetu” za napad na Twin Towers u Njujorku, rekla sam da je tada počeo treći svetski rat. Ništa me do danas nije demantovalo. On se samo odvija negde nižim, a na drugim mestima višim intenzitetom. Ne poprima razmere nuklearnog rata samo zato što bogovi ratova žele profit, a ne totalno uništenje planete.

MONITOR: Jedna od Vaših knjiga naslovljena je „Imam petlju” i svojevrstan je priručnik o građanskoj hrabrosti. Koliko su građani u BiH, a i u regionu, a posebno mlade generacije, spremni da se suprotstave nasilju i nepravdi?
BROZ: Mladi u čitavoj regiji umesto spremnosti da se suprotstave svakome ko zloupotrebljava moć kršeći zakone i vršeći nasilje nad ljudskim pravima iskazuju samo spremnost da odu iz svoje zemlje u neku „obećanu”, gde ih ništa ne čeka, ali oni to ne znaju. Po njima je lakše otići nego se boriti, čemu ih uče i roditelji i učitelji i društvo. U njihovim udžbenicima nema pojma građanske hrabrosti, jer političari diktiraju programe, a plaše se obrazovanih mladih ljudi koji će znati da im se suprotstave. I tako i danas važi Krležina: „U toru je toplo, ali smrdi.”

MONITOR: Objavili ste i knjigu Dobri ljudi u vremenu zla – zbirku autentičnih svjedočenja pripadnika tri najveće nacionalne grupe sa prostora BiH o primjerima dobrote koju su doživjeli od pripadnika druge nacije za vrijeme rata od 92. do 95. Stiče se utisak da se i dalje sporadično piše i govori o dobrim ljudima?
BROZ: Mediiji uvek radije „tragaju za mirisom sveže krvi” nego za dobrotom i plemenitošću. A ima puno primera ljudi koji ostaju ljudi i u neljudskim vremenima. Ti ljudi su ogledalo u kojem ni političari, ni zločinci, ni prekršitelji zakona ne žele da vide svoje nakazno lice, i zato bi najradije da ga razbiju. Vrlo često takvi ljudi bivaju izopšteni i iz svojih malih, primitivnih sredina koje ne mogu da podnesu da je neko bio čestit i čovek dok je većina njih bilo nečestita i ponašala se neljudski. Ali, to je cena koju najbolji među nama plaćaju bez primisli kajanja.

MONITOR: Koliko su političke elite u BiH voljne da se suočavaju sa nedavnom prošlošću?
BROZ: I za političke elite u BiH, kao i u regiji, suočavanje sa prošlošću moralo bi početi suočavanjem sa zločinima iz devedesetih godina prošlog veka, koje su organizovali, u njima učestvovali ili ih podržavali. Ne treba zaboraviti ni narodnu: „Ćutanje je odobravanje”. Dakle, bilo bi to suočavanje sa nečim što im uopšte ne odgovara i što dve i po decenije čak bezobzirno negiraju, po principu bolje je i lagati nego se suočiti sa odgovornošću. Tu istu prošlost istovremeno zloupotrebljavaju zastrašujući glasače parolama poput: „Glasajte za nas ili ćete biti istrebljeni”, ili, kao i u Crnoj Gori, „peru svoje krvave biografije” bezočnom zloupotrebom čak i policije, tužilaštva i pravosuđa, čiji uposlenici pate od potpunog nedostatka građanske hrabrosti. Čestiti, retki pojedinci, poput Slobodana Pejovića u Crnoj Gori ili efendije Asmira Fatkića u BiH, spremni da se u ime istine suprotstave većini poslušnika, prolaze kroz pakao višedecenijskih progona, ali uzdignute glave!

MONITOR: Za ostavštinu Vašeg djeda predsjednika SFRJ Josipa Broza Tita nasljednici, među kojima ste i Vi, pokrenuli su ostavinski postupak još 1983. godine. Dokle je stigao taj proces?
BROZ: Interesantno je da se prvih godina od pokretanja ostavinske rasprave u vreme SFRJ radilo o ideologiziranoj borbi za „očuvanje lika i dela” kroz donošenje čak i zakona o upravljanju Titovom zaostavštinom! Dakle, tadašnji političari su uticali na donošenje zakona koji sve što je Tito imao oduzima naslednicima i daje na upravljanje državi. Taj je zakon Ustavni sud stavio van zakona 2002. U međuvremenu je ta država političkom voljom i ratničkim pohodima po njoj uništena, a jedna od njenih pravnih naslednica Srbija, uspela je da u poslednjih četvrt veka Titovo političko nasleđe strovali u ponor, proglasi ga „jednim od dvadeset najvećih ratnih zločinaca dvadesetog veka” istovremeno rehabilitujući Dražu Mihailovića… Muzej 25. maja preimenovan je nekoliko puta, pre mesec dana poslednji put, valjda da bi se lakše zametnuli tragovi gde se nalazi preko 200.000 predmeta koji su bili u Titovom vlasništvu. Mnogi su predmeti nestali, tj. ukradeni, za mnoge se ne može utvrditi gde se nalaze… A sud u Beogradu pred kojim se vodi ostavinska rasprava već trideset drugu godinu ne omogućava naslednicima elementarna prava i donosi s vremena na vreme prvostepene presude koje se kose sa zakonom, pa ih posle nekoliko godina viši sud vrati na prvostepeno razmatranje i tako u nedogled. Dakle, pravosudni organi u službi političara u Srbiji, koji ne poštuju Titov politički legat, pa čak ni njegov legat antifašističkog vojskovođe iz Drugog svetskog rata, čine sve što je protiv zakona da bi oteli njegovu ličnu imovinu od naslednika. Tu više nema ideologije, to je čista pljačka!

Opljačkani Titovi nasljednici

MONITOR: Svojevremeno ste izjavili da je Tomislav Nikolić ,,kao šerif” ušao u Titov sef i nije dao spisak stvari koje se tamo nalaze. Kako doživljavate to što beogradski režim rehabilituje Dražu Mihailovića, a Tito se naziva zločincem?
BROZ: Taj spisak (komisije Predsednika Srbije čije je osnivanje potpisao lično Tomislav Nikolić) se ni posle tri godine od tog upada u Titov lični sef, bez prisustva suda i naslednika, kojima to Kabinet Tomislava Nikolića pisanim aktom nije dozvolio, nigde nije pojavio niti je dostavljen naslednicima. Zar to nije kao na divljem zapadu? Tito je svoje pozitivno mesto u svetskoj istoriji davno zauzeo uz Čerčila i Ruzvelta, što mu niko ne može nikada oduzeti, a to što naslednici kvislinga i drugih fašista pokušavaju da reinterpretiraju istoriju proglašavajući Tita zločincem, njihov je problem nemoći da se suoče sa fašizmom sopstvenih predaka. Ja taj problem nemam! Takvi su rehabilitovali Mihailovića, a pokušavaju da rehabilituju i Pavelića. Sve to, izaziva osećaj zgađenosti, a istovremeno učvršćuje i ponos što sam ćerka Žarka Broza i unuka baš Josipa Broza Tita!

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo