Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Tamna tvar

Objavljeno prije

6 godina

na

Kapitalizam-fašizam. Stari i novi. Konceptualizacije.

 

Tamna tvar (dark matter, eng.) fizičkog kosmosa, i mračna komora (camera obscura, lat.) čovekovog kosmosa, imaju najmanje jedan značajan zajednički epistemološki element, ali i najmanje jednu značajnu međusobnu epistemološku razliku. Zajednički epistemološki element je kontrast, metafora ili slika svetlosti (znanja) i tame (neznanja), zapravo glavna i vodeća ideja modernog prosvetiteljstva. Epistemološka razlika je u izvorima tame odnosno neznanja. U fizičkom kosmosu, to je, u najvećoj meri, prirodna ili objektivna ograničenost čovekovog uma, u čovekovom kosmosu, uz ovaj izvor, to je, u ništa manjoj, ukoliko ne i u većoj meri, moć odnosno interes vladajućih klasa. Rečju, u fizičkom kosmosu, to je prosto neznanje, u čovekovom kosmosu, to je ovo isto neznanje plus aktivna manipulacija, ideologija i propaganda.

Razlika o kojoj je reč, najbolje se vidi u mega-pojmu kapitalizma, koji je jedan od najznačajnijih, ako ne i najznačajniji pojam modernog doba. Ali, naravno, u mračnoj komori vladajućih ideologija, i ovaj pojam se izvrće naglavce. Pa tako, umesto jednog konkretnog istorijskog sistema, u njegovoj poznoj, čak veoma poznoj fazi, svakoga dana susrećemo nekakvo besmrtno čudovište, u njegovoj beskonačnoj, vampirskoj ekstazi. Umesto jedne sve više iscrpljene, iracionalne i ultra-monopolističke ekonomije, nekakvu super-pink-fantaziju „neoliberalne ekonomije“. Umesto sistema koji je u ozbiljnoj, čak terminalnoj krizi, te koji stoga zahteva hitnu promenu, ili makar temeljitu popravku, samo nekakav nedodirljivi tabu, kult i dogmu.

Pa onda, od ovog nedodirljivog tabua, kulta i dogme, ne možemo da vidimo, ni ono što je danas najznačajnije. I najopasnije. Povratak zveri. Još jedno pretvaranje kapitalizma u kapitalizam-fašizam. Pre sto godina, to je bio stari fašizam. U poslednjih trideset godina, to je novi fašizam. Zbog toga je kapitalizam-fašizam danas naša najdublja tamna tvar, naravno i ovog puta metaforički rečeno, jer ovo je ipak čovekov kosmos. A ono gde nam „luča mikrokozma“ našeg velikog, najvećeg učitelja, danas najviše može pomoći, to je, najpre, podizanje i širenje svesti o samoj opasnosti od povratka zveri, a zatim i valjano rasvetljavanje odnosno razumevanje sličnosti i razlika između stare i nove zveri, to jest između starog i novog fašizma.

Pri tome je teško reći da li su značajnije sličnosti ili razlike. Recimo da su ove jednako značajne. Počnimo ipak od razlika. Totalno ignorisanje ili nedovoljno uvažavanje tehnoloških, ekonomskih, socijalnih, političkih, ideoloških i ostalih razlika, između starog i novog kapitalizma-fašizma, to jest između starog i novog fašizma, karakteristika je stare dogmatske levice. Koja ovakvim ignorisanjem odnosno nedovoljnim uvažavanjem, samo olakšava povratak zveri, čak i ako se protiv ove najposvećenije i najiskrenije bori. Te koja je, stara dogmatska levica, upravo zbog toga, i istorijski prevaziđena. Ili postoji još samo u obliku nesrećnih i irelevantnih ili čak kontra-produktivnih ostataka.

Totalno ignorisanje ili nedovoljno uvažavanje, najdubljih ekonomskih, političkih i ideoloških sličnosti, to jest najdubljih istorijskih, društvenih i klasnih izvora starog i novog fašizma, međutim, još je pogubnije, štetnije i opasnije. Uz deklarisane ideologije desnice i ultra-desnice, ovu vrstu potpunog ili delimičnog slepila, pod zajedničkim kodnim imenom „neoliberalne ekonomije“, još uvek proizvodi, prihvata i širi, i velik deo bivšeg, danas već lažnog levog centra, nekadašnje socijal-demokratije.

Rasvetljavanje tamne tvari kapitalizma-fašizma, danas je još značajnije, nego što je bilo pre sto godina. Pre sto godina nije bilo apsolutnog odnosno nuklearnog i drugog oružja za masovno uništavanje. Kapitalizam-fašizam, danas, apokaliptički je kapitalizam, u najužem, i, na žalost, ne-metaforičkom smislu ove reči.

 

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Lomača

Objavljeno prije

2 dana

na

28 Marta, 2026

Objavio:

Koja svijetli. Đordano Bruno, 1600.

 

 

Ne volim patetiku. Ona je obično simptom fejka. Zbog toga, i žrtvu o kojoj govorim, želim da oslobodim svake patetike. Žrtva o kojoj govorim, posebno ona najveća, mora se podneti, samo kada je neophodna. Za poslednju odbranu smisla samog postojanja.

Svaki put kada započnem razmišljanje o najvećoj žrtvi, setim se velikog odnosno najvećeg. Đordana Bruna. Kojeg je Inkvizicija, 1600., na trgu u Rimu, živog spalila, na lomači. Ali je ovom spaljivanju, prethodio i pokušaj Inkvizicije, da ovo spaljivanje izbegne. Đordano Bruno ipak nije bio bilo ko. A ni Inkviziciji, verovatno, baš i nije bilo svejedno, da svakoga dana spaljuje žive ljude, posebno one najveće.

Ostao je zapis. Bilo je to u noći uoči spaljivanja. Specijalna delegacija Inkvizicije, ponudila je Đordanu Brunu, da mu poštedi život. Pod jednim uslovom. Da se javno odrekne svoje, kako su oni rekli, jeresi. A jeres Đordana Bruna je bila, da se Zemlja okreće oko Sunca, a ne Sunce oko Zemlje, kako je tvrdila Crkva. Uzgred, ono što je tada tvrdio Đordano Bruno, zbog čega je živ spaljen na lomači, danas zna svako dete, već u osnovnoj školi.

Odgovor Đordana Bruna Inkviziciji, takođe je zabeležen. Đordano Bruno je, najpre, kao pristojan čovek, ljudima iz delegacije, zahvalio na pokušaju, da mu spasu život. Ali je, odmah nakon toga, njihov pokušaj i ponudu odbio. I kratko obrazložio. Tako što im je objasnio, da bi, javnim odricanjem od samog sebe, samog sebe spalio, i pre lomače. I završio, kosmičkim panteizmom, koji je ostao za večnost i pamćenje. Tako što je ljudima iz Inkvizicije rekao, da znaju, da će, sutra, kada ga njihova vatra bude uzimala, tom vatrom, samo pomoći njegovoj duši, da lakše i brže nađe, put do Sunca. Koja veličina i koncentracija.

To je suština. U ovom kosmosu, na neke stvari, čovek može da utiče, a na neke ne. Tako, čak i u poslednjem, sudnjem momentu, kakav je, u slučaju našeg najvećeg, bio onaj, u onoj noći, uoči lomače, čovek može da izabere. Da bude biće ili ništavilo. Kako je odlučio najveći, znamo. Ali, o tome odlučujemo i mi, mali. Svakoga dana, ili, ako ne baš svakoga dana, onda makar ponekad. A u tom odlučivanju, najviše nam mogu pomoći, upravo primeri najvećih.

Primer Đordana Bruna, meni definitivno pomaže. Svakoga dana. Posebno kada se suočim, sa onim najtežim. Sa odbranom samog smisla postojanja. Sa pitanjem, šta da radim, kada dođem do neuspeha ili poraza? Da napustim borbu, pod izgovorom, da je ta borba nemoguća ili uzaludna? Ili da ovu borbu nastavim? U oba slučaja, izbor je moj. Ali su posledice dramatične i kosmičke. Napuštanjem borbe, sam biram, da budem ništavilo, bez smisla postojanja. Tuđa volja. Prazna kutija. Život bez smisla. A da li je to to? Naravno da nije. Zbog toga, dileme nema(m). Borba se nastavlja.

Tekst koji ste upravo pročitali u ovoj kolumni, završni je deo moje nove knjige, čiji je naslov Bajka a podnaslov Na kraju puta. Knjiga je jedna vrsta hibrida fragmenata iz života, introspekcije i refleksije. Po uzoru na Zarobljeni um Česlava Miloša. Knjiga iz štampe izlazi za godinu ili dve. Nestrpljiv kao autor, međutim, odlučio sam, da ovaj njen završni deo, kao neku vrstu njene najave, objavim u ovoj kolumni.

Ali je nestrpljenje, ipak, sporedan razlog za to. Glavni razlog za objavljivanje završnog dela moje nove knjige, nešto je drugo. I teže, mnogo teže. Osećaj velikog političkog razočarenja, kojeg sam, nakon velikih očekivanja 2020., definitivno prelomio, sredinom 2023. Kada, po tom istom osećaju, kao generacija, uprkos svim uloženim naporima, borbama i žrtvama, u poslednjih tridesetsedam godina, 1989-2026., nismo uspeli da stvari pomerimo napred, ni jedan jedini milimetar. Uz nadu da ipak grešim. Ali, i uz rešenost, da borbu nastavimo, čak i ako ne grešim. Uz pomoć koju nam pruža primer najvećeg.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

1 mjesec

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

1 mjesec

na

13 Februara, 2026

Objavio:

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo