Poslednja odbrana

Naslov i podnaslov ove kolumne, biće i naslov i podnaslov mog sledećeg romana. Sledi obrazloženje. Najpre, zbog čega Mesto kojeg nema? Zbog toga što je to značenje reči i pojma utopija, iz rodonačelničke i istoimene knjige Tomasa Mora iz 1516. I zbog toga što je ova reč odnosno pojam, odnosno borba za pravednije i bolje društvo, bila i ostala, najkraći rezime mog celoživotnog građanskog i profesionalnog angažmana.

Etimologijom ove reči odnosno pojma, uvek sam u izvesnoj meri bio nezadovoljan, jedno vreme razmišljao sam čak i tome da prestanem da ih koristim, ali sam na kraju, ipak, odlučio da, uz povećanu pažnju, sa time nastavim. Zbog čega nezadovoljstvo ovom etimologijom? Pa najviše zbog njene preterane i loše ambivalencije. Mesto kojeg nema, može da se shvati i koristi, i kao negacija same mogućnosti postojanja pravednijeg i boljeg društva, kako to čine svi kapitalistički oligarsi i njihovi dvorski, od Gvozdene Lejdi do danas, što je za mene bilo i ostalo apsolutno pogrešno i neprihvatljivo, a može da se shvati i koristi i onako kako to činim i ja, kao konstatovanje da pravednog i dobrog društva, naravno, još uvek nema, ali da ga može i mora biti. Dodatno opterećenje donela je i ona ekstremna zloupotreba komunističke utopije iz druge polovine dvadesetog veka, od strane lažnih socijalističkih, a zapravo državno-kapitalističkih odnosno etatističkih sistema. Zbog toga i ona povećana pažnja s početka ovog paragrafa.

A zatim, zbog čega Poslednja odbrana? Poslednja u dva različita ali povezana smisla. Prvi je lični i generacijski. Autor ove kolumne je šezdeset sedam plus, i, sa ovim prtljagom, deo je smene generacija, koja se u našoj maloj i jedinoj upravo odvija. O tome je bilo reči na ovom istom mestu, u ovoj kolumni, u Monitoru od 24. februara 2023, pod naslovom „Veliki prelom: Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije“. Ko je pročitao, zna da je moj nalaz odnosno predviđanje dosta zabrinjavajuće, naime da je, po mom mišljenju, verovatnoća novih trideset godina mafiokratije, veća, čak i do sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće. Pa je zbog svega ovoga, a pogotovo zbog mog relativno poznog doba, i moj poziv, u tom, i u ovom tekstu, da se nastavi borba za pravednije i bolje društvo, jedan od poslednjih, ako ne baš i poslednji takav poziv.

Drugi smisao onoga Poslednja odbrana, međutim, nije samo lokalan i generacijski, nego je, po prvi put od kada je čoveka i sveta, i globalan i istorijski, i, kao takav, značajno menja sam karakter borbe za pravednije i bolje društvo. Od sredine dvadesetog veka, kada je po prvi put proizvedeno i upotrebljeno nuklearno oružje, to više nije samo borba za pravednije i bolje društvo, nego i borba za sam opstanak čoveka i života. Svet će biti ili pravedniji i bolji, ili ga neće biti. Ovo više nije samo slikovita literarna formulacija, kamo sreće da jeste, nego najsurovija realnost.

I u ovoj stvari je u pravu veliki, najveći živi, Noam Čomski, kada je, pre nekoliko godina, zaključio kako je, u uslovima apokaliptičkog, poznog i ultramonopolističkog kapitalizma ili kvazifeudalizma, pre čudo što do nuklearno-ekološke apokalipse, već nije došlo, nego što je čudo samo problematizovanje apokalipse. Kao što je u pravu i onaj lucidni filozof koji je, istim povodom, primetio da su ljudi, eto, nekako i došli do teme kraja sveta, ali da se istovremeno nisu čak ni približili, a kamoli ozbiljno, i u većem broju, došli do teme kraja kapitalizma. Koji je najdublji istorijsko-sistemski uzrok i izvor mogućeg kraja sveta. Poslednja odbrana je ono najmanje što nam zbog toga ostaje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Da je njegova mafiokratija glavni problem Crne Gore

Samo u poslednjih nekoliko meseci, najmanje tri krupne neustavnosti, odlaganje lokalnih izbora u četrnaest opština, gerimendering Zete, i odbijanje šefa države da izbornoj parlamentarnoj većini i Miodragu Lekiću poveri mandat za sastav nove, četrdeset četvrte Vlade, prošle su u mirnoj atmosferi. A onda je, upravo ovih dana, osporavanje ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku države, kojim rečena većina samo pokušava da otkloni treću od navedenih neustavnosti, dobilo oblik prave provale buke i besa, i pretnji unutrašnjim nasiljem, „na ovaj ili onaj način“, pa i „puškama“, ako zatreba.

U ovakvoj atmosferi, pravo odlazi u drugi plan, ali neka ipak ostane zabeleženo, da se autor ove kolumne ne slaže sa sve brojnijim horom onih koji tvrde da je rečeni zakon neustavan. Zbog toga što on ne krši nijednu ustavnu normu, nego u odnosu na ove deluje samo sprovedbeno. I to od strane izborne parlamentarne većine, koja u parlamentarnom sistemu, kakav je i u Crnoj Gori, ima nesporno veću sistemsku snagu, od sistemski slabog predsednika države.

Što su u onom horu najbrojniji DPS i sateliti, ne iznenađuje. Ali se to ne može reći i za dve druge političke pojave. Najpre, to se ne može reći za neke još uvek male, ali ne i beznačajne, prve pukotine, u parlamentarnom, pa i Vladinom delu, tridesetoavgustovske većine. A zatim, to se još manje može reći za skoro potpuni konsenzus nevladinog sektora, pa i onih njegovih najkredibilnijih delova, oko toga da rečeni zakon jeste kršenje Ustava.

Ali sa zaključcima ne treba žuriti. Aktuelno slaganje, čak i najkredibilnijih delova nevladinog sektora, sa DPS-om i satelitima, oko navodne neustavnosti notornog zakona, nije nikakav znak njihovog suštinskog približavanja, nego je samo koincidencija, sa dubljim, čak mnogo dubljim razlogom. Najkraće ime tog razloga jeste takozvani međunarodni faktor. Zapad, SAD, EU, NATO. Posebno SAD i NATO. Ili, preciznije, negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i SAD/NATO-a u poslednjih trideset godina. Čija je najveća aktuelna žrtva Ukrajina, a u budućnosti, potencijalno, i Rusija, EU i čitav svet. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Da je glavni problem Crne Gore njen vrhovnik odnosno njegova mafiokratija, najbolje znaju upravo Zapad i SAD. Jer su ga kao takvog koristili kao svoj glavni politički alat za NATO i ostalo u poslednjih dvadeset godina. A pre dve godine  prvi put su mu to i javno rekli. Kada su ga vratili sa onog puta ka „šumama“. Ali je 2022. došla agresija Putinove Rusije na Ukrajinu. Koja je našem vrhovniku, kod njegovih gospodara na Zapadu, očigledno povratila privilegovani status. I ćutanje o njemu i njegovoj mafiokratiji kao našem glavnom problemu.

U tome je sva suština ovog neobičnog konsenzusa između DPS-a, nevladinog sektora i službenog Zapada, oko navodne neustavnosti Zakona o predsedniku. Radi još šireg, dubljeg i boljeg razumevanja, međutim, aktuelni spor oko četrdeset četvrte, valja posmatrati u dubinskom kontinuitetu, sa sličnim sporovima i sudbinama četrdeset druge i četrdese ttreće Vlade. A u ovoj i ovakvoj, produženoj i produbljenoj perspektivi, jasno se vidi. Geopolitika Zapada, SAD-a i NATO-a, u onoj njenoj negativnoj hemiji i koprodukciji sa Putinovom Rusijom, glavni je skriveni problem ove tri vlade. Pa i kada to uključuje najgrublje gaženje po jednakopravnosti građana oko trećine takozvanog prosrpskog biračkog tela. Koje, gabrijeleskobarovski rečeno, ne može biti njihov partner. A ovo gaženje mnogo je teži oblik kršenja Ustava nego što bi to bio i onaj zakon, čak i kada bi stvarno bio neustavan. Ali se o ovom gaženju zaglušujuće ćuti. Čak i u, inače, za ljudska prava, veoma osetljivom nevladinom sektoru.

Milan POPOVIĆ

Komentari

U Bermudskom trouglu imperije SAD, mafiokratije DPS, i jezička URA

Samo u nekoliko meseci ove godine, Vrhovnik naše male i jedine izveo je dva a ne samo jedan državni udar, prvi krajem aprila, kada je (sa)učestvovao u formiranju takozvane manjinske a zapravo daljinske vlade i njene neizborne odnosno protivustavne parlamentarne većine, i drugi, ovih dana, krajem septembra, kada, evo, već intenzivno (sa)učestvuje u još jednom gaženju ustava, blokiranju izbora nove vlade i povratka njene izborne odnosno ustavne parlamentarne većine. Na taj način, pretnja haosa i nasilja u našoj maloj i jedinoj, dnevno, eksponencijalno i opasno se uvećava. A broj otvorenih i spornih ustavnopravnih i političkih pitanja, dnevno umnožava. I traži urgentno rešavanje.

Uprkos tome, ova kolumna se ovim pitanjima neće baviti, nego će ih ostaviti za neku sledeću priliku. I to zbog toga što u našoj maloj i jedinoj o ovim pitanjima postoji kolika tolika javna svest i debata. A istovremeno, zapravo već pune dve godine, postoji, razvija se i metastazira, jedna stvar koja je najdublji izvor svih ovih problema i pitanja, a koja je do današnjeg dana ostala potpuno, ili skoro potpuno nepremećena. Toj stvari posvećena je današnja kolumna.

Stvar je stavljena u sam naslov i podnaslom ovog teksta. Kratko, jasno i precizno. Da tome skoro ništa ne bi moralo da se doda. Pa ipak, zbog one male, veoma male primećenosti, evo i kratkog podsećanja i preciziranja. Ono što je krajem 2020. izgledalo kao čudo neviđeno, danas je već dva puta viđeno. Tri negativna subjekta iz podnaslova ovog teksta, već dve godine, Crnu Goru drže u stanju ne samo protivustavnog, nego i krajnje neprihvatljivog, anahronog i anticivilizacijskog stanja aparthejda. U kojem oko trećina biračkog tela Crne Gore, koja se uobičajeno kvalifikuje kao prosrpska, nema čak ni elementarno, ustavno i demokratsko, jednako pravo glasa, samo zbog toga što je prvi, jedini vanjski od tri zamračena aparthejdska subjekta iz podnaslova ovog teksta, bez uvijanja naredio, a druga dva, domaća subjekta su nemo i koristoljubivo prihvatili, da partije za koje je taj deo biračkog tela na poslednjim izborima glasao, ne mogu biti njihovi „partneri“.

O stepenu aktuelne nemoći, razorenosti i oslabljenosti crnogorskog društva, najbolje svedoči činjenica da se na prste jedne ruke mogu nabrojati oni koji su u našoj maloj i jedinoj, ali i u regionu i šire, uopšte primetili, a onda i kritikovali ovaj naš mali i nesrećni dvogodišnji aparthejd. Miodrag Lekić i Ratka Jovanović Vukotić. I Žarko Puhovski. I autor ove kolumne. Koji, kao Crnogorac i indipendist od 1991, smatra da ima razlog više, a ne manje, da protiv ove velike nepravde, koja pogađa oko trećinu njegovih takozvanih prosrpskih sugrađana, podigne glas protesta. Jer zna da ovo nije samo teška nepravda za one koje u ovom momentu pogađa, nego, ukoliko potraje, potencijalno, i opasno bure baruta za našu celu malu i jedinu.

Ali smo srećom još uvek svi na vreme. Aparthejd o kojem je u ovom tekstu reč, još uvek je prilično mlad, nestabilan i divalj. Otrovni plod sive zone i konjunkture. Međunarodne geopolitike i realpolitike. I domaće kratkovidosti i omraze. Ovaj tekst ima za svrhu upravo širenje svesti o svemu ovome. I što skorije demontiranje i odbacivanje ovog nesrećnog bastarda kakvog ne pamti novija istorija Crne Gore. Uz uveravanje međunarodnih, zapadnih i NATO partnera, da demokratske snage u Crnoj Gori, njihova izborna većina i četrdeset četvrta vlada Miodraga Lekića, imaju dovoljno snage, znanja i volje da svoje međunarodne, pa i evroatlantske i NATO obaveze ispunjavaju bez pribegavanja bilo kakvom malom, prljavom aparthejdu, kakav je ovaj koji ovih dana puni dve godine. Te koji, kao takav, na nešto duži rok, nije dobar ni za pomenute i druge važne međunarodne adrese.

Milan POPOVIĆ

Komentari