Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Vodi ljubav 1:0

Objavljeno prije

na

Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu

 

Stižu praznici. To su oni posebni dani koje neko planira kako će proslaviti, a neko kako će preživeti. Preživeti tako da niko ne vidi. Sklopim oči i obojim dan. Treba biti na oprezu, ošamariti sebe iste sekunde kad se ponadaš. Imam tako u životu celu jednu hrpicu stvari koje samo čekaju da krenu po zlu. Da bar mogu da ih prespavam. Dobra stvar kod spavanja je da život i dalje nastavlja nesmetano da ide u pogrešnom pravcu, samo što to ne vidiš.

Juče mi deca donesoše pozivnicu za rođendan. Neko iz razreda slavi. Naravno, danas se rođendani slave isključivo u rođendaonicama, sa četrdesetak drugara. Odakle detetu toliko drugara i zašto se detetov rođendan ne slavi u krugu porodice i prijatelja? Dete se odmalena uči onoj paroli “Go big or go home“. Svet je otišao dođavola kad su ljudi prestali da preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Narađali se nakaradni izraštaji bez ponosa, identiteta i morala. Čoveka od reči je teže naći od para na ulici. Jeste li vi svesni da će nas sve strpati u isti koš, jednoga dana, kada hroničari budu pisali o ovom vremenu kiča, ponora i vašara? Samo je jedno istina, uvek si jači i gluplji nego što misliš.

Središ, opereš, obrišeš, oribaš, skuvaš kafu, sedneš i gledaš kako prašina pada na sve.

Najgore je kada ti se sve skupi, pa te stegne u grudima, a ti samo ćutiš i čekaš. Čekaš da prođe. Ne žalim ni za čim, sem za trenucima kad sam bila srećna, a da toga nisam bila svesna. Onaj facijalis od zvaničnosti, nit’ je osmeh nit’ ozbiljnost, u stvari je pokušavanje nemanja izraza lica… i nekima uspe i tako im i ostane. Nikada me nije bilo strah borbe, ni tišine, ni neizvesnosti. Plaše me samo iskušenja, ona koja mi tako stoje na putu, koja ne mogu zaobići i da hoću, a najviše ona koja idu u korak sa mnom, koja ne umem ni da prepoznam. Nikada ne bih mogla da budem car, jer car ne ide peške osim tamo.

U komšiluku imamo jedno mnogo ružno  mače i kad god joj komšinica kaže: „Vidi kako si ružna“, ja uzmem mače nežno, zatvorim joj uši rukama i kažem: „Nisi, ne slušaj je, ti si jedna lepa devojka“. Radujte se zbog drugih jer ako se desilo njima, moguće je. Možda ovo zvuči društveno neodgovorno, ali uhvatio me neki optimizam. Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu.

Znaš da ti je neko važan onda kad imaš detinjastu potrebu da popraviš sve što ga čini nesrećnim. Kad vam se putevi ukrste, a osećate kao da je randevu. Znate ono kad vas nečiji pogled, u zemlju ukopa, a ne možete u sebi prestati da rastete. E, tako je nastao kosmos. To će i nas spasiti. Učinilo mi se. Nisam dovoljno visoka da mogu da mu poljubim dušu.

Sve mi je to od onomad kad me mama kao malu pitala „A gde je pametna glava“,  a otac joj, nedovoljno tiho, šapnuo: „Pusti Biserka, ne vredi“.

P.S. Skupila sam hrabrost, sad mogu da odustanem.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Samica od želja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke

 

Nikad me nije bilo strah prelomnih trenutaka, onih koji mogu da promene život. Uvek sam se plašila sebe, da ću poverovati da je lakše predati se, a još gore navići se. Često jače zaboli pogled na posledice nego činjenica da smo robovali. Vremenom zaboravimo kakav je osećaj biti bez slobode, ali nikada na obzire koji su nas vezivali, sputavali i zauvek promenili. Slobodna sam. To mi zvuči kao parking mesto.

Potpuna rekonstrukcija ličnosti u susretu sa jakim emocijama. A dosadna sam rekonstruisana. Ali sve je nevažno ako umeš da zevneš i da se protegneš tako da nebo uzmakne, jer se uplaši da ćeš ga pocepati prstima… Kad kreneš goloruk na sudbinu, zasuci rukave. Život uvek kasni ako si spreman da čekaš. Prođe vek u pripremi trenutka. Putujem mislima ka sunčanim, u rosi jutra okupanim vinogradima, gde ruka vredno svaku travku oko stabla ubere, gde vreme meriš po toploti zvezde, a hlad je druga kuća. Prijala bi ova kiša negde na planini, dok pravi sklad i ritam sa krošnjama. Pune se pluća kad četinari zamirišu dok magle u kotlinama polako postaju oblak što nestaje… Na pogrešnom sam mestu, inače bih bila srećna. Srećan je pridev izveden od imenice sreća. Sretan?  Pa od Srete, naravno.

Povodom korona virusa, Ministarstvo zdravlja je izdalo upozorenja i preporuke kojih treba da se pridržavamo. Je l’ upozorenje da imamo lavovske gene, da virus ne napada žene, da možemo da napravimo vakcinu ako bude potrebe, preporuke da idemo u šoping u Milano ili na nešto drugo misle? Socijalna anksioznost konačno ima koristi, ne ljubim se i ne pipam se s ljudima bez preke potrebe, preka potreba je samo saučešće ili kad me primoraju. Optimizam je važan.

U trgovinama predapokaliptično. Ljudi grabe toalet papir, brašno i konzerve, ja razmišljam koliku zalihu duvana da napravim. Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke! Mene bi bilo sramota da uzmem i pakujem sve sa polica u svoju korpu ma kakav armagedon da mi preti. Ničija guzica nije bitnija na ovom svetu, pa tako neće biti ni vaša. Svo to samoljublje i “sam sam sebi najbitniji” je mnogo dublji problem iz kojeg svakakvi problemi izviru, no, za to sad vremena nemamo pa malo više obzira jedni prema drugima, jer tim je uvek jači od pojedinca. Igrajte kao tim. Hvala bogu što nemamo ekonomiju, inače bi bilo štete.  Eno, akademik ima i sistem odbrane od virusa, ja stvarno ne razumem kako je uopšte moguće da mi još uvek nismo pretvorili olovo u zlato sa ovolikim  genijima na svakom koraku, bukvalno se saplićemo o nobelovce po ulici.

Gledanje u daljinu pomaže, samo ako, negde tamo, možeš da vidiš bliskost. Tražiti smisao života je besmisleno. On je uvek tamo gde se zatekneš. Proleće je najlepši deo godine i iščekivanje proleća najlepše jedvačekanje, ali ima proleće tu jednu malenu začkoljicu, skroz malecnu – melanholiju u sumrak. Pa ko se ne obesi i ko pretekne, sačeka novi sunčan dan.

Zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja: KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA.

P.S. U svom ovom ludilu, teši me to što je Vučić najavio da će svuda ići bez maske…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Krotka priča

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida.

 

Nimalo roditeljski, više uživam u samoći, dok nedelja, bliska poput vlastitih ruku, važnija često i od mene same, to oduvek zna i ćuti. Dan nekako prođe. Danju smo svi jaki. Ali noć… noću sećanja, strahovi i misli napadnu sa svih strana kao odlično obučeni diverzanti. A u grudima se čuju sitne detonacije kao znak da se još nismo predali. Postoje neke rane koje nikad ne zarastu. I bole kad se diraju, kad se priča o njima. Posebno peku kad se na njih spusti nežnost. Jer nežnost i uteha nekad lakše slome od grubosti i nerazumijevanja. Preko srca, pa kroz dušu, proleću kroz moju glavu svi oni voljeni koji obitavaju u mom sećanju, u ovaj krnji dan što se nedeljom zove.

Kad prvi put napomenete da ste se za nešto žrtvovali, znači da ste samo trgovali. Žrtve se podnose u tišini. Budućnost je starost, nemoć bolest. Pitajte ove koji su tamo već stigli, prepoznajte ih po naboranosti karakterističnoj za put kroz vreme. Nemoć da kontrolišemo ono do čega nam je najviše stalo… to bi mogao biti ultimativni strah. To isključenje iz igre. Za putnikom se, za srećan put, proliju čaša vode i par očiju. Najbolje dolazi na kraju. Ne misli se valjda na tačku. Zaobiđeš svet, poneseš cigarete i zavališ se u poslednjem redu sebe. Naravno da život može da bude lep, nego neće baksuz. Da sam završila filozofiju bila bih  filozof, ovako samo mlatim… ako nekog baš zanima šta, nek pita Esada. Zdravo samopouzdanje ne proishodi iz preteranog poverenja u sopstveno znanje, već iz radosne smelosti upuštanja u rizik da se pogreši. Obucite se u iskrenost i doslednost. Bićete veoma elegantni. Uvek.

Neke ljude moraš baš puno da voliš da bi mogao da podneseš njihov karakter. Za vas što mislite da je ljubav kao zaljubljenost u početku – sve leptirići šarenići, imam lošu vest. NIJE. Ima da se krampa, bato moj. Rad koji ne prestaje. Krv, suze i znoj. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren. Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida. Što bi rekao čuveni šahista Aljehin: Nikada ne potcenjuj sposobnost protivnika da odigra nešto vanredno glupo. I dok se ne trgneš, važnosti promiču poput dalekovoda kraj vagonskog prozora.

Mrtvi, a živi. Živi, a mrtvi. Noć ne vidi ove razlike. A približava se gluvi sat. I, ko me poznaje, taj zna. U taj sat, tuga me uvek dobije na kartama.

Pogledam maločas kroz prozor. Vidim, zavejalo do kolena, a rezak vetar ledi suzu na trepavici. Ceo svet zavejan. Šalim se, ne bojte se, to sam ja  samo počela otvorenog oka da sanjam. Samo je malo prohladno. Biće sutra sunca za sve nas.

P.S. One kojima je baba brisala usta i nos zapljunutim prstima, imaju prirodnu zaštitu od korona virusa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prah tolerancije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dijete, sjedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila

 

Molim vas, poslušajte ono što ne kažem. Milslima su reči ponekad tesne i onda izaberu prostranstvo tišine. Krene kažiprst, pa se zaustavi, pa se povuče i pređe preko usana, možda je dodir isuviše darežljiv, pomislila sam. Kad se spojiš sa sopstvenim uticajima osetiš lakoću u glavi, udovima, ponekom rukavcu emotivne prirode. Možda nas života košta upravo to što težimo ka tome da izgubimo dah, umesto da udahnemo. Za dug i srećan život proveden u zdravlju, miru  i ljubavi, veoma je bitno ne uznemiravati me dok pijem kafu.

Kad sam bila mala brat me je uvek špijunirao kod roditelja kad neku štetu napravim, pa kad me “nauče pameti”, kažu mi da im je šapnula ptičica…E kako sam papagaja mrzela bez potrebe, greote… Kad rešim da nekom, sve po spisku, ja prethodno tražim taj spisak na uvid. Ako ne odgovara, ništa. Kad počneš da matoriš pa ne možeš ni da se ljudski razočaraš nego se sve nešto razočarucneš. Možda je najbolje u kafani. Tu se trguje dušom, emocijom, onim nevidljivim fluidom koji lebdi oko šanka tek nakon prve od koje se streseš, druge malo mekše i treće koja ti, kao pernati jastuk umornom putniku, skine svu muku i pripremi te za četvrtu koja je kao lagan san, što vuče svaku sledeću.

U neke ljude i njihove tuge, nikad, ali baš nikad nemojte dirati. Dođem sebi, a tamo dosadno, brate. Ako me opet neko zaustavi na ulici i pita nešto, samo ću da mu šapnem: „Ti stvarno možeš da me vidiš?“ Uplaših se da sam potrošila svu maštu. Čekam da me pronađu jer ne tražim nikoga. Kad ono, u jednom malom, neprimetnom džepu, ušiven još jedan san. Na akciji je trenutno nada. Ako se dovoljno nadate, dobijete i super secka gratis. Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila.

Najvažniji je onaj susret u ogledalu, onaj sa samim sobom. Može to da se odigra i bez ogledala, ali ispred te svetlucave površine sve se jasnije vidi. Valjda što nije mrak. Jer, u mraku šume jablanovi, sećate se?

Dole zemlja. Gore kiša. Između, mi sa kesama i hlebovima, predstavnici ništavila. Jedino sivilo koje nedostaje je siva masa.

Daj mi svoje reči da se igram njima, kad već ti ne umeš. Vratiću ih kad ih okupam, očešljam, izljubim… Podignem prag tolerancije, kad on već ušao. Ko je još video da se u snove dolazi praznih ruku! Lepo sam mu rekla – ne načinji mi dušu posle toliko vremena, upašćemo u nju. Čim se otvoriš čoveku, istekne ti garancija.

P.S. Spava mi se užasno, i zamalo da priznam i postupim u skladu sa tim, kad eto ga nepročitan članak: Planinska ševa zaleđena u vremenu 46.000 godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo