Ulazi su uglavnom široki, besplatni i djeluju bezazleno. Izlaze moramo naći sami. Oni koštaju onoliko, kolika nas je naivnost i neopreznost navukla na bezizlaznost

Opet svratila korona, pa nam objašnjavaju da je to što smo do sada preživeli, tek puka sreća i splet nesrećnih okolnosti. Kažu još i da zdrav doručak treba da ima dobar odnos masti, proteina i ugljenih hidrata. Mi to zovemo burek. Posle doručka ću nagovoriti Radu da sredi sobu. Obožavam kad je pošaljem da to uradi. Posle par sati izađe sa nekoliko šarenih šnalica na šiškama, dve gumice u kosi, starim blokom za crtanje i sveskom sa starim tajnama, presvučena u neku veselu majicu od pretprošle godine. Sve je to našla ispod kreveta, stola ili zatrpano u ormanu.

A i ja sam neke svoje misli zatrpala i zaboravila u ulicama i prolazima dok sam se borila i trudila da zarobim leto koje mi je iscurilo kao pesak iz pesnice. Sad sam ih srela kako se odmaraju na polomljenim klupama i poslale su mi najšarmantiji osmeh. Istinsko stanje ravnodušnosti je znak da si izgubio svoje snove. Tu si, a nisi nigde. Kad sve dođe i legne na svoje mesto, shvatiš da ležerna, spontana i konforna komunikacija najlepše miriše. Tek kad sasvim otvoreno i iskreno, sam sa sobom, sagledaš svoju listu prioriteta, možeš da shvatiš gde će ti biti mesto na tuđoj. Tad nema iznenađenja i sve je vrlo jednostavno. I inače sam ona komšinica koja se nikada ne žali da buku, glasnu  muziku, dečiju graju, na razna bušenja i zvukove motorne testere, na plač, na kućne ljubimce, na komšije iz susedne kuće kada se skupe u dvorištu i zapevaju uz čašicu viška. Živi smo, u našoj ulici stanuje život. Klizim ka sećanju i uzimam kutak uma, za sebe. Neke sam emocije ostavila izvan vremena i prostora. Lebde tu već godinama. Nemam snage da ih pustim. Nemam želju da ih vratim. Ulazim.Ulazi su uglavnom široki, besplatni i deluju bezazleno. Izlaze moramo naći sami. Oni koštaju onoliko, kolika nas je naivnost i neopreznost navukla na bezizlaznost.

Prolazim dalje ulicom, kad jedna baka viknu drugoj uz smešak: „Požuri! Gde ti je mladost?“ Gde je vama mladost?

U sklopljenim šakama koje nastaju kada zamisliš da praviš grudvu snega. Zahvatila sam obuhvat koji me drži za sutra, za posle, za malo kasnije, za zlu ne trebalo, za ne daj bože, za tu i tamo, za eto tako. Miriše… na poraz. Osetim u grudima svu slabost ovoga sveta, stanem i prepustim se dalekim vetrovima.

Da bi vam išlo u životu morate biti čarobnjak. Dakle ni iz čega praviti nešto. Čak i kad nam je sve dato, svedoci smo da je lako izgubiti sve. Biti čarobnjak je stanje uma.

P.S. „Karlovačka berba grožđa“, poznata pod nazivom Grožđebal, ovog vikenda u Sremskim Karlovcima. Dobro došli!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

U srijedu nam predsjednik pokazuje kako se jede parizer

Štrudla sa makom, pita sa višnjama, lenja pita, bundevara, pita sa sirom, zeljanica… od poezije za ovo jutro izdvajam ponudu pekare Biser. Kada sam prvi put zamesila štrudle sa makom i orasima, prema babinom receptu, njeno umeće je odjeknulo glasnije nego ikad. Toliko glasno da je usred dana svanulo novo jutro. U taj dan smo ušli kao u hiljadu slojeva. Baba je ostala na vrhu. I budna je vidim. Nije onda čudno što mi je snovi povremeno ponude, kad mi srce vapi za njom, kao što vapim za vazduhom nakon izranjanja. Jedino je mrvicu lakše kad se zaželim mora. Stavim malo soli na jezik, zažmurim i popijem par gutljaja vode.

Pusta želja, pa to je ona želja koju napustiš i odeš i nikako drugačije.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,

i to svakog dana,

i mnogo od milošte reči:

potrebno mi je primirje

između srca i sećanja

između neba i bola

koji pred njim kleči.

Znala je Desanka Maksimović.

Desi mi se često da čitam neku knjigu i u trenutku pomislim na konkretnu osobu i kako bi dobro bilo da je pročita i koliko bi joj bila od pomoći. Ono što sam naučila je da zaustavim tog spasioca u sebi i ostavim ljude na miru.

„U sredu ću da idem da kupim parizer, povešću i Sinišu Malog i Tomu Momirovića. Uzećemo četvrt hleba, stavićemo i malo majoneza, jogurt i to će da nam bude doručak.“ (Aleksandar Vučić, 11. septembar 2023) U sredu nam predsednik pokazuje kako se jede parizer. Mi možemo sutra za ručak: špagete sa prelivom od jogurta, sitno seckanim parizerom i domaćim začinom. Užina delišes epl sok. Onda ide tuširanje tečnim sapunom za sudove i pranje kose bebi šamponom. Od sad sve samo patriotski. Danas se, recimo, ne jede i ne pije ništa crveno, kaže crkva. Još malo pa se šest dana neće jesti ništa, a sedmi će se postiti, ali ako tako bude proklamovao bog lično, ljudi će klimnuti glavom.  Pitam se još i zašto bog jednom sportisti ili ekipi pomogne, a molitve onog drugog ignoriše? Ujedno, mislim i da bi sportisti trebalo da ga ostave na miru, jer je u toku dana mnogo mečeva, pa izgubi fokus na važnijim stvarima. Kad već pomenuh sportiste koji su nas obradovali, da citiram neznanca: „Nismo tražili da budemo nebeski narod, ali stvarno ne znam ko bi bolje od nas obavljao tu funkciju.“ Što se tiče takmičenja u izležavanju, skoro 600 (i slovima – ŠEST STOTINA) sati šestoro ljudi leži.

Sreda, 13. Septembar 2023. – JEO JE!

P.S. J… te parizer da te j…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ja sam rano poludjela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje

Jutro u kome jesen polako počinje svoju borbu da smeni leto. Radni dan, da ga neko zavoli bar upola kao što volimo vikend. Sunce bi još da sija i odbija da bude zubato. Miriše kraj i početak. Mirišu borbe. Miriše pokošena trava. Miriše novi dan.

Juče sam napravila osvrt na sve ono što sam uradila i što me je zadesilo ovih godina. Shvatila sam koliko je to, za mene lično, veliko. I da sam potpuno bespotrebno i neopravdano upala u mrak i nemoć. Dakle, potrebna je samo ćerka koja rodi dete u pravom trenutku, postaneš baba. I to je to. Prigrliš strahove da ih umiriš… I vidiš izbliza, da je samo odbegla sestra mašte. I sklopite primirje. I onda, sa dva oka umesto jednog, vidiš dubinu sveta. I dalje pomalo zastrašujućeg… Ali lepog. Čovek često zaboravlja da je sebi dužan jedan lep, ispunjen, vredan življenja život… Setite se… Da živite. Zauvek nikada nije ni postojalo, a više nema ni trajanja, sad je sve instant.

Setila sam se upravo jednog fast fud kioska, blizu šest kaplara, iz osamdesetih… Hamburgera sa gomilom kačkavalja u somunu. Dobijete i nešto nalik tartar sosu uz to… Kad uzmete zalogaj, a somun mekan, pun… I odvojite spoj kačkavalja i tartar sosa, pa se razvuče u ustima, pa zahvatite koji komad mesa…. Bože! Nikad ne očvrsneš. Samo otupiš.

Umno poremećeni vek ljudi koji se boje smrti, a pred smrt, jedini put u životu, postajemo oni koji jesmo, a ne oni kakvima se prikazujemo sebi ili drugima, što je ludilo samo po sebi. Ja sam rano poludela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje.

Od vesti za danas: Takmičenje u ležanju koje se održava u čuvenom etno selu u Crnoj Gori me fascinira. Takmičari leže već 20. (slovima DVADESETI DAN), ubrzo će prešišati pet stotina sati izležavanja. Odavno oboren rekord, ne nazire se kraj. „U nesanici drugog sna je koren: Sposobnost da si drugačije budan – I novi dan, po slici prošlog stvoren, dobije senku, nije uzaludan.” I. V. Lalić

Sveto trojstvo: kafica, rakijica i cigar duvana možda ne mogu rešiti problem, ali kad ćejfneš sve po redu, kako bog zapoveda, useli ti se neki mir u dušu, pa te nešto baš i zabole za problem. Toliko sam se već nalila kafom od jutos da će se probuditi i moji preci sve do petog kolena.

P.S. Mislim da istog komarca danima jurim po stanu. Odlučila sam da ga ostavim u životu, da podelimo račune za avgust. Gora kazna mu ne treba.

Nataša ANDRIĆ

Komentari