Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Na dohvat muke

Objavljeno prije

na

Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi

 

Txt:  Trinaest stepeni, nit’ da se širiš, nit’ da se skupljaš. Ispijam kafu, dok s druge strane jastuka sad cvetaju trešnje. Samo jedan suvišan pokret između buđenja i postizanja radne temperature, i već kasniš. Nepospremljen krevet, deca proizvode previše visokih tonova, papagaj cvokoće, pas po podu razvlači nečije papuče, dok se u pozadini sa radija čuje “zar ja da ti brišem suze”… Upala sam u kadar jugoslovenskog crnog talasa. Nekad imam utisak da me život sve vreme šutira dok ležim na podu. Hladnoća je vrlo privatna stvar. Nije svejedno koja ti je zima po redu  I evo, ja sam odlično, ali kafa mi izgleda nekako ispijeno.

Onog trenutka kad pomislite da ste spremni na sve, sudbina vam natovari toliko toga kao opomenu da se ne kurč.. (pozdrav za Esada, nadam se da je dobro), pravite važni, jer ne znate šta je SVE. Mnogi se plaše da rašire ruke i zagrle. Ako su ih nekada spustili prazne, nikada neće zaboraviti.

Mrak pao još juče. Kako ću bez fotosinteze? Izdrži još malo. Strpi se još malo. Sačekaj još malo. A to još malo je, u stvari, ono od čega čovek pukne, što ga dotuče. Ne krupne stvari, već mrve. Užas prihvatam kao normu. U smeni slika koje mi promiču pred očima nema nikakve logike, od perona podmoskovskih stanica do pejzaža arganskih drvoreda u Marakešu. Pa ushićeno gvirnuh na desno oko i vedro priupitah tavanicu: „Izvini, gde smo ovo“.

Teško je boriti se sa sopstvenim demonima, uglavnom nevaljalci imaju bolje argumente. Borila sam se sa sobom i iz svake pobede izlazila poražena. Sad sve svoje revolucije mogu da smestim u nešto duvana, uzdah i pesmu koju neću umeti da napišem. Infiltriram se u civilizaciju, dok divljinu u sebi pretvaram u stav. Kad sediš sam u mrklom mraku telo ti se rastura u paramparčad i nanovo sklapa. Samo što to ne možeš da vidiš jer je mrak. Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi. Jednom sam sedela na trešnji dva dana i deda  je obilazio, pretio štapom i govorio da sam najveća tupoglavica u porodici. Sišla sam sa drveta, ali sad tek vidim da nije trebalo. Zavede me b(r)uka koju dižem oko sebe, pa pomislim da sam strašno važna. Al’ nikad ne mogu da se setim i zbog čega.

Zaogrnuta mrakom, umela sam da sa jutrom dočekujem umorne istine. Kad počne da grebe, škripi, plaši, vratim prašinu na stare priče i zaključam tavan. Da bar mogu napustiti prostoriju i izviniti se sebi uz rečenicu: „Ako želiš biti sama, ja ću to razumeti“. Uzdržavam se od stvarnosti. Ponekad se pitam šta li je s ljudima kojima sam ja dala savet. Na kraju, duša je da boli, da se proda đavolu, da nam bude grešna, da se spasi, da bude u nosu, da nosimo nekoga na njoj, da se ispusti… nevidljiva i moćna u svakom smislu.

Neko vreme sam bila odsutna iz svoje suštine, a onda mi je život svratio u vene. Ne mogu da se odbranim, suviše je doticanja. Posložim slova, pa se postidim reči, zgužvam misao i sebe obrišem. Činjenice su tako dosadne, uvedimo u priču malo slepog verovanja! Sve što želim u ovom trenutku je da se pripijem uz tebe, u nekom malom stanu sa belim zidovima, i da konstatujemo kako moramo da odemo odavde da bismo preživeli. Ne znam što sam se sad setila da je moja baba imala jorgane toliko teške da, kada te pritisnu, ništa glupo ti više ne pada na pamet. Ne odustajem, samo se odričem. Ovo je epilog, žrtvovani smo još u uvodnoj priči.

P.S. Najtužnija priča u tri reči: Ćutim te… doživotno.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

S bremena na breme

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vjere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslijepljen željom srljaš, život nije briga…

 

OGLAS – Rasprodaja u toku. Prodajem, ispod svake cene, slogove, reči i stihove koji su se vratili natrag pošiljaocu. Adresa ih nije prepoznala. Postoje situacije i ljudi za koje, ne da vam nije potreban zdrav razum, nego naprotiv, poželjno je odsustvo istog. Do sudara dva porušena sveta došlo je kada su se uhvatili za ruke, a prsti im se isprepletali u očajni stisak. Dva izmorena pogleda u poslednji smiraj sunca i tlo koje se podvajalo pod nogama, opravdali su život na samom kraju. I bili su tu, zajedno, da jedno drugom oduzmu dah.

Mir se ne nalazi. Mir se pravi, sa sobom, za sebe. Ne deli se, samo se ponekad pomene, isto kao bol, isto kao očaj. Volela bih da prestane sve što je bezrazložno trajalo, da nestane kao da ga nije ni bilo, sa rečima kojima se čovek uzalud raduje i prođe s vremenom, u jutru bez sunca, bez tople iluzije da postoji neko ko veruje. Gledam kroz prozor još uvek ogolelu lipu i razmišljam na koju granu da se okačim. Sa radija javljaju da je danas prvi dan posta i setim se kako moja baba lepo kaže: „Kakvo je vreme prvog dana posta, takvo će biti do poslednjeg“. Progutala sam reč i ispljunula košpicu i izraslo je drvo koje šumi i kad nema vetra, prepuno je pčela i raznorodnog voća i znam ako se popnem tamo, nikada neću sići.

Neko je na društvenoj mreži objavio sliku papira sa arapskim slovima, nađenu u boci u Dunavu. Ispostavilo se da je to hodžin zapis i to mi je fascinantno iz gomile razloga. Kaže jedan: „Jeste hodžin zapis. Obično Ajet iz Kurana, vezan za problem. Poliješ se vodom i baciš u reku. Brza voda, brzo problem ide – spora, sporije“. Šta sam danas naučila! Rešenja problema u 21. veku, gradacijski: oslanjanje na zakon i Ustav, recept koji zahteva oko daždevnjaka i izmet poljskog miša, i na kraju – hodžin zapis kao sam vrh truda i mogućnosti. Mir se ne nalazi. Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslepljen željom srljaš, život nije briga…

A jednom mi je rekao: „Ne obraćaj pažnju na mene, i ako me neko spomene reci da sam ostao u onom neprolaznom danu, da sam sunce iz tvog oka postao, i pogledaj u dlan, kao zaceljenu ranu davnu“. Sa tugom ne možeš da se boriš, ona ne napada, ona obuzima. Ništa pažljivije ne popuni svaku poru nezadovoljstvu kao nemoć. Ništa brižnije ne neguje ljudsku izdržljivost kao moć.

Klube od meseca i restlovi od dana su taman da se napravi jedan divan san po meri. Previše jave u jednom danu rađa žudnju za snom koji će trajati duže od noći.

P.S. Tata mi se od jutros javio tri puta. I svaki put, kao da je prrrrviiii..

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nijesam u formi, u suštini sam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život je postao spaljena njiva na kojoj pabirčimo vrijeme umjesto kukuruza, gdje dan po dan guramo u korpe dok nam crni gavranovi grakću nad glavama

 

Dan nas pozvao u susret suncu. Ne smemo grliti ljude. Grlim predele i plave daljine. U proleće mi život diše za vratom i šapuće da je jači od smrti. A život ide tako brzo kao da sam u očevim kolima kao dete i putujemo na neko lepo mesto, pa nemam vremena da uživam u svakom pejsažu jer žurimo da stignemo što pre da još više uživamo. Ćutim ja, ćuti kafa. Obožavam je. Tišina je geler neizrecivog. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren.

Najteže je krenuti. Kreneš, a ne znaš gde će se tvoj put završiti. Zakoračila sam. Bojažljiva sam u početku. Hod mi postaje sve sigurniji. Sad već trčim. Da li bežim ili hrlim? Možda je to jedno te isto. Moje neprisustvo je zaraslo u đurđevak. A pošto je moje prisustvo deo mene, jer je moje, deo mene je počeo da miriše na đurđevak.

Svet je prepun zaborava i neprestanog razmišljanja. Mesec je pobegao iz treće kuće i odbija da se vrati. Suvišne reči padaju kao šišarke na vetru i njihov miris bez kojeg je disanje nemoguće. Nekad ne razumem kako ne eksplodiram od sveopšteg veltšmerca, meni se plače kad znam da ima pasa lutalica, kad su stari ljudi nemoćni, kad su deca bolesna, kad se gušimo zagađenim vazduhom, zbog zemljotresa, zbog požara, kad postoji bezgranična gramzivost i pohlepa i još hiljadu drugih stvari. I na sve to ćerka mi kaže: „Previše si ulja stavila u gulaš i salatu“, a znamo koji sam majstor u kunjinji, pa stvarno…  A ja stvarno ne stavljam nego, koliko se zalomi, e pa toliko. Al’ nisam to htela da kažem nego ovo: Baš se radujem što se polako pretvaram u moju pokojnu babu, skupljam kese, sipam vodu u deterdžent za sudove kad mi ostane pri dnu i govorim „potaman“.  Takođe ne samo u moju, nego u svaku babu, od pre neki dan kad sam glasno izgovorila uobičajenu penzionersku rečenicu: „Ama i crni hleb ti je beli samo mu dodali boju“. Život ti na jednom mestu uskrati, na drugom da. Ali zašto uvek uzme ono što si želeo, a da ono što ti je nepotrebno?

Vreme u kojem pokušavamo da ispravimo svoje greške, potpuno je drugačije i izmenjeno u odnosu na ono vreme u kojem smo te greške pravili. To je raskrsnica na kojoj je trebalo da skrenemo tada, a nismo i zato smo sada tu gde smo. Zato je većina grešaka uglavnom neispravljiva. Oduvek je tako sa mnom. Kad između dva raskoraka konačno uhvatim korak, uplaši me ritam… Pa onda opet malo posrćem. I tako, ukrug. Život je postao spaljena njiva na kojoj pabirčimo vreme umesto kukuruza, gde dan po dan guramo u korpe dok nam crni gavranovi grakću nad glavama.

P.S. Pečur izvadila iz smeća posudu od kajmaka da oliže, znači bacili su je neolizanu. A sve se nema.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo