Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Istekao mi rok kajanja

Objavljeno prije

na

Ko očima ne vjeruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili pak da se neko zagrli

 

Toliko uživam u svojoj današnjoj sporosti da me baš briga šta ću da mislim o meni. Jer i kad iskoristim dan, na kraju ne znam ko je tu, u stvari, koga. Ako nešto moram ili ću da umrem, a ništa se ne mora sem da se umre, onda znači da ne moram da ne umrem. Nekako mi je od ovog zaključka lakše.

Nijansa od kliničke smrti je gubitak reči u životu. Okolnosti su najopasnije pravdanje koje je čovek smislio. Tim više, jer daje privid da nije besmislica. Mudro ćutanje ima svoje vremensko ograničenje. Posle počinješ glupo da ćutiš. Ko očima ne veruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili da se neko zagrli. Trudim se da uhvatim momenat. A kad ga budem uhvatila, vezaću ga konopcem, baciti u podrum i mučiti što je bežao! Povremeno zavirim u sebe samo da proverim da li je i dalje tu sve što mi fali. Drmne me tako nekad misao, u sred nekog moranja: „Šta ću ja ovde, dovraga, ja volim konje?!“ I onda gotovo. Kao da ja sad ne bih odjahala u Sunce i talase dok mi vetar drži obraze i puni pluća, al’ odakle mi konj? Taman spakujem moranje u kutiju, a ovaj vetar, đubre, podigne poklopac.

Ljubav na prvi pogled je kad ti neko odmah izgleda nekako tvoj. Sve sam izbacila iz te ljubavi. Svaki detalj, ukras, dodatak. Toliko je gola da je zastrašujuće lepa. Kad meni neko priraste srcu, mora da se s tim nosi, ili da se nosi s tim! Znači, i nema nekog izbora. Dobar seks počinje mnogo pre spavaće sobe. Ne budite amateri. U slobodno vreme borim se da ne odem u šumu i jednostavno proglasim odustajanje…

A što sam, nekad davno, sanjala da mi neko priča kako u Portugalu ljudi stavljaju kolače u živu ogradu jer onda ptice dođu da jedu te kolače, to ništa? Ja sam samo pokušaj magarca. Neuspeli pokušaj, jer još uvek ne umem da se ukopam u mestu i otkažem poslušnost. Magarci su hrabriji od mene. Košmar uvek nađe svog čoveka.

Čak i za mene je ovo previše noći. Posekla sam se na ivicu razuma. Ne znam više koja je neprospavana noć. I svaka ima neku svoju priču i težinu teretnog voza koji me je pregazio. Budnost mi privezana za članak, kao zatvorska kugla. Ne mogu da zaspim, kao da ujutru idem na ekskurziju. Zašto se kaže jedva čekam, a misli se na čekam iz sve snage?  Za razliku od sebe, druge primetim kad ih nema. Kad ja nestanem, uradim to tako temeljno da nam treba – par godina za nas – da me nađemo. Volim raskošne dane, koji mi donose toliko zadovoljstva, da rasipam sitniš od sreće svuda unaokolo, kao što se rasipaju bombone i novčići deci na starinskim svadbama. I ne pitam koliko košta. Meni je lako, ja ništa nemam.

Sećam se, kao dete sam crtala ptice koje su imale oblik gornje usne. Sad pomislim da su sve ptice na nebu poljupci koji su oživeli.

Pada kiša, a da vidite tek mene! Jedva čekam da se raznedri.

P.S. Ima li neko da mi posudi vrh neke planine pa da odem i vrisnem par puta?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dobro, da volje ne može biti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i tjeskoba

 

Dan je nepristojno lep. Sve me sramota što ga načeh. Po kalendaru Prirode, kada je Dan ovako ludo lep, ne radi se. Crveno slovo. Glava mi u oblacima nestala, još se nije vratila. Kako ću sad ovako obezglavljena. A noć samo čeka da podvuče crtu danu. Kad sabereš, da znaš koliko si sebi ostao dužan. Oduvek sam bila na ratnoj nozi sa snom. Nikako nisam umela da prihvatim stanja u kojima smo živi, a nismo živi. Oduvek sam verovala da nam se sve što prespavamo neće ni dogoditi. Osim smrti. Nju ne možemo da prespavamo. Zato i ne volim stanje sna. To mi je nekako smrt na rate.

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i teskoba. Opet me obuzima taj osećaj za koji nemam adekvatan izraz. Samo znam da je težak kao kamen oko vrata, ponekad vodenični kamen i vuče na dno, ponekad brilijant. Ali uvek nekako miriše na usamljenost, na nerazumevanje. Ako bih ga predstavljala bojom, bio bi ljubičast. Kao modrica. Toliko su nam se oči navikle na mrak, da više ne primećujemo da uopšte nema svetla.

Uvek me je fasciniralo koliko stvari možeš saznati samo ako si dovoljno nezainteresovan. Srbija je toliko NAPREDNA da kod nas velike stogodišnje poplave dolaze svakih pet godina. Prvorođeni prešao igricu. Pričao sa robotom. Kakva veštačka neinteligencija! Ovo vreme vapi za JEDNOM MOTKOM, a ruke nikad mlitavije. Ipak, Srbija je zemlja izobilja. Oskudevamo samo u kapi koja je prelila čašu. Ma zašto su …. uglavnom Marjanova? I ko je taj Marjan?! Rešićemo. Izgovaranje ove reči je idealan način da na neodređeno vreme odložiš rešavanje nekog problema. Često sa predikcijom budućih događaja koji se nikada neće desiti.

Nikad ne čuh psovku poput, „'bem ti đavola“. Ipak je čovečanstvo arhetipski, kopitarski, obazrivije prema čudotvorcu no prema tvorcu. Imam tu neku tugu koja se skamenila u meni i ne da se isplakati. I džabe joj okrećem leđa, strpljivo me čeka. Kao smrt. Volela bih da mi neko drži ruke dok odustajem. Ono kad te niko ne šiša… jer ne ume.  Sudbina onih stvari koje čoveka u jednom trenutku zadive često je takva da se, nakon što mine prvobitna draž čuđenja, srozaju u red stvari koje su običnije od običnih, da bi potom iz doživljaja nepovratno iščezle. Samo da me ne napusti moć radovanja malim stvarima i uživanja u onome što imam.

Grmljavina sve bliža… Opet nevreme. Gledam u nebo i ugledam moju babu…Gleda u oblake i moli se bogu. Pomislim, ima li šta teže od gledanja u nebo, sa svešću da je dovoljno da padne grad, pa da sve što mukotrpnim radom gajiš i od čega živiš bude uništeno?

Ništa nema više strpljenja od neizbežnog.

P.S. Ne treba niko da ugasi svetlo kad krene iz Srbije. Ovde neko treba da pusti vodu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ako mi nije dan, noć mi sigurno bude

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svako sjećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš

 

Život je prestao da piše romane. Tek ponekad redak izbaci. Kratke tragedije, poneki ljubavni ujedno. Gviri zdrav razum iz mišje rupe, ne sme nosić da pomoli. Današnje vesti: Desanka i u jednom danu izlečeno cirka 3200 osoba od korone, i SNS smaranje po ulicama, i letnje zadušnice… Akcije skupljanja đubreta uz reke, to se zove ekološki svestan građanski aktivizam. Kad smo mi bili mali, zvalo se radna subota. Mnogo je, ljudi, na ovu napaćenu, trapavu subotu, mnogo je. Ko zna, možda bismo mi i bolji bili da onaj od Gore nije odlučio da na nas potroši samo jedan dan. Zbrzao nas načisto i, eto sad… Tu smo, gde smo. In adr njuz, puklo jaje od Vaskrsa. Prisećam se svoje babe koja proriče crne dane i svetski rat. Svako sećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš.

Ponekad ono što se čoveku učini dobrim ili čak izvrsnim, nije ništa drugo do osrednjost koja je imala tu sreću da se javi nakon niza lošeg. Važi i u ljubavi i u politici. Tražim novi broj da se dozovem pameti, na starom broju mi se više pamet ne javlja. Vratiš se po osećaj, ljudi tamo više nema odavno.

Najlepše i ujedno najčešće poslednje reči, nečuvene jer se izgovaraju u sebi, koje znače vrhunac sreće za kojim i inače svako večito traga: Sad bih mogao da umrem. Ako je orgazam mala smrt, kako tvrde Francuzi, smrt je golem orgazam. Malo šta je promašeno kao to požurivati. Odrasli smo ljudi i bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, nego obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Onaj ko je učio na tuđim greškama nije ni živeo. Zato se smejmo. Smeh ne rešava probleme ali situaciju čini podnošljivom. Ubeđuju te da ti je dobro i da treba da budeš zahvalan, jer uvek može biti gore. Može biti rata, možeš se razboleti, ne daj bože, glavu izgubiti… A ti zapravo toliko toga lepšeg možeš i niko ti to ne govori… Da možeš. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega. Ta paulokoeljska želja i potreba čoveka da ubeđuje sebe u moć podsvesti, svesti, večnost, snagu uma … napravila je od čoveka budalu. Kad prevaziđeš potrebu nazivanja stvari njihovim imenom, ostane ti omiljena melodija, omiljena boja, sakriveno sklonište iza trepavica… To je mikro svet, koji traje milijardu godina u tvojoj sekundi. Onda odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Filigranski precizno, oštrim perom oka, kroz vreme, oblikujem sliku želje. A želja sve veća, okatija, blistavija. I slika koja se ne rami vidokrugom.

Zagrlite svoje vreme. Ili samo zagrlite. To rade ljudi koji te vole. Zagrle te i vole te i kad nisi tako drag.

P. S. Nije krivo čudo što se ne dešava, već mi što mu ne pomažemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo