Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Uzaludnica

Objavljeno prije

na

Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo

 

Novembar. Što bi Šobić rekao: „Bio sam jednom novembar i danas je pola mene“. Novembar je namršten muškarac srednjih godina, prosede brade, u kaputu od tvida boje magle. Sedi u uglu nekog kafea i u jednoj ruci, umesto cigarete, drži odžak koji se dimi, a u drugoj olovku od vetra kojom crta kroki crtež kratkog, jesenjeg dana. A meni se smešio dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkasku loptu. Pomislila sam na tebe i baš u tom trenutku od tebe ni traga ni glasa.

Kad vam nije do ljudi sklonite se od ljudi, kad vam nije do sebe dovoljno je da pored sebe imate jednu osobu kojoj je do vas. Je l’ i vi imate nekog ko vam je sve, a ništa vam je? Koliko imamo ista razmišljanja i koliko volimo iste stvari toliko se nemamo. Čovek je bogat ako je u životu bio voljen, a ako je bio voljen na mnogo različitih načina, onda je privilegovan. Najtužnije mi je kad vidim kod nekog onaj pogled u prazno… Odluta pogled, a suze ostanu u vazduhu. Čak i kao odrasli trebalo bi da imamo pravo da nas neko nakon kupanja snažno protrlja bade mantilom i osuši kosu dok mi sedimo i pevamo. Sve ima početak i kraj. Jedino što se nikad ne završava je ono što je moglo da bude i nikad nije bilo. Nije svako kadar da voli u dobru i u zlu.

Često ti se desi da napišem stih o tebi u pesmi koja mi je život. Još malo i probudiću se u snu kao želja. Okrećem još jedan krug. Promiču lica, niske stvarnih priviđenja i prolazna čula, kolotečina dana, svetlo, i na kraju nepregledna tama. U pokrovu od tela leži vezani duh, nag. Samo prsti, bojama i slovima, na svetu ostavljaju trag. Ništa ne odjekuje tako dugo i snažno kao praznina posle izgovorenih reči. Onih za koje znate da su poslednje koje želite da izgovorite da biste nešto spasili, pre ćutanja koje dolazi, u kome svako za sebe traži spas. A ti si sve vreme bio tu, daleko od mene, u mimohodu prošlih i budućih ljubavi. Kakva je samo to preminula nada! Šamar otrežnjenja ili onaj trenutak kada te život, umesto tamo gde težiš, smesti tamo gde pripadaš. Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo, jer od zdravog se niko nije najeo. Najteže je ponovo naći smisao u svakodnevici. Misterija i melanholija iz police iz koje isplivaju fragmenti prošlosti u vidu dečje lutke bez ruku, slagalice koja nikada nije sastavljena, ključa od nepostojećih vrata i prazne kutijice sa mašnicom… Zaletiš se srcem, pa ostane fleka na zidu.

A vreme i daljina su obećavali. Dođi, rekli su, daćemo ti zaborav. Nije mi bilo lakše zbog toga. Trebalo je još dosta, dosta preći. Vatra je zamrla iza mojih leđa, a noge su mi pokleknule pod teretom. Noć me je izdajnički udarila još jače.

P.S. Ima li šta gore nego kad nekome obećaš da ćete ići na kafu i on zapamti.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Vodi ljubav 1:0

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu

 

Stižu praznici. To su oni posebni dani koje neko planira kako će proslaviti, a neko kako će preživeti. Preživeti tako da niko ne vidi. Sklopim oči i obojim dan. Treba biti na oprezu, ošamariti sebe iste sekunde kad se ponadaš. Imam tako u životu celu jednu hrpicu stvari koje samo čekaju da krenu po zlu. Da bar mogu da ih prespavam. Dobra stvar kod spavanja je da život i dalje nastavlja nesmetano da ide u pogrešnom pravcu, samo što to ne vidiš.

Juče mi deca donesoše pozivnicu za rođendan. Neko iz razreda slavi. Naravno, danas se rođendani slave isključivo u rođendaonicama, sa četrdesetak drugara. Odakle detetu toliko drugara i zašto se detetov rođendan ne slavi u krugu porodice i prijatelja? Dete se odmalena uči onoj paroli “Go big or go home“. Svet je otišao dođavola kad su ljudi prestali da preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Narađali se nakaradni izraštaji bez ponosa, identiteta i morala. Čoveka od reči je teže naći od para na ulici. Jeste li vi svesni da će nas sve strpati u isti koš, jednoga dana, kada hroničari budu pisali o ovom vremenu kiča, ponora i vašara? Samo je jedno istina, uvek si jači i gluplji nego što misliš.

Središ, opereš, obrišeš, oribaš, skuvaš kafu, sedneš i gledaš kako prašina pada na sve.

Najgore je kada ti se sve skupi, pa te stegne u grudima, a ti samo ćutiš i čekaš. Čekaš da prođe. Ne žalim ni za čim, sem za trenucima kad sam bila srećna, a da toga nisam bila svesna. Onaj facijalis od zvaničnosti, nit’ je osmeh nit’ ozbiljnost, u stvari je pokušavanje nemanja izraza lica… i nekima uspe i tako im i ostane. Nikada me nije bilo strah borbe, ni tišine, ni neizvesnosti. Plaše me samo iskušenja, ona koja mi tako stoje na putu, koja ne mogu zaobići i da hoću, a najviše ona koja idu u korak sa mnom, koja ne umem ni da prepoznam. Nikada ne bih mogla da budem car, jer car ne ide peške osim tamo.

U komšiluku imamo jedno mnogo ružno  mače i kad god joj komšinica kaže: „Vidi kako si ružna“, ja uzmem mače nežno, zatvorim joj uši rukama i kažem: „Nisi, ne slušaj je, ti si jedna lepa devojka“. Radujte se zbog drugih jer ako se desilo njima, moguće je. Možda ovo zvuči društveno neodgovorno, ali uhvatio me neki optimizam. Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu.

Znaš da ti je neko važan onda kad imaš detinjastu potrebu da popraviš sve što ga čini nesrećnim. Kad vam se putevi ukrste, a osećate kao da je randevu. Znate ono kad vas nečiji pogled, u zemlju ukopa, a ne možete u sebi prestati da rastete. E, tako je nastao kosmos. To će i nas spasiti. Učinilo mi se. Nisam dovoljno visoka da mogu da mu poljubim dušu.

Sve mi je to od onomad kad me mama kao malu pitala „A gde je pametna glava“,  a otac joj, nedovoljno tiho, šapnuo: „Pusti Biserka, ne vredi“.

P.S. Skupila sam hrabrost, sad mogu da odustanem.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dani su sve uži

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najteža stvar kod zagrljaja je kad treba da pustiš…

 

Iskradete li se, ponekad, na vrhovima prstiju, polako, pazeći da ne probudite usnule oko sebe, sklupčate se kraj prozora i zagledani u pospano nebo i tek poneko žmirkavo svetlo na susednim kućama, provedete dobar deo noći, u tišini koju narušava tek duboko disanje usnulih? Trenutak kao slon. Iz grudi ga nije mogao izneti jedan dah, već je toliko dahova ostalo u plućima da je zastalo disanje. Provrti se sve kroz glavu. Onda na miru stvaraš slike od želja i živiš u nemiru. Pala je magla, jutro ne može da svane pod pritiskom. Ipak ugrabim sreću, samo da vidim šta ću sa njom.

Ništa tako uporno ne vuče za rukav kao emocija koju prećutiš. Sve će to da dođe na svoje mesto. Grobno. Na pitanje “koji kreten je kriv za ovo”, u devedeset posto slučajeva ja sagnem glavu. Radim ceo dan kao konj, da bi ovo đubre od mozga sprečila da me maltretira, ali đubre čeka i dočeka, kad napokon klonem, on me smota i nadoknadi sve. Ponekad se gorčina mora progutati čista, nerazblažena. Koračam, a duša tetura… Tekući troškovi su nam kao da se drogiramo svi u kući. Poteze očajnika i poteze nemoćnih deli ona tanana nit, dostojanstvo.

Kad sklonim kosu s vrata i strahove s dlanova, je l’ se vidi da sam svega željna? Spokoj je reč koja postoji kada je voda mirna i odsjaj skoro jasan, i vetar možda samo čarlija, i čuje se neki srećni lavež negde u daljini, i miriše sa svih strana, ali ništa prejako, eto to mi nedostaje. Odrasteš kad shvatiš da tamo gde nisi ti, ne propuštaš ništa. Nije sve vredno spasavanja, vremena, pažnje, borbe. Ali to vidimo kasno, kad već sve damo od sebe. Naročito kad su ljudi u pitanju. Oni naši. Šta glad uradi čoveku! I obična glad za hranom. A tek emocionalna glad, glad za materijalnim stvarima i novcem, fizička strast kao glad. Koliko smo spremni da se borimo, ponizimo, i šta sve da istrpimo i uradimo da ih utolimo. Glad diže revolucije.

Kako je retko sresti osobu među telima. Sadržaj. Svet u nekome. Redak primerak, kolekcionarski. Logično je onda da je spopadaš dok vozi i ljubiš na svako crveno koje je na semforu, za ove sa sela znači znak stop ili pravilo desne strane, a za ove iz Karlovaca to znači nikako levo iz Pinkijeve. Kad volim, borim se za dah. Eto, toliko jako. Zamisli kažeš nekom: „Samo budi tu'“.   I taj neko bude. Tu. Skroz. Oduvek. Kad nešto znaš duboko u sebi, to je baš nekako daleko. Kad mu poznaješ samo rečenicu, pa probaš da ga zamisliš… A šta ako bi umeo rukama da zarobi i zdrobi kao što ume rečima? Pravda je zadovoljena – ubrzano diše. Najteža stvar kod zagrljaja je kad treba da pustiš…

Ja nisam tužna i umem svačemu da se obradujem, i umem veselo da odgovorim devojci na trafici… i plačem do kuće jer me je pitala šta mi treba. Takav ti je, brate, decembar, sediš u nekom uglu razočaran u život, ali barem su svuda okolo baloni.

P-S. Rakija oseti kad si joj potreban

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Na dohvat muke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi

 

Txt:  Trinaest stepeni, nit’ da se širiš, nit’ da se skupljaš. Ispijam kafu, dok s druge strane jastuka sad cvetaju trešnje. Samo jedan suvišan pokret između buđenja i postizanja radne temperature, i već kasniš. Nepospremljen krevet, deca proizvode previše visokih tonova, papagaj cvokoće, pas po podu razvlači nečije papuče, dok se u pozadini sa radija čuje “zar ja da ti brišem suze”… Upala sam u kadar jugoslovenskog crnog talasa. Nekad imam utisak da me život sve vreme šutira dok ležim na podu. Hladnoća je vrlo privatna stvar. Nije svejedno koja ti je zima po redu  I evo, ja sam odlično, ali kafa mi izgleda nekako ispijeno.

Onog trenutka kad pomislite da ste spremni na sve, sudbina vam natovari toliko toga kao opomenu da se ne kurč.. (pozdrav za Esada, nadam se da je dobro), pravite važni, jer ne znate šta je SVE. Mnogi se plaše da rašire ruke i zagrle. Ako su ih nekada spustili prazne, nikada neće zaboraviti.

Mrak pao još juče. Kako ću bez fotosinteze? Izdrži još malo. Strpi se još malo. Sačekaj još malo. A to još malo je, u stvari, ono od čega čovek pukne, što ga dotuče. Ne krupne stvari, već mrve. Užas prihvatam kao normu. U smeni slika koje mi promiču pred očima nema nikakve logike, od perona podmoskovskih stanica do pejzaža arganskih drvoreda u Marakešu. Pa ushićeno gvirnuh na desno oko i vedro priupitah tavanicu: „Izvini, gde smo ovo“.

Teško je boriti se sa sopstvenim demonima, uglavnom nevaljalci imaju bolje argumente. Borila sam se sa sobom i iz svake pobede izlazila poražena. Sad sve svoje revolucije mogu da smestim u nešto duvana, uzdah i pesmu koju neću umeti da napišem. Infiltriram se u civilizaciju, dok divljinu u sebi pretvaram u stav. Kad sediš sam u mrklom mraku telo ti se rastura u paramparčad i nanovo sklapa. Samo što to ne možeš da vidiš jer je mrak. Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi. Jednom sam sedela na trešnji dva dana i deda  je obilazio, pretio štapom i govorio da sam najveća tupoglavica u porodici. Sišla sam sa drveta, ali sad tek vidim da nije trebalo. Zavede me b(r)uka koju dižem oko sebe, pa pomislim da sam strašno važna. Al’ nikad ne mogu da se setim i zbog čega.

Zaogrnuta mrakom, umela sam da sa jutrom dočekujem umorne istine. Kad počne da grebe, škripi, plaši, vratim prašinu na stare priče i zaključam tavan. Da bar mogu napustiti prostoriju i izviniti se sebi uz rečenicu: „Ako želiš biti sama, ja ću to razumeti“. Uzdržavam se od stvarnosti. Ponekad se pitam šta li je s ljudima kojima sam ja dala savet. Na kraju, duša je da boli, da se proda đavolu, da nam bude grešna, da se spasi, da bude u nosu, da nosimo nekoga na njoj, da se ispusti… nevidljiva i moćna u svakom smislu.

Neko vreme sam bila odsutna iz svoje suštine, a onda mi je život svratio u vene. Ne mogu da se odbranim, suviše je doticanja. Posložim slova, pa se postidim reči, zgužvam misao i sebe obrišem. Činjenice su tako dosadne, uvedimo u priču malo slepog verovanja! Sve što želim u ovom trenutku je da se pripijem uz tebe, u nekom malom stanu sa belim zidovima, i da konstatujemo kako moramo da odemo odavde da bismo preživeli. Ne znam što sam se sad setila da je moja baba imala jorgane toliko teške da, kada te pritisnu, ništa glupo ti više ne pada na pamet. Ne odustajem, samo se odričem. Ovo je epilog, žrtvovani smo još u uvodnoj priči.

P.S. Najtužnija priča u tri reči: Ćutim te… doživotno.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo