Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne dam ja mene nikom

Objavljeno prije

na

Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje pijetla

 

Kad si predugo bez nečega, navikneš se. Ta slobodna volja, to vam je najgori zajeb ega, eto i brakovi počinju tako “da li vi svojom slobodnom voljom…“. A nekad, eto, sve što možeš da uradiš sa stvarnošću je da je gledaš očima naivnih. Ništa čovek duže i postojanije ne nosi kao tugu. Neku davnu, potisnutu na dnu duše, ispliva tiho, ničim izazvana, nepozvana, sasvim neočekivana i uporno tišti. Neki ljudi nemaju meru, drugi opet nemaju vagu! Glupo je kad se setiš nečeg divnog i zaboraviš. Ostaje samo nejasna uspomena na mogućnost obradovanja. Odvolela sam ljude za koje sam mislila da nikada neću.

Postoje te osobe koje su tvoje uvek. I kada ih nemaš pored sebe, i kada ih drugi grle, i kada im ni glas ne čuješ. Taj mali crv koji te nagriza kao tiha rđa, zabačen daleko iza podsvesti gde se hranio tištanjem i rastao, množio se, dok nije postao mnogoglava neman koja kida delove tebe, skineš joj jednu glavu – na to mesto dođe novih sedam koje još ljuće sikću, još bešnje ujedaju.

U podne, jednog jesenjeg, sunčanog dana rekla sam mu da je moj, na što je on sudbonosno odgovorio: „Da vidiš kakve sam cipele kupio!”. Imam neki strah, nadam se da je od smrti, da nije ništa iracionalno. Inteligencija kao predigra. Vrlo dobro poznajem granicu između ludila i razuma, prelazila sam je kičmom, tu čak i živim, znam koliko je prelako zaglaviti se sa suprotne strane racionalnosti, ali i dalje, u retkim trenucima, dozvolim to sebi da slučajno ne postanem sebi stranac.

Inače, zvali su me iz Dormea danas. Ja gusle nemam da vam taj razgovor prepričam. Zajebana je upornost, ima ona jednu tananu graničnu nit, kada pređeš preko nje postaješ davež. Neko ti stane na žulj… Neko na muku. Uglavnom, narod ne gleda gde staje.

Kad dođem do krajnjih granica, ja ih pređem. Za jedan tren oka, e, za toliko ti se promeni zivot.. Tom brzinom.. Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje petla. Bili su to previše poznati predeli da bih se pravila da šetam njima kao da mi je svejedno. Plašim se da dopustim sebi da budem kompletno srećna jer postoji toliko toga zbog čega mogu da budem tužna i onda se osećam kao da sam neodgovorna i da zanemarujem tugu. Često čujem ono “najteže je biti čovek”, meni teže pada ako ispadne da nisam. Taj neodoljivi miris ljudskosti. Radujte se sami sa sobom, ljudi imaju svojih problema. Mnoge stvari bi se desile da smo naglas rekli šta želimo. Komunikacija je presudna. Nikada je ne može biti previše ako rešavamo problem, ako usklađujemo odnose, ako rečima idemo ka boljem…

Mene kad bi sad pokušao neko iskreno da zagrli, ja bih rekla: „Šta ‘oćeš, ko te šalje, oš da se rvemo il’ šta, odabi i dok pričaš sa mnom gledaj me u oči!“.

P.S. Ispao mi sinoć upaljač iz džepa kad sam se vraćala kući, bio je mrkli mrak i nisam uspela nikako da ga pronađem, što bi rekao Zdravko Čolić: „Noć mi te duguje.“

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

S bremena na breme

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vjere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslijepljen željom srljaš, život nije briga…

 

OGLAS – Rasprodaja u toku. Prodajem, ispod svake cene, slogove, reči i stihove koji su se vratili natrag pošiljaocu. Adresa ih nije prepoznala. Postoje situacije i ljudi za koje, ne da vam nije potreban zdrav razum, nego naprotiv, poželjno je odsustvo istog. Do sudara dva porušena sveta došlo je kada su se uhvatili za ruke, a prsti im se isprepletali u očajni stisak. Dva izmorena pogleda u poslednji smiraj sunca i tlo koje se podvajalo pod nogama, opravdali su život na samom kraju. I bili su tu, zajedno, da jedno drugom oduzmu dah.

Mir se ne nalazi. Mir se pravi, sa sobom, za sebe. Ne deli se, samo se ponekad pomene, isto kao bol, isto kao očaj. Volela bih da prestane sve što je bezrazložno trajalo, da nestane kao da ga nije ni bilo, sa rečima kojima se čovek uzalud raduje i prođe s vremenom, u jutru bez sunca, bez tople iluzije da postoji neko ko veruje. Gledam kroz prozor još uvek ogolelu lipu i razmišljam na koju granu da se okačim. Sa radija javljaju da je danas prvi dan posta i setim se kako moja baba lepo kaže: „Kakvo je vreme prvog dana posta, takvo će biti do poslednjeg“. Progutala sam reč i ispljunula košpicu i izraslo je drvo koje šumi i kad nema vetra, prepuno je pčela i raznorodnog voća i znam ako se popnem tamo, nikada neću sići.

Neko je na društvenoj mreži objavio sliku papira sa arapskim slovima, nađenu u boci u Dunavu. Ispostavilo se da je to hodžin zapis i to mi je fascinantno iz gomile razloga. Kaže jedan: „Jeste hodžin zapis. Obično Ajet iz Kurana, vezan za problem. Poliješ se vodom i baciš u reku. Brza voda, brzo problem ide – spora, sporije“. Šta sam danas naučila! Rešenja problema u 21. veku, gradacijski: oslanjanje na zakon i Ustav, recept koji zahteva oko daždevnjaka i izmet poljskog miša, i na kraju – hodžin zapis kao sam vrh truda i mogućnosti. Mir se ne nalazi. Život jednako prolazi i onda kada zaostalim plamičkom vere tražiš trag smisla u beznađu i kad zaslepljen željom srljaš, život nije briga…

A jednom mi je rekao: „Ne obraćaj pažnju na mene, i ako me neko spomene reci da sam ostao u onom neprolaznom danu, da sam sunce iz tvog oka postao, i pogledaj u dlan, kao zaceljenu ranu davnu“. Sa tugom ne možeš da se boriš, ona ne napada, ona obuzima. Ništa pažljivije ne popuni svaku poru nezadovoljstvu kao nemoć. Ništa brižnije ne neguje ljudsku izdržljivost kao moć.

Klube od meseca i restlovi od dana su taman da se napravi jedan divan san po meri. Previše jave u jednom danu rađa žudnju za snom koji će trajati duže od noći.

P.S. Tata mi se od jutros javio tri puta. I svaki put, kao da je prrrrviiii..

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nijesam u formi, u suštini sam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život je postao spaljena njiva na kojoj pabirčimo vrijeme umjesto kukuruza, gdje dan po dan guramo u korpe dok nam crni gavranovi grakću nad glavama

 

Dan nas pozvao u susret suncu. Ne smemo grliti ljude. Grlim predele i plave daljine. U proleće mi život diše za vratom i šapuće da je jači od smrti. A život ide tako brzo kao da sam u očevim kolima kao dete i putujemo na neko lepo mesto, pa nemam vremena da uživam u svakom pejsažu jer žurimo da stignemo što pre da još više uživamo. Ćutim ja, ćuti kafa. Obožavam je. Tišina je geler neizrecivog. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren.

Najteže je krenuti. Kreneš, a ne znaš gde će se tvoj put završiti. Zakoračila sam. Bojažljiva sam u početku. Hod mi postaje sve sigurniji. Sad već trčim. Da li bežim ili hrlim? Možda je to jedno te isto. Moje neprisustvo je zaraslo u đurđevak. A pošto je moje prisustvo deo mene, jer je moje, deo mene je počeo da miriše na đurđevak.

Svet je prepun zaborava i neprestanog razmišljanja. Mesec je pobegao iz treće kuće i odbija da se vrati. Suvišne reči padaju kao šišarke na vetru i njihov miris bez kojeg je disanje nemoguće. Nekad ne razumem kako ne eksplodiram od sveopšteg veltšmerca, meni se plače kad znam da ima pasa lutalica, kad su stari ljudi nemoćni, kad su deca bolesna, kad se gušimo zagađenim vazduhom, zbog zemljotresa, zbog požara, kad postoji bezgranična gramzivost i pohlepa i još hiljadu drugih stvari. I na sve to ćerka mi kaže: „Previše si ulja stavila u gulaš i salatu“, a znamo koji sam majstor u kunjinji, pa stvarno…  A ja stvarno ne stavljam nego, koliko se zalomi, e pa toliko. Al’ nisam to htela da kažem nego ovo: Baš se radujem što se polako pretvaram u moju pokojnu babu, skupljam kese, sipam vodu u deterdžent za sudove kad mi ostane pri dnu i govorim „potaman“.  Takođe ne samo u moju, nego u svaku babu, od pre neki dan kad sam glasno izgovorila uobičajenu penzionersku rečenicu: „Ama i crni hleb ti je beli samo mu dodali boju“. Život ti na jednom mestu uskrati, na drugom da. Ali zašto uvek uzme ono što si želeo, a da ono što ti je nepotrebno?

Vreme u kojem pokušavamo da ispravimo svoje greške, potpuno je drugačije i izmenjeno u odnosu na ono vreme u kojem smo te greške pravili. To je raskrsnica na kojoj je trebalo da skrenemo tada, a nismo i zato smo sada tu gde smo. Zato je većina grešaka uglavnom neispravljiva. Oduvek je tako sa mnom. Kad između dva raskoraka konačno uhvatim korak, uplaši me ritam… Pa onda opet malo posrćem. I tako, ukrug. Život je postao spaljena njiva na kojoj pabirčimo vreme umesto kukuruza, gde dan po dan guramo u korpe dok nam crni gavranovi grakću nad glavama.

P.S. Pečur izvadila iz smeća posudu od kajmaka da oliže, znači bacili su je neolizanu. A sve se nema.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo