Kažu da se kišobran otvori kad imaš kome… ako nemaš, treba da pokisneš

Nekad je, da bi upalio TV, bilo potrebno da pritisneš samo jedno dugme. Danas je potrebno prvo da otključaš ekran, koji nisi ni zaključao, zatim da potvrdiš da želiš da gledaš TV, da isključiš sve opcije za koje nisi ni znao da postoje i taraaaaaa… spreman si za daljinski upravljač broj dva. Uspelo mi je nakon pola sata i evo, gledam umetničko klizanje.

Naravno da sam se setila detinjstva i rane mladosti kad sa babom i dedom, obavezno, gledam klizanje, koje je uvek komentarisala čuvena Milka Babović. Još pamtim kako ona izgovara dvostruki aksl i kako opisuje haljine klizačica, jer su TV prijemnici bili crno-beli. Baba je uvek navijala da Švabica padne, a Ruskinja pobedi. I evo, Ilija Malinin doneo zlato Americi. U pravu je bila baba, nema umetničkog klizanja bez Rusa.

Ne znam da li je najbolje ili najgore kad shvatiš da nema više vremena, da je pola života već prošlo, danas si tu, sutra ko zna, a i taj ostatak, koliki god da je, će proći dok trepneš, pa je svaka odluka počela da biva kao suštinska, bez kompromisa. Sve dobre savete sam podelila drugima, a sebi nisam ostavila nijedan. „Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života i onako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.“ Zlatno runo, Pekić.

Pročitajte i Melanholiju otpora, nobelovca Lasla Krasnahorkaia. Idealna mera mračnog i apokalipsavajućeg, savršena srazmera realnog i nadrealnog, može se čitati kao parabola, a može se i jednostavno uživati u gustom stilu. Topla preporuka.

Pojavilo mi se misterioznih stotinu i trideset evra na računu, uopšte me ne zanima šta sam pogrešno obračunala, prihvatiću ovaj dar od univerzuma i potrošiti odmah da slučajno ne nestanu. Rominja kišica, a ja ne nosim kišobran. Kažu da se kišobran otvori kad imaš kome… ako nemaš, treba da pokisneš. Zaista moj jedini talenat je što sam preterano optimistična i bezbrižna bez bilo kakve realne osnove. Što bi deca rekla, delulu na maks.

Danas možda nisam rešila velike stvari. Ali sam popila odličnu kafu, a večeras opet umetničko klizanje. Život je stvarno jednostavan i lep.

P.S. Ode moje od sutra, stiglo je od danas.

Nataša ANDRIĆ

Probleme sklonite u ormar, pomiješajte ih sa tuđim stvarima i proglasite to kolektivnim neriješenim neredom. Neka ga rješava onaj ko ga zatekne

Juče sam bila u opštini. Ma zbog čega da si došao, svima zakazano u devet. Unutra milion ljudi. Dok čekam, brojim pločice, kao maloumnik. Kod 348 shvatiš da više nisi stranka, nisi ni ono što si bio. Sad si keramičar. Kad te prozovu ne govoriš zašto si došao, nego šta treba da se fuguje ovde, (psovka po izboru).

Mogu da kažem da sam kao dete imala tu nesreću da vidim kako igra mečka. Danas svi imamo nesreću da vidimo kako se izlila sva bestijalnost ovoga sveta kad su se Epštajnovi fajlovi raspukli kao kokice. Gotovo da nema pripadnika američke i evropske elite koji nije pohrlio na Epštajnovo ostrvo. Svaki je uredno snimljen i fotografisan. Sjajno organizovan i obavljen đavolov posao koji je do temelja razotkrio i razorio današnji svet. Zapravo, jučerašnji svet.

Sunce se promalja. Obasjava nadu da će biti bolje. Blenem u lipu ispred prozora i čekam pupoljke, kao da mi život od toga zavisi. Čini mi se da nikada nisam ovoliko čeznula za prolećem. I stoprocentno nemam pojma zašto. Tek, volim ovo vreme što dolazi. Proleće u vazduhu, mirisi, boje, sve nekako lepše i lepršavije. Nedostaje.

O svojim nedostajanjima ćutim najbolje na svetu, tvrdim. I stajem na crtu svakome ko kaže da bolje ćuti od mene. Razvučem misli kao veš na štriku, pa ih gledam kako kaplju. Ljudi odlaze, za njima ostanu oblici i sećanje. Otisci kao u memorijskoj peni s vremenom iščeznu. I samo katkad navrne sećanje i smešak, jer tuga je tad već pronašla drugu poljanu za svoje vratolomije. „Sad te ne dam!“, zahteva jaku volju i nadasve preciznu strategiju. Osvrnem se tako pa pomislim, imam sreće!

Kad se iznerviram, glasna muzika i krpa u ruke. Čistim kuću kao da mi dolazi sanitarna. Najjednostavnija i najbezbolnija terapija. Sve ostalo bi me koštalo pet-šest godina do doživotne. Sa radija se čuje List, za mene više-manje nepoznat opus. Klavir zvoni kao zvono nad mrtvacem, a uz njega jecaju i klarinet i violine, zatim vreva… zvuk se prpopinje, uzdiže i uvija, razbistri se, svrdla se sve jače po strunama u sve opasnijim zavojima… Nekako se promoli životni savet: Probleme sklonite u ormar, pomešajte ih sa tuđim stvarima i proglasite to kolektivnim nerešenim neredom. Neka ga rešava onaj ko ga zatekne.

„Evo nas na još jednom početku. Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života. Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo“, Duško Radović.

Znači noćas opet sušim sve planove koji su mi pali u vodu.

P. S. Nisam izgubila interesovanje, samo sam ga premestila na drugo mesto.

Nataša ANDRIĆ

Pružam ruku, ali nikog nema da je prihvati da ga spasim

„… Sunce mira, ljubavi, da nam svima sineee. Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi. Počuj glas svog roda, srpskoga narodaaa.“ Jedina prednost današnjeg dana je što je poslednji utorak u januaru. Iako je delovalo da nikad neće doći.

Prigodan dan za razmisliti o rutini koju stalno ponavljamo, a ne preispitujemo je. Gotovo svi mediji su postali samo crna hronika. Tuga, jad. Političko ratište. Red žalosti, red nesreće. Treba nam nešto novo. Neka nova iluzija. Novo mesto za beg. Dođeš tako u neke godine kad ćutiš i gledaš, al’ u jednu tačku. Nisam za društvo kad sam gladna, žedna, kad mi se spava i kad sam budna. Pružam ruku, ali nikog nema da je prihvati da ga spasim. Doduše, pružila mi ruku prodavačica na pijaci kad mi je davala blitvu za koju sam dobila popust gotovo dvadeset posto. Cenkala sam se. Ona prihvatila. Šta sada sa ušteđenim parama?! Osećam se kao Jehovin svedok koga su konačno  pustili da uđe u kuću… Gorčina skače sa istine na istinu, lako, kao da preskače potočić, s kamena na kamen. Ljudi, meni samo treba da odem na pijacu i odmah se stvari pomere sa mrtve tačke.

Pamtim kako mi to nekad nije bilo važno, tiho i kroz poneku napisanu reč. Ne sećam se baš svega, ali se sećam griže savesti i stida, kao kad se prvi put zaljubiš.

Čista kuća, ko zna koja mašina centrifugira, večera u rerni, a ja okupana gledam TV i dremkam, najlepše provedeno veče, kao prava penzionerka. Kažu da u snovima ispunjavamo svoje želje i ja sam konačno sanjala ispunjenje jedne proste želje, vrlo bukvalno i bez ikakve potrebe za tumačenjima komplikovanih, zbrkanih, nejasnih motiva, kako to obično biva u snovima. Hvala mojoj glavi što je odlučila da me poštedi sebe. Lepo je kad volite iste stvari, al još lepše je da nosite istu dioptriju pa kad zaboravite svoje, uzmete njegove naočare. A i šta on ima da gleda izbliza kad niste vi pored njega. Jel tako – tako je. Kako je to ono beše rekla Nina Simone, birds flying high, a vi nemate blage veze kako se ja osećam.

Još jedan dan je na izmaku koji narod serbski potroši na lažnu deobu: Sveti Sava ili Dositej Obradović… Nema nam spasa.

P.S. Život je krajnje nerazumljiv zato što nema didaskalija.

Nataša ANDRIĆ