Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne dam ja mene nikom

Objavljeno prije

na

Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje pijetla

 

Kad si predugo bez nečega, navikneš se. Ta slobodna volja, to vam je najgori zajeb ega, eto i brakovi počinju tako “da li vi svojom slobodnom voljom…“. A nekad, eto, sve što možeš da uradiš sa stvarnošću je da je gledaš očima naivnih. Ništa čovek duže i postojanije ne nosi kao tugu. Neku davnu, potisnutu na dnu duše, ispliva tiho, ničim izazvana, nepozvana, sasvim neočekivana i uporno tišti. Neki ljudi nemaju meru, drugi opet nemaju vagu! Glupo je kad se setiš nečeg divnog i zaboraviš. Ostaje samo nejasna uspomena na mogućnost obradovanja. Odvolela sam ljude za koje sam mislila da nikada neću.

Postoje te osobe koje su tvoje uvek. I kada ih nemaš pored sebe, i kada ih drugi grle, i kada im ni glas ne čuješ. Taj mali crv koji te nagriza kao tiha rđa, zabačen daleko iza podsvesti gde se hranio tištanjem i rastao, množio se, dok nije postao mnogoglava neman koja kida delove tebe, skineš joj jednu glavu – na to mesto dođe novih sedam koje još ljuće sikću, još bešnje ujedaju.

U podne, jednog jesenjeg, sunčanog dana rekla sam mu da je moj, na što je on sudbonosno odgovorio: „Da vidiš kakve sam cipele kupio!”. Imam neki strah, nadam se da je od smrti, da nije ništa iracionalno. Inteligencija kao predigra. Vrlo dobro poznajem granicu između ludila i razuma, prelazila sam je kičmom, tu čak i živim, znam koliko je prelako zaglaviti se sa suprotne strane racionalnosti, ali i dalje, u retkim trenucima, dozvolim to sebi da slučajno ne postanem sebi stranac.

Inače, zvali su me iz Dormea danas. Ja gusle nemam da vam taj razgovor prepričam. Zajebana je upornost, ima ona jednu tananu graničnu nit, kada pređeš preko nje postaješ davež. Neko ti stane na žulj… Neko na muku. Uglavnom, narod ne gleda gde staje.

Kad dođem do krajnjih granica, ja ih pređem. Za jedan tren oka, e, za toliko ti se promeni zivot.. Tom brzinom.. Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje petla. Bili su to previše poznati predeli da bih se pravila da šetam njima kao da mi je svejedno. Plašim se da dopustim sebi da budem kompletno srećna jer postoji toliko toga zbog čega mogu da budem tužna i onda se osećam kao da sam neodgovorna i da zanemarujem tugu. Često čujem ono “najteže je biti čovek”, meni teže pada ako ispadne da nisam. Taj neodoljivi miris ljudskosti. Radujte se sami sa sobom, ljudi imaju svojih problema. Mnoge stvari bi se desile da smo naglas rekli šta želimo. Komunikacija je presudna. Nikada je ne može biti previše ako rešavamo problem, ako usklađujemo odnose, ako rečima idemo ka boljem…

Mene kad bi sad pokušao neko iskreno da zagrli, ja bih rekla: „Šta ‘oćeš, ko te šalje, oš da se rvemo il’ šta, odabi i dok pričaš sa mnom gledaj me u oči!“.

P.S. Ispao mi sinoć upaljač iz džepa kad sam se vraćala kući, bio je mrkli mrak i nisam uspela nikako da ga pronađem, što bi rekao Zdravko Čolić: „Noć mi te duguje.“

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život prođe i kad ga štediš

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uzmimo dobre riječi. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe

 

Već dve godine na bilo šta da se požalim, ljudi kažu: „Možda ulaziš u menopauzu“. Pa koliko se ulazi u nju, nije kuća slavnih da moram da zaslužim, hoću li više ući! Noć laže da donosi mir, sa njom stižu bujice najtežih misli. Neki se snovi preliju na jutro i onda ih tako vučeš ceo dan. Preslabo smo mi oklopljeni za ovoliko borbe. Meni su godine izvajale grubost i osamu. A maštala sam, priznajem.

Samoća nije udar sveta na mene. Niti treba da bude moj odgovor na svet. Samoća nije čuvstvo. Ona je ovaploćenje nutrine. Suočenje. Promišljen put. I nikada nije imala išta sa onim van mene. Hodam unatraške ne skidajući pogled sa vrtloga koji izmeštam iz sebe. Teško je prebirati po mraku. Ima nekakvih pokleka i kad ih u sebi načinimo, teško se ratosiljamo… izmirenja. Jer… Mirili bismo se sa sobom, samo da više ne moramo da se mirimo sa svetom. Sve te sitnice koje treba pamtiti – oružje protiv uroka, a svet je urokljiv. Ne zato što to svet želi da bude, već zato što ga učinimo takvim. Uhvatim sebe kako razmišljam šta sam sve u životu mogla drugačije i shvatim… da treba da prestanem da razmišljam.

Treba otići. Ako niste poneli sve, nije strašno. Nikada ne možete poneti sve. Zamislite koliko praznih, brisanih prostora bi ostalo iza svih nas koji idemo i nosimo sve. Urušili bismo svet. Svako živi kako mora, mudri odluče da baš tako hoće. Zagrli i ćuti. Jesen je.

Previše otvaranja nikome nije dobro donelo. Ako se izuzme da postoji neko ko ume da primi, prihvati i zadrži sve što prospemo iz sebe. Uzmimo dobre reči. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe.

Ja sam svoje reči izgubila u brzacima sete. Sve što prećutim, noću me budi i govori da je život samo ovaj jedan. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Uzalud od života pokušavam da napravim dugu šetnju praznim ulicama nakon kiše. Prepustiš se životu, on te umesto na more odvede duboko u noć. Najgore mesto za čekanje svetla je mrak. I noć nema veze s tim.

Kad se samo setim kako sam bila živa!

Svet je ponekad tako igra senki na zidu, razigrane dece koja uz svetlost sveće kradu minute pre sna, a katkad marvena pijaca, gde misli svoje ne čuješ od dreke pijanih trgovaca i rike uplašene stoke, a onda posle, ovo je ona farma iz Bokačovog Dekamerona gde smo se sakrili od života i nižemo priče dok opasnost ne prođe… mnogo je slika i svaka je prava, a možda i nije. Vetar lomi napolju, duva, i neka duva, kamo sreće da nas sve odnese u neki Oz u tri… ovaj lepe, Esade, u tri lepe, više.

P. S. Ko preživi, ćuti, samo se nekad budi u znoju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zagrli, pa vladaj

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko je samo bio u pravu onaj čovjek koji je uvijek ćutao

 

Od vesti iz komšiluka, vizuelnom ocenom, mogu sa sigurnošću da kažem da je ubedljivo oboren rekord u broju ljudi ispred lokalne kovid ambulante. Ovoliko ih nikada do sada nije bilo. Srećan rad ljudi i živela Srbija! 24h rada dnevno, nespavanje za bolje građana Srbije, neodlasci na godišnji odmor, jer što da se tamo okrećemo kao jaja na oko i nadljudski trud i napor, jednostavno moraju da se isplate! Sada nas više niko ne može zaustaviti! Samo napred u nove pobede! Sve češće odlazi neko poznat ili moj, ovo više nije moj umišljaj, fokusiranje na ružno, ovo se stvarno dešava. I šta god da radim, kad se smejem, kad sam raspoložena, neka beznadežnost me ne napušta, čuči u dubini duše. Kad odem na groblje, prolazeći pored tuđih imena, slika, godina rođenja i smrti, imena potomaka (ili bez njih), spomenika skromnih ili raskošnih, imam utisak kao da sam u nekom arhivu sudbine.

Onome ko usredsređeno zuri u plafon, ako je slobodna i otvorena uma, u tragovima vlage i buđi po ćoškovima, ukazaće se slika posve drugačije stvarnosti, reljef nekih udaljenih kontinenata. Sve je dobro dok jedna ruka ne utrne, kez se iskrivi u mučnu grimasu, a mlaka krv koja protiče moždanom žilom se izlije iz korita, jer tada će vaš jedinstveni glas koji ima toliko toga da poruči, morati malo da zamukne. Sloboda ima smisla ako znaš gde i kad treba stati, inače je ne zaslužuješ. Ne verujem da onaj ko ne zna šta hoće, može znati šta neće, verujem da takav prosto neće, bez da išta zna. Kad razumeš da ti je drugačije mišljenje na korist, da ti osvetljava drugi ugao gledanja, videćeš da razgovor nije takmičenje u kom moraš pobediti. Tolerancija nije puko trpljenje, već traženje blagodeti u onome u čemu je ne vidiš na prvi pogled. Dovoljno je da mi poturiš misao i onda gledaj kako marljivo zidam svetove oko nje. Koliko je samo bio u pravu onaj čovek koji je uvek ćutao.

Da se uvede red u ljutnju i da se zakonom odredi pravo i vreme kad se, ko, koliko i na koga ima da ljuti i kada najkasnije da se odljuti. Idealan rob današnjice je ljut, ogorčen, povučen, slab, zatvoren i nikome ne veruje. I sa emocijama ima ono ,,greota da se baci“. Pa tako kada se dugo ulažemo bez rezultata, mi sami produžavamo neuspeh upravo zbog greote. Od te emotivne hrane koju ne želimo da bacimo, ,,deblja“ se naša ljutnja i nezadovoljstvo. Psujem tiho i ne nosim ništa sa sobom. Što se praštanja tiče, nisam stigla da oprostim samo onima što su žurili na autobus. Čekaš da ostvariš cilj, pa ćeš biti srećan? Grešiš. Ako nisi srećan sada, nikad nećeš biti srećan. Sreća je stav prema životu, ljudima, događajima. Sreća je stanje svesti. Ko je našao smisao neka ćuti i ne plaši ostale. Sati brige trostruko traju.

Jeste li čuli da je muzej u Danskoj dao 75. 000 evra umetniku da ih zalepi na platno, u okviru njegovog projekta. On im poslao dva prazna platna pod nazivom Uzmi pare i beži. Najiskrenije sam iznenađena što nije naturalizovani Danac, sa Balkana.

Kofer mi je pun svega i ne, neću ja na put.

P.S. Čarape redovno nestaju, ali malo se govori o tome da bez obzira na to koliko gumica za kosu kupite, do kraja nedelje ćete ih izgubiti sve. SVE.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Izgubila san

Objavljeno prije

na

Objavio:

Možda je sve to suviše daleko i nedostižno, al’ ja to dlanovima hvatam kroz vazduh i primičem bliže licu da umijem svoju radoznalost

 

Teško ljudima pada ovaj početak jesenje depresije, a meni ceo život izgleda kao septembar, svoja sam na svom. Dokle? Do besmisla. Već smo tu. Nemoguće. Zašto tako mislite. Zato što još uvek ima smisla. A da niste možda vezali smisao za sebe? Ne bih rekla. Razmislite, uneli ste na taj način smisao u besmisao i zato vam se čini i dalje sve smisleno. To nema nikakvog smisla!? To je realnost. Stojim pred ogledalom i vežbam osmeh. Trebaće mi sutra.

Za raspravu je neophodno i ponešto znanja na temu, bezobrazluk nije dovoljan. Prokleta je živuljka čovek, kad mu se štogod dopadne, odmah bi da zajaše, da ukroti, da poseduje, da se poigra, pokvari, uništi, sve vreme tvrdeći da voli. Zbog toga što se ljudima opraštaju greške po principu „pusti budalu“, isplati se biti budala, pa otud invazija. Kad je hrana nejestiva ostaviš, kad je čovek nevoljiv ostaviš, ali šta kad je život neživljiv, šta? Pobegla bih ja u snove, ali sam tamo zaključala čudovišta onih dana i one trenutke izgubljene sreće, koji se iznova i iznova ponavljaju, kao na izgrebanoj gramofonskoj ploči. Oprostiš sebi što misliš da se svet ravna tvojim lenjirom – samo dobro i pravo, dušom. Ali, avaj… Ima i onih drugih. A ima i toliko vrata. Ako predugo kucaš, nisu tvoja. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Tamo u dubini, u tajnom ornitološkom muzeju mog bića, jedna preparirana sova mrgodno zuri u prazno i načelno je nezainteresovana za bilo kakve promene. Kad se zamuti nebo, oblaci dođu da sakriju sunce, ko kakva selica, sa njima stigne i letargija, ugnezdi se u grudima, pritisne srce, zaguši dušu, odomaći se skroz, izaziva me. Rastužim se, naizgled, ni zbog čega. I čudnije od svega, lepo je sve okolo kad tužna gledam.

Premalo pesama ima za ljude koji nisu zaljubljeni, ne pate, nisu euforični, jednostavno gledaju svoja posla i boli ih, da prosti Esad, negde iza smokvinog lista. Imam krajnosti za poželeti kojima još tražim mesto za opstanak. Osećam da potajno dodiruje moje najdublje misli, i to bi mogla biti definicija intimnosti. Možda je sve to suviše daleko i nedostižno, al’ ja to dlanovima hvatam kroz vazduh i primičem bliže licu da umijem svoju radoznalost. „Netko sa svojim bolom ide ko s otkritom ranom: svi neka vide. Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi i ne da mu preći u suze i riječi” – Dobriša Cesarić

Za kraj dana, pokrila sam krhku, rumenu pitu najlepšom baršunastom krpom, nežno kao što se pokriva usnulo čedo (kad ti je stalo prepreke su manje).

P.S. Cezura sedmog sloga bugarštice moj je ontološki predah.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo