Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Dođem do zaključka, pa hoću nazad

Objavljeno prije

na

Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači

 

Razgrnite zavese i pustite sunce, upoznajte se sa svetlom i budite mu drug. A sa mrakom, sa mrakom ćemo lako, mrak nam je rod najrođeniji. Šta je jutro do noć koja je ubledela. Prespavala bih sve ovo, ali sam potrebna nekom da mu budem oslonac, podrška i zagrljaj. Menja se vreme, kažu. Znate, ništa se ne menja. Ko je ustajao u šest, ustajaće i dalje. Ko nema posao, nema ga i dalje. Ko nema ljubav, nema pa nema.

Zapravo, nijedna odluka nije prava ako odlučuješ pameću, ili srcem. Prava je samo ona u kojoj odlučuje tvoja savest. Neuspeh je ne biti srećan. Nijednu glupost nisam planirala, talenat jednostavno dođe do izražaja. Čak i onda ako nam je stvarnost realno dobra, želje ostvarene, ciljevi postignuti, nagoni zadovoljeni, postoji mentalna struktura koja sve to po definiciji mora da odbaci, jer bi inače samu sebe ukinula: to je mašta. Ona ne može maštati o onome što se ima. Mora negde drugde.

Ljudi su najudaljenije destinacije, a mi verujemo da ih gledamo u oči. Naročito kad to shvatiš onda kad je prerano za kraj, a prekasno za početak. Kada vam nije samo životna faza, ni starost, a ni umor, već jednostavno potreba da budete sami, onda ste se sigurno prejeli onoga što vam je život servirao. Ništa ne zaurla toliko snažno koliko nezadovoljstvo, dugo držano pod kontrolom. Kada upornost počne da ugrožava dostojanstvo, vreme je za odustajanje.

Ako ne mogu da budu srećni sa onim što imaju, mudri ljudi odluče da budu srećni zbog onoga što nemaju. Ne držite u mirnoj luci one koji za vetrom žude. Vama će svaki povetarac lediti kosti, njima će ta hladnoća biti opravdanje zato što su poželeli toplije mesto. Sudi preoštro čovek, mereći nekim svojim aršinima, pa mu život pokaže drugu stranu, kojom sve njegove mere i aršini postanu ništavni… Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava. Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači.

Umesto frenetičnog čeprkanja po budućnosti i očajničkog uzdanja u astrologe, milija mi je Odisejeva pomirenost i zahvalnost bogovima što su uskratili ljudima da znaju kakva ih sudbina čeka. Kad god krenemo da lupimo glavom u zid, mi znamo da će nas to boleti, znamo, bre, da i vrat možemo slomiti, ali ipak udarimo. Pa onda tražimo izgovor za bol u zidu, a ne u glavi. Eto. Toliko o pameti.

Ima već neko vreme kako sanjam o tome da se povučem u neko selo i predajem đacima kojih u stvari sve više nema, a nema ni sela, a sve više nema ni mene. Dođe jesen al’ dođe tako i čoveku neka bablja minuta, pa pritegne čvor na marami pod bradom i zajauče iz sveg glasa.

Valjalo bi iskoristiti ova poslednja dva dana leta u oktobru i organizovati neki prvomajski uranak ili makar Đurđevdan.

P.S. Je l’ ima neko dinar, treba mi za kolo?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duh predaha

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide

 

Okićene jelke ispred radnji i kafića, irvasi, Deda Mrazovi, sunce i ljudi u kratkim rukavima. Zamirisalo mi je na letnja jutra kod babe. Miris zemlje, rose, sunca što se prolama kroz krošnje, jabuka petrovača i jednu kotobanju, što je čardakom zovu, koja je bila moja tvrđava za snove. Mirisala je na kukuruz, buduće dane, čežnje i detinje nade potajne. Čini mi se da još uvek svet vidim kroz letvice tog čardaka, nedosanjano plovilo negde iznad polja, negde iznad snova i nemogućeg. Ma nije zima dok baba ne unese sa žice dedine zamrznute dugačke gaće! Sve je to meni ličilo na ljubav koja se, kako je baba govorila, meri džakovima soli koju valja pojesti zajedno. A baba je jela i svoju i „njinu“ so, a oni pili vodu koju im je ona donosila i još je ispala kriva što nije dovoljno hladna! Nema mi nigde praznične euforije! Mislim da nikada nisam ušla sa manje euforije, emocija i generalno životne energije u poslednju nedelju godine. Nešto mi je sve više godina za koje na kraju kažem: „Ne ponovila se!“

Ono Servantesovo da mudar čovek čuva deo današnjice za sutra i ne stavlja sva jaja u jedno gnezdo, važi samo dok ne polomiš sve zidine kojima si omeđen tavorio u strahu od rizika i neizvesnosti. Onda jednog dana shvatiš da su jaja da se lome, jer tek tada sve dobija smisao. Potrudiš se da se Ti dešavaš svetu umesto svet tebi. To je sloboda.

Razgovor ponekad bude kao da sa nekim stojiš ispred belog zida, a on odjednom kaže: „Ma vidi ovaj narandžasti zid!“ Ti nemo gledaš jer ne znaš kako apsurdu smisleno odgovoriti, a on trijumfalno usklikne : „Ćutiš, nemaš argumente!“ Kad imam o čemu da ćutim, ja ćutim. I to kvalitetno. Imam tužni talenat da nečujno izađem iz nečijeg života kao da me u njemu nikad nije ni bilo. Ponekad morate da kažete ,,gotovo je“ i da odete na spavanje. Što bi rekli, dolazim sebi iz više pravaca, nego loš put, pa sporo ide.  I sada ne znam da li je naporniji udah ili izdah, pa biram da ne dišem.

Od čoveka koji se, kad vidi Hitnu pomoć, upita hoće li preživeti onaj unutra i stisne palčeve da preživi, postali smo ljudi koji pomisle: „Dovraga, sad ću se zaglaviti u saobraćaju!“.

Od najvažnijih vesti izdvajam, sin se nedavno probudio sa brkovima. Ne želi u školu neobrijan.

Želim vam da ljudima koji uđu u vaš život pravilno podelite uloge. Ne ide da glavnu ulogu igra osoba koju treba ubiti još na početku filma.

Budite zdravi, dobri i pametni!

P.S. Sve se izmešalo, istumbalo, iščašilo, otišlo u tri lepe. Vreme je za novi prasak. Veliki.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo