Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Pazite na misli, tako sve počinje

Objavljeno prije

na

Nikada nećete gledati istim očima mesto gdje ste srećni zaspali, i mesto gde ste stajali obamrli od straha, iako mjesto sa tim nema nikakve veze

 

Gospođa u pekari nije sigurna da l’ hoće kiflice sa sirom ili sa šunkom, da smrša ili da se ubije, pa je red ovog jutra malo veći nego inače, dobar sam čovek pa navijam za šunku, greota da se neko ubija praznog stomaka. Da radim u pekari i da mi svakog jutra dolazite ovako neodlučni, svakome bih rekla: „Šta god da uzmeš, kajaćeš se”, zatvorili bi i mene i pekaru, ali neka zadovoljstva nemaju cenu, za sve drugo tu je Mastercard.

Nekad smo se tradicionalno, za Božić, kod babe, porodično takmičili u prejedanju. Baba spremi sve ikada: sarme, prasetinu, podvarak, prebranac, rusku salatu, pihtije, štrudle, tortu, kolače… i onda sedne i gleda predstavu “Najgori potomci svih vremena” u sedam činova. Ono što mi danas jesmo, jeste naša prošlost i budućnost. Kako se odnosili prema svojim precima i potomcima, tako ćemo i sami biti poštovani.

Provetravanje života, jer je postalo zagušljivo od nagomilanih zabluda. Uzalud sam lovila sirove želje, pocepale su mrežu i raskrvarile mi ruke. Da odustanem, zaboravim ili jednostavno zaspim. Kad mi se neko ne javlja, ja tu odluku poštujem. Ne uznemiravam. Ljudi nam uvek jasno stave do znanja da li nas žele ili ne. Druga stvar je da li nam je to teško da prihvatimo. Kažu daleko od očiju daleko od srca. Ali ne ide to baš tako, zar ne? Pripadanje ne određuje razdaljina, dodir ili intezitet interakcije. Je l’ vi volite onu frazu sa ”pripadanjem muke”? Ja jok. Zvuči gotovo kao da si nagrađen. Pripala ti muka. Zlato, srebro, bronza i – muka!

Kad si vatra, možeš svašta da radiš. Možeš nekog da ugreješ, ako te iznervira, možeš da ga spališ kao brenerom, a možeš i da flambiraš jela u kuhinji. Do inspiracije je. Pa ipak u srpskom jeziku postoji priličan broj ustaljenih izraza koji metoforično upućuju da je unutrašnji svet čoveka sličan vodi: ključa iznutra, pomućeni um, razbistrilo mu se, u dubini duše, na dnu srca, uzburkane emocije, plitka pamet, misli koje teku, tonuti u san…

Koliko nam je stran koncept sreće. Za nas je sreća nešto strano, teško ili nemoguće. Nešto rezervisano za druge, ali ne i za nas. Za nas je sreća nešto što se teško zaslužuje i nešto što dolazi, možda, kratko i nakon velike muke. Mi ne verujemo da zaslužujemo da budemo srećni. Opasno je ljudima davati lažnu nadu. Opasno je ljudima oduzeti svaku nadu. Zato nemojte. Jednostavno budite tu za njih i uz njih, ako vam je zaista stalo. Provedeš pola života tragajući za nečim što mnogi smatraju da svako ima. Mesto za život koje osećaš kao svoj dom, i ljude sa kojima živiš, koji ti se raduju. Onda kada staneš, posrneš, shvatiš da si umoran i ne možeš dalje, sakupiš snagu i nastaviš. I nije svejedno da li ti snagu daje neko ili crpiš iz nečega, jer vremenom oslabe svi motivi koji mogu da te pokrenu, sem onog da si nekome bitan. Nikada nećete gledati istim očima mesto gde ste srećni zaspali, i mesto gde ste stajali obamrli od straha, iako mesto sa tim nema nikakve veze.

Neke reči se ne puštaju sa kratkog povoca. Probudiš se jednog dana i kažeš „Kakva sam budala bila“ i onda nastaviš da budeš budala. Neka prolazi vreme, to mu je posao. Samo da ne prođemo mi, dok još imamo šta da damo, da ne prođemo pre vremena, bez nekog vidnog, logičnog i objašnjivog razloga. Jer, faliće mi. Snega nema, a od blata se takvi ne prave.

P.S. Nek pada snijeg, gospode!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Vrijeme je učinilo svoje, ja još nijesam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje

 

Šta mi je iskrslo u mislima jutros, ničim prizivano… naporedni odnos, litice i strmoglavljenja. Vreme napolju savršeno za ispiti lokvu ili dve sa omiljenim krznenim prijateljem. Idem ja, ide crna mačka pored mene. Potrčala mačka, potrčala i ja. Nećeš ga majci, od ranog jutra. Ko je i za koga iznedrio ovaj podmuklo savršeni dan? Gde god da sednem, kao užareno, tera me da ustanem. Na nogama, kao bosa na vrelom pesku. Ne obraćam pažnju i to me smiruje, posle kada hoću da se prisetim, nemam čega i to me uznemiri.

Eho. Reč se vrati na mala vrata i drugim rečima govori o samotnoj drami izgovorenosti. Onda ih ja smirujem polako kao uznemirene konje. Papir mi je od misli napravio aviončić i bacio ga kroz prozor. Sada belo gledam beo papir. Ili sasvim lagano klizim između drvoreda. Sve dok na površini i dalje ostaju predrasude, utisci nikako ne mogu da se slegnu. Putovati se može lako. Još ako nemaš misli koje bi ti otežale korake, sve što ti preostaje je da hodaš. Put se pretvori u ritmično kretanje tela, u osećaj prepreke koja te drži na putu jer da ga nema, misliš – odleteo bi. Nekada danima na putu ne bude ni kućerka ni razjedene česme. Niti životinja. Da je barem živuljki. Uplašiš se od tolike tišine da bi sam, samcijat arlaukao kao vuk. Ili zviždao. Nisu svi putevi isti. Nekima se brže predaješ, lakše te pridobiju za sebe. Ravniji su, mekši. Ili ne… utabaniji. Ne mekani. Mislila bi da su predeli okolo njih živopisniji. To je pogledu lakše da se otme i da luta. Odstrane vreme. I dok se osvrneš, već si predaleko od onoga mesta koje je bilo, eno, tu, iza ramena. Noga pred nogu. Važno je držati ritam. Duboki udah pri svakom trećem koraku. Reanimacija zastale duše. Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje.

Ispričam te u priči i udahnem ti novi život, skinem patinu godina, pa zablistaš kao sveže ispoliran kamen. A mašta ko mašta, neoivičena, bez poruba. Ponešto postoji i za ljude koji pod otvorenim nebom i bogom ne nose kišobran… i bolje se vidi i sve je tada bliže, i tuga, i sunce, i kiša. I bol, i ljubav, i smrt… Postojanje se tanji i tanji, i tanji. Toliko da kroz njega može da se gleda nepostojanje. Juče je sadilo trešnje. Od kad mi ne dolaziš u san, nemam gde da te tražim.

Noć je najskuplja pred svitanje, kad trpa u džepove umorne duše i ne vraća kusur. Prodam joj se za šaku dotrajalih snova i ne pitam šta košta. Samo da zaboravim.

p.S. Ponekad dođem sebi i pomislim: „Još si mi samo ti falila“.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sva bespuća su prohodna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od jednog osmjeha može da nastane krošnja sasvim lijepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hljeb mekši od duše

 

Sedim i razmišljam o knedlama sa šljivama… Onda, u napadu multikulturalne tolerancije, pokušam da mislim o gombocama i mogu vam reći da ni izbliza nije isti osećaj. Veoma sam umorna od svega… i u isto vreme spremna na sve… Informišem se o svemu… i u isto vreme ne želim više ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem…

Esencija stvarnog čoveka, tek ponekad zablista. Kad je nespreman, nenamešten, neuvežban. Dovoljan je samo taj tren i jedan brzi pogled, da je zapišeš u svoj otkucaj. Bez namere, bez predumišljaja, bez uslova. Sutra će nam se svetovi možda sudariti i razbiti u prašinu. To nikako ne bismo hteli. Možda se ipak samo dotaknu, ili mimoiđu, gledajući se dugo u oči i ne spuštajući glavu. Ako se ipak ni ne sretnu, vrtoglavica neće odustati. To moraš da znaš. Na neke reči sam već naslonila boju glasa. To je već hronična iluzija, pusti je, ne smeta mi. Šupljikavost priča prepoznajem po tome koliko nisu zvonke, ne huče, ne odjekuju i ne poležu po meni onako kako su to činile majčine priče. Uvek upoređujem zvukove iz sećanja, sa zvukovima oko sebe i to je moja najdraža ostrašćenost. Saznanje. Bunim se i postavljam pitanja samo kada je reč o onome u šta i sama, nekako duboko u sebi, verujem, a nisam glasno priznala. U ostalo samo radoznalo zagledam. Razbrojiti, razgovoriti, razdevetiti, raskovati, raskukuljiti, rasvetliti, razbuditi, razdaniti, razotkriti, razmiliti…  Raz dva-tri puta. Ponekad tako poželim da saznam šta se to nalazi na dnu moje korpe za veš.

Kad krenem da padam, dočekaju me koplja svih zaspalih plemena u meni, postide me što sam slaba i što se i dalje tražim tamo gde me odavno nema. A kad padnem, ustanem i počnem da plačem. Jednom će se i noć dočekati na noge.

Onaj jedan šapat, što si mi zakotrljao niz kožu, noću se pretvara u lavinu i ne da mi da zaspim. Naslonim strah na hrabrost, da se izmaknem kad te najviše želim. Nemire naučiš da budu poslušni, da hodaju uz nogu. Ako namirišu slabost, rastrgaće te.. zveri su to. Predug je život, tek ću te se nanemati. Zato osmeh. Od jednog osmeha može da nastane krošnja sasvim lepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hleb mekši od duše.

Ovaj vetar će razneti i ono malo preostalih činjenica. Ne izlazite bez nekoliko kapi krivice i žaljenja, ranjivost je najbolji mamac.

Što je veći psihički umor, potrebna je uža slika za gledanje. Odoh malo da gledam u jednu tačku. Treba biti spreman kad ova slika oko nas, dobije i četvrtu dimenziju.

P.S. I jesen je. I kiša je. I lepo je. Onako, ni zbog čega.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Istina je prva trepnula

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva

 

Pročitah u danas u jednom tekstu kako je neko okajao kuću. Nošena mišlju kako se kuća okajava nađoh – okajava se cementom (okajati – prevući, vezati, učvrstiti cementom). I sada ne mogu prestati da mislim o svim mogućim okajavanjima.

Pišemo da izrazimo ono o čemu ne možemo da pričamo, da oslobodimo sve ono što je u nama sprečeno, udareno, zatvorenici nevidljivog zatvora. I nema boljeg poverenika od bele stranice kojoj, u tišini, jedan delegira svoje opsesije, fantazije i smrti. Kud ćeš privatnije i intimnije od samoobmane? Kad prođu životni zanosi i samoobmane, na nekoj kolotečini, čovek se zadesi sa viškom, koji nema snage da ponese dalje. Na tom mestu videćeš odbačenu gomilu želja, snova, ljubavi, odgovornosti, realnosti, budućnosti… Kao da niko nije hteo da baci tugu, bol, razočaranje, prošlost… Da sam izgovorila sve šta je trebalo, onda kada je trebalo, ne bih sada pisala. Moram napraviti sastanak sa svim mojim licima i naličjima, i uz otvorenu, temeljnu analizu ustanoviti kako je došlo do ovog propusta i preduzeti sve neophodne mere da se to više ne ponovi…

Ne može uvek da se sluša; mora malo i da se gleda netremice. Sablazan. Sve što izbljujem sebi u lice, samo sklizne niz staklo mog lika. U besu nižem reči beslovesnom brzinom. Reči pustahije, usudi, progonitelji, bajalica, varvarsko naricanje… u hrpu… vitla fonetska struja.

Tamo gde su nam snovi i želje, tamo nam je i duša. Jedino telo tumara nekim stranim ulicama. Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva. Ništa tako jako ne opali po glavi kao kad sam spuštaš svoje kriterijume. Nije to kompromis životu, to je vlastita kapitulacija. Odatle se izlazi samo ponižen i povređen. Od sebe i drugih. Možda ne znaš gde želiš da stigneš, ali je mnogo važnije da znaš gde ne smeš da se zadržavaš.

Razvuklo me na hiljadu strana, sad već trčim od ćoška do ćoška, od predznaka do znaka, od kamena do potokaza, jurim i za vazduhom i mislim u sebi – Kakvo će ovo veličanstveno zaustavljanje biti sa oderanim šakama i čvorugom na glavi! Raduješ li se, ludo ludasta, padu? Sama pala, samoj mi se nije ustajalo. Što bi rekla moja pokojna baba sa kojom još uvek ćaskam: „Mogu silu da podnesem“. Sve prestane da boli kad-tad, nešto kad ozdraviš, nešto kad zaboraviš, a nesto kada umreš.

Čuvam te u sebi. Za sumorne dane kad se bude živelo samo od uspomena.

Od kad mi ne dolazi u san, nemam gde da ga tražim.

P.S. U nekom drugom svetu ja opsedam svoje misli i ganjam ih kao ovčar niz obronke.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo