Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Neman pojma

Objavljeno prije

na

Kod letjenja je najvažnije da se ne sudariš sa nekim galebom novajlijom ili drugom ovčicom koja isto tako zamišljeno žvaće prazninu dok leti kroz oblake

 

U treptaju oka, doduše prilično usporenom, uništen je stari svet i rodio se novi. Osta(ri)le neke Želje. Ljubav promeni, oblikuje, vrline tad šetaju sunčanom stranom ulice. Noć kao i svaka druga, prevrćem misli, kao bibliotekar kartoteku, tražeći trenutak u hronologiji. Šta ćemo sa čekanjem, semenkama budućeg, odgovorima na moguće i zbirku nemogućeg, između redova sakrivenu, da je ne pronađu za posle? Prošetali smo iluzije, šake grejući u sopstvenim džepovima dok se ulicom širio miris pečenog kestenja. Položaj fetusa dok tonem u san je povratak detinjstvu i štit za snove. Jednom kad saznaš da su snovi na nemačkom Träume, sanjanje, bar za jednu mrvicu, više neće biti isto.

Kada zatvoriš oči i duneš u maslačak, a u tebi sve šapće: „Neka traje“. Jer od svih osobina ti si baš izabrao da ne postojiš! Pred drugima o tebi i ne razmišljam. Šta ako mi neko čuje misli, pa te ukrade? Šta znam, meni je ljubav kao neka građevina. Ako nema čvrste temelje – ruši se. Znači iz temelja i temeljno. Što bi se reklo, ciglu po ciglu, uz kvalitetan materijal. Uplaše se ljudi pažnje i snažnih emocija. Nije važno kako znam. Zalutam ponekad između želja, mogućnosti i realnog života i – ništa mi se to ne sviđa. Kad me pukne da izmišljam toplu vodu, biće to s kilo luka, pola kile pasulja, dimljenom kolenicom i jačom zaprškom.

Ljudi često govore “čista glupost“ , a glupost nikada nije čista, ona sa sobom nosi mržnju, zavist, predrasude, osvetoljubivost, zlobu, pakost i podsmeh. Prelomi se dan i promeni te. Za oko, nekoga ko te povremeno sreće, ostaneš isti. A sebi si tuđ i nov, i ne umeš da prepoznaš, čak ni u ogledalu, trunku onog što si bio do tog dana. Kod letenja je najvažnije da se ne sudariš sa nekim galebom novajlijom ili drugom ovčicom koja isto tako zamišljeno žvaće prazninu dok leti kroz oblake. Potreban mi je neki neotkriveni komad zemlje na jugu sveta i odmor od pretvaranja da postojim. Ljudi ulaze i izlaze iz mog života, samo ja tvrdoglavo o(p)stajem u njemu. Grčka mitologija će vam sve reći. Kao prvo, da su bogovi svoja prebivališta gradili na najvišim planinskim vrhovima ili u dubokom podzemlju. Svi prilazi obilovali su zamkama, lavirintima, kerberima, kiklopima, divljim morskim strujama. Samo sa jednim razlogom –  DA LJUDE DRŽE PODALJE OD SEBE.

Sa bezbedne daljine posmatram svoju decu kako se igraju. On sa štapom trči za sestrom i kako je brža od njega, on pukne magiju iz štapa “MOĆ BRZINE!” na koju nije on ubrzao, nego je ona morala da uspori…Trenutno imam energiju omanjeg nuklearnog reaktora. Neke zabrane opšteg tipa i nije nerazumno poslušati. Lične zabrane, međutim, osloniti na razum je teško sto kila i trista grama. Zabranjeno je onoliko koliko si poslušan (poslušnost nema ništa sa ušima).

Postoji uvek neki događaj u našem životu koji je odgovoran za to što smo prestali da idemo napred. Postali neko drugi. Zato, ne otresajte sa sebe prošlost. Ona je ipak, u svojim mudrim i skrivenim značenjima, jedini autentičan put(okaz) ka budućnosti. A ja, evo, puštam korenje, kao da mi je vetar kriv što se snova plašim. Potrebno je zavidno životno iskustvo da bi shvatio da si sve omašio, a još veće da shvatiš da je onako kako treba. Razočaranje uvek smestim u neko juče, jer glupo je otići na spavanje razočaran.

P.S. Tebi je pripala večnost u kojoj ne dam ni senci da na tebe padne. Čuvam te.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Samica od želja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke

 

Nikad me nije bilo strah prelomnih trenutaka, onih koji mogu da promene život. Uvek sam se plašila sebe, da ću poverovati da je lakše predati se, a još gore navići se. Često jače zaboli pogled na posledice nego činjenica da smo robovali. Vremenom zaboravimo kakav je osećaj biti bez slobode, ali nikada na obzire koji su nas vezivali, sputavali i zauvek promenili. Slobodna sam. To mi zvuči kao parking mesto.

Potpuna rekonstrukcija ličnosti u susretu sa jakim emocijama. A dosadna sam rekonstruisana. Ali sve je nevažno ako umeš da zevneš i da se protegneš tako da nebo uzmakne, jer se uplaši da ćeš ga pocepati prstima… Kad kreneš goloruk na sudbinu, zasuci rukave. Život uvek kasni ako si spreman da čekaš. Prođe vek u pripremi trenutka. Putujem mislima ka sunčanim, u rosi jutra okupanim vinogradima, gde ruka vredno svaku travku oko stabla ubere, gde vreme meriš po toploti zvezde, a hlad je druga kuća. Prijala bi ova kiša negde na planini, dok pravi sklad i ritam sa krošnjama. Pune se pluća kad četinari zamirišu dok magle u kotlinama polako postaju oblak što nestaje… Na pogrešnom sam mestu, inače bih bila srećna. Srećan je pridev izveden od imenice sreća. Sretan?  Pa od Srete, naravno.

Povodom korona virusa, Ministarstvo zdravlja je izdalo upozorenja i preporuke kojih treba da se pridržavamo. Je l’ upozorenje da imamo lavovske gene, da virus ne napada žene, da možemo da napravimo vakcinu ako bude potrebe, preporuke da idemo u šoping u Milano ili na nešto drugo misle? Socijalna anksioznost konačno ima koristi, ne ljubim se i ne pipam se s ljudima bez preke potrebe, preka potreba je samo saučešće ili kad me primoraju. Optimizam je važan.

U trgovinama predapokaliptično. Ljudi grabe toalet papir, brašno i konzerve, ja razmišljam koliku zalihu duvana da napravim. Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke! Mene bi bilo sramota da uzmem i pakujem sve sa polica u svoju korpu ma kakav armagedon da mi preti. Ničija guzica nije bitnija na ovom svetu, pa tako neće biti ni vaša. Svo to samoljublje i “sam sam sebi najbitniji” je mnogo dublji problem iz kojeg svakakvi problemi izviru, no, za to sad vremena nemamo pa malo više obzira jedni prema drugima, jer tim je uvek jači od pojedinca. Igrajte kao tim. Hvala bogu što nemamo ekonomiju, inače bi bilo štete.  Eno, akademik ima i sistem odbrane od virusa, ja stvarno ne razumem kako je uopšte moguće da mi još uvek nismo pretvorili olovo u zlato sa ovolikim  genijima na svakom koraku, bukvalno se saplićemo o nobelovce po ulici.

Gledanje u daljinu pomaže, samo ako, negde tamo, možeš da vidiš bliskost. Tražiti smisao života je besmisleno. On je uvek tamo gde se zatekneš. Proleće je najlepši deo godine i iščekivanje proleća najlepše jedvačekanje, ali ima proleće tu jednu malenu začkoljicu, skroz malecnu – melanholiju u sumrak. Pa ko se ne obesi i ko pretekne, sačeka novi sunčan dan.

Zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja: KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA.

P.S. U svom ovom ludilu, teši me to što je Vučić najavio da će svuda ići bez maske…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Krotka priča

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida.

 

Nimalo roditeljski, više uživam u samoći, dok nedelja, bliska poput vlastitih ruku, važnija često i od mene same, to oduvek zna i ćuti. Dan nekako prođe. Danju smo svi jaki. Ali noć… noću sećanja, strahovi i misli napadnu sa svih strana kao odlično obučeni diverzanti. A u grudima se čuju sitne detonacije kao znak da se još nismo predali. Postoje neke rane koje nikad ne zarastu. I bole kad se diraju, kad se priča o njima. Posebno peku kad se na njih spusti nežnost. Jer nežnost i uteha nekad lakše slome od grubosti i nerazumijevanja. Preko srca, pa kroz dušu, proleću kroz moju glavu svi oni voljeni koji obitavaju u mom sećanju, u ovaj krnji dan što se nedeljom zove.

Kad prvi put napomenete da ste se za nešto žrtvovali, znači da ste samo trgovali. Žrtve se podnose u tišini. Budućnost je starost, nemoć bolest. Pitajte ove koji su tamo već stigli, prepoznajte ih po naboranosti karakterističnoj za put kroz vreme. Nemoć da kontrolišemo ono do čega nam je najviše stalo… to bi mogao biti ultimativni strah. To isključenje iz igre. Za putnikom se, za srećan put, proliju čaša vode i par očiju. Najbolje dolazi na kraju. Ne misli se valjda na tačku. Zaobiđeš svet, poneseš cigarete i zavališ se u poslednjem redu sebe. Naravno da život može da bude lep, nego neće baksuz. Da sam završila filozofiju bila bih  filozof, ovako samo mlatim… ako nekog baš zanima šta, nek pita Esada. Zdravo samopouzdanje ne proishodi iz preteranog poverenja u sopstveno znanje, već iz radosne smelosti upuštanja u rizik da se pogreši. Obucite se u iskrenost i doslednost. Bićete veoma elegantni. Uvek.

Neke ljude moraš baš puno da voliš da bi mogao da podneseš njihov karakter. Za vas što mislite da je ljubav kao zaljubljenost u početku – sve leptirići šarenići, imam lošu vest. NIJE. Ima da se krampa, bato moj. Rad koji ne prestaje. Krv, suze i znoj. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren. Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida. Što bi rekao čuveni šahista Aljehin: Nikada ne potcenjuj sposobnost protivnika da odigra nešto vanredno glupo. I dok se ne trgneš, važnosti promiču poput dalekovoda kraj vagonskog prozora.

Mrtvi, a živi. Živi, a mrtvi. Noć ne vidi ove razlike. A približava se gluvi sat. I, ko me poznaje, taj zna. U taj sat, tuga me uvek dobije na kartama.

Pogledam maločas kroz prozor. Vidim, zavejalo do kolena, a rezak vetar ledi suzu na trepavici. Ceo svet zavejan. Šalim se, ne bojte se, to sam ja  samo počela otvorenog oka da sanjam. Samo je malo prohladno. Biće sutra sunca za sve nas.

P.S. One kojima je baba brisala usta i nos zapljunutim prstima, imaju prirodnu zaštitu od korona virusa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prah tolerancije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dijete, sjedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila

 

Molim vas, poslušajte ono što ne kažem. Milslima su reči ponekad tesne i onda izaberu prostranstvo tišine. Krene kažiprst, pa se zaustavi, pa se povuče i pređe preko usana, možda je dodir isuviše darežljiv, pomislila sam. Kad se spojiš sa sopstvenim uticajima osetiš lakoću u glavi, udovima, ponekom rukavcu emotivne prirode. Možda nas života košta upravo to što težimo ka tome da izgubimo dah, umesto da udahnemo. Za dug i srećan život proveden u zdravlju, miru  i ljubavi, veoma je bitno ne uznemiravati me dok pijem kafu.

Kad sam bila mala brat me je uvek špijunirao kod roditelja kad neku štetu napravim, pa kad me “nauče pameti”, kažu mi da im je šapnula ptičica…E kako sam papagaja mrzela bez potrebe, greote… Kad rešim da nekom, sve po spisku, ja prethodno tražim taj spisak na uvid. Ako ne odgovara, ništa. Kad počneš da matoriš pa ne možeš ni da se ljudski razočaraš nego se sve nešto razočarucneš. Možda je najbolje u kafani. Tu se trguje dušom, emocijom, onim nevidljivim fluidom koji lebdi oko šanka tek nakon prve od koje se streseš, druge malo mekše i treće koja ti, kao pernati jastuk umornom putniku, skine svu muku i pripremi te za četvrtu koja je kao lagan san, što vuče svaku sledeću.

U neke ljude i njihove tuge, nikad, ali baš nikad nemojte dirati. Dođem sebi, a tamo dosadno, brate. Ako me opet neko zaustavi na ulici i pita nešto, samo ću da mu šapnem: „Ti stvarno možeš da me vidiš?“ Uplaših se da sam potrošila svu maštu. Čekam da me pronađu jer ne tražim nikoga. Kad ono, u jednom malom, neprimetnom džepu, ušiven još jedan san. Na akciji je trenutno nada. Ako se dovoljno nadate, dobijete i super secka gratis. Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila.

Najvažniji je onaj susret u ogledalu, onaj sa samim sobom. Može to da se odigra i bez ogledala, ali ispred te svetlucave površine sve se jasnije vidi. Valjda što nije mrak. Jer, u mraku šume jablanovi, sećate se?

Dole zemlja. Gore kiša. Između, mi sa kesama i hlebovima, predstavnici ništavila. Jedino sivilo koje nedostaje je siva masa.

Daj mi svoje reči da se igram njima, kad već ti ne umeš. Vratiću ih kad ih okupam, očešljam, izljubim… Podignem prag tolerancije, kad on već ušao. Ko je još video da se u snove dolazi praznih ruku! Lepo sam mu rekla – ne načinji mi dušu posle toliko vremena, upašćemo u nju. Čim se otvoriš čoveku, istekne ti garancija.

P.S. Spava mi se užasno, i zamalo da priznam i postupim u skladu sa tim, kad eto ga nepročitan članak: Planinska ševa zaleđena u vremenu 46.000 godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo