Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Zajedničko jezgro

Objavljeno prije

na

Iako anarho-socijalist, dakle neko ko je, skupa sa svojima, najmanje jedan vek, jednako na udaru totalitarnih komunista kao i totalitarnih fašista, sve do pojave knjige Fransoa Firea, Prošlost jedne iluzije, odbijao sam da prihvatim bilo kakvo dublje izjednačavanje između dva totalitarizma. I danas, doduše, znam da između ovih ostaju značajne razlike, ali sam, inspirisan rečenom knjigom, kao i najnovijim impulsima „crnogorskog proleća”, konačno došao do njihovog zajedničkog jezgra, najsažetije rezimiranog u podnaslovu ovog teksta.

Da krenem redom. Najpre, snažna ali nemoguća utopija. U slučaju fašizma nacionalna, u slučaju komunizma socijalna. U oba slučaja snažna, jer odgovara na, opravdano ili izmanipulisano, ali svakako snažno, čak najsnažnije osećanje uskraćenosti i nepravde. U oba slučaja, međutim, ova utopija je i apsolutno, dakle uvek i svugde, ili relativno, u datom prostoru i vremenu, nemoguća.

Zatim, subjekt. Koji je idealan ali fiktivan. „Nad-Nacija” ili „Proletarijat”. „Narod” ili „Građani”. „Radnici” ili „Studenti”. Pri čemu je fiktivnost u grešci koja je u logici poznata pod imenom pars pro toto. U jednoj vrsti preterane ili hipergeneralizacije. Kada se, da ovo ilustrujem primerom iz našeg „proleća”, pod „građanima”, po pravilu, podrazumevaju samo oni koji su slobodni, ne i oni zarobljeni, samo oni koji su bili i na velikom protestu 20. aprila 2013, ne i oni koji su, zapravo, najmasovniji, mada nevidljiv, korumpirani ili reketirani učesnik Afere snimak, na primer.

Najzad, tu je i izazvano ali beskonačno nasilje. Koje je dvostruka reakcija, najpre na stvarne ili izmanipulisane nepravde sistema, a zatim i na nemoguće zahteve utopije. Te koje, kao takvo, postaje samoopravdavajuće. Beskonačno. Novi sistem. To nam je poznato. Koncentracioni logor je samo najstrašniji simbol.

A sistem je, naravno, sistem ili zver real-kapitalizam. Čiji je kurjak, vukodlak, vampir – slep, nezasit, smrtonosan. „Beskonačna akumulacija kapitala” u svojoj poznoj, najrazornijoj fazi. Najdublji izvor dva totalitarizma. I to, makar danas, u vreme otvorene i produžene krize može da vidi svako kome sistem nije sasvim (od)uzeo (raz)um. U svetu, u eurozoni, u Crnoj Gori. Mehanizam je tako očigledan. Proizvodnja masovne bede, očaja i očajnika. Realnih a ne fiktivnih subjekata. „Suvišnih ljudi” (Hana Arent), „lumpenproletera” (Karl Marks), „mladih” i ostalih sa viškom volje a manjkom (samo)svesti.

A Crna Gora? Sa svojom dugom, predugom „zimom” 1991-2011? I svojim kratkim ali obećavajućim „prolećem” 2011-2013? „Zima” je već učinila svoje. Najdestruktivniji, periferni, oligarhijski, ultramonopolistički real-kapitalizam, pod maskom takozvane neoliberalne ekonomije. I njegov najmaligniji i najagresivniji fašističko-mafijaški derivat, rođen u paklu rata, ratnih zločina i genocida u Bosni i Hercegovini i drugim postjugoslovenskim zemljama 1990-ih. Koji se posle 1990-ih samo pritajio, čak vredno radi na priznanju, legalizaciji i evropeizaciji, eh to divno „približavanje”, ali je u svakom trenutku spreman na novu fašističku mobilizaciju. I jedan i drugi, i real-kapitalizam, i fašizam, međutim, u izvedbi jednog istog, DPS i Mila Đukanovića.

A „proleće”? Treći član naše žestoke trojke, totalitarni komunizam, ovde i danas, postoji tek u dalekom, veoma dalekom začetku. U obliku povremene, izolovane i nejake ili-ili apokaliptike, dogmatike i šematike. U obliku karakteristične površnosti, neozbiljnosti i nestrpljenja. I u obliku nedovoljne konkretnosti, koja onda zakonito gura u sve one ili-ili šematike. Ipak, kao neko ko je koliko-toliko prošao kroz strašno iskustvo trećeg člana, držim da se ne može biti previše oprezan. Pored ostalog, i zbog toga, što je i ono što je ovde i danas najvrednije, a to je udružena opozicija i alternativa, DF, PCG, SNP, GK i ostali, još krajnje krhko i nerazvijeno. A pod istovremenim pritiskom i zdesna i sleva, i od strane kapitalističko-fašističke, i od strane neke nove, potencijalno komunističke, ili neke slične voluntarističke (samo)destrukcije.

Milan Popović

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vlada nacionalnog i evropskog jedinstva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velika rekonstrukcija i koncentracija.

 

 

O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.

Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.

Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.

Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Rezolucija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spektar zloupotreba

 

Nema te najuzvišenije, pa ni najsavršenije ljudske ideje, koja se, od strane određenih ljudi, u određenim okolnostima, ne može pretvoriti, u svoju deformisanu verziju, a ponekad i u svoju sopstvenu suprotnost. Najnoviji slučaj ove vrste je Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici 1995., koja je u poslednjih nekoliko sedmica, još jednom uzburkala Crnu Goru i region.

U prošlom broju Monitora, Svetlana Broz i Jovo Martinović su uverljivo pokazali, kako se u Crnoj Gori i regionu, u proteklih skoro trideset godina, stvari u vezi sa ovim genocidom, skoro nisu pomerile sa mesta, a ovaj drugi, da je agresivnost negatora ovog genocida, u međuvremenu, samo povećana. U ovom broju Monitora, to jest u ovoj kolumni, ukazaće se na to, da stvari u vezi sa ovim, danas stoje još gore. Zbog toga što se otvorenim negatorima, svakoga dana, sve više pridružuju i oni koji ovaj genocid osuđuju samo retorički, a u stvarnosti ga upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, samo kao masku za prikrivanje sopstvenih odgovornosti.

U širokom, veoma širokom spektru ovih i ovakvih zluopotreba, na prvom mestu su DPS i Milo Đukanović. Koji su 1995. bili glavni saučesnici odnosno pomagači u pripremanju i izvršenju ovog genocida, a koji za to, do današnjeg dana, ni na koji način nisu odgovarali. Kada se toliko dugo, bučno i prevarno kriju ispod one dve crnogorske, i ove najnovije, UN rezolucije o genocidu u Srebrenici 1995., to se može razumeti, na taj način oni, naime, evo već skoro trideset godina, samo izbegavaju ovu odgovornost. Ali zbog čega ih na tu odgovornost, čak i dan danas, podsećaju samo retki i usamljeni glasovi, kao što je ova kolumna, e to je već pitanje za širu i dublju analizu.

Pogotovo zbog toga što je ova njihova odgovornost notorna i nezastariva. Po Ustavu Crne Gore, Ustavni sud ima obavezu, dakle ne samo da može, nego mora, da zabrani svaku političku organizaciju, koja je odgovorna za masovno kršenje ljudskih prava. Može li biti masovnijeg kršenja ljudskih prava od genocida, na koji će se direktno nadovezati i naša odnosno njihova mafiokratija? Naravno da ne. Toliko o DPS. (Neobaveštenima samo jedna ali vredna informacija. U Italiji su, sredinom 1990-ih, zbog kriminalnih konekcija sa mafijom, zabranili dalje postojanje i rad Demohrišćanske partije, dakle one iste partije, koja je u drugoj polovini dvadesetog veka, bila najzaslužnija za poluvekovni, postfašistički oporavak i razvoj ove zemlje.)

A što se Vrhovnika tiče, da čitaoce Monitora još jednom podsetimo i na ovo: autor ove kolumne, glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika, Esad Kočan, i poslanik PZP, pokojni Koča Pavlović, protiv našeg Vrhovnika i vrha, 2014. podneli su Krivičnu prijavu, upravo za genocid u Srebrenici 1995. Prijava je, od strane režima, promptno odbačena, ali je ona nezastarivost ostala, i to je jedino što je u ovoj stvari, bilo i ostalo, pravno dobro i održivo. Sve ukazuje na to, da je ovde po sredi, još jedan divlji, ali pravno neodrživi, ričardholbrukovski imunitet.

Prethodna rečenica najavljuje još jedan važan, možda čak najvažniji, a svakako najmoćniji, drugi deo spektra zloupotreba Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Onaj koji čine vrhovi i vrhovnici SAD i Zapada, kada ovu rezoluciju, upravo ovih dana, stavljaju u funkciju prikrivanja odnosno potiskivanja iz vidnog polja, sopstvenog saučesništva u jednom drugom, novom, zapravo tekućem genocidu u Gazi, koji se odvija u poslednjih sedam-osam meseci, i koji još uvek traje. A za ovaj drugi, Ričard Folk, jedan od najvećih, ako ne i najveći ekspert za međunarodno pravo i genocid, u SAD i u svetu, uz to i američki Jevrej, ovih dana, u Znet-u, kaže kako je „najtransperentniji genocid svih vremena“. Kojeg ne bi moglo biti, da nije najdirektnijeg „saučesnšitva“ odnosno pomaganja naoružavanjem neposrednih izvršilaca, ultradesničarske vlade i vojske Izraela, od strane vrhova i vrhovnika SAD i Zapada.

Konačno, tu je i treći deo našeg spektra, kojeg čine, ako ne najgore zloupotrebe, a onda sigurno neadekvatne promocije Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Koji, treći deo ovog spektra, opet, obuhvata najmanje tri vrste subjekata. Prvu vrstu ovih subjekata, čini najveći broj nevladinih organizacija u Crnoj Gori. Koje su ovih dana inicirale jednu od najmasovnijih peticija podrške Rezoluciji UN o genocidu u Srebrenici 1995. Ali u kojoj nije bilo ni reči o notornoj zloupotrebi ove rezolucije od strane DPS i SAD. Pa je i ovu peticiju, tako rado i prevarno, potpisao i sam DPS.

Drugu vrstu subjekata trećeg dela ovog spektra, čine neki politički subjekti samih Bošnjaka, među njima posebno Bošnjačka stranka, politički najreprezentativniji subjekt ovog naroda u Crnoj Gori posle hiljadudevtstodevedesetih. Najpre sebi, a onda i široj javnosti, ova stranka i slični subjekti, moraju da odgovore na jedno prilično mučno pitanje. Kako su toliko godina, naime, mogli da budu u koaliciji i vlasti, sa DPS i njegovim vrhovnikom. Dakle upravo sa onima koji su bili glavni saučesnici i pomagači u genocidu u Srebrenici 1995.

Treću vrstu trećeg dela ovog spektra, čini jedan veoma osobeni subjekt iz Bosne i Hercegovine, koji je zapravo najtragičniji.  Udruženje Majke Srebrenice. Koje su javno ustale u odbranu Mila Đukanovića. I tako postale dvostruke žrtve sopstvene tragedije. Najpre, kada su u ovom genocidu izgubile svoje najmilije. A onda, i kada su, očigledno, postale žrtve, beskrupolozne Vrhovnikove laži i manipulacije.

Pri samom kraju ovog sumornog pregleda realnog a ne samo retoričkog stanja stvari, kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., i jedno holističko i sintetičko pitanje. Koliko je, naime, u svemu ovome, stvarne, a koliko samo retoričke kulture sećanja. A koliko one druge, surove i kameleonske, ali (nad)moćne kulture zaborava, laži i zločina? Uz još samo jednu, poslednju napomenu. Da prilično depresivan odgovor na ovo pitanje, nikako ne bi trebalo shvatiti kao razlog za odustajanje, nego, naprotiv, kao samo još jedan, dodatni razlog za nastavak borbe za istinu, pravo i pravdu. Kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., ali i onom u Gazi 2023-2024., i o svakom drugom genocidu i zločinu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

I na samom kraju, samo još jedan kratki i završni postkriptum. U buci i besu oko Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995., nedovoljno je, ukoliko uopšte, primećena i jedna potencijalno obećavajuća, mada još uvek neizvesna novost. Da su negatori genocida u Srebrenici, u poslednjih nekoliko sedmica, uz staro, čak agresivnije negiranje ovog genocida, po prvi put izašli i sa jednim relativno novim elementom. Priznanjem da se u Srebrenici 1995. dogodio „veliki zločin“. Znamo, od „velikog zločina“ do genocida, samo je jedan korak.

Dobro bi bilo kada bi ova novost bila stvarna i iskrena a ne samo retorička. I kada bi u daljem razvoju svi pa i negatori genocida u Srebrenici 1995., vodili računa o razlici između pravne i naučne istine, uopšte pa i u ovom pitanju. Naučna istina je najčešće kompleksna, multiperspektivna i otvorena, a pravna istina uvek mora biti jedna, poznata i prihvaćena, makar u društvu koje hoće da uspostavi vladavinu prava. A pravna istina o genocidu u Srebrenici 1995., sadržana je u onih nekoliko pravosnažnih i osuđujućih presuda Haškog tribunala. Ukoliko je ona novost kod naših negatora genocida stvarna i iskrena, onda bi ova svest o pravnoj istini o genocidu u Srebrenici 1995., morala biti dovoljna. Za onaj njihov još jedan korak. I za naš zajednički, novi i bolji početak.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Veliko pranje

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svetoj rijeci IBAR. Unutrašnji i spoljni faktori. Velike sile i crnogorska mafiokratija

 

U trećoj vladi i četvrtoj godini posle smene trideset godina nesmenjive vlasti jedne partije, vreme čuda ne prestaje. Naslov i podnaslov ovog teksta, najkraće rezimiraju poslednje od ovih čuda. Ne bismo da kvarimo entuzijazam domaćih i briselskih birokrata, ali kako drugačije, nego kao čudo, nazvati to što se, u poslednjih par meseci, uporedo sa sasvim suprotnim retorikama, i u našoj maloj i jedinoj, i spolja, sve čini, da se, pod maskom zvanom IBAR i EU, izvrši legalizacija velike tridesetogodišnje pljačke i plena odnosno veliko pranje crnogorske mafiokratije i njenog vrhovnika.

O ovome najbolje govori činjenica da za više od tri godine od velike tridesetoavgustovske  smene u ovoj stvari nije učinjen ni prvi korak koji je pre tridesetog avgusta obećavan, to jest nisu doneta ni dva, za ovu stvar, najvažnija zakona, onaj o lustraciji, i onaj o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Prvi u javnosti nije ni pomenut, a drugi je još uvek samo u pripremnoj fazi, pa i tu na loš, veoma loš način. U kojem se sve oslanja na pravosuđe. Koje je, znamo, zarobljeno i razoreno. Iako u svetu, EU i Crnoj Gori, za ove probleme, već postoje alternativne ideje i rešenja.

Kako objasniti ovo potonje čudo? Koje i dalje traje. Pomoću dva faktora. Prvi je unutrašnji, drugi spoljni. Zahvaljujući najboljim delovima nevladinog sveta, prvi, unutrašnji faktor, dosta dobro je poznat. Reč je o beskonačnoj istosti, činjenici da se najmanje sedamdeset procenata novih posttridesetoavgustovskih vlasti, pokazalo istim, kao prethodna, trideset godina nesmenjiva vlast jedne partije. Ali je onaj drugi, spoljni faktor, mnogo manje poznat, zbog toga što o njemu najčešće ćute, čak i najbolji delovi nevladinog sveta, da o ostalima ne govorimo.

A spoljni faktor ovde i danas nije manje važan. Zato što je Crna Gora mala, ali i zato što je i spoljni faktor podivljao. Kada je o našem konkretnom problemu reč, onda treba imati na umu makar dva oblika pojavljivanja ovog faktora. Prvi je lobiranje, a drugi Ukrajina. U nekritičkom pa i polubožanskom tretiranju spoljnog faktora, lobiranje se podrazumeva. Zbog toga se tako lako zaboravlja i činjenica da je naš vrhovnik, u najkredibilnijim zapadnim listama najbogatijih vladara na planeti, zauzimao visoko dvadesetineko mesto, kao i da je nedavno, zbog visoke korupcije lobiranjem, procesuirana čak i jedna potpredsednica Evropskog parlamenta. Pa zbog čega je onda tako teško zamisliti, da bi i naš vrhovnik, koruptivnim lobiranjem, od visokih predstavnika EU i SAD, mogao kupiti oprost grehova.

Pa ipak, Ukrajina je glavna. Tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta. Sa tri velike mete i žrtve. Ukrajina je samo prva. Druga je Rusija. Treća EU. U tome je tajna onog njenog iznenadnog entuzijazma. Koji, srećom, ide na ruku evrointegraciji naše male i jedine, ali, povezan sa onim našim sedamdesetprocentnim unutrašnjim faktorom, na žalost, ide na ruku i našoj tridesetogodišnjoj mafiokratiji i njenom vrhovniku.

A ako se neko pita, koliko daleko su Zapad, SAD i EU, spremni da u ovom podivljalom pragmatizmu idu, neka samo pogleda nesrećnu Gazu. Prvi put u istoriji sveta, na televizijama direktno prenošen genocid nad Palestincima. Koji izvršava aparthejd-država Izrael. Uz direktno saučesništvo pomaganjem od strane SAD. Eto toliko daleko su spremni da idu.

Crnoj Gori samo nauk. Ne poziv na suprotstavljanje velikim silama, jer je Crna Gora, ponovimo, isuviše mala. Ali svakako poziv na veliki unutrašnji dijalog i kompromis bez kojeg nam nema opstanka. I na sankcionisanje, a ne legalizovanje, tridesetogodišnje mafiokratije, jer bi, bez tog sankcionisanja, taj opstanak, mogao biti samo nakaradan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo