Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Zapad

Objavljeno prije

na

Svoju slavnu Propast Zapada, veliki nemački filozof, Osvald Špengler, objavio je pre tačno sto godina, 1918. Jedan drugi veliki mislilac, naš savremenik, američki sociolog, Imanuel Volerstin, u tekstu pod naslovom Does the Western World Still Exist?, 2003., u zaključku je rezimirao, kako Zapad kao geopolitički entitet, dominantan u svetu u poslednjih pola milenijuma, još uvek nije potpuno iščezao, ali jeste veoma, čak terminalno oslabljen.

Začeće i rađanje, uspon, kulminacija, opadanje i kraj, ili, matematički, parabola, univerzalna je putanja svega ljudskog, pa i kosmičkog, od kada je sveta i veka. Zbog toga i opadanje Zapada, kao skandal mogu da dožive, samo oni koji su nezreli. Nasilje pomoću kojeg pokušavaju da zaustave ono što je nezaustavljivo, po pravilu je kontraproduktivno, samo ubrzava i poskupljuje kraj. U tom pogledu, dovoljno je uporediti, opadanje dva poslednja hegemona, Ujedinjenog kraljevstva (UK) i SAD.

UK je u prvoj polovini dvadesetog veka dalo primer relativno racionalnog i dostojanstvenog povlačenja, i to kako kada je reč o odnosu prema novom hegemonu, SAD, tako i kada je reč o odnosu prema sopstvenom kolonijalnom nasleđu, Indiji i ostalom. Opadanje novog hegemona, SAD, od 1968., poraza u Vijetnamu u Tet ofanzivi, i 2001., napada Al Kaide na Njujork i Vašington, do današnjeg dana, ostalo je krajnje kontradiktorno i nerazrešeno.

Najpre je unilateralni i beskonačni „rat protiv terora” dve uzastopne administracije Džordža Buša Mlađeg, 2000-2008., označio zaslepljeno, ali kontraproduktivno odbijanje suočavanja sa realnošću. Zatim su dve administracije njegovog naslednika, Baraka Obame, 2008-20016., označile dobar i neophodan početak tog suočavanja. Jedan dugoročni, strateški izveštaj mitske CIA-e iz tog vremena, bio je kao da ga je napisao sam Imanuel Volerstin. I, taman kada su umni i razumni u toj zemlji i širom sveta skoro odahnuli, došao je Donald Tramp. Sa nerazumnom, nemogućom i opasnom kombinacijom, starog-novog izolacionizma i starog-novog militarizma, „America To Be First Again”.

Zbog toga su ne samo SAD, nego i njihov vojni produžetak, NATO, i Zapad u celini, danas u svom najgorem i najopasnijem stanju ikada. Dve dodatne činjenice, ovo stanje čine još težim i ozbiljnijim. Prvo, činjenica da ovo stanje nije ni malo slučajno, kratkotrajno i konjunkturno, nego, naprotiv, krajnje zakonito, dugotrajno i strukturno, otrovni plod onog istog „ekstremnog centra” Tarika Alija, o kojem je u ovoj seriji Altervizije već bilo dosta reči. I drugo, činjenica da eventualno produžavanje iracionalnog i nasilnog trampizma u SAD, i sličnih ponašanja širom sveta, nakon otkrića nuklearnog oružja 1945., po prvi put u istoriji, može biti ne samo iracionalno i nasilno, nego i sveuništavajuće, apokaliptičko.

Sve je u svom vremenu. Tako i članstvo male Crne Gore u velikom NATO 2017. Hemija vlasti. Nacionalne i međunarodne. Spoj najgore, korumpirane i mafijaške vlasti DPS, i najgoreg, trampovskog i jastrebovskog NATO/SAD.

Isto je i sa „vrednostima”. Kada o njima govore predsednik SAD Donald Tramp i premijer Crne Gore Duško Marković (da baš ova dvojica koji su se onako „ravnopravno” susreli na onom samitu), tada je to samo po sebi indikativno. Ipak, istorije radi, podsetimo, realne vrednosti Zapada, u poslednjih pola milenijuma, istorijski su se manifestovale kao krajnje kontradiktorne, džekilihajdovske, sa najvišim vrhovima humanizma, ali i sa najmračnijim mrakovima varvarstva. Tek nakon ovog podsećanja, postaje do kraja jasno: onaj „ravnopravni” susret, kao i ono naše članstvo, na žalost, deo je ovog drugog, a ne onog prvog.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Rezolucija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spektar zloupotreba

 

Nema te najuzvišenije, pa ni najsavršenije ljudske ideje, koja se, od strane određenih ljudi, u određenim okolnostima, ne može pretvoriti, u svoju deformisanu verziju, a ponekad i u svoju sopstvenu suprotnost. Najnoviji slučaj ove vrste je Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici 1995., koja je u poslednjih nekoliko sedmica, još jednom uzburkala Crnu Goru i region.

U prošlom broju Monitora, Svetlana Broz i Jovo Martinović su uverljivo pokazali, kako se u Crnoj Gori i regionu, u proteklih skoro trideset godina, stvari u vezi sa ovim genocidom, skoro nisu pomerile sa mesta, a ovaj drugi, da je agresivnost negatora ovog genocida, u međuvremenu, samo povećana. U ovom broju Monitora, to jest u ovoj kolumni, ukazaće se na to, da stvari u vezi sa ovim, danas stoje još gore. Zbog toga što se otvorenim negatorima, svakoga dana, sve više pridružuju i oni koji ovaj genocid osuđuju samo retorički, a u stvarnosti ga upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, samo kao masku za prikrivanje sopstvenih odgovornosti.

U širokom, veoma širokom spektru ovih i ovakvih zluopotreba, na prvom mestu su DPS i Milo Đukanović. Koji su 1995. bili glavni saučesnici odnosno pomagači u pripremanju i izvršenju ovog genocida, a koji za to, do današnjeg dana, ni na koji način nisu odgovarali. Kada se toliko dugo, bučno i prevarno kriju ispod one dve crnogorske, i ove najnovije, UN rezolucije o genocidu u Srebrenici 1995., to se može razumeti, na taj način oni, naime, evo već skoro trideset godina, samo izbegavaju ovu odgovornost. Ali zbog čega ih na tu odgovornost, čak i dan danas, podsećaju samo retki i usamljeni glasovi, kao što je ova kolumna, e to je već pitanje za širu i dublju analizu.

Pogotovo zbog toga što je ova njihova odgovornost notorna i nezastariva. Po Ustavu Crne Gore, Ustavni sud ima obavezu, dakle ne samo da može, nego mora, da zabrani svaku političku organizaciju, koja je odgovorna za masovno kršenje ljudskih prava. Može li biti masovnijeg kršenja ljudskih prava od genocida, na koji će se direktno nadovezati i naša odnosno njihova mafiokratija? Naravno da ne. Toliko o DPS. (Neobaveštenima samo jedna ali vredna informacija. U Italiji su, sredinom 1990-ih, zbog kriminalnih konekcija sa mafijom, zabranili dalje postojanje i rad Demohrišćanske partije, dakle one iste partije, koja je u drugoj polovini dvadesetog veka, bila najzaslužnija za poluvekovni, postfašistički oporavak i razvoj ove zemlje.)

A što se Vrhovnika tiče, da čitaoce Monitora još jednom podsetimo i na ovo: autor ove kolumne, glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika, Esad Kočan, i poslanik PZP, pokojni Koča Pavlović, protiv našeg Vrhovnika i vrha, 2014. podneli su Krivičnu prijavu, upravo za genocid u Srebrenici 1995. Prijava je, od strane režima, promptno odbačena, ali je ona nezastarivost ostala, i to je jedino što je u ovoj stvari, bilo i ostalo, pravno dobro i održivo. Sve ukazuje na to, da je ovde po sredi, još jedan divlji, ali pravno neodrživi, ričardholbrukovski imunitet.

Prethodna rečenica najavljuje još jedan važan, možda čak najvažniji, a svakako najmoćniji, drugi deo spektra zloupotreba Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Onaj koji čine vrhovi i vrhovnici SAD i Zapada, kada ovu rezoluciju, upravo ovih dana, stavljaju u funkciju prikrivanja odnosno potiskivanja iz vidnog polja, sopstvenog saučesništva u jednom drugom, novom, zapravo tekućem genocidu u Gazi, koji se odvija u poslednjih sedam-osam meseci, i koji još uvek traje. A za ovaj drugi, Ričard Folk, jedan od najvećih, ako ne i najveći ekspert za međunarodno pravo i genocid, u SAD i u svetu, uz to i američki Jevrej, ovih dana, u Znet-u, kaže kako je „najtransperentniji genocid svih vremena“. Kojeg ne bi moglo biti, da nije najdirektnijeg „saučesnšitva“ odnosno pomaganja naoružavanjem neposrednih izvršilaca, ultradesničarske vlade i vojske Izraela, od strane vrhova i vrhovnika SAD i Zapada.

Konačno, tu je i treći deo našeg spektra, kojeg čine, ako ne najgore zloupotrebe, a onda sigurno neadekvatne promocije Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Koji, treći deo ovog spektra, opet, obuhvata najmanje tri vrste subjekata. Prvu vrstu ovih subjekata, čini najveći broj nevladinih organizacija u Crnoj Gori. Koje su ovih dana inicirale jednu od najmasovnijih peticija podrške Rezoluciji UN o genocidu u Srebrenici 1995. Ali u kojoj nije bilo ni reči o notornoj zloupotrebi ove rezolucije od strane DPS i SAD. Pa je i ovu peticiju, tako rado i prevarno, potpisao i sam DPS.

Drugu vrstu subjekata trećeg dela ovog spektra, čine neki politički subjekti samih Bošnjaka, među njima posebno Bošnjačka stranka, politički najreprezentativniji subjekt ovog naroda u Crnoj Gori posle hiljadudevtstodevedesetih. Najpre sebi, a onda i široj javnosti, ova stranka i slični subjekti, moraju da odgovore na jedno prilično mučno pitanje. Kako su toliko godina, naime, mogli da budu u koaliciji i vlasti, sa DPS i njegovim vrhovnikom. Dakle upravo sa onima koji su bili glavni saučesnici i pomagači u genocidu u Srebrenici 1995.

Treću vrstu trećeg dela ovog spektra, čini jedan veoma osobeni subjekt iz Bosne i Hercegovine, koji je zapravo najtragičniji.  Udruženje Majke Srebrenice. Koje su javno ustale u odbranu Mila Đukanovića. I tako postale dvostruke žrtve sopstvene tragedije. Najpre, kada su u ovom genocidu izgubile svoje najmilije. A onda, i kada su, očigledno, postale žrtve, beskrupolozne Vrhovnikove laži i manipulacije.

Pri samom kraju ovog sumornog pregleda realnog a ne samo retoričkog stanja stvari, kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., i jedno holističko i sintetičko pitanje. Koliko je, naime, u svemu ovome, stvarne, a koliko samo retoričke kulture sećanja. A koliko one druge, surove i kameleonske, ali (nad)moćne kulture zaborava, laži i zločina? Uz još samo jednu, poslednju napomenu. Da prilično depresivan odgovor na ovo pitanje, nikako ne bi trebalo shvatiti kao razlog za odustajanje, nego, naprotiv, kao samo još jedan, dodatni razlog za nastavak borbe za istinu, pravo i pravdu. Kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., ali i onom u Gazi 2023-2024., i o svakom drugom genocidu i zločinu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

I na samom kraju, samo još jedan kratki i završni postkriptum. U buci i besu oko Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995., nedovoljno je, ukoliko uopšte, primećena i jedna potencijalno obećavajuća, mada još uvek neizvesna novost. Da su negatori genocida u Srebrenici, u poslednjih nekoliko sedmica, uz staro, čak agresivnije negiranje ovog genocida, po prvi put izašli i sa jednim relativno novim elementom. Priznanjem da se u Srebrenici 1995. dogodio „veliki zločin“. Znamo, od „velikog zločina“ do genocida, samo je jedan korak.

Dobro bi bilo kada bi ova novost bila stvarna i iskrena a ne samo retorička. I kada bi u daljem razvoju svi pa i negatori genocida u Srebrenici 1995., vodili računa o razlici između pravne i naučne istine, uopšte pa i u ovom pitanju. Naučna istina je najčešće kompleksna, multiperspektivna i otvorena, a pravna istina uvek mora biti jedna, poznata i prihvaćena, makar u društvu koje hoće da uspostavi vladavinu prava. A pravna istina o genocidu u Srebrenici 1995., sadržana je u onih nekoliko pravosnažnih i osuđujućih presuda Haškog tribunala. Ukoliko je ona novost kod naših negatora genocida stvarna i iskrena, onda bi ova svest o pravnoj istini o genocidu u Srebrenici 1995., morala biti dovoljna. Za onaj njihov još jedan korak. I za naš zajednički, novi i bolji početak.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Veliko pranje

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svetoj rijeci IBAR. Unutrašnji i spoljni faktori. Velike sile i crnogorska mafiokratija

 

U trećoj vladi i četvrtoj godini posle smene trideset godina nesmenjive vlasti jedne partije, vreme čuda ne prestaje. Naslov i podnaslov ovog teksta, najkraće rezimiraju poslednje od ovih čuda. Ne bismo da kvarimo entuzijazam domaćih i briselskih birokrata, ali kako drugačije, nego kao čudo, nazvati to što se, u poslednjih par meseci, uporedo sa sasvim suprotnim retorikama, i u našoj maloj i jedinoj, i spolja, sve čini, da se, pod maskom zvanom IBAR i EU, izvrši legalizacija velike tridesetogodišnje pljačke i plena odnosno veliko pranje crnogorske mafiokratije i njenog vrhovnika.

O ovome najbolje govori činjenica da za više od tri godine od velike tridesetoavgustovske  smene u ovoj stvari nije učinjen ni prvi korak koji je pre tridesetog avgusta obećavan, to jest nisu doneta ni dva, za ovu stvar, najvažnija zakona, onaj o lustraciji, i onaj o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Prvi u javnosti nije ni pomenut, a drugi je još uvek samo u pripremnoj fazi, pa i tu na loš, veoma loš način. U kojem se sve oslanja na pravosuđe. Koje je, znamo, zarobljeno i razoreno. Iako u svetu, EU i Crnoj Gori, za ove probleme, već postoje alternativne ideje i rešenja.

Kako objasniti ovo potonje čudo? Koje i dalje traje. Pomoću dva faktora. Prvi je unutrašnji, drugi spoljni. Zahvaljujući najboljim delovima nevladinog sveta, prvi, unutrašnji faktor, dosta dobro je poznat. Reč je o beskonačnoj istosti, činjenici da se najmanje sedamdeset procenata novih posttridesetoavgustovskih vlasti, pokazalo istim, kao prethodna, trideset godina nesmenjiva vlast jedne partije. Ali je onaj drugi, spoljni faktor, mnogo manje poznat, zbog toga što o njemu najčešće ćute, čak i najbolji delovi nevladinog sveta, da o ostalima ne govorimo.

A spoljni faktor ovde i danas nije manje važan. Zato što je Crna Gora mala, ali i zato što je i spoljni faktor podivljao. Kada je o našem konkretnom problemu reč, onda treba imati na umu makar dva oblika pojavljivanja ovog faktora. Prvi je lobiranje, a drugi Ukrajina. U nekritičkom pa i polubožanskom tretiranju spoljnog faktora, lobiranje se podrazumeva. Zbog toga se tako lako zaboravlja i činjenica da je naš vrhovnik, u najkredibilnijim zapadnim listama najbogatijih vladara na planeti, zauzimao visoko dvadesetineko mesto, kao i da je nedavno, zbog visoke korupcije lobiranjem, procesuirana čak i jedna potpredsednica Evropskog parlamenta. Pa zbog čega je onda tako teško zamisliti, da bi i naš vrhovnik, koruptivnim lobiranjem, od visokih predstavnika EU i SAD, mogao kupiti oprost grehova.

Pa ipak, Ukrajina je glavna. Tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta. Sa tri velike mete i žrtve. Ukrajina je samo prva. Druga je Rusija. Treća EU. U tome je tajna onog njenog iznenadnog entuzijazma. Koji, srećom, ide na ruku evrointegraciji naše male i jedine, ali, povezan sa onim našim sedamdesetprocentnim unutrašnjim faktorom, na žalost, ide na ruku i našoj tridesetogodišnjoj mafiokratiji i njenom vrhovniku.

A ako se neko pita, koliko daleko su Zapad, SAD i EU, spremni da u ovom podivljalom pragmatizmu idu, neka samo pogleda nesrećnu Gazu. Prvi put u istoriji sveta, na televizijama direktno prenošen genocid nad Palestincima. Koji izvršava aparthejd-država Izrael. Uz direktno saučesništvo pomaganjem od strane SAD. Eto toliko daleko su spremni da idu.

Crnoj Gori samo nauk. Ne poziv na suprotstavljanje velikim silama, jer je Crna Gora, ponovimo, isuviše mala. Ali svakako poziv na veliki unutrašnji dijalog i kompromis bez kojeg nam nema opstanka. I na sankcionisanje, a ne legalizovanje, tridesetogodišnje mafiokratije, jer bi, bez tog sankcionisanja, taj opstanak, mogao biti samo nakaradan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Neokolonijalizam Zapada

Objavljeno prije

na

Objavio:

I evropske odnosno evroatlantske integracije Crne Gore

 

Kako se istovremeno može biti protiv neokolonijalizma Zapada, a za evropske i evroatlantske integracije uopšte, i Crne Gore posebno, što eksplicitno ističu već i naslov i podnaslov ove kolumne, to ograničeni um kulturnih rasista u Crnoj Gori i šire, kojima su usta evo svakoga dana puna „Zapada“ i „zapadnih vrednosti“, od kojih ne može više ni da se diše, jednostavno ne može da pojmi. Za to je neophodna dijalektika jedinstva i borbe suprotnosti velikih G. V. F. Hegela i Karla Marksa. I nauka o kompleksnim i dinamičkim sistemima i postnjutnovska fizika nobelovca Ilje Prigožina. Koje su ovima potpuno nepoznate.

Ali krenimo redom. Najpre, neokolonijalizam Zapada. Reč je o izrazito nazadnjačkom, retrotrendu poznog, ultramonopolističkog i sve više apokaliptičkog kapitalizma u poslednjih trideset godina. Čak i oni koji su zaboravili poslednjih pola milenijuma klasičnog kolonijalizma Zapada, u potonjih trideset godina mogli su da ožive utihla sećanja. U našoj maloj i jedinoj posebno. U kojoj su gabrijeleskobarovska „partnerstva“ u poslednjih tri godine haosa prevazišla sve do skoro viđeno. I u kojoj se, na žalost, na prstima jedne ruke mogu nabrojati oni koji su to uopšte primetil. Ili hteli da primete.

Ali kako onda evropske pa čak i evroatlantske integracije tog istog Zapada mogu biti pozitivne. Pa jednostavno tako što moramo imati na umu dijalektičku i kompleksnu prirodu samog Zapada. Koji je, kao i sam čovek kao takav, u svim svojim vremenima i prostorima, ne dakle samo na Zapadu, nego isto tako i na Istoku, i na Severu, i na Jugu, od kada je sveta i veka, dijalektičko jedinstvo vrhova svetlosti i ponora tame. Pa je i sam Zapad, kao i čovek i čovečanstvo uopšte, na mrak kolonijalizma, posebno u poslednjih sto godina, odgovarao svetlošću antikolonijalizma i slobodarstva. Deo ovog potonjeg su i reformisani, državni, takozvani njudil kapitalizam SAD, i ovome blizak, socijaldemokratski, liberalnodemokratski i evrointegracionistički kapitalizam EU u drugoj polovini dvadesetog veka, posle poslednjeg velikog, razornog i strašnog tridesetogodišnjeg rata 1914-1944.

Pa se dijalektika odnosno kompleksnost našeg problema ovime samo još više dijalektizuje odnosno kompleksifikuje i komplikuje. Jer se sama opisana svetlost reformisanog kapitalizma i evrointegracionizma iz druge polovine dvadesetog veka, u poslednjih trideset godina posthladnoratovskog vremena, od strane retro i neokolonijalizma Zapada, sve više dovodi u pitanje, napada i ugrožava. Zbog toga i prilikom ulaska naše male i jedine u evrointegracionizam ovo treba znati. I davati svoj sigurno neveliki i skromni ali za nas najveći mogući doprinos odbrani najboljeg od najgoreg dela samog Zapada. I čoveka i sveta.

U slučaju naše male i jedine, ovo danas, dvehiljadedvadesettreće, važi i za evroatlantske integracije i NATO. Iako je Crna Gora dvehiljadesedamnaeste postala članica NATO bez odgovarajućeg demokratskog referenduma, danas je naše članstvo u ovoj međunarodnoj vojnoj organizaciji, međunarodnopravna obaveza parekselans, koju, posebno u našim aktuelnim poluhaotičnim uslovima, uopšte nije dobro dovoditi u pitanje. Utoliko pre što bi ovo i ovakvo dovođenje u pitanje, u našim današnjim uslovima, jedva dočekala crnogorska mafiokratija, koja u našem produženom dvovlašću i dalje vreba. I u tom vrebanju NATO koristi odnosno zloupotrebljava kao svoju omiljenu masku i alat. Pa bi joj se, otvaranjem ovog pitanja u ovim uslovima, samo išlo na ruku i pomagalo.

A sve ovo gore, od svih ljudi iz postjugoslovenskog sveta, najpre i najbolje su uočila i izrazila dva vrhunska i alternativna slovenačka intelektualca, možda baš zbog toga što je njihova mala i jedina, od svih postjugoslovenskih zemalja, bila i ostala najbliža Zapadu. Prvi je Rastko Močnik, koji je to učinio na samom početku ovog vremena, danas već daleke hiljadudevetstodevedesetšeste, u jednom intervjuu, objavljenom u alternativnom zagrebačkom Arkzinu, pod naslovom koji sam dovoljno ako ne i sve govori: „Učimo od Afrike“.

Da je imalo kome. Ali, pošto nije, jedan drugi, isto tako vrhunski alternativni slovenački intelektualac, Slavoj Žižek, morao je to da ponovi, a jednu važnu stvar još i da doda, u tekstu „Zašto Zapad gubi u Africi“, kojeg su naše odnosno podgoričke Vijesti prevele i prenele sasvim nedavno odnosno četrnaestog septembra dvehiljadedvadesettreće.

Važan dodatak Slavoja Žižeka u ovom tekstu jeste onaj u kojem on izvanredno ažurira i zumira dijalektiku odnosno kompleksnost zapadnog neokolonijalizma i uspešne, ali i neuspešne antikolonijalne borbe u poslednjih sto godina. Tako što s pravom ističe, kako svaki antikolonijalizam, a možemo dodati i antikapitalizam, u potonjih sto godina, nije bio samo uspešan odnosno oslobodilački, nego je jedan deo ovih, bio i izrazito nazadan i autoritaran, baš kao i ono protiv čega je ustao. A ovo poslednje je upravo u postjugoslovenskom svetu, pa i u našoj maloj i jedinoj, toliko vidno, aktuelno i značajno.

Samo što to u našoj maloj i jedinoj malo ko uopšte vidi, odnosno želi da vidi. Čak i u nevladinom svetu, koji bi morao biti rasterećen od pogubne patologije vlastoljublja. Pa se zbog toga, malo je reći nedovoljno vidi, i glavni politički kompleks i metodološki model našeg vremena. A to je kompleks odnosno model negativne hemije i koprodukcije. U kojem nije najdublja odnosno dominantna ni zavera ni greška, mada i njih ima. Nego je to, ponovimo još jednom, negativna hemija i koprodukcija.

A dva aktuelna čak goruća primera i problema u svetu i u našoj maloj i jedinoj to najbolje pokazuju. Prvi je tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta, u njihovoj združenoj, ubilačkoj i zločinačkoj prizvodnji i eskalaciji rata u Ukrajini, Evropi i našoj maloj i jedinoj. Drugi je isto takva tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija lokalnih ekstremnih nacionalizama, u našoj maloj i jedinoj, i u nama susednoj i najbližoj, koje kao politička braća blizanci, toliko dugo i, na žalost, uspešno, predvode i nose „njihov“ Aleksandar Vučić i „naš“ Milo Đukanović.

Kao u jednom starom dobrom vicu iz inkubirajućih hiljadudevetstoosamdesetih, mogli bi reći, da sve aktuelne probleme u našoj maloj i jedinoj, najbolje rezimiraju naši nagomilani problemi i zastoji u evropskim integracijama, a na nestrpljivo potpitanje, a koji su među njima najveći, odgovor bi mogao biti, da je među ovima najveći problem nedostatak same svesti o njihovom postojanju. Zbog toga je, ali potpuno izvan vica, u našoj najrealnijoj realnosti, naš najveći problem i potreba ovde i danas, makar početak razvijanje ove svesti. Što u uslovima našeg aktuelnog i vladajućeg Nesvetog trojstva, gabrijeleskobarovskog neokolonijalnog Zapada, našeg unutrašnjeg i beskonačnog vlastoljublja, i naše stare ali uvek mlade i besudne zemlje, nije ni malo lako.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo