Fašizam i mafiokratija kao političke psovke

Iako na prvi pogled izgleda sasvim banalno, politička psovka je mnogo, mnogo složeniji oblik ideološke i političke produkcije. Primera radi, kada DPS, partija koja je 1990-ih bila glavna snaga agresivnih postjugoslovenskih ratova a sa njima i fašizma, danas isto tako agresivno ali i ponosno sebe predstavlja kao snagu antifašizma. Primera ima još, ali je ovaj, ipak, najilustrativniji. Pri svemu tome, politička psovka funkcioniše kao začin. Onaj ljuti, najljući. Da se Vlasi ne dosete. Pakao, to su drugi. Fašisti, to su naši politički protivnici.

U novije vreme, a posebno u poslednjih nekoliko godina, od kada je, zahvaljujući onim Europolovim skaj aplikacijama, i naša mala i jedina, postala onako baš „nebeska“, u upravo opisanoj funkciji ideološke i političke produkcije, primat fašizma kao političke psovke, preuzela je mafija odnosno mafiokratija. Početkom oktobra 2024., i sam sam bio meta jedne ekstremno toksične kampanje DPS, samo zbog toga što sam javnost još jednom podsetio na najveće zasluge, koje upravo ova partija i njeni sateliti, imaju za rađanje i uspon mafiokratije.

U ovoj kampanji, moja kritika crnogorske mafiokratije, namerno ili nenamerno, ali svakako pogrešno, predstavljena je kao politička psovka, u smislu neke vrste sledbenice nekog Putinovog motoriste, koji, navodno, koristi pojam i termin mafiokratije. Kažem navodno, jer o rečenom motoristi i njegovom delu, zaista ne znam ništa. Ali, o svom korišćenju ovog kapitalnog pojma, naravno, znam sve što jedan čovek i korisnik mora znati, pa to evo iznosim i ovde. I to u obliku navođenja četiri, ne-, a dodao bih i anti-putinovska, anti-trampovska, i anti-đukanovićevska, glavna intelektualna i naučna izvora, iz kojih crpim svoj pojam mafiokratije.

Prvi takav izvor je naučni članak „Mafia States“ venecuelansko-američkog novinara, istraživača i naučnika Moizesa Naima (1952-), objavljen 2012., u majsko-junskom dvobroju američkog časopisa Foreign Affairs. Umesto prikaza, samo preporuka za čitanje. I jedan kuriozitet, koji, pored ostalog, svedoči i o tome, da autor ove kolumne, iako uvek levičar, anarho-socijalist i alternativac, nikada nije i levi ortodoks a posebno ne dogmatik. Rečeni časopis je jedan od najpoznatijih američkih i svetskih mejnstrimerskih časopisa za međunarodne odnose, a pomenuti članak jedan od najinovativnijih i najrevolucionarnijih tekstova koji su se na temu mafije pojavili u svetu u poslednjih evo već trinaest godina.

Drugi izvor spada već u klasiku, ali onu najveću i najbolju. Reč je o naučnom članku Čarlsa Tilija (Charles Tilly, 1929-2008) iz 1985. „War Making and State Making as Organized Crime“. I ovde, umesto prikaza, koji nije neophodan, jer sam naslov dovoljno govori, samo još dve kratke ali značajne napomena i dopune. Prva, da se ovaj rad o najdubljoj povezanosti između proizvodnje rata, države i organizovanog kriminala, odnosi na pola milenijuma Zapada, a ne samo na noviju istoriju Balkana, kako, na samom početku, većina, a tako je bilo i sa autorom ove kolumne, pogrešno pomisli. I druga, da je, zbog odgovarajućih zasluga, najviše čak upravo zahvaljujući ovom naučnom članku, Čarls Tili, još za života, promovisan i prihvaćen, kao začetnik jednog novog, hibridnog pravca u društvenoj nauci, nazvanog Istorijska sociologija.

Treći izvor ozbiljnog, naučnog, a ne putinovskog ili nekog sličnog, kriminalnog i psovačkog bavljenja mafijom, jeste strukturalna istoriografija ili istorija dugog trajanja francuskog istoričara Fernana Brodela (1902-1985). Koja nam, za razliku od vladajuće, takozvane događajne istorije, omogućava da, na dublji, metodološki način razumemo, prethodni, drugi, ali i naredni, četvrti izvor za ozbiljno razumevanje mafije i mafiokratije.

A četvrti izvor je Teorija svetskog sistema velikog američkog sociologa Imanuela Volerstina (1930-2019). A u ovoj teoriji, posebno, duga trajanja nastanka, razvitka i kraja savremenog svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, rođenog u takozvanom dugom XVI veku, razvijenog u proteklih pola milenijuma, a od 1914-2050. u svojoj potonjoj, strukturalnoj krizi. Ovaj poslednji period je za nas, ovde i danas najznačajniji, jer već ukazuje na moguće pozitivne, ali, na žalost, u našim 2020-im, mnogo više negativne oblike kraja ovog sistema.

Jedan od mlađih i inteligentnijih naučnika našeg vremena, Janis Varufakis, smatra da smo do ovog kraja već došli, pa naš današnji sistem definiše kao Tehnofeudalizam. Neki drugi autori slično. Ali, čak i ako mislimo da je proces kraja starog i početka novog istorijskog sistema sredinom XXI veka, još uvek u toku, i kao takav još uvek otvoren, kao što misli i autor ove kolumne, Teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina je, u ovom traženju, bila i ostala, jedan od naših najvrednijih, ako ne i najvredniji zajednički kompas. Posebno za autora ove kolumne, koji je, od svojih prvih susreta sa Imanuelom Volerstinom, krajem 1980-ih u Parizu, pa početkom 1990-ih u Bingemtonu, na severu države Njujork, u SAD, i kasnije, bio i ostao njegov zahvalni učenik i sledbenik.

Gore su navedena samo četiri glavna izvora za razumevanje fašizma i mafiokratije, onako kako ih ja razumem i koristim. Kao dva glavna negativna oblika odumiranja države (da se ovde setim i Karla Marksa kao još jednog svog velikog učitelja). I kao delove jednog istorijskog procesa koji je krajnje kompleksan i neizvestan. Uz pomoć Imanuela Volerstina, ponoviću još jednom, reč je o procesu strukturalne krize i kraja kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema 1914-2050.

A naša mala i jedina? Pa naravno, i ona je deo ovog procesa. A naše sukobljene strane, razlike, strasti, znanja i neznanja? Iskreno, kada bih mogao da biram, više bih volio, da je ona moja polemička diskvalifikacija iz oktobra 2024., kao nekog navodnog Putinovog motoriste, bila pre izraz neznanja odnosno nedovoljnog znanja iz naslova ove kolumne, nego sveprisutnih političkih demona, zala i toksina. Neznanje, odnosno nedovoljno znanje, je normalna stvar. Samo Njegoševi nebesnici znaju sve: Blago tome ko pameti nema, njegovo je carstvo nebesko. Živele razlike, uostalom. Toksini su već teža, mnogo teža stvar.

Milan POPOVIĆ

Minimum ispod kojeg se ne smije. Pravda za Vrhovnika. Nada za Crnu Goru.

Dva čuda u jednom. Prvo, da u evo skoro pola decenije od prve mirne smene vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, prema tridesetogodišnjem Vrhovniku crnogorske mafiokratije, nije napravljen ni jedan jedini pa ni prvi korak u krivičnopravnom procesuiranju njegovih brojnih, ratnih i mafiokratskih magnumkrimena. Od kojih za neke dokazi postoje i u obliku notornih činjenica. O sasvim skorašnjim Europolovim skaj aplikacijama da i ne govorimo. I drugo, da o ovoj sve nepodnošljivijoj lakoći nepostojanja odnosno nečinjenja, niko čak i ne govori. Prava zavera ćutanja.

Ali ne, čuda i zavere samo su loša zamena i izgovor za prave odgovore. A pravi odgovori u našem slučaju nisu čak ni previše komplikovani. Ne ulazeći u detalje, evo samo kratke, zapravo najkraće moguće anamneze naše društvene i političke bolesti. Najpre, takozvani unutrašnji faktori. Sve veća politička haotizacija. A, u ovoj, jedna vrsta produženog i opasnog dvovlašća. Nove tridesetoavgustvovske vlasti i stare mafiokratske moći. I, u svemu ovome, zarobljeno pravosuđe, čast izuzecima, posebno u specijalnom državnom tužilaštvu, ali ni ono ne može sve samo.

A onda, i takozvani spoljni ili vanjski faktori, posebno od početka drugog mandata Donalda Trampa. Još veća haotizacija i nasilje. Ukrajina, Gaza. Minerali, rivijere i vrednosti Zapada. Ultrakapitalizam i nova, oligarhijska tehno-desnica. I neki novi, transakcioni i kripto tipovi. Koji su se pojavili i kod nas. I lobisti. I sam Vrhovnik koji se u svemu ovome najbolje snalazi. Jer ima najviše iskustva. I jer je vrhunski sociopat. Ko je pomenuo aktuelne sumnje u njegove stare i nove emiratske vizije i pranje prljavog novca?

A sve ovo gore, posebno one naše unutrašnje faktore, pre nekoliko godina, u jednom privatnom i prijateljskom razgovoru, najbolje je rezimirao, jedan visoki evropski diplomata, uz to i naše odnosno slovenačke gore list. Mislim da Crna Gora nema kapaciteta da procesuira Mila Đukanovića. Tako je rekao. Ja sam i tada znao da rečeni diplomata ima brojne i ozbiljne argumente za svoj stav, ali sam mu se ipak suprotstavio. Sa nadom u suprotnom smeru. Danas, na žalost, vidim da je nepodnošljiva petogodišnja praznina, njegov stav, samo još dodatno potvrdila i osnažila.

Uprkos svemu, ja, kao ni drugi u našoj maloj i jedinoj, koji nismo postali ultra, kripto i transakcioni, nego smo ostali minimalno konsekventni, Vrhovnikovu nekažnjivost, ipak, ne prihvatamo. S druge strane, politička realnost i realizam, navode nas da se založimo za ono što je u ovoj stvari, u ovom momentu, realno i moguće. Pa makar bilo i minimalno. A to je lustracija. Lex Specialis koji će Vrhovniku poništiti ono počasni u onoj partiji nepomenici i istovremeno mu zabraniti bavljenje javnim funkcijama i poslovima do kraja života. A da li će, nakon toga, u nekom doglednom vremenu, oslobođeno pravosuđe, i cela Crna Gora, razviti one kapacitete, i za one krivičnopravne procese, to, naravno, ostaje da se vidi.

Kako god, rečena lustracija ostaje minimum ispod kojeg se ne sme. A šta ukoliko se i to, ispod rečenog minimuma, ipak, dogodi odnosno produži. I ovde treba biti konsekvencionist a ne transakcionist. U tom slučaju, to bi bila pobeda za najgoreg i najgore u našoj maloj i jedinoj. I poraz za sve druge. I za našu malu i jedinu.

I, na samom kraju, jedan mali i nepretenciozni post scripum. Ova kolumna inspirisana je brojnim nevladinim a posebno ekološkim protestima protiv problematičnih emiratskih vizija. Uz podsećanje da je i čovek deo ekologije. Čovek-masovna-žrtva i čovek-magnum-krimen.

Milan POPOVIĆ

Koji nije dat nego zadat

Opštim interesom kao takvim bavim se čitavog života. Mislim profesionalno. Najpre i najsistematskije, u svojoj magistarskoj tezi Interesna i politička artikulacija savremenog jugoslovenskog društva iz 1983. Uz najveću pomoć ekonomske i klasne analize Karla Marksa, i odgovarajuće analize američke teorije interesa i interesnih grupa, u ovoj tezi, po prvi put sam razvio celovit i detaljan uvid, u krajnje kompleksni i dinamični svet interesa. Pojedinačnih, posebnih i opštih. I kvaziopštih. Suvišno je da naglašavam, ovaj izuzetni svet, sa najvećom mogućom pažnjom, nastavio sam da pratim, sve do danas.

Dve decenije nakon magistarske teze, dakle na samom početku dvehiljaditih, međutim, Karlu Marksu i ostalima, pridružio se i Fridrih Niče. Prilikom drugog čitanja njegovog najpoznatijeg dela Volja za moć, naime, naišao sam na jedno epistemološko mesto, koje je, od tog momenta, postalo, i ostalo, od najvećeg značaja, za moje razumevanje ne samo opšteg interesa i sveta interesa, nego i čovekovog sveta uopšte. Natčovek i slične apstrakcije, da ne kažem fantazije i fantazmagorije, kasnije čak onako strašno zloupotrebljene od strane nacista, iz mog prvog čitanja ovog dela, u odnosu na ovo mesto, u drugom čitanju, potpuno su izbledele.

A mesto o kojem je reč je koliko duboko i moćno, toliko i neobično, veoma neobično. Toliko da sam mu se u mislima vraćao po nekoliko puta. Pa to činim i danas. Pogledajte sami uostalom. To je ono mesto u Volji za moć, gde veliki filozof kaže, kako istina nije, kao što pogrešno zamišlja najveći broj ljudi, priznajem, do toga momenta i ja sam, nešto što već postoji negde tamo, ispod nekog zastora, koji onda treba samo podići i skloniti i tako ovu istinu otkriti. Nego da je istina uvek kao neki proces učvršćivanja, pri čemu je akcenat jednako i na onom procesu, i na ovom učvršćivanju.

Umesto da sada nastavim sa pohvalom Fridrihu Ničeu, kao jednom od prvih, ako ne i prvom, koji je ovako snažno afirmisao epistemologiju čovekovog sveta, kao subjektivno-objektivnu, a ne samo objektivnu epistemologiju, prelazim odmah na njenu primenu na našu temu iz naslova ove kolumne, to jest na opšti interes. Ali ne ni na opšti interes onako apstraktno, nego konkretno, sasvim konkretno, zapravo najkonkretnije, u sklopu naše tekuće društvene i političke krize, izazvane najnovijim crnogorsko-emiratskim sporazumima o investicijama. Pri tome, na samom kraju, zumiraću još samo dva njena glavna elementa, jedan negativan, drugi pozitivan.

Glavni negativni element ove krize jeste prilično očigledna činjenica, da najveći deo subjekata (i) u ovoj krizi, opšti interes ima samo na rečima, odnosno da mali, veoma mali deo ovih, ne više od oko deset procenata, na ničeanskoj proizvodnji i učvršćivanju istine opšteg interesa, zaista radi. Ovo nije teško objasniti. Tridesetpet godina oligarhijskog, perifernog i poznog kapitalizma. I isto takvih ekonomija, klasa, interesa i toksina, identitetskih i ostalih. I produženo i opasno dvovlašće, nove tridesetoavgustovske vlasti, i stare moći, trodecenijske mafiokratije. I maskenbal neprestani. Beskonačni egoizam najbogatijih i najmoćnijih, ispod kvaziopštih maski.

Glavni pozitivni element je za sada i još uvek samo potencijal. Ali onaj najvredniji, ničeanski. Da onih oko deset procenata naraste makar do kritične mase. Onih koji znaju da ni istina opšteg interesa nije data tamo negde, nego da se i ona proizvodi i učvršćuje. Ni put do ove/ovoga nije nepoznat. Dijalog i kompromis. U tom smislu, čak ni sve štete koje su u tom pogledu već učinjene, ne znače da se iz aktuelnog crnogorsko-emiratskog paketa, iskrenim dijalogom i kompromisom, vladavinom prava, antikorupcijom, transparentnošću i kompetentnošću, ne može doći do istine opšteg interesa.

Milan POPOVIĆ