Na ivici nuklearne apokalipse

Koliko je stanje u Crnoj Gori, regionu i svetu, više od trideset godina nakon kraja hladnog rata, i dalje loše i opasno, čak mnogo lošije i opasnije nego što je bilo na samom početku nove posthladnoratovske ere, najbolje govore brojne reakcije na Rezoluciju o Srebrenici koju su UN usvojile 23. maja 2024. Umesto unisone osude najvećeg zločina genocida, u Crnoj Gori i regionu, usledile su brojne reakcije negiranja, koje su bile još agresivnije i prevarnije, nego što su bile 1995. Posebno od strane ratnonacionalističkih i mafiokratskih vrhovnika, koji su za ovaj genocid, i za druge ratne zločine iz hiljadudevetstodevedesetih, bili i ostali, i individualno krivičnopravno odgovorni odnosno najodgovorniji, ali neprocesuirani i nekažnjeni. Pri tome je vrhovnik Srbije, svoju odgovornost, i uz pomoć bliskih iz naše male i jedine, čak i bilbordima, prebacivao na narod i državu, a vrhovnik naše male i jedine, iako u ovom momentu izvan vlasti, preko svojih, produženo simulirao retoričku osudu.

Ali, ova rezolucija isto tako uverljivo svedoči, i o lošem i opasnom, odnosno lošijem i opasnijem stanju međunarodnog i svetskog sistema. Najpre, haotičnom matematikom njenog usvajanja u UN, a potom i podrobnijim tumačenjem i razumevanjem ovog haotičnog rezultata. Po kojem je 84 bilo za, 19 protiv, 68 suzdržanih, i 22 izašlih iz sale u trenutku glasanja, ili, zbirno, samo 84 za, a svih 109 koji, na različite načine, ali ipak, nisu bili za. Što je isto tako ne mala povreda one humane unisonosti i pijeteta. A sve ovo, naravno, jedva dočekano, i saučesnički dodatno oskrnavljeno, trijumfalističkim pirom, od strane jednog od ona dva vrhovnika-počinitelja, koji je još uvek na vlasti, i u ovome uz pomoć onih istih bliskih iz naše male i jedine.

Podrobnije tumačenje i razumevanje ovog haotičnog međunarodnog rezultata, međutim, zahteva prethodno tumačenje i razumevanje aktuelnog stanja samog međunarodnog sistema. U tom cilju, u nastavku ove kolumne, najpre sledi kritičko razobličavanje tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene i pogrešne ideološke svesti o ovom stanju, a tek nakon toga i dijagnoza njegovog realnog stanja, jer je tek nakon toga ova dijagnoza uopšte moguća.

Tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene ideološke svesti odnosno nesvesti o kojima je ovde reč su Novi hladni rat, Suverenizam i Globalni jug. Novi hladni rat je mantra opadajućeg i odlazećeg hegemona SAD, kojom se ovaj hvata za prošlost koja je već nepovratno otišla, i tako pokušava da sakrije novu realnost koja je tu i koja dolazi. Suverenizam je alternativa koja je, u vremenu sve veće i veće ekonomske, ekološke i ukupne globalizacije čovečanstva, jednostavno nemoguća. Globalni jug je pokušaj pretendenata na mesto novog hegemona, posebno Rusije i Kine, da „svoj“ BRICS, predstave kao autentičnog naslednika Trećeg sveta iz vremena Hladnog rata, što je isto tako nonsens.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 26. jula ili na www.novinarnica.net

Najdublja istina i najveća žrtva „neoliberalnog“ kapitalizma

Kosmos je hteo, da baš u ovoj, to jest pretposlednjoj godini prve četvrtine dvadesetiprvog veka,  prvi put u ovom veku, padnu sve maske sa lica globalnog kapitalizma, koji sebe još uvek zove milozvučnim ali lažnim imenom „neoliberalizma“. Najpre su, početkom juna, došli upozoravajući rezultati izbora za Evropski parlament, a onda, lančano, samo mesec dana posle toga, još više upozoravajući, pa i dramatični rezultati prvog i drugog kruga parlamementarnih izbora u Francuskoj, uz Nemačku, po mnogo čemu, i najznačajnijoj zemlji EU. Terminologija koja uporno izbegava, da ove rezultate nazove njihovim pravim imenom fašizma, nego ih ublažava imenima radikalne, ekstremne ili ultradesnice, ništa ne rešava. Stvar je ono što jeste, a ne ono što mi želimo. Fašizam nije psovka nego najozbiljnija pojava našeg vremena.

Poznato je, fašizam se prvi put podigao u prvoj polovini prošlog veka. A kada su retki kritički orijentisani i alternativni intelektualci sa Balkana, u poslednjoj deceniji toga veka, upozoravali da postjugoslovenske fašizme hiljadudevetstodevedesetih, treba shvatiti i kao najavu mogućih novih fašizama u EU, SAD i na Zapadu, malo ko je ta upozorenja ozbiljno shvatao. Danas je snažan i masovan trend novih fašizama u samim centrima svetskog kapitalističkog sistema, o produžavanju ove vrste agonije u našoj maloj i jedinoj i u regionu da i ne govorimo, belodana činjenica.

Ali, ni novi fašizam o kojem je reč, nije pao sa neba. Njegov najdublji i najsnažniji izvor je puzajuća „neoliberalna ekonomija“ odnosno „neoliberalizam“ u poslednjih trideset godina. Ispod kojeg se celo vreme pa i danas krije sama suprotnost liberalnoj ekonomiji i liberalizmu, to jest pozni i ultramonopolistički kapitalizam u dubokoj i opasnoj krizi. Iz koje se evo podiže cunami novog fašizma.

A najveća i najtragičnija žrtva starog i novog kapitalizma-fašizma, bio je i ostao lumpenproletarijat, kojeg čine najniži i najsiromašniji slojevi današnjih radnih klasa, nezaposleni, pauperi i ostali. I to zbog nepodnošljive težine i siline siromaštva, bede i očaja, koje na ove klase i slojeve, u ovoj fazi kapitalizma, sve više i više padaju. Zbog čega su te klase i slojevi odnosno lumpenproletarijat ne samo najveća, nego i najtragičnija, dvostruka žrtva kapitalizma kao sistema. Prvi put, u brutalnoj ekonomsko-socijalnoj eksploataciji i nepravdi ultrakapitalizma. Drugi put, kada, zbog onog klasnog očaja i ne-svesti, svoje stvarne dželate, krupne kapitaliste, tajkune i oligarhe, kao Donalda Trampa i slične, a znamo takve i kod nas, prihvati kao svoje idole i spasioce.

U ovom veoma specifičnom kontekstu, i u ovom još specifičnijem momentu, poznati ali još uvek nedovršeni odnosno nerealizovani rezultati prvog i drugog kruga parlamentarnih izbora u Francuskoj, na tešku, ekstremno tešku temu iz naslova i podnaslova ove kolumne, istovremeno bacaju najveću svetlost, ali zadržavaju i ne malu i produženu ambivalenciju i neizvesnost. Tako, najveća svetlost značajno osvetjava pre svega tri glavne političke snage i bloka potonjih francuskih parlamentarnih izbora, levicu, centar i ultradesnicu (da ovde upotrebimo mejnstrimerski eufemizam za neofašizam).

Najprijatnije iznenađenje ovih izbora svakako je francuska levica. Ne samo zbog toga što je, za samo nedelju dana, od prvog do drugog kruga izbora, uspela da sa drugog pređe na prvo mesto, nego još više zbog toga što je u tome uspela, pre svega, savladavanjem sopstvenih tradicionalnih slabosti, političkog dogmatizma, doktrinerstva i sektaštva. Ove njene slabosti, u izvesnoj meri, ostaju i dalje, ali je njen uspeh s početka juna 2024., u najmanju ruku, ohrabrujući i obećavajući.

Fudbalskim žargonom rečeno, lopta je sada u dvorištu centrista. Ili, kako bi to rekao Tarik Ali, u dvorištu ekstremnih odnosno lažnih centrista, koji su najodgovorniji za uspon ultradesnice odnosno neofašizma u Francuskoj ali i na Zapadu uopšte u poslednjih par decenija. Da li će njihov vođa, aktuelni francuski predsednik, koji je, za razliku od unutrašnje, posebno ekonomske politike, u spoljnoj i međunarodnoj politici svoje zemlje pokazao zavidan nivo dalekovidosti, progresivnosti i borbenosti, sada biti dovoljno samokritičan, dalekovid i progresivan, i u unutrašnjoj politici Francuske, od toga, kao i od odgovarajućeg ponašanja levice, odlučujuće zavisi formiranje velikog progresivnog bloka centra (ali ovog puta stvarnog centra) i levice, koji je jedina snaga koja može da zaustavi i preokrene šokantni uspon ultradesnice.

U protivnom, ostvariće se predviđanje liderke francuske ultradesnice, kojim je ona tešila i ohrabrivala svoje sledbenike, nakon njihovog velikog i (ne)očekivanog pada sa prvog mesta nakon prvog kruga, na treće mesto nakon drugog kruga poslednjih parlamentarnih izbora. Govoreći im kako je njihova konačna pobeda samo „privremeno odložena“. Liderka francuske ultradesnice verovatno nije imala na umu naše argumente odnosno one naše produžene ambivalencije i neizvesnosti, ali se svejedno sa njenim obećanjem odnosno pretnjom, u potpunosti slažemo.

Uz samo još jedno važno odnosno najvažnije upozorenje. Najpre, da je ishod aktuelne francuske neizvesnosti, veoma značajan ne samo za Francusku, nego i za EU, SAD i čitav svet, a unutar ovoga, naravno, i za našu malu i jedinu. A onda, i ono naj-naj-naj upozorenje. Da je, nakon poraza starog fašizma, odmah nakon Drugog svetskog rata, po prvi put od kada postoji, čovek proizveo i upotrebio nuklearnu bombu i druga oružja za masovno uništavanje, zahvaljujući kojem je on danas u stanju da uništi i samog sebe kao vrstu i verovatno celokupni život na planeti. A valjda ne treba posebno objašnjavati, kako bi verovatnoća ovakvog, apokaliptičkog i samoubilačkog scenarija čoveka kao vrste, u slučaju pobede „samo privremeno odložene pobede“ francuske ultradesnice, a uskoro i one Donalda Trampa u SAD, i sličnih snaga na Zapadu i u čitavom svetu, kako bi ova verovatnoća, dakle, bila značajno veća, ako ne i apsolutna odnosno stopostotna.

Milan POPOVIĆ

O ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji

Ideologija spada u najpotcenjenije i zbog toga najneshvaćenije pojave u društvu. Pri tome se dva oblika njenog potcenjivanja i neshvatanja posebno izdvajaju. Prvi je potcenjivanje i neshvatanje njene izuzetne kompleksnosti. Ideologija je deo društvene celine i samo se kao deo te celine i može razumeti. O njenoj kompleksnosti najbolje govori činjenica da postoje najmanje dva oblika njenog pojavljivanja ili sloja. Prvi je sloj njene uzburkane i zapenušene površine: „laž“, „indoktrinacija“, „propaganda“ i tako dalje, u novije vreme „maligni uticaj“, „forenzički nalaz“ i tome slično. Drugi je njen (naj)dublji sloj, iz kojeg i dolazi ova njena uzburkana i zapenušena površina. To je (naj)dublji sloj društvene moći, valenca/hemija interesa, politike i vlasti. To je sloj do kojeg nikada ili retko, veoma retko dolaze naši dnevni forenzičari.

Drugi oblik potcenjivanja i neshvatanja ideologije je potcenjivanje i neshvatanje njene krajnje realne i praktične funkcije. I njene svakodnevne produkcije. Koja je mnogo veća i značajnija nego što se to obično misli. Ideologija je jedan od najznačajnijih repromaterijala odnosno reprodukcionih elemenata celine društva, moći i vlasti, bez kojeg ova celina prosto ne može da funkcioniše. Kao što motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne može da funkcioniše bez motornog ulja, da to približimo ovim banalnim ali slikovitim i tačnim primerom. Pa se zbog toga u ideologiju toliko puno i ulaže. U obrazovanje i školu, informisanje i medije, religiju i crkvu. Plus sve ovo u novoj digitalnoj eri. I sa novim opasnostima veštačke inteligencije. A starim demonima moći i vlasti.

Uz sve ovo, spektar ideologije je izuzetno širok i fleksibilan. Kreće se od najočiglednijeg izvrtanja do najsuptilnijeg spina. (Pri čemu ne treba zaboraviti da je i najprihvaćenija naučna istina multiperspektivna. Što onda problem ideologije čini još kompleksnijim i težim.) Ali, ponekad, zapravo i ne tako retko, kako bi neko mogao da pomisli, ideologija poprima i oblik ćutanja. Dubokog ćutanja. U odnosu na koje je trampovska odnosno benonovska „Deep State“/Duboka država, samo površina, ne sasvim beznačajna, ali, u poređenju sa dubokim ćutanjem, ipak, mnogo, mnogo manje značajna. Što, naravno, ne znači da nije i veoma, veoma produktivna i korisna, naravno za američku, evropsku i svetsku ultradesnicu.

Primera dubokog ćutanja, kao ideološkog mehanizma, ima dosta, ali je ova kolumna izabrala jedan, koji je od svih možda i najznačajniji. I najopasniji. Reč je o dubokom ćutanju o ekonomsko-socijalnoj i klasnoj polarizaciji iz podnaslova ovog teksta. O jednom od najnespornijih i najznačajnijih nalaza ekonomske i društvene nauke u poslednjih deset-petnaest godina, ali o kojem retko, veoma retko možemo nešto više da pročitamo ili čujemo. O tome, budimo sada do kraja konkretni i eksplicitni, da se ekonomski i društveni jaz između 1-10 posto najbogatijih i onih ostalih 99-90 posto a posebno onih donjih 50 posto  u poslednjih trideset godina, u svetu i u većini pojedinačnih zemalja sveta, u Crnoj Gori možemo samo da zamislimo, povećao kao nikada do sada u istoriji, i to krajnje nepravedno, i zbog toga krajnje opasno. U SAD, demonstranti, borci za pravdu, najčešće kliču: „No justice, no peace!“/Ako nema pravde, ne može biti ni mira. O povećavanju ovog jaza, nepravde i opasnosti, međutim, ne možemo mnogo da saznamo, posebno ne u mejnstrimu.

Šok dubokog ćutanja o kojem govori ova kolumna utoliko je veći ukoliko znamo da je onaj nalaz delo najmanje tri najslavnija delatnika u društvenim naukama našeg vremena a ne nekih anonimusa, a ovoj trojici slobodno možemo da pridružimo i četvrtog, koji je iz našeg regiona. Reč je o Džozefu Štiglicu, Tomi Piketiju, Janisu Varufakisu i Branku Milanoviću. Prvi je profesor na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, jednom od najboljih univerziteta u SAD i svetu, uz to još i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju. Drugi je od pre deset i više godina zvezda u usponu, sada već i na samom vrhu francuske i svetske ekonomske i društvene nauke. Treći je takođe profesor ekonomije, na atinskom i jednom američkom/teksaškom univerzitetu, bivši ministar finansija u levoj vladi Sirize u Grčkoj, uz sve to danas i aktivni i perspektivni grčki i evropski političar. Četvrti je Branko Milanović iz Beograda, do skoro ekonomist Svetske banke u Vašingtonu, koji o ovom problemu isto tako redovno i vrhunski piše.

Šok o kojem je reč dodatno pojačava i to, što je kod sva četiri autoriteta, nalaz o strahovitom povećavanju onog jaza, rezultat ne samo neke čiste teorije, nego, u društvenoj nauci, ipak, najegzaktnijeg, statističkog metoda. Primenjenog na vodećim zapadnim i svetskim ekonomijama, u poslednjih nekoliko stotina godina. Pa kako se onda ovaj šok dubokog ćutanja uopšte može, i da li se uopšte može racionalno objasniti? Naravno da može. Samo ne trčite da kažete zavera ili greška ćutanja. Zavera i greška jesu deo, ali samo deo problema. Najdublji izvor i uzrok našeg dubokog ćutanja, pa i one zavere i greške, jeste opet ona celina, širina i dubina, ona valenca interesa, moći i sistema. Od kojeg (ne)svesno beži i ona ultradesničarska odnosno fašistička „duboka država“.

Vratimo se sada nagoveštenom najvećem značaju i najvećoj opasnosti dubokog ćutanja o strahovitom povećavanju onog jaza. Najveći značaj je u njegovoj dubini i širini. Pa se, umesto racionalnog rasvetljavanja i rešavanja ove najdublje ekonomsko-socijalne i klasne polarizacije, i racionalnog korišćenja ovog rasvetljavanja i rešavanja za rasvetljavanje i rešavanje takozvanih identitetskih problema, dešava upravo suprotno, da desnica i ultradesnica svakodnevno, ekstremno i, na žalost, dosta uspešno, (zlo)upotrebljavaju ove identitetske probleme za svoje (ne)skrivene (ultra)kapitalističke klasne i političke agende.

A sve ovo i ovako traje već najmanje dve decenija. Pod super-ironičnim naslovom „Extreme Center“/Ekstremni centar, o opasnim, pa i najopasnijim posledicama ovog isklizavanja iz takozvanog levog i desnog centra, još pre skoro deceniju, preciznije 2015., pisao je i upozoravao još jedan vrhunski intelektualac. Britanski pisac i aktivista pakistanskog porekla, Tarik Ali. Uzalud. Duboko ćutanje.

Uz jednu veliku novost. Odmah posle Drugog svetskog rata, čovek je po prvi put proizveo i upotrebio nuklearnu bombu. I druga oružja za masovno uništavanje. Tako da on danas po prvi put u svojoj celokupnoj istoriji može da uništi samog sebe kao vrstu a moguće i čitav život na planeti. A kakva je veza između dubokog ćutanja o povećavanju onog ekonomsko-socijalnog i klasnog jaza, na jednoj, i nuklearno-ekološke apokalipse, na drugoj strani, valjda ne treba posebno objašnjavati.

Najnoviji rezultati izbora za Evropski parlament iz prve polovine juna 2024., koji donose ne marginalno, nego značajno povećanje političke moći ultradesnice odnosno fašizma u EU, sličan trend sa trampizmom u SAD, o neprekidnoj haotizaciji i sličnom isklizavanju u našoj maloj i jedinoj, i u našem regionu u celini, da i ne govorimo, sve ovo su više nego ozbiljna upozorenja. Da li će ova upozorenja biti dovoljna da se prekine duboko ćutanje kojem je posvećena ova kolumna? Ne treba biti siguran. Ali je to samo razlog više, a ne razlog manje, da se borba protiv ovog malignog, ali zaista malignog ćutanja i uticaja, nastavi i pojača.

A za autora ove kolumne to je još jedan razlog da nastavi i sa svojom skromnom interpunkcijskom intervencijom od pre nekoliko godina. Da piše kapitalizam-fašizam, dakle sastavljeno, sa crticom. I da tako najjače naglasi potonju fazu i fuziju prvog i drugog. Kao najdublji izvor preteće nuklearno-ekološke apokalipse. I da još jednom pozove na suprotstavljanje. Jer je u pitanju nešto najveće.

Milan POPOVIĆ