Poslednja odbrana

Naslov i podnaslov ove kolumne, biće i naslov i podnaslov mog sledećeg romana. Sledi obrazloženje. Najpre, zbog čega Mesto kojeg nema? Zbog toga što je to značenje reči i pojma utopija, iz rodonačelničke i istoimene knjige Tomasa Mora iz 1516. I zbog toga što je ova reč odnosno pojam, odnosno borba za pravednije i bolje društvo, bila i ostala, najkraći rezime mog celoživotnog građanskog i profesionalnog angažmana.

Etimologijom ove reči odnosno pojma, uvek sam u izvesnoj meri bio nezadovoljan, jedno vreme razmišljao sam čak i tome da prestanem da ih koristim, ali sam na kraju, ipak, odlučio da, uz povećanu pažnju, sa time nastavim. Zbog čega nezadovoljstvo ovom etimologijom? Pa najviše zbog njene preterane i loše ambivalencije. Mesto kojeg nema, može da se shvati i koristi, i kao negacija same mogućnosti postojanja pravednijeg i boljeg društva, kako to čine svi kapitalistički oligarsi i njihovi dvorski, od Gvozdene Lejdi do danas, što je za mene bilo i ostalo apsolutno pogrešno i neprihvatljivo, a može da se shvati i koristi i onako kako to činim i ja, kao konstatovanje da pravednog i dobrog društva, naravno, još uvek nema, ali da ga može i mora biti. Dodatno opterećenje donela je i ona ekstremna zloupotreba komunističke utopije iz druge polovine dvadesetog veka, od strane lažnih socijalističkih, a zapravo državno-kapitalističkih odnosno etatističkih sistema. Zbog toga i ona povećana pažnja s početka ovog paragrafa.

A zatim, zbog čega Poslednja odbrana? Poslednja u dva različita ali povezana smisla. Prvi je lični i generacijski. Autor ove kolumne je šezdeset sedam plus, i, sa ovim prtljagom, deo je smene generacija, koja se u našoj maloj i jedinoj upravo odvija. O tome je bilo reči na ovom istom mestu, u ovoj kolumni, u Monitoru od 24. februara 2023, pod naslovom „Veliki prelom: Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije“. Ko je pročitao, zna da je moj nalaz odnosno predviđanje dosta zabrinjavajuće, naime da je, po mom mišljenju, verovatnoća novih trideset godina mafiokratije, veća, čak i do sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće. Pa je zbog svega ovoga, a pogotovo zbog mog relativno poznog doba, i moj poziv, u tom, i u ovom tekstu, da se nastavi borba za pravednije i bolje društvo, jedan od poslednjih, ako ne baš i poslednji takav poziv.

Drugi smisao onoga Poslednja odbrana, međutim, nije samo lokalan i generacijski, nego je, po prvi put od kada je čoveka i sveta, i globalan i istorijski, i, kao takav, značajno menja sam karakter borbe za pravednije i bolje društvo. Od sredine dvadesetog veka, kada je po prvi put proizvedeno i upotrebljeno nuklearno oružje, to više nije samo borba za pravednije i bolje društvo, nego i borba za sam opstanak čoveka i života. Svet će biti ili pravedniji i bolji, ili ga neće biti. Ovo više nije samo slikovita literarna formulacija, kamo sreće da jeste, nego najsurovija realnost.

I u ovoj stvari je u pravu veliki, najveći živi, Noam Čomski, kada je, pre nekoliko godina, zaključio kako je, u uslovima apokaliptičkog, poznog i ultramonopolističkog kapitalizma ili kvazifeudalizma, pre čudo što do nuklearno-ekološke apokalipse, već nije došlo, nego što je čudo samo problematizovanje apokalipse. Kao što je u pravu i onaj lucidni filozof koji je, istim povodom, primetio da su ljudi, eto, nekako i došli do teme kraja sveta, ali da se istovremeno nisu čak ni približili, a kamoli ozbiljno, i u većem broju, došli do teme kraja kapitalizma. Koji je najdublji istorijsko-sistemski uzrok i izvor mogućeg kraja sveta. Poslednja odbrana je ono najmanje što nam zbog toga ostaje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije

Priznajem, i meni samom se, u prvom momentu, pre nekoliko sedmica, kada sam o tome prvi put počeo da razmišljam, veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, učinio kao pomalo preteran. Što sam više o tome razmišljao, međutim, sve više sam se uveravao, da ovde nikakvog preterivanja nema. O tome govore ne jedan nego tri krupna, zapravo najkrupnija strukturna faktora; prvi, unutrašnji, tiče se nedoraslosti odnosno nedovoljnosti kvaliteta tridesetoavgustovske alternative; drugi, takođe unutrašnji, tiče se smene generacija, koja se, isto tako, mada manje primećeno, odvija u poslednjih nekoliko godina; i treći, koji je globalni, ili, bolje, glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni, to jest istovremeno unutrašnji i spoljni, i, kao takav, najznačajniji.

Ali da krenemo redom. Najpre, kvalitet tridesetoavgustovske alternative. Ovo je bilo i ostalo najvidljivije, ali i najbolnije. Pre oko godinu, u jednoj televizijskoj debati, izneo sam procenu, da je, u prvoj godini i nešto nakon smene do tada trideset godina nesmenjive vlasti, sedamdeset do devedeset procenata ponašanja nove vlasti, nažalost, samo ponavljanje istosti stare vlasti. Turbulencije i haotizacije sa četrdesetdrugom i četrdesettrećom vladom, ovom drugom sada još i u „beskonačnom“ tehničkom mandatu, kao i izvesni predsednički, te neizvesni, vanredni ili redovni parlamentarni izbori, koji su usledili, ovu sumornu procenu, samo su potvrdili.

Podizanje svesti, samosvesti i samokritičnosti kod alternative, prvi je korak, koji ona sama mora da napravi, ukoliko zaista hoće da poslednje dve-tri godine ostanu početak dugog i teškog oslobađanja, a ne početak novih trideset godina propadanja. Ali je ovde i najveći problem. Svest, samosvest i samokritičnost, najdeficitarnije su robe u današnjoj Crnoj Gori, i šire. I to ne samo kod nove vlasti, nego i kod najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora, koji se sav uzneo i izgubio u dogmatskom mehuru novog evro-atlantskog božanstva. O ovome nešto više u nastavku ovog teksta. A ovde, još samo to, da i sam ovaj tekst, treba razumeti, kao jednu vrstu samokritičnosti njegovog autora, i kao neku vrstu poziva drugima, da učine isto ili slično.

Za razumevanje i praćenje našeg velikog preloma, drugi od tri na početku navedena faktora, manje je primećen, ali nije manje značajan. U sociologiji, generacija kao takva, odnosi se na oko trideset bio-socijalno najproduktivnijih godina, onih otprilike između dvadeset i nešto, i pedeset i nešto godina života. Još značajnije, generacija, a ne nešto duže ili veće, kao istorija ili čovečanstvo, predstavlja vreme i mesto učenja i čuvanja naučenog. Jedino ovim se može objasniti toliko često ponavljanje istih grešaka u samo sto ili više godina modernog čoveka. Naravno i u današnjoj Crnoj Gori. Upravo u poslednjih nekoliko godina, uz sve ostalo, kod nas se događa i smena generacija. Najkraći rezime ove smene, međutim, nije nimalo ohrabrujući. Stari, koji su vladali poslednjih trideset godina, odlaze, novi dolaze. Ali sa ovim drugim dolaze i novi razlozi za zabrinutost. Zbog njihovog velikog i opasnog disbalansa. Manjka iskustva i viška vlastoljublja. Čast izuzecima, ali većina dolazećih novih, previše liči na odlazeće stare. „Mlade, lepe i pametne“, kako su ovi drugi, sami sebe, ovako „skromno“ i „samozatajno“, nazivali pre trideset godina.

Za razumevanje i praćenje velikog preloma iz naslova ovog teksta, ipak je najznačajniji treći od tri na početku navedena faktora. Onaj glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni faktor. Koji je, opet, i sam složen od najmanje tri posebna sloja ili elementa; prvog, koji je ideološki, te kojeg ovde, na samom početku, možemo da najavimo kao Veliki mehur; drugog, koji je geopolitički, kojeg možemo da najavimo kao Negativnu hemiju; i trećeg, koji je toliko politički, da to već i sama njegova najkraća najava, NATO kao domaća batina, jasno nagoveštava.

Ali da i ovde krenemo redom. Najpre, Veliki mehur. Da mi je neko pre trideset godina rekao, da će još za mog života, u nebo da se vine jedna nova fantazija, dogma i ideologija, koja će po svojoj fantastičnosti, ali nažalost i efikasnosti, da nadmaši onu takozvanu socijalističku, koja je obeležila moju mladost, ne bih mu verovao, ali se to, evo, ipak dogodilo. To je ovaj veliki i sveprisutni dogmatski i ideološki mehur novog evro-atlantskog božanstva, koji je toliko snažno uzeo pod svoje, ne samo najveći deo stare i nove vlasti, nego i najveći deo takozvanog nevladinog sektora. Pa od njegovih otrovnih „maligniteta“, isparenja i para, ne može ni da se diše, a kamoli misli.

Ali je to i prava svrha odnosno funkcija ovog kao i svakog drugog velikog ideološkog mehura. Da od njega ne može da se diše i misli. Da od njegove rigidne crno-bele dogmatike ne može da se vidi realnost koja je mnogo kompleksnija. Koja se razvija u poslednjih trideset godina a ne samo u poslednjih godinu dana. To je negativna hemija iz gornje najave. Ili, konkretnije, razvijenije i preciznije, to je tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i Zapada/SAD/NATO. Čija je najveća žrtva danas Ukrajina, sutra, potencijalno, Evropa i čitav svet.

Treći najavljeni sloj ili element, NATO kao domaća politička batina, razotkriva stvar do kraja. Da se u Crnoj Gori danas NATO ne koristi kao međunarodni bezbednosni sistem za zaštitu zemlje i stanovništva od spoljnih pretnji, nego kao politička batina za unutrašnju političku (zlo)upotrebu, pomoću koje se crnogorska mafiokratija, sa svojim brojnim političkim subjektima, obračunava sa svojim unutrašnjim političkim protivnicima, to ne vide samo oni koji to ne žele da vide. Da još uvek postoji politički paket, koji može da obezbedi istovremeno produžavanje borbe protiv domaće mafiokratije, uz puno poštovanje međunarodnih obaveza, uključiv i obaveze Crne Gore u NATO-u, isto tako. I na kraju, jasno je da sve ovo, što (zlo)čini crnogorska mafiokratija, na srednji, a posebno na dugi rok, ne može biti dobro, čak ni za veliki NATO. O našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo.

Bilo kako bilo, sva tri gornja sloja, elementa i faktora, ne samo da opravdavaju veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, nego istovremeno i najozbiljnije upozoravaju. Da su u ovom momentu, izgledi za onu lošiju opciju, naime za novih trideset godina mafiokratije, značajno veći, možda čak (da i ovde upotrebim gornju kvantifikaciju) i čitavih sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće, nego što su izgledi za onu bolju opciju. Pri čemu, i to treba jasno istaći, ovo upozorenje nikako ne treba da se shvati kao razlog za politički očaj i depresiju. Naprotiv. Za to je najmanje dva dobra razloga. Prvo, ni deset do trideset procenata verovatnoće, za nastavak započetog dugog i teškog oslobađanja, nije malo, i, ukoliko se dobro iskoriste, mogu brzo da narastu na više, pa i na mnogo više. I drugo, ne malu verovatnoću za novih trideset godina mafiokratije, najbolje je doživeti kao „uspaničenu maštu“ Hane Arent. Stvarno, pomislite samo, još trideset godina ovog. Može li biti većeg i jačeg motiva za produženu antimafiokratsku akciju, otpor i borbu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

Da je njegova mafiokratija glavni problem Crne Gore

Samo u poslednjih nekoliko meseci, najmanje tri krupne neustavnosti, odlaganje lokalnih izbora u četrnaest opština, gerimendering Zete, i odbijanje šefa države da izbornoj parlamentarnoj većini i Miodragu Lekiću poveri mandat za sastav nove, četrdeset četvrte Vlade, prošle su u mirnoj atmosferi. A onda je, upravo ovih dana, osporavanje ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o predsedniku države, kojim rečena većina samo pokušava da otkloni treću od navedenih neustavnosti, dobilo oblik prave provale buke i besa, i pretnji unutrašnjim nasiljem, „na ovaj ili onaj način“, pa i „puškama“, ako zatreba.

U ovakvoj atmosferi, pravo odlazi u drugi plan, ali neka ipak ostane zabeleženo, da se autor ove kolumne ne slaže sa sve brojnijim horom onih koji tvrde da je rečeni zakon neustavan. Zbog toga što on ne krši nijednu ustavnu normu, nego u odnosu na ove deluje samo sprovedbeno. I to od strane izborne parlamentarne većine, koja u parlamentarnom sistemu, kakav je i u Crnoj Gori, ima nesporno veću sistemsku snagu, od sistemski slabog predsednika države.

Što su u onom horu najbrojniji DPS i sateliti, ne iznenađuje. Ali se to ne može reći i za dve druge političke pojave. Najpre, to se ne može reći za neke još uvek male, ali ne i beznačajne, prve pukotine, u parlamentarnom, pa i Vladinom delu, tridesetoavgustovske većine. A zatim, to se još manje može reći za skoro potpuni konsenzus nevladinog sektora, pa i onih njegovih najkredibilnijih delova, oko toga da rečeni zakon jeste kršenje Ustava.

Ali sa zaključcima ne treba žuriti. Aktuelno slaganje, čak i najkredibilnijih delova nevladinog sektora, sa DPS-om i satelitima, oko navodne neustavnosti notornog zakona, nije nikakav znak njihovog suštinskog približavanja, nego je samo koincidencija, sa dubljim, čak mnogo dubljim razlogom. Najkraće ime tog razloga jeste takozvani međunarodni faktor. Zapad, SAD, EU, NATO. Posebno SAD i NATO. Ili, preciznije, negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i SAD/NATO-a u poslednjih trideset godina. Čija je najveća aktuelna žrtva Ukrajina, a u budućnosti, potencijalno, i Rusija, EU i čitav svet. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo.

Da je glavni problem Crne Gore njen vrhovnik odnosno njegova mafiokratija, najbolje znaju upravo Zapad i SAD. Jer su ga kao takvog koristili kao svoj glavni politički alat za NATO i ostalo u poslednjih dvadeset godina. A pre dve godine  prvi put su mu to i javno rekli. Kada su ga vratili sa onog puta ka „šumama“. Ali je 2022. došla agresija Putinove Rusije na Ukrajinu. Koja je našem vrhovniku, kod njegovih gospodara na Zapadu, očigledno povratila privilegovani status. I ćutanje o njemu i njegovoj mafiokratiji kao našem glavnom problemu.

U tome je sva suština ovog neobičnog konsenzusa između DPS-a, nevladinog sektora i službenog Zapada, oko navodne neustavnosti Zakona o predsedniku. Radi još šireg, dubljeg i boljeg razumevanja, međutim, aktuelni spor oko četrdeset četvrte, valja posmatrati u dubinskom kontinuitetu, sa sličnim sporovima i sudbinama četrdeset druge i četrdese ttreće Vlade. A u ovoj i ovakvoj, produženoj i produbljenoj perspektivi, jasno se vidi. Geopolitika Zapada, SAD-a i NATO-a, u onoj njenoj negativnoj hemiji i koprodukciji sa Putinovom Rusijom, glavni je skriveni problem ove tri vlade. Pa i kada to uključuje najgrublje gaženje po jednakopravnosti građana oko trećine takozvanog prosrpskog biračkog tela. Koje, gabrijeleskobarovski rečeno, ne može biti njihov partner. A ovo gaženje mnogo je teži oblik kršenja Ustava nego što bi to bio i onaj zakon, čak i kada bi stvarno bio neustavan. Ali se o ovom gaženju zaglušujuće ćuti. Čak i u, inače, za ljudska prava, veoma osetljivom nevladinom sektoru.

Milan POPOVIĆ

Komentari