Povežite se sa nama

INTERVJU

AN MADLEN, DOCENTKINJA NA NACIONALNOM INSTITUTU ZA ORIJENTALNE JEZIKE I CIVILIZACIJU U PARIZU: Jugoslovensko iskustvo je potrebno Evropi

Objavljeno prije

4 godine

na

Od kolonijalističkog perioda, zatim razvoja kapitalizma i trgovine, mi živimo u multikulturnim društvima – trebalo bi da naučimo kako da od toga stvorimo prednost a ne oblik društvene segregacije

 

Naša sagovornica An Madlen je među najboljim poznavaocima mučne tranzicije postjugoslovenskih društava. Provela je više godina na terenu, a u Crnoj Gori je živjela i radila krajem 90-ih. Doktorirala je i postala stručnjakinja za savremenu istoriju srednjeevropskog i južnoevropskog političkog i kulturnog prostora. Radi na Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizaciju (INALCO) i u Istraživačkom centru Evropa-Evroazija, u Parizu.

MONITOR: EU ovih dana ima puno problema u snabdijevanju vakcinama i obuzdavanju pandemije sa novim sojevima koronavirusa. Francuska je primijenila prilično rigorozne mjere. Kako vi vidite te probleme s kojima se suočava vaša zemlja, EU i svijet?

MADLEN: Čitav svet prolazi kroz istu krizu, ali ono što je paradoksalno i istovremeno logično, jeste da se ona različito proživljava od jednog do drugog mesta na planeti. U Evropi, pa čak i u okviru EU, regulisanje zdravstvene krize i reakcije građana se veoma razlikuju: ono što je u Francuskoj prihvaćeno bez problema (na primer, pisanje potvrde samom sebi da bi se izašlo iz kuće) u Beču ili Beogradu bi izgledalo apsurdno.

Krizom je posebno pogođen savremeni urbani način života u megapolisima. Veoma stroge mere zavedene u Francuskoj (na primer policijski čas od 18 sati, ili zatvaranje od 30. oktobra – restorana, kafea, bioskopa, pozorišta i svih kulturnih institucija, a sada i zatvaranje granica), oneobičavaju gradski centar kao Pariz više no život u nekim mestima u unutrašnjosti Francuske.

Kašnjenje vakcinacije u EU se ispoljava kao problem kvantiteta, izbora vakcine i centralizacije odlučivanja koje je neprilagođeno krizi. U ovom momentu, zabrinjavajuće je što se vidi da naše vlasti nisu u stanju da reše ovaj problem.

MONITOR: U Francuskoj se, uprkos epidemiji, i dalje protestuje. „Žuti prsluci“ ne odustaju. Da li je njihova upornost znak da će se u Francuskoj artikulisati nove političke snage?

MADLEN: Zanimljivo je videti koliko su u Crnoj Gori i u drugim delovima Balkana žuti prsluci bili medijatizirani. U Francuskoj već godinama postoje različiti pokreti protesta i koji, kao ni drugde, ne uspevaju da se afirmišu kao snage promene.

Pred krizu koronavirusa, aktivnosti pokreta protiv penzione reforme potpuno su paralisale javni saobraćaj, bolnice, univerzitete i škole u čitavoj Fancuskoj tokom više meseci i ono što je sada najsnažnije je mobilizacija protiv projekta Zakona o opštoj bezbednosti (koji dovodi u pitanje važne forme slobode informisanja) i protiv takozvanog zakona „protiv separatizma” predstavljenog kao borba protiv radikalnog islamizma. Formacije levice su i dalje glavne snage organizacije protesta, ali su one izrazito podeljene i često nemoćne.

MONITOR: Angela Merkel je još prije nekoliko godina rekla da je projekat multikulturalizma u Evropi „propao“. Kako ste vi to razumjeli i kakva je vaša ocjena dometa „politike multikulturalizma“?

MADLEN: U pariskoj aglomeraciji u kojoj živim kao i u mnogobrojnim gradovima sveta, multikulturalizam je svakodnevna realnost, hteli to ili ne političarke i političari. Negirati ovu realnost za mene je revoltirajuće. Od kolonijalističkog perioda, zatim razvoja kapitalizma i trgovine, mi živimo u multikulturnim društvima. Trebalo bi da naučimo kako da od toga stvorimo prednost a ne oblik društvene segregacije.

Unitarizam republikanske dogme nastavlja da stvara probleme u Francuskoj: jedinstvo Republike je legalističko i principijelno, ali je mnogo teže govoriti o kulturnom jedinstvu. Dakle, „komunitarizam“ koji se spočitava onima koji imaju strano poreklo i za koje se kaže da ne bi hteli da se integrišu u francusko društvo je bauk kojim lako mašu oni kojima je potrebno da odrede svoj vlastiti identitet.

MONITOR: Bavite se i temom nacionalizma. Zašto je on buknuo nakon pada Berlinskog zida i, što je još uočljivije, veoma je moćan u svom ekstremnijem vidu i danas, kako u zemljama Istočne Evrope tako i u onima koje su nastale raspadom SFRJ?

MADLEN: Nacionalizam je izraz kojim se nazivaju raznovrsne pojave: politika FIDES-a u Mađarskoj ili PIS-a u Poljskoj koju često označavamo nacionalističkim i neliberalnim (ali koju neki politikolozi, kao Frederik Zalevski, radije kvalifikuju kao „konzervativnu revoluciju”), ne izgleda mi da je iste prirode kao sposobnost Miloševića i Tuđmana da mobilišu mase u 90-im godinama. Kolaps socijalističkog sistema, njegove društvene organizacije i načina mišljenja je fenomen koji je danas teško razumeti. U to vreme takođe, ovim događajima je stvoren osobit momenat zamagljenosti i omamljenosti i bilo je jednostavnije govoriti o „etničkom ratu” i „povratku starih mržnji” nego osuđivati odgovornost političkih aktera. U mojoj knjizi „Balkan kroz francusko iskustvo”, objavljenoj pretprošle godine, analiziram način na koji su Francuzi proživeli kraj komunističkih režima na istoku Evrope i raspad Jugoslavije, debate koje su rastrzale francusko društvo i uticale na realne političke, humanitarne i vojne intervencije.

MONITOR: Da li su ex-yu nacionalizmi, nacionalizmi koji podrazumjevaju identitetsko utemeljenje na „naciji“ ili na „narodu“ povezanom idejom krvne a ne društvene i ustavno-zakonodavne veze? Posebno u slučaju ako ih uporedimo sa francuskim ili američkim nacionalizmom?

MADLEN: Ja smatram da je etno-nacionalizam prisutan u svim nacionalizmima, ali se on ispoljava na različite načine. Počev od 1990. godine, društvene nauke su se suočile sa teškoćama da svet opišu u socio-ekonomskim terminima i kategorija identiteta se nametnula.

MONITOR: Radili ste u Crnoj Gori, Sloveniji, Srbiji, Kosovu… Kako vidite političke i društvene procese koji se danas u njima odvijaju?

MADLEN: Živela sam i radila u Sloveniji, Crnoj Gori, na Kosovu i u Srbiji između 1995. i 2001. godine. U to vreme, izgledalo je da je priča s Jugoslavijom završena a istovremeno kao da je vreme bilo zaustavljeno, teritorije potpuno odvojene jedne od drugih. Danas, uprkos nacionalističkim politikama zemalja-sukcesora, njihovog odbijanja da se suoče sa prošlošću, ljudi nisu slepi. Knjige kruže, nezavisna istraživanja se poduzimaju. Postoji, na primer, međunarodna konferencija u Puli koja svake prestupne godine okuplja više od stotinak istraživača, među kojima ima i puno mladih rasutih po Evropi koji se bave istorijom jugoslovenskog perioda.

Nije moguće izbrisati prošlost, ali je danas teže preneti drugima iskustvo i znanje o njoj. Mojim studentima u Parizu koji u Inalcu studiraju jezike i civilizaciju postjugoslovenskog prostora takođe nedostaju reperi da shvate šta se dogodilo pre 20 i više godina.

MONITOR: Kakvo je vaše mišljenje o dometima „tranzicione pravde“ poslije ex-yu ratova uzimajući u obzir s jedne strane njen međunarodni segment – preko ICTY-ja, a sa druge nacionalni – uključujući i aktuelni Sud za zločine OVK? Koliki je značaj obrazovanja za razumjevanje ovih problema?

MADLEN: Smatram da je to ključno. Postoji neodložna potreba za prenošenjem istine o ratnim zločinima, naročito onda kada je države negiraju. Čak je i u Francuskoj zaboravljen značaj koji se 1990-ih i 2000-ih davao međunarodnoj pravdi u rešavanju savremenih sukoba. Ali ne bi trebalo suviše računati da će se time baviti zvanične institucije, na građanima je da preuzmu inicijativu. Ne može se više tražiti da sudovi deluju umesto onih koji su politički odgovorni.

 

Makron ne može biti lider EU

MONITOR: Angela Merkel odlazi s „kormila Evrope“ ove godine. S obzirom na to da će neko od njenih nasljednika teško naslijediti i njen lični uticaj u EU, da li će Emanuel Makron stati na čelo EU? 

MADLEN: Emanuel Makron ima problem legitimiteta u Francuskoj, jer je 2017. došao na vlast nenadano, zbog krize desnice i zbog kolapsa Socijalističke partije koja je decenijama bila moćna iako nije uspela da redefiniše levi politički program od pada komunizma u Evropi 1989. godine.

„Republika u pokretu” (Makronova stranka) nije uspela da se lokalno ukoreni i autoritarne tendencije predsednika, lični pristup rukovođenju i česte promene političkog pravca stvorile su prazninu oko njega. Teško je zamisliti da on preuzme nekakvo liderstvo u Evropi.

 

Nijesmo mnogo naučili iz prošlih kriza

MONITOR: Edgar Moren je proljetos u intervjuu Mondu govorio o svojim velikim životnim iskustvima i iskušenjima, uključujući i aktuelnu pandemiju. Izrazio je nadu u jačanje solidarnosti na globalnom planu kao njene „trajne posljedice“. Istorijski, da li li su nam velike globalne kataklizme „pokazale put“ ka boljem čovječanstvu ili se „sve promIjenilo a ostalo isto“?

MADLEN: Aktuelna zdravstvena kriza je jedan moćan izvor za ubrzavanje promena. Još smo usred nje i teško je zamisliti kako će svet izgledati „posle”, na nesreću, nismo zajednički naučili mnogo iz prošlih kriza, možda samo da lakše živimo s neizvesnošću. Sigurno je da se priroda ne može zanemarivati i da su izazovi nesumnjivo u izlazu iz produktivizma i rasipanja resursa. Od marta 2020. godine nisam bila u Crnoj Gori niti u nekoj od zemalja „regiona”, ali razgovori koje vodim sa prijateljima i kolegama navode me na misao da građani koji su prošli kroz postsocijalističke promene imaju veći kapacitet prilagođavanja, da imaju važne stvari iz svog iskustva da prenesu drugim Evropljanima.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

4 dana

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE I POTPREDSJEDNIK PARTIJE SRBIJA CENTAR: Režim se ljulja,  postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja u Srbiji

Objavljeno prije

4 dana

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast

 

 14

MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?

LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju  niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.

MONITOR:  Kako  gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?

LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, GRAĐANSKI AKTIVISTA: Prošlost ne smijemo šminkati

Objavljeno prije

2 sedmice

na

7 Marta, 2025

Objavio:

U Crnoj Gori se većinski prema istoriji ponaša kao prema samoposluzi. Iz nje se uzima samo što kome odgovara

 

 

MONITOR: Prošle sedmice obilježene su 32 godine od zločina u Štrpcima. Da li primjećujete kod nove vlasti drugačiji odnos prema zločinima iz devedesetih ili se na njih samo podsjeti prilikom sličnih obilježavanja?

PEPIĆ: O strašnim i veoma teškim 90-im se puno priča. Mnogi se tog perioda i prisjećamo i podsjećamo. Uglavnom,  osuđujemo takvo zlo. I oni koji su u tom periodu dizali glas i osuđivali te zločine, a bogami sada i oni koji su ćutali. Mnogo je onih koji su u tom zlu na  direktan  ili indirektan način  učestvovali. Na žalost, dobro je poznato da je u tom periodu, većinska Crna Gora bila na strani onih ,,Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva” u odnosu na one ,,Sa Lovćena Vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”.

Prošle sedmice smo obilježili tužan, tragičan i sraman događaj otmice putnika iz voza 671 na pruzi Beograd – Bar. Kada su zločinci  u ,,ime srpstva” 27.02.1993. oteli u mjestu Štrpci 20 putnika, koji su imali ,,pogrešna imena ” i odveli ih u smrt. Od tih otetih i ubijenih, većini ni kosti nijesu pronađene. Rekao bi neko, pa ,,šta se tu moglo uraditi”,  to se desilo na drugoj teritoriji. Moglo se.

Što reći i o tome što je ondašnja crnogorska vlast, u maju 1992. izvela monstruoznu akciju, hvatanja i deportacije bosansko hercegovačkih izbjeglica, Bošnjaka,koji  su poslati u smrt. Tada je bio premijer isti ovaj čovjek koji je sada Počasni predsjednik DPS- a.

Ne mogu da ne pomenem ime sada pokojnog Slobodana Pejovića, koji je kao ondašnji policijski inspektor, prvi javno o tome progovorio.  I šta je taj ČOVJEK,  u pravom i punom smislu te riječi, doživio nakon toga, naročito od ,,zaštitnika lika i djela” i ,,perača” biografije Đukanovića. Na sve i svakakve načine su pokušavali i pokušavaju da ocrne Slobodana Pejovića. A Slobodan Pejović je heroj.

O tim i takvim devedesetim nije odgovaralo mnogima koji su bili na vlasti do 30.08.2020. da se priča i  ,,razjasni” uloga nekih od kojih su u tom periodu zla u tome  saučestvovali.  Ni kod ovih ,,novih” ne vidim iskrenu želju, da se time na pravi način bave. Podsjećanja i obilježavanja tragičnih  događaja iz 90-ih, više služe za ,,dekor”.

MONITOR: Kako gledate na inicijativu o rehabilitaciji golootočkih žrtava?

PEPIĆ: Inicijativa o rehabilitaciji golotočkih žrtava u suštini nije loša. Naprotiv. U suštini ovaj i ovakav potez predsjednika Milatovića je i konkretan i korektan. Ali postavlja se pitanje  zašto  to nije urađeno do sada.  Naročito ako se zna da su ostale Republike bivše Jugoslavije donijele neke vrste rehabilitacije.

Ako se uz to zna da je u ovom zloglasnom koncentracionom zatvoru, bio veliki broj zatvorenika i žrtava iz Crne Gore, koji su sredinom prošlog vijeka zbog Rezolucije IB, slati da u više nego nehumanim uslovima, budu zatvarani, zlostavljani, prebijani, maltretirani, ubijani… Ko ih je tamo slao, pa najvećim dijelom  Crnogorci? Njihovi ratni drugovi, komšije, braća…

Možda nam i primjer Golog otoka  najbolje govori o tome kako se i mi većinski ponašamo prema istoriji. Kao prema samoposluzi. Iz nje uzimamo samo što nam treba, tj.samo ono što nam odgovara.

Prošlost trebamo da prihvatimo bez šminkanja i uljepšavanja. Mi prošlost ne možemo promijeniti, ali moramo na valjan način ukazati na ono što je bilo dobro, a i što je bilo loše.

MONITOR: U Skupštini je formiran Anketni odbor za crne trojke. Najavljeno je rješavanje mnogih do sada nerasvijetljenih ubistava i napada. Koliki su dometi ovog odbora?

PEPIĆ: Ko zna, možda se držeći i one stare  – ako nešto nećeš da riješiš, ili ako hoćeš da nešto prolongiraš, formiraj komisiju.

Naravno da je formiranje odbora od strane Skupštine, koja će se baviti osvjetljavanjem nekih teških događaja iz naše nedavne prošlosti  legitimno. No, istovremeno, tako se i priznaje da su mnoge naše institucije slabe, ili da ih nema.

Da smo imali institucije, ovaj odbor nam i ne bi trebao. Ali, moram da primijetim,  ni ,,ovi” nakon avgusta 2020. nijesu praktično ništa ni uradili da one ojačaju.

Zato imam pravo na sumnju, koliko ovaj odbor može da doprinese. Uz sve to, veliku sumnju kod mene izaziva najava da predsjednik ovog odbora, može biti neko iz DPS-a!? Da li se  ovakvom tematikom na valjan način može,  i prije svega da li hoće, da se bavi neko ko je bio vlast  kada se to događalo?

MONITOR: Krize ni u regionu ne nedostaje, a dio političara svako malo ide do Beograda, sada i u Banja Luku da daju pomoć Vučiću, Dodiku. Da li takva praksa i koliko opterećuje političku scenu u Crnoj Gori?

PEPIĆ:  Svi su izgledi da Vučićev režim, bez obzira na sva činjenja i nečinjenja, nema adekvatan način da se suprotstavi protestima koje predvode studenti u Srbiji, koji su mu dobrano uzdrmali vlast.

Da bi mu pomogli, i da bi skrenuli pažnju sa onoga što traže studenti,a to je njegov politički odlazak,  Vučiću su u pomoć ,,priskočili” njemu više nego ,,odani Srbi ” iz regiona. Prije svega Milorad Dodik, predsjednik RS- a, kao i crnogorski političari iz  prosrpskih partija.

Naravno da to opterećuje i crnogorsku političku scenu. Dobro se zna da je Balkan počesto zbog nečijih ličnih interesa, znao da upadne u veliko nevolje i zlo! Ipak, ne očekujem neke velike nestabilnosti kod nas. Vjerujem da su se građani, poučeni nedavnom prošlošću, većinski ,,opametili”.

MONITOR: Vidite li izlaz i rješenje političke krize u Crnoj Gori i mogući dogovor vlasti i opozicije?

PEPIĆ: Što se tiče sukoba pozicije i opozicije u parlamentu, rekao bih –  ništa novo. Ništa što već nije viđeno. Bilo je i ranije bojkota i opstrukcije rada parlamenta.

Mislim da  razlog koji je naveo DPS, a kojem se priključila URA, da je to zbog navodnog kršenja Ustava od strane Ustavnog odbora, zbog slanja jedne sutkinje Ustavnog suda u penziju, ne stoji. Nije to toliko zbog ustavnosti, koliko zbog toga ko je poslat u penziju.

Vidim mogućnost dogovora opozicije i pozicije oko daljeg i nesmetanog rada i djelovanja parlamenta. Ne zato što je DPS ponudio svojeg kandidata za mjesto predsjednika Anketnog odbora. Već zbog  pritiska međunarodnog faktora. Prije svega ambasadora KVINTE.  Za  ,,pomirenje i saradnju”  koji će, čini se, ubrzo uslijediti, od domaćeg  veće zasluge imaće međunarodni faktor.

Građani će i dalje biti u ,,vrzinom kolu”. Zbog uspostavljenog partitokratskog sistema, gdje poslanici i odbornici nemaju odgovornost prema građanima, već isključivo prema svojim partijskim šefovima. Zato nam i trebaju otvorene izborne liste, da znamo i koga i ko nas bira.

MONITOR: Kako biste kao istoričar analizirali trenutno stanje u svijetu. Nakon  genocida u Gazi, rata u Ukrajini, moguće je  novo pregrupisavanje velikih sila. Ima li sličnosti sa istorijskim događajima u prošlosti?

PEPIĆ:  Opet bih reko –  već viđeno.

Nova američka administracija promijenila  je retoriku i odnos prema ratu u  Ukrajini. Razlog vidim u tome što taj rat sve duže traje i što ukrajinski režim nije baš ,,trčke” pristao na ponudu pragmatičnog i bahatog ekonomiste Trampa, da mu potpiše ,,blanko” korištenje prirodnih ukrajinskih bogatstava. Ljudi poput Trampa i ne pomišljaju da nešto, bez obzira na cilj i situaciju, rade džaba!

Odnosi Amerike i Rusije, za očekivati je da će biti na nekoj većoj ili bolje rečeno, pristojnoj razini. Ali ostaje pitanje šta će biti sa EU.

Svijet će naravno i dalje biti nepravedan. Naročito je nepravedan u odnosu prema onome što je radio i što radi izraelski režim koji sprovodi zločine i genocid nad Palestincima.  Tramp čak iznosi i ,,genijalno”, krajnje nehumano rješenje o iseljavanju Palestinaca iz Gaze. O tome skoro pa čitav ,,miroljubiv i pravedan” svijet, pa i naši političari i mnogobrojni ,,vajni” borci za ljudska prava i slobode ćute. To je  sramno i licemjerno!

Predrag NIKOLIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo