Povežite se sa nama

INTERVJU

DR BILJANA STOJKOVIĆ, PROFESORICA NA KATEDRI ZA GENETIKU I EVOLUCIJU BIOLOŠKOG FAKULTETA U BEOGRADU: Poništena politička logika u Srbiji 

Objavljeno prije

na

Danas u Srbiji imamo društvo sa samo jednom jasnom platformom – podjela na građane koji su se poklonili Vučiću, pri čemu mogu ozbiljno profitirati od svog podaničkog statusa, i na građane koji ne žele život u Vučićevom svinjcu. Sukob između te dvije Srbije poprima sve ozbiljnije razmjere

 

MONITOR: Nedavno ste u komentaru, govoreći o  Srbiji, rekli: „Živimo u društvenom svinjcu” i ovo je „era opasnog življenja u Srbiji!” Na što ste mislili kad ste izrekli te nesvakidašnje konstatacije?

STOJKOVIĆ: Svaka država na svetu postavlja okvire življenja svojim stanovnicima. Tenzija između tendencije vlasti da kontroliše građane i potrebe građana da praktikuju svoje slobode u modernim je društvima rešena izgradnjom institucija kroz koje svaka osoba može razumeti „pravila društvene igre“, ali i može računati na zaštitu svojih prava. Imajmo u vidu da ljudska prava i slobode predstavljaju istorijsku tekovinu civilizacijskog razvoja i upisana su u Ustavu svake moderne zemlje. Šta se, međutim, dešava u državi u kojoj su ukinute institucije i gde jedan čovek samovoljno sprovodi vlast? Dobijate haos u kome je država ništa drugo do nasilnički aparat sile, a građani nemaju ravnotežu kakvog-takvog pravednog življenja. I to jeste „društveni svinjac“ u kom se svako snalazi kako zna i ume. Napetost je ogromna, jer više ne postoje pravila, odnosno ona su nestabilna, fluidna i zavisna od volje gospodara. Kako sada stvari stoje, društvena pravda i ravnoteža u Srbiji neće se uspostaviti bez nekog ozbiljnog sukoba.

MONITOR: Je li za takvo stanje najzaslužniji predsjednik Srbije Aleksandar Vučić?

STOJKOVIĆ: Vučić je taj autokratski gospodar koji je pomerio „društveno klatno življenja“. Mi danas imamo društvo sa samo jednom jasnom platformom – podela na građane koji su se poklonili Vučiću, pri čemu mogu ozbiljno profitirati od svog podaničkog statusa, i na građane koji ne žele život u Vučićevom svinjcu. Sukob između te dve Srbije poprima sve ozbiljnije razmere. Odavno smo prešli liniju razdvajanja po ideološkim razlikama i došli smo do tačke sukoba po granicama koje nam je Vučić postavio – za ili protiv njegove vlasti. To je tužna situacija koja sasvim dobro ilustruje činjenicu da je Vučić vratio Srbiju u pretpolitičko stanje. Nismo više u prilici da biramo između različitih političkih i ideoloških pozicija, već se opredeljujemo ili za uređen život ili za društvenu nenormalnost.

MONITOR: Da li u Srbiji postoje snage koje mogu promijeniti to neodrživo stanje?

STOJKOVIĆ: Ako je dovoljan samo jedan čovek da rasturi društvo i državu, ukoliko se, naravno, zatekne u odgovarajućem društvenom kontekstu, što jeste bio slučaj sa Vučićem, onda je za okretanje ovog točka dovoljno da postoje građani koji se opiru autokratiji. Poslednji izbori i njihov bojkot pokazali su da građani većinski ne podržavaju Vučićevu vladavinu. Postoji realan problem u organizovanju alternative budući da je opozicija marginalizovana, što zbog sopstvenih dubokih grešaka iz prošlosti, što zbog sistematskog rada Vučića na njihovoj satanizaciji. Ipak, čini mi se da se probudila svest o tome da je nužno ujedinjavanje svih građanskih i političkih činilaca kako bismo organizovali efektivan otpor nenormalnosti. Konačno, sada nesporno znamo da nas ima neuporedivo više od broja podaničkih „duša“.*

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da sve dok Dragan Đilas „predvodi opoziciju” Aleksandar Vučić može mirno da spava?

STOJKOVIĆ: Problem postoji u samoj tvrdnji da Dragan Đilas „predvodi opoziciju“. U okviru bloka koji se protivi trenutnoj vlasti postoji čitav spektar aktivističkih grupa, sindikata, pokreta i političkih stranaka i stvarno je smešno tvrditi da svima upravlja Đilas. Koliko je meni poznato, čak i među opozicionim strankama ne postoji jedinstvo oko te jedne političke figure. Priču o „Đilasovim plaćenicima“ neprekidno podmeće naprednjačka vlast na svojim medijima, jer to jeste jednostavna poruka njihovim biračima. Društvo ćete najlakše polarizovati ako svoje protivnike predstavite kao jedinstven blok oličen u jednoj osobi. Ljudi vole da razmišljaju u dihotomnim kategorijama – belo naspram crnog, bog protiv đavola, Pepeljuga naspram zle maćehe. Kada personalizujete protivničku stranu, izazivate osećaj iskonske borbe „dobra i zla“. Taj psihološki trik treba razmontirati, a to se može učiniti povezivanjem heterogenih entiteta na opozicionoj sceni, dobrim prezentovanjem te raznovrsnosti i promovisanjem timova ljudi, ne pojedinaca.

MONITOR: Kosovo je i dalje aktuelna tema. Da li se uopšte zna šta Vučić sprema, o čemu se dogovara i šta je do sada potpisao o sastusu Kosova?

STOJKOVIĆ: Na pitanju Kosova se možda najbolje oslikava Vučićeva zamuljana, bespolitička vladavina. On je i borac za Kosovo u sastavu Srbije, tj. najveći nacionalista, ali je ujedno i čovek koji govori da se mora priznati nezavisnost Kosova. Suštinski, niko nema pojma šta on potpisuje, šta je do sada potpisano i ima li ikakvog plana. Jednom je izgovorio i da neće da nam kaže!

MONITOR: Zašto religiju i misticizam smatrate preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva?

STOJKOVIĆ: Religijsko mišljenje zasniva se na veri i neupitnoj dogmi, ne na razmišljanju, zaključivanju i upitanosti. Kada prihvatite da postoji knjiga u kojoj je zapisana celokupna istina, onda nema potrebe da se još nešto pitate, što neminovno vodi u intelektualnu lenjost. Verovanje da postoji vrhovni, nesporni autoritet lako se preslikava u pristajanje na sve nametnute autoritete i u suprotnosti je sa spremnošću da se kritikuje stanje društva i ličnosti koje vode državu. Sekularna država ne zabranjuje religiju, već sprečava nametanje religije kao opšte društvene vrednosti. U modernom društvu moramo negovati nešto drugo – podjednake šanse za sve ljude, jednakost pred zakonom, slobodu govora i slobodu da kritikujemo ono što mislimo da ne valja.

MONITOR: Kako se uspješno boriti protiv klerikalizacije i nacionalizma, koji sve više jačaju na ovim našim prostorima?

STOJKOVIĆ: Moj odgovor na prethodno pitanje posebno je važan kada razmišljamo o obrazovanju dece, jer upravo se tada gradi pogled na svet budućih građana. Kvalitetno obrazovanje je preduslov prihvatanja svakolike raznovrsnosti koja nije neprijatelj, već je lepota sveta koji nas okružuje.

MONITOR: Kad kao profesorica univerziteta uporedite stanje akademskog duha nekada i sada kakav Vam se zaključak nameće?

STOJKOVIĆ: Žao mi je što je taj akademski duh sada značajno manje buntovan. Akademska zajednica se utopila u apatiji i izneverenim očekivanjima. Budući da smo više nego svesni toksične atmosfere u kojoj živimo, ja ipak očekujem buđenje u narednom periodu. Samo je potrebno setiti se činjenice da se sloboda neprekidno brani i osvaja – niko nam je neće dati.

MONITOR: Vi ste kao intelektualka pomogli veliki broj inicijativa i okupljanja motivisanih solidarnošću i pobunom protiv stanja u društvu. Dobitnica ste nagrade „Dobar primer“, koju dodjeljuje pokret Novi Optimizam.

STOJKOVIĆ: Ja verovatno pripadam tom probuđenom delu akademske zajednice. Mislim da je dužnost svakog profesora univerziteta da javno govori o društvenim devijacijama i da učini sve kako bi ih popravio. Ne možete samo uživati u svojim privilegijama. U istom paketu nalazi se i velika odgovornost prema zajednici koja vam ukazuje poštovanje.

MONITOR: Jedna ste od inicijatorki osnivanja Skupštine slobodne Srbije. Šta je cilj te skupštine?

STOJKOVIĆ: Skupština slobodne Srbije jeste platforma za povezivanje svih opozicionih aktera – građana, aktivista, pokreta i stranaka. Već sam pomenula da okupljanje smatram jedinim načinom da se izborimo protiv ovog nakaradnog režima. Mi ne mislimo da treba negirati ideološku različitost aktera u SSS, već smatramo da je trenutno važno baviti se borbom za zajedničke interese, a to su elementarne demokratske vrednosti – sloboda govora i informisanja, nezavisne institucije i slobodni izbori. Oko toga se svi možemo složiti.

 

Vučić je klizav kao sapun

MONITOR: Tvrdite da srpsko društvo nije političko i da parlament, tri grane vlasti, izbori za raznorazna tijela na svim nivoima funkcionisanja, različite političke stranake, čine providnu fasadu iza koje se krije autokratija i odsustvo bilo kakve politike.

STOJKOVIĆ: Vučić jeste poništio političku logiku u Srbiji. Okupio je oko sebe i (kvazi)leve i centar i ekstremnu desnicu i svi se zalažu za iste stvari. Kada biste me pitali oko čega se sve te raznovrsne partije slažu, ja ne bih umela da odgovorim. Jedini pravi odgovor je da se slažu sa svakom rečenicom koju izgovori Vučić, a razlozi nisu ni najmanje politički, već isključivo lukrativni. U tom smislu, ne postoji mogućnost da se protiv tog bespolitičkog sistema borite sa ideoloških pozicija. Ako kritikujete odnos države prema radnicima, dobijete odgovor da upravo Vučić najviše brine o radnicima, iako je jasno da ovde vlada suštinska simbioza sa krupnim kapitalom u kome je radna snaga potpuno obespravljena. Ukoliko se pobunite zbog ekološke katastrofe ogromnih razmera – seče drveća, trpanja reka u cevi, zagađenja vazduha – Vučić će odglumiti apel za spašavanje neke reke ili šume, što po pravilu ne dovodi do obustavljanja štetnih radnji, ali medijski zatrpava tu priču. Jednostavno, on zauzima sve pozicije i klizav je kao sapun koji ne možete uhvatiti ni sa jednog kraja.

 

Istina o korona virusu

MONITOR: Kao biološkinja više puta govorili ste o pandemiji korona virusa. O ovoj pandemiji saopštavaju se kontroverzni stavovi. Šta je po Vašem mišljenju istina?

STOJKOVIĆ: Istina je da čovečanstvo jeste suočeno sa novim virusom čije se poreklo vezuje za koronaviruse koji žive u slepim miševima. To nije ni prvi ni poslednji put da se susrećemo sa virusima iz drugih životinjskih vrsta budući da virusi evoluiraju i stiču sposobnost da pređu na ljude. Ovakvi događaji, tzv. zoonoze, postaju uočljiviji u modernom dobu intenzivnih putovanja i povećanja brojnosti ljudi. Ja očekujem da ćemo uskoro dobiti odgovarajuće vakcine, a takođe ćemo naučiti da živimo sa maskama i čistih ruku.

 

                                          Veseljko KOPRIVICA
Foto: Kristijan Balan

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Vrijeme je za izbore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vjerujem da je prva ekspertska vlada kao koncept imala potencijala ali sa našim neodgovornim, pohlepnim i bahatim političarima dodatno je destabilizovala stanje u zemlji. Širiti taj koncept nije logično ni korisno a praviti kompromisni bućkuriš još manje. Po mom mišljenju vrijeme je za nove izbore i nadam se da URA neće pristati na još jedan ustupak

 

MONITOR: Ove sedmice pričamo o uvođenju vjeronauke u škole, a nakon najave tek ustoličenog mitropolita Joanikija da je to „osnovno dječije pravo“, te da samo rijetke zemlje u Evropi nemaju tu vrstu obrazovanja. Kako vidite želju mitropolita, i da li bi nam uvođenje vjeronauke pomoglo da budemo više evropski?

KOVAČEVIĆ: Izjavu  mitropolita shvatam kao znak namjere da povećava tenzije u Crnoj Gori i da one trenutno odgovaraju SPC. Crna Gora je definisana kao građanska i sekularna i to je najoptimalniji okvir za multietničku i multikonfesionalnu zajednicu. Svaka vjerska zajednica ima pravo da organizuje vjersku nastavu i to već funkcioniše. Najslabije funkcioniše građansko obrazovanje u okviru zvaničnih institucija. Podržavalo se djelovanje i razvoj vjerskih zajednica a nipodoštavalo građansko obrazovanje i inicijative. Rezultati su prisutni i vidljivi kroz nizak stepen emancipatorske i kritičke svijesti. To što većina zemalja Evrope ima vjersko obrazovanje ne znači da je dobro za Crnu Goru, malu teritoriju sa malim brojem stanovnika čija je situacija ekonomska, istorijska, obrazovna i politička specifična. U tim zemljama je vjerska odrednica stvar intime i slobodnog izbora, kod  nas se vjerskim odrednicama maše u javnosti i služe za demonstriranje  moći i ugrožavanje drugačijih. Religija je u našim uslovima vrlo opasno oružje u rukama neodgovornih vjerskih vođa i političkih elita i udaljava nas od Evrope.

MONITOR: Kako komentarišete ustoličenje mitropolita Joanikija, te sve što je pratilo taj događaj, ali i prve poteze mitropolita naokon ustoličenja, poput ugošćavanja Milorada Dodika?

KOVAČEVIĆ: Ustoličenje je bilo „silom na sramotu” kako se kaže u narodu. I sila i sramota su očite, izuzimajući  iz toga veliki broj onih koji su protestovali sa  iskrenim ubjeđenjem da brane državu i dostojanstvo, došlo se do „crvene linije” i pružen je otpor. Mislim da su ti građani i građanke, i  razumne  intervencije bezbjednosnih službi obezbijedili da se krizna situacija završi bez žrtava, iako je bilo prekomjerne upotrebe sile. I to se mora preispitati i sankcionisati. Dvije slike koje su za mene vrlo značajne sa Cetinja su dva lica. Lice premijera koje je jasno pokazalo beskompromisnost i odvažnost da po svaku cijenu brani vlastite ciljeve i  spremnost da interese svoje crkve stavi iznad interesa države i ljudi što liči vjerskom fundamentalizmu. U kriznoj situaciju u pomoć su pristigli oni koji dijele ista vjerska ubjeđenja a ne nezavisni eksperti. Nakon ostvarenja cilja logično je očekivati da će pokazati umjerenost i spremnost za dijalog  o pitanjima državnog i društvenog funkcionisanja  uz obavezne „konsultacije“ sa zapadnim saveznicima.  Drugo lice je lice predsjednika države. Jasna je bila neusklađenost sa pozicijom i situacijom. Izlazak na ulicu kao približavanje građanima sa svitom obezbjeđenja bilo je karikaturalno a djelovanje besmisleno. Nakon ove situacije duboke narcističke povrede (možda i ugroženosti drugih interesa), logičan je žešći sukob sa svima onima koje prepozna kao prijetnju. Vidljivo oslabljen računa na sve članove partije i nastaviće  mobilizaciju članstva i sluđivanje stanovništva tzv. ugroženošću države i intenziviraće  „konsultacije”  uz pokušaj mobilizacije  zapadnih saveznika. Obje slike pokazuju autoritarne vođe koje gaje duboko potcjenjivanje i prezir prema onima koji su ih birali i nemaju povjerenja, ni sposobnosti da riješe sukobe koje su proizveli i proizvode u zemlji. Saveznici van zemlje već preuzimaju kontrolu i u skladu sa njihovim interesima dalje diriguju sukobom. Milorad Dodik je znak takvih uticaja, prijetnja primjerom i simbol stvaranja uticaja koji prevazilazi granice i ne priznaje legalne državne granice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVANA ŽANIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA FONDA ZA HUMANITARNO PRAVO: Vučić neće protiv bivših mentora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije u Srbiji problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimjenjivanju zakonskih mogućnosti i u opštem neradu oko istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sjednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada

 

MONITOR: Ovih dana je u Beogradu održana Regionalna konferencija tužilaštava o saradnji u krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina, u organizaciji srpskog Tužilaštva za ratne zločine, a uz podršku UN i vlade Velike Britanije. Kako ocjenjujete ovaj događaj?

ŽANIĆ: O održavanju ovog događaja znamo samo na osnovu šturog saopštenja Tužilaštva za ratne zločine i članaka malobrojnih medija koji još uvek prate ove teme. Osim floskula koje slušamo duži niz godina kako je regionalna saradnja važna i kako mora biti unapređena jer žrtve to očekuju, nismo čuli ništa novo. U stvarnosti je baš sve suprotno od toga. Nema iskrene volje da se sarađuje i veruje pravosudnim organima država u regionu, da se razmenjuju važni predmeti i dokazi, da se radi na otkrivanju masovnih grobnica.

Od vidiljive regionalne saradnje imamo dva medijska članka da je organizovana regionalna konferencija tužilaca u regionu. Koji su zaključci te konferencije i koji su naredni koraci dogovoreni – o tome nema ni reči. Tako da ja ovaj sastank ocenjujem kao potpuno trošenje vremena na razgovor koji je vođen već mnogo puta do sada, a koji nije doveo ni do kakvih pomaka u procesuiranju ratnih zločina niti do poboljšanja regionalne saradnje.

MONITOR: Ministarka pravde u vladi Srbije Maja Popović tom prilikom je naglasila posvećenost Srbije procesuranju optuženih za ratne zločine, pozivajući se na Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina 2021–2026 i najavljujući skoro usvajanje Akcionog plana za njenu primjenu. Kako komentarišete tvrdnju ministarke o „jakim institucionalnim kapacitetima Srbije“?

ŽANIĆ: Što se tiče institucionalnog i zakonodavnog okvira – Srbija zaista ima sve na raspolaganju. Postoje zakoni na osnovu kojih se sudi, zaključeni memorandumi i protokoli o saradnji sa tužilaštvima u regionu. Imali smo čak i prvu Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina koja je i usvojena da bi se ubrzalo procesuiranje ratnih zločina. Uskoro ćemo dobiti i drugu strategiju sa propratnim akcionim planom. Nije problem u nepostojanju zakonodavnog okvira već u neprimenjivanju zakonskih mogućnosti i u jednom opštem neradu po pitanju istraživanja i procesuiranja ratnih zločina. Dakle, naše institucije imaju sve, samo je potrebno da sednu i da rade, a to izgleda njima najteže pada. Samo bih podsetila da mi trenutno u TRZ imamo 12 zamenika tužioca i za prošlu godinu samo dve optužnice koje su rezultat isključivo njihovog rada. Dakle, imamo šest puta više zamenika tužilaca nego optužnica.

MONITOR: Za vrijeme trajanja Regionalne konferencije, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa glavnim tužiocem Mehanizma za međunarodne krivične sudove Seržom Bramercom. Vučić je saopštio da je to bio razgovor o poboljšanju regionalne saradnje u vezi sa optužbama za ratne zločine. Imate li saznanja o „konkretnijim“ zahtjevima Bramerca?

ŽANIĆ: Kad god bi dolazio u posetu Srbiji, Serž Bramerc bi dolazio i u FHP kako bismo razgovarali o tome ima li pomaka u procesuiranju ratnih zločina pred domaćim sudovima. Međutim, poslednje dve godine Bramerc razgovara isključivo sa tužiteljkom za ratne zločine Snežanom Stanojković i predstavnicima vlasti, tako da mi nemamo ni tu minimalnu mogućnost da saznamo koji su njegovi konkretni zahtevi. FHP stalno zahteva od Tužilaštva za ratne zločine da na svom web sajtu objavljuje informacije o podignutim optužnicama, donetim presudama,  sastancima, i još važnije, rezultatima sastanaka i da na taj način obaveštava javnost o svom radu. Međutim, ukoliko se informišete isključivo putem sajta TRZ tu gotovo ništa nećete saznati jer se na njemu nalaze dve ili tri rečenice o tome ko je prisustvovao sastanku i koja je bila tema, ali o konkretnim zahtevima nema ni reči. Da zaključim, ne znamo koji je bio konkretan zahtev Bramerca, ali pretpostavljam da se u razgovorima išlo u pravcu iskrenije regionalne saradnje, razmene dokaza, neophodnosti pronalska nestalih i izručenje Radete i Jojića Mehanizmu za krivične sudove u Hagu.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARIJA ZIDAR, REDITELJKA: To nije moja fikcija, to je nečiji život

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pomirenje je za mene priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou

 

 

Film Pomirenje u režiji Marije Zidar otvorio je u srijedu veče 12. UnderhillFest, međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma u Podgorici. Za okosnicu prvog dugometražnog dokumentarnog filma, rediteljka iz Slovenije odabrala je sukob dvije porodice u brdima sjeverne Albanije. Film prati proces pomirenja nakon ubistva osamnaestogodišnje Gjiste u regiji u kojoj se neke porodice još uvijek pridržavaju srednjovjekovnog kodeksa Kanuna i običajnog prava na krvnu osvetu. Pomirenje je nastao u koprodukciji Slovenije, Crne Gore, Srbije i Kosova, a imao je premijeru na jednom od najvažnijih festivala dokumentarnog filma u Evropi – CPH:DOX u Kopenhagenu. Već ima zapažen festivalski život i nekoliko nagrada.

Marija Zidar je završila osnovne studije novinarstva kao i engleski jezik i književnost, a doktorirala je sociologiju na Univerzitetu u Ljubljani. Interesuje je predstavljanje temeljno istraženih društvenih tema kroz intimno, osjetljivo i empatično vizuelno pripovijedanje. Napisala je tri i režirala jedan srednjemetražni dokumentarac za Televiziju Slovenije. Pomirenje, koji je sniman u Albaniji od 2014. godine, je njen debitantski dugometražni dokumentarni film.

MONITOR: UnderhillFest je otvorio dirljiv film „Pomirenje”. Priča o pokušaju pomirenja porodica, ali predstavlja svojevrsni anatomski prikaz patrijarhalnog društva zarobljenog između prošlosti i sadašnjosti. Kada i kako ste se zainteresovali za ovu temu, za ovaj događaj?

ZIDAR: Za mene je to priča o sukobu, sukobu u smislu sistema vrijednosti, ali i sukobu na ličnom, intimnom nivou.  Profesor Martin Berishaj, koji je istraživao i ovu temu, 2013. mi je rekao da je krvna osveta obrađena hiljadu puta, ali nikad pravilno. To me je zaintrigiralo i počela sam da istražujem. To što sam pronašla, bila je veoma aktuelna tema sukoba između različitih sistema vrijednosti, u nekom društvu u tranziciji, a najviše se to odnosilo na državno pravno uređenje, religiju i reinterpretaciju starih zakona, oko kojih u nekim regionima nema društvenog slaganja. U Albaniji se to desilo devedesetih godina kada je pala komunistička diktatura, u kojoj je Enver Hodža pola vijeka progonio i religiju i tradiciju, a slijedio je ekonomski kolaps. Država je bila na granici građanskog rata. U toj praznini vrijednosti, u pojedinim djelovima zemlje vraćali su se stari sistemi vrijednosti, ali bez kontinuiteta, reinterpretirani i ponekad čak zloupotrijebljeni. To me podsjeća na sadašnju situaciju ne samo po Balkanu nego i u Evropi, gdje krajni desni populizam masama obespravljenih ljudi, koji nemaju više povjerenja u državu i pravni red, kao rješenje nudi reinterpretaciju nacionalne tradicije, religije ali i neopatrijarhalne vrijednosti.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 24. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo