Povežite se sa nama

INTERVJU

DR SRBIJANKA TURAJLIĆ, PROFESORKA ETF U BEOGRADU : Vlast se mora zaslužiti

Objavljeno prije

na

Za one koji su odlučili da pokažu otvoreno nezadovoljstvo dometima vlasti u Srbiji, jedan od načina, prihvaćen prije svega u jednoj grupi poznatih javnih ličnosti, bio je i protest „belim listićima”, nezaokruživanjem nijednog od ponuđenih kandidata. Ovaj izbor, takođe dio procesa demokratskog odlučivanja na izborima, doživio je najžešće napade, počev od sada bivšeg predsjednika države. Jedna od prvih koja je podržala „bele listiće” i uopšte jasno kritikovala vlast, bila je i dr Srbijanka Turajlić, koja je još 1996, tada kao dekan Elektrotehničkog fakulteta, zajedno sa studentima, tokom četvoromjesečnih demonstracija, bila „u prvim redovima” borbe protiv Miloševićevog režima. Sa fakulteta je bila otpuštena, ali je kroz Alternativnu akademsku obrazovnu mrežu (AAOM), koju je predvodila, uspjela da uspostavi nove veze sa evropskom i svjetskom akademskom zajednicom. MONITOR: Izrazili ste jasno nezadovoljstvo dometima dosadašnje vlasti, podržavajući kampanju „belih listića”. Da li vas je iznenadila reakcija te vlasti, ali i dijela političara iz opozicije? Čak je i Boris Tadić, tada predsjednik Srbije, izjavio kako je to „nedopustivo”.
TURAJLIĆ: Iznenadilo me je zapravo to što su se od samog začetka te ideje svi bavili formom, a niko suštinom. Drugim rečima apsolutno se nijednog trenutka niko od političara nije dotakao pitanja da li su ti dometi vlasti zaista toliko niski i šta bi tim povodom trebalo da se uradi, već su se svi usredsredili na način na koji neko želi da izrazi svoje nezadovoljstvo. Čak i danas, posle evidentnog poraza Demokratske stranke i Borisa Tadića lično, oni se i dalje bave nevažećim listićima i eventualnom odgovornošću intelektualaca, i odbijaju da vide da su ti listići samo posledica njihovog ponašanja i da je poraz pretrpljen na izborima najjači dokaz tvrdnje da je njihova četvorogodišnja vladavina bila skandalozna.

MONITOR: Dobar dio „druge Srbije” ili tzv. građanska elita bio je takođe nezadovoljan idejom da se neslaganje sa ponovljenom ponudom izbora „između dva zla”, rješava nevažećim listićima. Mislite li da u tom, povremeno vrlo burnom dokazivanju ko je u pravu ima i nešto dobro?
TURAJLIĆ: U principu u svakoj debati bi verovatno trebalo da bude nečeg dobrog. Međutim, kod nas po pravilu nastaje problem što se debata pre ili kasnije prevede na lični plan, pa se u nedostatku argumenata prelazi na uvrede. Drugim rečima, umesto da raspravljamo gde nas je do sada doveo „izbor između dva zla” i šta bi nam to u budućnosti moglo dati mi smo se vrlo brzo našli u domenu odgovornosti onih koji glasaju, a ne onih za koje se glasa. Kao paradigma naše nesposobnosti da se upustimo u ozbiljnu raspravu može da posluži nedavna nedopustiva izjava gospodina Miljenka Derete o tome kako su javni istupi gospođe Vesne Pešić rezultat činjenice da ona nije uspela da od dosadašnje vlasti dobije nešto za sebe lično. Suočen sa tako ružnom izjavom čovek ne može da se ne zapita da li su svi koji su podržavali aktuelnu vlast dobili nešto. I onda cela priča gubi svaki smisao.

MONITOR: Kako vi vidite stanje demokratije u Srbiji poslije ovih izbora?
TURAJLIĆ: Priznajem da sam i sama mislila da je dovoljno da se organizuju slobodni izbori, pa da većina problema u jednoj zemlji bude rešena. Nikada se zapravo nisam zamislila nad činjenicom da je ključni problem u ponudi, a ne u samom procesu odabiranja. Dakle, ne radi se o tome da li je izbor svestan i racionalan, već u tome da li vi vidite nekog koji ima viziju i iskrenu želju i sposobnost da tu viziju ostvari. Kada su na političkoj sceni isključivo oni koji imaju lični interes i veruju da je politika sredstvo da taj interes i ostvare onda vam nikakva racionalnost neće pomoći da napravite izbor.

Rekla bih da je stanje demokratije u Srbiji posle ovih izbora isto kao što je i bilo. Moguće je ipak da izbor Tomislava Nikolića za predsednika, kojim je na izvestan način „pređen Rubikon”, dovede do nekih promena. Tu pre svega mislim na Demokratsku stranku čije je rukovodstvo godinama živelo u ubeđenju da im je zbog „principa manjeg zla” dozvoljeno sve: od svesnog urušavanja institucija države, pravosuđa pre svega, preko partijskog zapošljavanja, do korupcije u svim njenim vidovima i oblicima uključiv naravno i privatizaciju. Verujem da će, bar neki od njih, posle ovih izbora shvatiti da se vlast mora zaslužiti. Drugim rečima, čini mi se da nije toliko strašno što je Tomislav Nikolić predsednik države, koliko je strašno što su Boris Tadić i DS, u koju smo nekada polagali toliko nade, poraženi baš od njega. Nadam se da će većina članova te stranke i sama to uvideti.

MONITOR: Kada pogledamo pregovore za formiranje nove vlade, izgleda kao da nije bilo bitnih promjena od 90-ih, osim što nema glavnih aktera tadašnje politike i što je većina političara za EU…
TURAJLIĆ: Uprkos činjenici da se mnogi akteri nisu promenili, nisam spremna da se složim sa tvrdnjom da nije bilo bitnih promena od 90-tih. Drugim rečima, koliko god ja, ili i mnogi drugi, bili nezadovoljni sadašnjom vlašću ona se ni na koji način ne može porediti sa periodom Miloševićeve vladavine. Mi danas imamo krizu morala i etike, možda i sposobnosti za upravljanjem ili razumevanjem demokratskih procesa, ali smo ipak daleko od užasa ratnih razaranja u koja nas je uvukao Miloševićev režim.

Ne bih rekla da se ovde radi o pitanju ko je zamenljiv, a ko ne, već pre o toliko lošem vladanju onih u koje smo se nadali, da se, pošto se na političkoj sceni već dvadeset godina vrte ista lica, u nedostatku drugog izbora, ljudi okreću i licima iz prošlosti. Možda bi se moglo reći da je na delu svojevrsna „izvrnuta logika”. Naime ako su se oni za koje smo verovali da su „dobri momci” na naše oči toliko promenili na gore, onda je moguće da su se i oni koji su bili „loši momci” stvarno, a ne samo deklarativno, promenili na bolje.

MONITOR: Sve češće se čuje u javnim obraćanjima, ne samo Fiskalnog saveta, već i političara sa margine pregovora o vladi, da je Srbija faktički u recesiji, da je na ivici bankrotstva. Da li ovi dosadašnji pokušaji da se vrati proizvodnja u Srbiju, kroz subvencije velikim stranim kompanijama, vode državu i građane u dobrom pravcu?
TURAJLIĆ: Nisam stručnjak za ekonomiju, pa mogu da govorim samo o svom utisku. Ne mislim da su subvencije dobro dugoročno rešenje posebno kada se radi o ad hoc dovođenju velikih stranih kompanija koje baš ništa ne vezuje da dugoročno ostanu na ovom prostoru. Čini mi se da je otvaranje radnih mesta koje se ostvaruje na taj način pre marketinški, nego suštinski potez, koji na kraju može veoma skupo da nas košta. Mislim da bi bilo korisnije kada bi se ta sredstva uložila u pokretanje sopstvenog razvoja u skladu sa jasno definisanom strategijom, koja nažalost nedostaje.

MONITOR: Koliko se u sprečavanju daljeg propadanja možemo osloniti na EU?Ima li ona danas sredstva i mehanizme da sačuva mir, bez ubrzavanja procesa pristupanja zemalja Zapadnog Balkana evropskoj zajednici?
TURAJLIĆ: Kao što rekoh verujem da su i bez EU građani sami spremni da sačuvaju mir. Takođe ne mislim da se stanje može popraviti formalnim ubrzavanjem ili usporavanjem procesa pristupanja evropskoj zajednici. Drugim rečima, ne verujem u to da se bilo šta suštinski menja donošenjem zakona i propisa, već isključivo primenom tih istih zakona, koja najčešće izostaje. Otuda se često stiče utisak da su odluke EU u pogledu davanja ovog ili onog statusa pre političke prirode, odnosno uslovljene željom da se u nekom trenutku određena država nagradi ili kazni. Mislim da bi nam svima EU učinila veliku uslugu kada bi preuzela ulogu katalizatora naše evropeizacije u smislu stvarnog prihvatanja evropskih normi i standarda i stvaranja pristojnih, sređenih država u kojima se više ne bi otvarao najveći broj pitanja o kojima smo upravo razgovarali.

Društvo premrežila partokratija

MONITOR: Ako petooktobarski slom Miloševićevog režima i svi protesti, pobune i demonstracije, uključujući i one „za Ginisa” iz 1996-97, u kojima ste veoma aktivno učestvovali, danas izgledaju kao fatamorgane prošlosti, kako napraviti demokratski kapital od jasno izraženog nezadovoljstva građana na ovim izborima, ne samo kroz akciju intelektualaca sa bjelim listićima, već i u velikoj apstinenciji birača?
TURAJLIĆ: Uprkos današnjem stanju i dalje mislim da je za Srbiju bilo neobično važno što je u jednom širokom masovnom nezadovoljstvu srušen režim Slobodana Miloševića. Žao mi je što je tom prilikom i propuštena prilika da se do kraja razjasni šta je za nas značio taj užasni period njegove vladavine. No nezavisno od toga nisam spremna da trenutnu situaciju sagledavam u tom kontrastu.

Problem sa današnjom vlašću je prevashodno u ljudima koji su aktivni u politici, a ne u ideologijama. U prilog tome svedoči i činjenica da se tokom cele kampanje nijedna stranka nije profilisala u pogledu ideologije već su se svi bavili istim floskulama od opredeljenja za pridruživanje EU do „brige za dobrobit građana” koja se iskazivala neprekidnim obilascima seoskih i prigradskih domaćinstava.

Suočeni sa tim prizemnim iskazivanjem želje za golom vlašću građani su odgovorili apstinencijom i time jasno pokazali ne samo trenutno nezadovoljstvo nego i duboko nepoverenje u sve aktere na političkoj sceni. Teško je reći da li će neko u tome prepoznati svoju šansu. Duboko sam ubeđena da u Srbiji ima sposobnih ljudi koji imaju viziju, koji razumeju da lični interesi ne mogu biti jedina ideja vodilja i koji bi bili spremni da preuzmu odgovornost i angažuju se na ostvarenju opštih interesa. Ne znam da li će oni moći da isplivaju u ovoj beskrupuloznoj partokratiji koja je premrežila naše društvo, ali se kao nepopravljivi optimista nadam da hoće.

Komšije i hljeb

MONITOR: Najveći dio balkanskih zemalja, među njima i ex-yu, muče veoma slični problemi krize jer se pokazuje da su vlade neozbiljno upravljale državnim finansijama, a u tranzicionim zemljama tu su i loše privatizacije, nepodnošljivo visoka korupcija i organizovani kriminal. Može li strah od još većeg siromaštva i bezizlaza, vratiti stare i nedavne istorijske resantimane?TURAJLIĆ: Imajući u vidu kako se svi političari grčevito drže vlasti teško je isključiti mogućnost da se oni, pošto iscrpe sva druga sredstva, ponovo ne okrenu populizmu i pokušaju da ubede narod kako je važnije da se unište komšije nego da se dođe do korice hleba. Međutim, iskreno se nadam da se posle nedavnih ratnih užasa i stradanja na ovim prostorima nijedan narod više ne može dovesti u stanje kolektivne histerične mržnje spram drugih.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

RATKA JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ, NOVINARKA: Potpis dajem, uspjehu se ne nadam

Objavljeno prije

na

Objavio:

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

 

 

MONITOR:  Kako vidite predlog građanskog pokreta URA o formiranju manjinske vlade bez DPS-a i DF-a?

 JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ: Jasno je da manjinska vlada nije optimalno nego iznuđeno rješenje, pokušaj da se izborom – uslovno rečeno – manjeg zla zaustavi nepodnošljivo mrcvarenje Crne Gore i svih nas u njoj.

Premijer Zdravko Krivokapić ili nije htio ili nije umio da ispuni obaveze preuzete Sporazumom lidera tri pobjedničke koalicije. Jedino što mu je pošlo za rukom jeste da održi obećanje dato njegovoj crkvi i njenim vjernicima, i to po cijenu raspirivanja podjela koje je izazvao bivši režim.

Evrope  i većih plata premijer se sjetio tek kad je izgubio podršku poslanika i povjerenje birača, nakon višemjesečne uzajamne blokade izvršne i zakonodavne vlasti.

Alternativa predlogu URA-e mogu biti samo novi izbori. Pošto je sasvim izvjesno da će oni donijeti stare rezultate, jedini izlaz i tada će biti – manjinska vlada…

MONITOR: A je li taj prijedlog realan? Demokrate su se već izjasnile da neće dati podršku manjinskoj vladi.

JOVANOVIĆ -VUKOTIĆ:   Demokrate neće dati podršku ni ulasku FK Zeta u Premijer ligu ako taj projekat predloži Dritan Abazović. Njihov animozitet prema lideru URA-e više je za medicinsku nego za političku analizu. Žali bože partije koja je do ulaska u vlast bila vjesnik moderne Crne Gore…

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

Činjenica da URA nikad nije igrala na kartu podjela, da je nacionalne strasti stišavala čak i na svoju štetu, da građanska Crna Gora jeste svrha njenog postojanja, preporučuje tu partiju kao okosnicu projekta manjinske vlade.

To što podrška URA-i ne prelazi desetak posto ne znači da njen kurs nije ispravan. Nijesu devedesetih ni ideje liberala, monitorovaca i esdepeovaca imale više pristalica, a danas najmanje dvije trećine Crne Gore podržavaju njen demokratski evropski put…

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr TVRTKO JAKOVINA, ISTORIČAR, FILOZOFSKI FAKULTET SVEUČILIŠTA ZAGREB: Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada bismo znali kako graditi vlastitu sigurnosnu, razvojnu, obrazovnu politiku unutar EU, kako mi možemo pomoći EU da ojača europske vrijednosti, bili bismo korisni svima

 

MONITOR: Kao istoričar koji se posebno bavi 20. vijekom, koje biste momentume izdvojili kao one na koje bi građanke i građani Hrvatske trebalo danas da se oslanjaju kada razmišljaju o boljoj budućnosti?

JAKOVINA: Ja bih birao istinu ili barem najviše što dobra historiografija može učiniti. Svaki istraživač treba biti pošten i navesti koje su njegove vrijednosti kada piše, a ne praviti se da klerikalizam ili nacionalizam nisu ideologije ili da su prihvatljive, kako bi se u Hrvatskoj reklo, „državotvorne“. Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva. Hrvatska je jedan od školskih primjera kako se to ne bi trebalo raditi, kada govorite o prošlosti, onda birate samo negativno, namjerno se forsiraju samo loša, jalova zbivanja iz prošlosti. Ne znači to da se treba zaboravljati ili prešutjeti ono što je bilo loše. Takvi su događaji obično zanimljiviji za istraživanje, ali ako namjerno stvarate samo negativan niz, onda nemate volju niti želju da se stvari ikada pomaknu. Primjerice, ja bih volio da se barem jednako onoliko puta koliko su spomenuta ratna epizoda Crnogoraca kod Dubrovnika, navede i da je arhitekt iz Trogira Slade gradio brojne reprezentativne zgrade na Cetinju, da je Baltazar Bogišić stvarao zakonodavstvo Kneževine, da je biskup Strossmayer bio u dobrim odnosima s knjazom Nikolom, da je Veljko Bulajić crnogorski, koliko i hrvatski, da je isto s Dimitrijem Popovićem, da je u Zagrebu desetljećima profesor bio Dragan Lalović… Pa to su valjda primjeri koje treba naglasiti, ako cilj nije novi rat.

Ako će instrukcije za politiku i suživot dolaziti iz Ostroga ili ćete inzistirati da je Miro Barešić, koji je bio razlogom zašto je Švedska donijela svoj prvi antiteroristički zakon, točka slavlja, onda želite sukob.

MONITOR: Prema najnovijem popisu iz 2021, Hrvatska je manja za 400.000 stanovnika. To je premijer Andrej Plenković protumačio kao rezultat negativnog prirodnog priraštaja. Postoji li korelacija između politike restriktivnog nacionalizma zatvorenih društava, relativnog siromaštva i gubljenja stanovništva?

JAKOVINA: Premijer Plenković rezultate popisa komentirao je poput birokrata, bez političke i povijesne odgovornosti, bez traga državništva. Čudi to, jer su pripreme na „loše“ vijesti s popisom krenule davno. Pojavio se najprije niz paničnih tekstova novinara navezanih na Katoličku crkvu, kako tobože unuci namjerno popisuju svoje djedove i bake kao ateiste, pa tako smanjuju broj katolika. Kako su Crkvi bliski novinari to saznali, ostalo je nejasno, jer sve do danas tih podataka nema. Iz onoga što se do sada pojavilo, pad broja stanovnika za 9.25 posto u 10 godina. Kolega iz Zadra Sven Marcelić pokazao je da je tamo gdje je najveći pad broja stanovnika, najviše glasača najdesnijih opcija. Najmanji je pad uz obalu i oko Zagreba. Postavlja to jedno drugo pitanje: izborne jedinice trebale bi se korigirati, jer već i do sada su Slavonci birali s manje glasova saborske zastupnike. To bi moglo djelovati i na političku scenu, no kako je ipak riječ o hrvatskim sudovima i HDZ-u, ne očekujem korekciju.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARKO VIDOJKOVIĆ, PISAC: Ljudi nisu svjesni kakav je život nas koji smo u prvom rovu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Knjiga će nadživjeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvijek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vrijeme Slobodana Miloševića

 

MONITOR: Direktan ste očevidac događaja i jedna od najaktivnijih javnih ličnosti u Srbiji… Kakva je bila 2021. u Srbiji što se tiče politike i kulture?

VIDOJKOVIĆ: Da počnemo od kulture, pošto je nepostojeća. Zadnja rupa na bilo čijoj svirali, a kamoli ove vlasti. Sam kraj godine je obeležio kulturni skandal u kome je Jelena Trivan poništila konkurs Kulturnog centra Srbije koji je odobrio sredstva za filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Konačno se desio pravi staljinistički cenzorski potez. Autori koji ne štede ovu vlast bivaju uskraćivani za novčana sredstva za filmove samo zato što su to ti autori. Dragojević sa istim filmom godinama pokušava da dobije novac i ne ide mu. Markovićev film Doktor D je priča o čoveku optuženom za ratne zločine koji uzima novi identitet i bavi se nadrilekarstvom. Poznata priča. Poznavajući Gorana ne bi me čudilo da je konkurisao sa ciljem da ne dobije pare. Da dokaže sa kakvim staljinistima imamo posla. Žilnik bi možda i vratio pare kada bi ih dobio.

Mislim da režim baš zabole za film o Radovanu Karadžiću. Nisu oni ideološki ostrašćeni. Oni su poslovno i partijski angažovani. Da je neko drugi došao sa idejom da snimi film o doktoru D možda bi dobio pare, ali Goran Marković je pokazao zavidan autoritet kakav nisam video u ovoj zemlji. Ima stvarno puno poznatih ljudi koji laju protiv režima, ali jedini on može policajcu u civilu koji ga legitimiše da kaže – ‘Ne dam ličnu kartu, vodite me u zatvor’ i da se policija povuče. Eto, umjetnost je živa, ali kroz javno izražavanje umjetnika, pre svega. Goran Marković je pokazao da mu ne treba nikakva zaštita. Nikakvi „mi“ mu ne trebamo da pričamo: „Ne damo Gorana“. Čovek je umetnik. A to se ne vidi samo po filmovima već i po tom autoritetu koji poseduje da mu oni ništa ne mogu.

MONITOR: Nedavno ste za naš list komentarisali posljednja dešavanja i ekološke proteste. Izvojevane su neke zanimljive pobjede. Da li su to taktike vladajućih struktura pred izbore ili su se ipak za neka pitanja preračunali?

VIDOJKOVIĆ: Ekološki ustanak sam na početku potcenio. Najviše se bavim organizovanim kriminalom u vrhu države, telima kojima upravlja lično Vučić i njemu najbliži ljudi, pa mi je ekološki ustanak delovao smešno. Međutim, onaj ko je cenio situaciju u Srbiji, ispravno je ocenio da veliki broj naroda ne želi da izlazi na ulice zbog mafije koja seče ruke i noge, valja gudru, ubija, radi najgore stvari… nego da je ekologija koja je naš hronični problem odlična tema za novu političku opciju. To smo na kraju i dobili. Oni sada prema istraživanjima imaju preko 10 odsto. To je fantastičan uspeh srpske opozicije. U Beogradu sigurno, a za Srbiju videćemo. Ono što je još bitno je to da mi ne znamo koliko SPS ima. Prema tome situacija na biralištima će da bude daleko zanimljivija nego što smo mislili. Glavni razlog za to je, po meni, politički događaj godine – američke sankcije.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo