„Vagner grupa je postala udarna pesnica ruskog prisustva u Africi. To se prisustvo ticalo bezbjednosnih partnerstava sa lokalnim režimima, ali i vlasništva nad lokalnim resursima, poput rudnika dijamanata i zlata sa kojima Rusija lakše izbjegava sankcije „ kaže naš sagovornik, viši istraživač u Beogradskom centru za bezbjednosnu politiku (BCBP) i saradnik LSE IDEAS, spoljnopolitičkog instituta pri Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka (LSE)
MONITOR: Posle smrti Jevgenija Prigožina, šefa paravojne grupe Vagner, najviše se nagađalo o interesu Vladimira Putina da on bude brutalno uklonjen. Sem osvete za pobunu Vagnerovaca, koji bi interesi Putina, koji se tiču rata u Ukrajini ili prisustva Rusije u drugim djelovima svijeta, time bili zadovoljeni?
VUKSANOVIĆ: Mnogo je ljudi koji su imali interes i želju da uklone Prigožina, u Ukrajini, Rusiji i na Zapadu. To je glavni razlog zašto je teško poverovati da je ovo bila nesreća. Ukoliko pretpostavimo da je Putin taj koji je odgovoran za stradanje Prigožina, deluje da ovo više ima veze sa Prigožinovom neuspelom pobunom, nego sa bilo čim drugim. Od kada je pao Bahmut, Vagner grupa je ruskoj vojsci prepustila operacije u Ukrajini, a sa i bez Prigožina, Rusija bi koristila Vagner grupu u različitim konfliktnim teatrima, naročito ako uzmemo u obzir da je Grupa samo formalno bila privatna firma, a uvek je zavisila od države, njenih instrukcija i resursa.
MONITOR: Vagnerovci su učestvovali i u ratu u Siriji, mada ne i zvanično. Sada se vezuju za situaciju u Centralnoafričkoj republici i Nigeru. Tvrdi se da se Prigožin neposredno prije smrti, javio iz Malija. Da li je moguće da je u Africi poslije pobune djelovao bez pristanka Putina?
VUKSANOVIĆ: Dogovor koji je Prigožin postigao sa Putinom je navodno podrazumevao da se Grupa fokusira na Belorusiju i Afriku. Nemam indicije da je Prigožin solirao u Africi i da je to igralo bilo kakvu ulogu u načinu na koji je skončao. Bitno je naglasiti da je Vagner grupa postala udarna pesnica ruskog prisustva u Africi. To se prisustvo ticalo bezbednosnih partnerstava sa lokalnim režimima, ali i vlasništva nad lokalnim resursima, poput rudnika dijamanata i zlata sa kojima Rusija lakše izbegava sankcije. Takođe je Afrika lokacija retkih zemnih metala, koji su presudni za čitav niz novih tehnologija potrebnih za tranziciju ka zelenoj ekonomiji. Rusija ne planira da se odrekne tih pogodnosti koje joj je Vagner doneo. Dokaz je činjenica da je Rusija već imenovala general-majora Andreja Averianova, iz ruske vojno-obaveštajne službe – GRU da predvodi Vagnerove operacije u Africi.
MONITOR: Prigožinov „marš na Moskvu“ nije deklarativno bio usmjeren protiv Putina već armijskog vrha. Smatra se, međutim, da je smijenjeni načelnik Vazdušno-kosmičkih snaga Sergej Surovikin, bio Prigožinov pristalica. Dan poslije Prigožonove pogibije Putin je izdao dekret da se Vagnerovi dobrovoljci moraju zakleti pred zastavom Rusije. Ima li veze između ovih događaja i odluka?
VUKSANOVIĆ: Prigožin se u ruskom bezbednosnom aparatu počeo doživljavati kao figura koja se ne može kontrolisati. Njegova pobuna je bila očajnički pokušaj da se spasi. Ruska elita je bila zatečena. Međutim, razlog zašto Prigožinova pobuna u startu nije ugušena nasilno, je to što rusko rukovodstvo nije moglo priuštiti slike haosa u Rusiji dok vodi rat u Ukrajini. Bez obzira na to ko je odgovoran za Prigožinovu smrt, reakcija posle smrti govori o tome da je ruska vlada želela da odmah reaguje i da stavi Vagner grupu pod još čvršću kontrolu države. To govori taj dekret, imenovanje novog zapovednika Vagnera za Afriku, ali i momentalno rasformiranje Vagnerovog kampa u Belorusiji.
MONITOR: Predsjednik Kine, Si Đinping, je boravio u Johanesburgu ali nije učestvovao u radnom dijelu samita. O ekonomskoj situaciji u Kini ima nešto više informacija nego o političkoj. Gdje je Kina na geopolitičkoj mapi svijeta?
VUKSANOVIĆ: Iako je tačno da postoje kineski unutrašnji problemi, zbog čega već decenijama postoje analize koje govore o neodrživosti kineskog modela, do sada se ispostavilo da je kinesko rukovodstvo veoma sposobno uspevalo da se izbori sa tim problemima. U ovom stadijumu, Kina je na putu da se ustoliči kao druga supersila u svetu – sa SAD, i kao jedini pravi direktni izazivač Vašingtonu.
MONITOR: Rat u Ukrajini se nastavlja ,ali se povremeno pominju i mirovni pregovori. Na samitu u Džedi, podržan je mirovni plan predsjednika Ukrajine. Ranije su neki evropski, pa i neki američki političari i analitičari, smatrali da je insistiranje Ukrajine na povratku svih njenih teritorija, nerealno. Sada su neki od njih, podržali Ukrajinu u tome. Šta je ostvarivo?
VUKSANOVIĆ: Ne vidim uspeh ni za jednu od predloženih mirovnih inicijativa. Nijedna od mirovnih inicijativa nije u stanju da reši dva ključna problema oko kojeg se dva centralna učesnika u ratu sudaraju. Prvo je pitanje ukrajinskih teritorija, a drugo je pitanje članstva Ukrajine u NATO-u. Ako se nastavi rat ovim intenzitetom i sa ovakvom razmerom žrtava, očekujem iscrpljujući sukob u kojem će Rusija odneti prevagu i preuzeti kontrolu nad 43% ukrajinske teritorije. Nakon toga, Ukrajina postaje zamrznut konflikt.
MONITOR: U deklaraciji sa nedavne neformalne konferencije u Atini za zemlje Jugoistočne Evrope i Ukrajinu i Moldaviju, nisu pomenute sankcije Rusiji niti ime Vladimira Putina u tačci u kojoj se osuđuju zločini. Vlast u Srbiji je to pripisala velikoj Vučićevoj diplomatskoj vještini. Ana Brnabić, nedugo zatim, video linkom učestvuje na sastanku Krimske platforme-što je prošle godine odbijeno. No ministar Ivica Dačić tvrdi da je Brnabić odnosno Srbija, odbila sadržaj deklaracije te platforme. Kako to da razumjemo?
VUKSANOVIĆ: Može se shvatiti da srpsko rukovodstvo ima velike teškoće da pomiri međunarodne i unutrašnje realnosti. Iako Srbija i dalje vodi politiku balansiranja, ipak je bliža Zapadu nego Rusiji. Međutim, unutrašnjoj javnosti se šalju totalno druge poruke. Proteklih nekoliko meseci mi vidimo da je, po pitanjima odbrambene i bezbednosne politike saradnja Beograda sa Vašingtonom jača, ali o tome se ne izveštava u vladinim medijima. Znači, jedna poruka se šalje međunarodnoj, druga domaćoj publici.
MONITOR: Ivica Dačić je preko amabasadora Aleksandra Bocan Harčenka, primio depešu iz Moskve- iz Komiteta za saradnju Srbije i Rusije, pa očekuje datum sastanka i dogovore o ekonomskoj saradnji… SAD su sankcionisale šefa BIA, Aleksandra Vulina, između ostalog, i zbog veza sa Putinovim režimom. Koliki je zaista ruski uticaj u zemljama Zapadnog Balkana, posebno u Srbiji, Bih entitetu RS i Crnoj Gori?
VUKSANOVIĆ: Ruski uticaj se i pre rata preuveličavao, a sa trenutnim sukobom, sposobnost Moskve da bude efektivna na Balkanu je još više ograničena. I pre i posle rata, ruski uticaj se svodio na energetiku, nerešeni kosovski spor i rusku popularnost među lokalnom populacijom. Rat u Ukrajini je pokazao posebnu snagu ovog poslednjeg aduta jer ruski izazov Zapadu na Balkanu nije vojni ili ekonomski, već emotivni, jer se među delovima lokalne populacije Rusija doživljava kao način ispoljavanja nezadovoljstva Zapadom. To je razlog zašto lokalni lideri koriste Rusiju za sopstvenu političku promociju i zašto je Rusija i dalje faktor na Balkanu uprkos svojim trenutnim problemima. Lokalne elite isto tako koriste Rusiju da bi dobile bolju nagodbu od Zapada. Promena vlasti u zemljama kao što je Srbija bi možda smanjila ruski uticaj, ali ga ne bi totalno eliminisala zato što EU i dalje nije ozbiljna oko prijema novih članica, pitanje Kosova i dalje nije rešeno, a Rusija se i dalje dobro prodaje lokalnim glasačima.
Naš region će biti prikačen Evropi, ali neće biti njen dio
MONITOR: Na Bledskom strateškom forumu, predsjednik Evropskog savjeta, Šarl Mišel, je kazao da bi zemlje Zapadnog Balkana trebalo da postanu članice EU do 2030-e. Dva dana kasnije, portparolka EU, izjavila je da će se zemlje priključivati EU prema zaslugama a ne rokovima, i najavila debatu o reformama u EU za liderski sastanak u Granadi. Koliko je značajan stav Šarla Mišela o politici proširenja?
VUKSANOVIĆ: Ne verujem da ima geopolitički značaj Mišelova izjava, niti sam optimista kada je u pitanju strategija EU prema Balkanu. Nema volje ni saglasnosti u Evropi za proširenjem, zemlje Zapadnog Balkana nisu iste kao 2003. godine kada im je u Solunu obećana evropska perspektiva, a entuzijazma je sve manje. Rešenja regionalnih sporova, poput statusa Kosova, isto nema nigde na vidiku. Umesto toga, imaćemo bizaran proces u kojem će region biti prikačen Evropi, ali neće biti njen deo. Samim tim, centri kao što su Berlin, Pariz i Brisel neće uvek moći da izguraju svoju agendu sa lokalnim vladama.
Rusija je prevelika da bi bila izolovana
MONITOR: Putin nije mogao da dođe na sastanak BRIKS-a u Johanesburg, ali je u govoru video linkom, predložio i stvaranje neke vrste međunarodne valute koja bi se bazirala na valutama članica BRIKS-a. Može li Putin svoj međunarodni „imidž“ popraviti preko organizacija kakav je BRIKS?
VUKSANOVIĆ: U trenutku kada su veze Rusije sa Zapadom prekinute, evidentan je zaokret Moskve ka azijskim silama u usponu, Kini i Indiji, ali i zemljama tzv. „Globalnog Juga.“ Sam BRIKS jeste preopterećen razlikama između država članica, prvenstveno bezbednosnim rivalitetom Indije i Kine. Međutim, BRIKS je makar privremeno vraćen u život zahvaljujući ratu u Ukrajini, i to u dva domena. Prvi domen je kriza globalnog lanca snabdevanja, ali drugi domen- mnogo važniji, je dominacija američkog dolara. Zemlje širom sveta su registrovale sa kojom lakoćom je Rusija izbačena iz globalnog finansijskog sistema i postale su svesne svoje potencijalne ranjivosti, zbog čega žele da smanje svoju zavisnost od dolara. Da li je sve idilično u odnosima Rusije sa nezapadnim svetom? Nije, ali jeste pokazatelj da je Rusija previše velika da bi bila izolovana.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
FOKUS4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice