1. PREDLOG. Kada broj studenata na studijskom programu nije veći od sto, moguće je propisati i održati čak i maksimalnu frekvenciju semestralnih provera odnosno njihovih popravnih, na primer „najmanje dve provere tokom semestra”, kao i „obavezne popravne” za svaku od njih. Kada je broj studenata veći od sto, recimo 669 koliko sam ja imao akademske 2009-2010., međutim, zadržavanje ovakvih frekvencija i obaveza, sistem čini suštinski neodrživim, pa zato u ovim slučajevima, iz odgovarajućih akata, treba direktno primeniti samo osnovnu „bolonjsku” normu, koja nastavnika obavezuje da svakom studentu omogući da tokom semestra može da „zaradi” najmanje 50% a na završnom i popravnom završnom ispitu još preostalih najviše 50% od ukupne ocene (član 82 Zakona o visokom obrazovanju, član 69 Statuta UCG, te članovi 29 i 31 Pravila studiranja na osnovnim studijama UCG). Sve ostalo, broj i vrsta provera odnosno njihovih popravnih tokom semestra, u ovim slučajevima, radi minimalne održivosti sistema, treba da ostane puna autonomija predmetnog nastavnika.
2. OBRAZLOŽENJE. 2.1. Primer jednog mogućeg modela. Samo kao ilustraciju, u nastavku navodim model, koji je u potpunosti u skladu sa gornjim predlogom, a kojeg sam, na Fakultetu političkih nauka, uspešno primenjivao nekoliko akademskih godina, zapravo od samog početka primene „Bolonje” na UCG, do školske 2009-2010.
Po isteku dve trećine semestra, u letnjem semestru, u aprilu, organizovao sam jednu, jedinu, bez popravnih, usmenu, semestralnu proveru, na kojoj je svaki student mogao da „zaradi” onih prvih najmanje 50% od ukupne ocene, preciznije 0-80 od ukupnih 100 poena, dok se onih drugih preostalih najviše 50% od ukupne ocene, preciznije 0-20 poena, moglo „zaraditi” na završnom odnosno popravnom završnom ispitu u maju odnosno junu. Pri tome je semestralna provera bila eliminatorna samo za studente koji na njoj ne bi uspeli da osvoje više od 30 poena, što je bilo ne samo matematički nego i pedagoški sasvim opravdano odnosno minimalno. Nakon celokupnog procesa provere znanja, ukupna ocena je formirana na osnovu uobičajene gradacije poena 0-50: F, 51-60: E, 61-70: D, 71-80: C, 81-90: B, 91-100: A.
U višegodišnjoj praksi sam se uverio da ovaj model uspešno rešava ne samo problem puke održivosti novog „bolonjskog” režima studija u uslovima hiper-masovnosti, kao glavni problem, nego i problem očuvanja i podizanja kvaliteta, posebno neophodnog holističkog i kritičkog karaktera studija društvenih nauka, kao ne manje težak i značajan problem u ovim uslovima. Uz sve to, ovaj model u potpunosti je u skladu sa 50:50 „bolonjskom” formulom visokog obrazovanja, da se ovde tako najkraće izrazim. Pa ipak, imajući na umu svu različitost naučnih odnosno nastavnih predmeta, teorijskih i primenjenih, kao i svu različitost odgovarajućih pedagoških modela, potreba i pristupa, ovaj model ovde naveo sam samo kao jedan mogući primer, a u gornjem predlogu preporučio da sve osim one osnovne 50-50 proporcije ostane stvar konkretne nastavničke autonomije.
2.2. Pravna strana problema. I tokom primene modela opisanog u 2.1., na FPN, bilo je pokušaja njegovog pravnog osporavanja, s pozivom na Pravilnik studiranja na osnovnim studijama, posebno na njegov član 35, koji predviđa da se „polaganje kolokvijuma i završnih ispita organizuje u redovnim i popravnim terminima.” Jedna od najznačajnijih lekcija iz Uvoda u pravo odnosno tumačenja prava, već na prvoj godini studija prava, međutim, jeste ona koja nalaže da se pravna norma tumači ne samo jezički, nego mnogo kompleksnije, na osnovu i u okviru realnih činjenica, u našem slučaju to su pre svega činjenice hiper-masovnih studija, a ne nezavisno od njih, ili čak nasuprot njima. Zbog toga su, po mom mišljenju, uprave FPN i UCG, ranijih godina, bile u pravu, kada su citiranu normu Pravilnika tumačile drugačije od onih koji su se pozivali na nju, to jest tako da, budući da Pravilnik ni na jednom mestu ne proglašava eksplicitno da su popravni kolokvijumi obavezni na svim programima i predmetima, treba smatrati da norme koje govore o popravnim kolokvijumima, važe samo na programima i predmetima na kojima su odgovarajućim pravilima fakulteta i nastavnika izričito predviđene.
Sve ove godine, mislio sam, i danas mislim, da je ovakvo tumačenje jedino ispravno, to jest pravo značenje navedene pravne norme. Ipak, ukoliko neko smatra da je neophodno da se ovo tumačenje učini i sasvim eksplicitnim, da bi se izbegla dosadašnja kontroverzna tumačenja, i to je moguće, možda i poželjno, u obliku rečenice-dve amandmanske dopune odnosno izmene Pravilnika.
Na kraju ovog odeljka, još samo jedna pravna odbrana gore iznetog predloga. Tokom preliminarnih razmatranja na PF, naime, gornjem predlogu, jedan kolega pravnik, prigovorio je navodnu neravnopravnost studenata u okviru dva pod-režima studija. Po mom najboljem znanju i uverenju, međutim, ni ovaj prigovor nije opravdan, zato što se i načelo ravnopravnosti odnosno jednakopravnosti, u uslovima kompleksnosti, mora tumačiti i primenjivati kompleksno, kao jednakost u jednakim, a nejednakost u nejednakim uslovima. (Od primera, za ovo je dovoljno imati na umu, poznati primer beneficiranog radnog staža.)
2.3. Neodrživost minimuma kvaliteta bez neophodnog prilagođavanja režima a posebno provera znanja i ocenjivanja na hiper-masovnim studijima. Bez odgovarajućeg minimalnog prilagođavanja, preciziranja i konsolidovanja režima posebno provera znanja i ocenjivanja na hiper-masovnim programima, neodrživ je čak i onaj kvalitet studija, koji je još uvek koliko-toliko očuvan, makar na najnižem, kritičnom nivou. Prigodni svečarski govori članova uprava fakulteta i univerziteta, prilikom otvaranja novih školskih godina, te na propagandnim konferencijama za štampu i „edukativnim” seminarima, tu ništa ne pomažu. Ironično, ispod propagandne retorike „Bolonje”, ruše se poslednji ostaci normalnosti i kvaliteta, prvog i jedinog državnog univerziteta Crne Gore. Visokoškolskog sistema koji ni u svojim najboljim danima nije bio izvan odnosno iznad evropskog i svetskog proseka, ali je makar bio u boljem stanju nego što je danas, i, kao takav, čuvao šansu za dalji razvoj i napredovanje. A da bi se ovo videlo, uopšte ne treba čekati nameštene „evaluacije” briselsko-podgoričke birokratije i njenih partijskih produžetaka na univerzitetu, dovoljno je da se samo otvore oči, odnosno da se ima makar minimum profesionalnog, nastavničkog i naučnog poštenja.
Prokrustovski birokratski voluntarizam najvećeg dela uprava, plus negativni oportunizam velikog dela nastavnika i studenata, jednako značajno, najmanje za ocenu-dve, propadanje kvaliteta studiranja, studija i ocena. Ovako bi najkraće mogao da se rezimira frankenštajnski učinak birokratski nametnute i hiper-masovnim studijskim programima apsolutno neprilagođene „Bolonje”. U samoj praksi, u poslednjih nekoliko godina od uvođenja „Bolonje” na UCG, manje ili više spontano, odnosno manje ili više svesno, ovaj katastrofalni rezultat, „ostvarivao” se uglavnom preko dva negativna i adaptivna pedagoško-organizaciona mehanizma.
2.3.1. Preko apsolutno prekomerne upotrebe pisane forme provera znanja odnosno testova posebno testova sa tzv. zatvorenim pitanjima (Zatvorena pitanja zatvoreni um). Na fakultetima društvenih nauka testovi mogu biti samo pomoćni, ne i glavni, posebno ne jedini oblik provere znanja. Na ovim fakultetima, apsolutno je neprihvatljivo da većina studenata položi predmet, a da uopšte nisu imali usmenu proveru znanja, što je danas veoma čest slučaj. Neregularno stanje rođeno u „vanbračnoj zajednici” između onog voluntarizma i onog oportunizma.
2.3.2. Preko apsolutno prekomernog učešća i opterećenja saradnika u ovim proverama znanja, odnosno u ukupnom ocenjivanju studenata, koje ponekad ide i do sedamdeset pa i devedeset procenata od generacije. Što je onda najmanje dvostruko destruktivno, prvo, zbog toga što saradnike dodatno odvraća od ozbiljnih, autonomnih i kritičkih, i gura prema onim drugim, nekritičkim, ideološkim i apologetskim postdiplomskim studijama „evropskih i evro-atlantskih intgracija”, i drugo, zbog toga što je ocenjivanje najsloženiji, najteži i najodgovorniji deo nastavničke profesije, koji, u ovolikoj meri, ne sme da se, opet voluntaristički i oportunistički, prenosi na saradnike.
Drugim rečima, u odsustvu organizovanog i konstruktivnog prilagođavanja, preciziranja i konsolidovanja režima studija na hiper-masovnim programima, manje ili više spontana „hemija” interesa, voluntarizama i oportunizama glavnih aktera, posebno onih negativnih, dovela je do divljih, nekontrolisanih i destruktivnih oblika „prilagođavanja”, koji su već danas na samoj ivici održivosti i smisla. Kada ih drugovi iz srednje škole pitaju kako je na univerzitetu, „bolonjski” brucoši već nekoliko godina sasvim ispravno odgovaraju „Lakše nego u srednjoj”, tako da je onaj naziv „srednjoškolizacija” („secondaryschoolization”), kojim se kod nas i u svetu kritički kvalifikuju frankeštajnski učinci voluntarističke „Bolonje”, čak i preoptimističan. Pa se ovakva „Bolonja” sve više približava režimu studija u kojem studenti ocenjuju sami sebe. Ekstremističkoj fantaziji studenata-lumpena i nastavnika-birokrata.
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
SVIJET3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice