Povežite se sa nama

INTERVJU

IVAN ČOLOVIĆ, PISAC, ANTROPOLOG I IZDAVAČ BIBLIOTEKE XX VIJEK IZ BEOGRADA: Nova verzija Memoranduma SANU

Objavljeno prije

na

MONITOR: Prije nekoliko dana dobili ste nagradu „Mirko Kovač” za Vašu najnoviju knjigu „Smrt na Kosovu polju”. Vi se odavno bavite kosovskim mitom. Kolika je danas vrijednost kosovskog mita na političkom tržištu Srbije?
ČOLOVIĆ : Oscilira, ali na relativno visokom nivou. Nacionalističkoj eliti i vlasti u Srbiji i u Republici Srpskoj on je i dalje potreban. Primetan je trud da se kosovski mit prilagodi novim uslovima, da se učini politički korektnim, kompatibilnim sa demokratskim standardima i politikom evropskih integracija. To se čini tako što se odbacuje termin ,,mit”, ali ne i narativi, simboli i rituali koji čine kosovski mit. Nedavno je pokrenuta kampanja takozvanog unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i njen pokretač Vučić odmah je rekao da taj dijalog treba da bude bez „mitskog pristupa”. U isto vreme, javnosti su prikazani novi oklopni transporteri proizvedeni u Srbiji, koji su dobili imena kosovskih junaka – Lazar i Miloš. Još jasniji primer da naizgled nepoželjni „mitski pristup” iz srpske politike neće tek tako nestati, odnosno da on ostaje njen važan instrument, predstavlja nedavno objavljena Strategija kulturnog razvoja Srbije od 2017. do 2027. godine. Ni tu se ne pominje kosovski mit, ali je zato „kosovski zavet” dobio izuzetno važnu ulogu, ulogu temelja na kome počiva opstanak srpskog društva, odnosno, kako tu piše, kosovski zavet “obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima”.

MONITOR: Kako to kosovski mit vjekovima opstaje u Srbiji, Crnoj Gorii BiH?
ČOLOVIĆ: Oslanjajući se na istoričare, pre svega na Simu Ćirkovića, pravim razliku između crkvenih, istoriografskih, diplomatskih, književnih i drugih dokumenata koji sadrže raznolika sećnja na Kosovsku bitku, kosovsku tradiciju, od naracija o Kosovskoj bici formiranih u XIX veku, koje čine politički kosovski mit. Ovaj mit bio je u službi izgradnje nekoliko nacija i nacionalnih država na Balkanu. Pored srpskih verzija kosovskog mita, postoje i njegove ilirske, bošnjačke, hrvatske, jugoslovenske i albanske verzije. U knjizi „Smrt na Kosovu” trudio sam se da ih sve predstavim.

MONITOR: Iz Instituta za studije ljudskih prava američkog Univerziteta Kolumbija saopšteno je da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova kako bi se postigao mir u regionu i istovremeno integrisali Srbija i Kosovo u evroatlantske institucije. Kako to Vi komentarišete?
ČOLOVIĆ: Srbija je de facto priznala Kosovo. U pre neki dan formiranoj vladi nezavisnog Kosova nalaze se tri ministra srpske nacionalnosti ili, kako se u BiH kaže, iz redova srpskog naroda. Oni su predstavnici stranke Srpska lista, stranke koja za ulazak u kosovsku vladu ima ne samo podršku Beograda nego joj je i inicijativa da tako postupi došla odatle. Tako je nastala neobična situacija – Vlada Kosova sada ima tri ministra koji će raditi po nalozima vlade Srbije. Jedan od njih je zadužen za probleme povratka izbeglica, dakle za resor koji se odnosi uglavnom na Srbe, pa je taj ministar logično upućen na saradnju sa Beogradom, ali druga dvojica imaju resore koji se tiču svih građana Kosova: lokalna samouprava i poljopivreda. Da li njihova lojalnost Beogradu znači da će, na primer, o razvoju kosovskog agrara, umesto Haradinajevog ministra poljoprivrede Nenada Rikala u stvari odlučivati Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede u Vučićevoj vladi? Ako tako bude, moći će da se zaključi da je ovako komponovana kosovska vlada znak da je ustvari Kosovo priznalo Srbiju, da prihvata srpsku vladu kao sebi nadređenu instancu vlasti.

MONITOR: Direktor Programa za izgradnju mira i prava tog Instituta Dejvid Filips kaže da Rusiju uopšte ne zanima srpski narod, nego ona samo manipuliše tim pitanjem kako bi potkopala zapadni uticaj i pokušala da ograniči ulogu NATO-a na Zapadnom Balkanu.
ČOLOVIĆ: „Srpski narod” je metafora, figura poličke retorike, lik iz nacionalističkih i populističkih mitova. A to važi i za svako drugo političko pozivanje na narod. Izjave političara, domaćih i stranih, da vole srpski narod, da je on divan, da će sve za njega učiniti, ne treba uzeti ozbiljno ili, tačnije, ono što je u njima ozbiljno jeste demagogija i fakat da ona pali, prolazi. Takođe, ozbiljna, zabrinjavajuće efikasna je i druga strana iste demagogije – zapaljujuće izjave da nas neki narod mrzi i da mi mrzimo njega. Kad je reč o ljubavi običnih Rusa prema Srbima, ona je – prema rezultatima istraživanja ruske agencije „Levada centar”, koje je nedavno preneo list „Blic”, razočravajuće mala: samo pet odsto Rusa vide Srbiju kao prijateljsku zemlju.

U stvari, u našim zemljama se vrlo malo zna o savremenom ruskom društvu, a najmanje o kritičkoj inteligenciji, o otporu koji Putinovoj politici i savremenom ruskom nacionalizmu pruža civilni sektor. Zato koristim priliku da preporučim vašim čitaocima zbornik tekstova ruskih autora o prilikama u Rusiji koji je uredio Milan Subotić. Naslov i podnaslov kazuju o čemu se tu radi: „Druga Rusija. Kritička misao u savremenoj Rusiji”.

MONITOR: Kako to predsjedniku Srbije Aleksandru Vučiću uspijeva da praktično opstaje na tri kolisijeka – nacionalnom, evropskom i ruskom?
ČOLOVIĆ: Vučić je izdanak političke tradicije prema kojoj jedna vlast, odnosno jedan politički vođa, može da zastupa sve raznolike narodne težnje. Nema potrebe da se stranke i garniture na vlasti smenjuju da bi se korigovale greške koje su učinjene na račun onih delova društva čije interese iz ideoloških ili drugih raloga postojeća vlast zanemaruje. Ista stranka, isti šef, može državni brod da vodi levo ili desno, u rat ili mir, na Zapad ili na Istok. Najpoznatiji zastupnik te tradicije u Srbiji bio je Nikola Pašić, a njen osnovi postupak u novije vreme fomulisao je ideolog Miloševićeve stranke SPS Mihajlo Marković, kad je preporučio sistem koji je nazvao „jednopartijski pluralizam”. Vučić je taj sistem usavršio, on je danas, kako je nedavno duhovito primetio novinar Predrag Popović, „vlasnik svih stranaka u Srbiji”. To znači da je Vučićeva vlast primer višepartijskog monizma.

MONITOR: Asocira li Vas Deklaracija o opstanku srpskog naroda u regionu, koju su najavili predsjednici Srbije Aleksandar Vučić i Republike Srpske Milorad Dodik i da će biti gotova do početka decembra, na Načertanije Ilije Garašanina i na Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti?
ČOLOVIĆ: Da, te se asocijacije nameću. Kako je rekla istoričarka Dubravka Stojanović, one deluju kao da su verzije istog teksta. Mogućno je da će ova najnovija deklaracija ostati na najavi, jer se, mada se kaže da se ona donosi zbog jedne alarmantne stvari – zbog toga što je opstanak naroda u opasnosti, s njom i merama koje će biti donete kako bi se srpski narod spasao od propasti uopšte ne žuri. Biće da je prava svrha ove deklaracije, odnosno njene najave, da doprinese opstanku Vučića i Dodika na vlasti. Nacija je u opasanosti, ali držite se nas i ne brinite, poručuju ova dvojica. Stari trik, uglavnom pali.

MONITOR: Svjedoci smo jačanja populizma ne samo na Balkanu nego i u čitavom svijetu. Šta je po Vašem mišljenju populizam u Srbiji?
ČOLOVIĆ: Kao mali omaž mom prijatelju Nebojši Popovu, koji je umro prošle godine, podsetiću vaše čitaoce da je on ponudio prvu analizu oživljavanja populizma u Srbiji u eseju „Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave”, koji objavljen još 1993. godine. Popov je zaključio da u osnovi populizma stoje antiindividualizam i militantni nacionalizam. I ja mislim da je populizam, bar danas, u osnovi nacionalizam. Tačnije rečeno, populizam je rezultat nastojanja nacionalista da svoju ideologiju, koja je ideologija elite, s jedne strane predstave kao nešto što proizilazi iz „duha naroda” i, s druge strane, kao nešto što narod nije do kraja shvatio, pa je važno da on bude nacionalno vaspitan i osvešćen, da shvati ko je ustvari. To se danas zove nacionalni identitet.

MONITOR: U toku je reafirmacija fašizma u Evropi i na Balkanu, a u Srbiji i Hrvatskoj četništva i ustaštva. Nasilno nam, kako ste jednom rekli, nameću naciju i vjeru kao svetinje i da je nacionalizam ideologija elite koja je u izvornom obliku daleko od naroda. Kakve su šanse humanističke, građanske ljevice da se kao alternativa tome uspješno suprotstavi?
ČOLOVIĆ: Suprotstavljanja nacionalizmu i populizmu u našim zemljama ima. Čak se može reći da je ono uspešno, utoliko što postoje delovi političke i kulturne scene koji se, uz mnoge otpore, ali ipak s uspehom bore za iskoračenje izvan skučenih okvira koje nacionalističke elite pokušavaju da nametnu. Ja sam imao čast da dam doprinos kritičkim analizama i javnim raspravama o jeziku koje su dovele do objavljivanja Deklaracije o zajedničkom jeziku. Značajan, ohrabrujući dokument. Dosad ova deklaracija ima oko deset hiljada potpisnika.

MONITOR: U beogradskim medijima učestale su tvrdnje da su Srbi u Crnoj Gori daleko ugroženiji nego u svim ostalim državama nastalim nakon raspada Jugoslavije. Šta Vi o tome mislite?
ČOLOVIĆ: I ja čitam o tome. S rezervom. Sumnjičav sam kad god se govori o ugroženosti Srba izvan Srbije, jer je dramatičan govor o stvarnim ili izmišljenim problemima sa kojima su bili suočeni Srbi u Hrvatskoj i u Bosni, imao možda najvažniju ulogu u ratnoj propagandi Srbije uoči i za vreme ratova 1990-ih. Ali ništa manje nisam sumnjičav kad čujem da postoji neka država na Balkanu u kojoj većina ne maltretira manjinu.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo