Povežite se sa nama

INTERVJU

LUKA PAPIĆ, REDITELJ: Otjelotvorenje metafore

Objavljeno prije

na

 Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom

 

Na nedavno održanom 13. UnderhillFestu, međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Podgorici, specijalno priznanje žirija dobio je film Bez u režiji Luke Papića, koji je zajedno sa koscenaristom i producentom filma Srđom Vučom bio gost festivala.

„Tražeći svog nestalog psa, umjetnik začudnih i nestandardnih stavova u centru je moderne apsurdne komedije ispričane kroz dokumentarno-igrani film koji postavlja filozofska, etička i ekološka pitanja. Reditelj Luka Papić vrlo umješno koristi likove sa margina društva da na minimalistički način prikaže trenutno socijal-političko stanje u Srbiji.  Rezultat je zanimljiv i začudan film koji uspješno ispituje odnos čovjeka i psa, čovjeka i umjetnosti kao i njihovo značaj u životu”, stoji u obrazloženju žirija.

Luka Papić je filmsku režiju studirao na Akademiji umjetnosti u Hamburgu. Prije filma Bez režirao je kratki doku-fikšn film Grapevines, kratki dokumentarni Man of Smoke i kratki eksperimentalni Paralel strims.

MONITOR: Film „Bez” je svjetsku premijeru imao na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Nionu gdje ste dobili glavnu nagradu. Zatim Grand Prix na Beldocsu, sad specijalno priznanje žirija na UnderhillFestu. Koliko su Vas sve ove nagrade iznenadile?

PAPIĆ: Nagrade su uvek iznenađenje. Kod nagrada je u velikoj meri bitan i faktor sreće – žiri sačinjen od nekoliko članova, u velikom broju često jako dobrih filmova prepozna neku vrednost i izdvoji tek nekoliko. Najviše nas je iznenadila nagrada iz Niona, jer smo se nakon kratkog i intenzivnog vikenda u Švajcarskoj, kada je bilo premijerno prikazivanje, vratili u Beograd i odmah uleteli u svakodnevne poslove vrlo brzo zaboravljajući i mogućnost nagrade, dok me dan pre dodele nisu pozvali iz organizacije festivala i poslali mi avionsku kartu. Pozitivno nas je iznenadilo i to što ljudi dobro reaguju i na humor i na emocije u filmu, jer iako je publika jako bitna, sa njenom reakcijom se ne može kalkulisati.

MONITOR: Zanimljiv je proces nastanka filma „Bez”, naročito pisanja scenarija. Koliki je bio izazov osmišljavanja narativa koji je između dokumentarnog i fikcije?

PAPIĆ: Scenario, koji je i ostao kičma budućeg filma, napisao sam još 2016. kada sam i snimio neke od prvih kadrova. U pisanju osmislio sam strukturu i načelno zamislio situacije i scene, kao i načine na koje se nešto može inscenirati ili desiti, ali je bilo neophodno da uvek imamo fleksibilnost za promenu plana u bilo kom trenutku. Iako se sve vreme oslanjao na scenario, film je, u manjoj ili većoj meri, menjao svoj oblik u svim fazama procesa – od situacija kada smo na samom setu shvatali šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše, pa do poslednjih ruka montaže. Nakon prvog kruga snimanja, producent i koscenarista Srđa Vučo i ja smo izmontirali jednu verziju u kojoj se moglo videti šta zapravo fali filmu i koje su rupe u narativu. Onda smo nastavili sa pisanjem i pokušali da pronađemo nedostajuće situacije i likove. Nakon što smo ih pronašli i dosnimili sve zamišljeno, film je konačan oblik u kojem zaista funkcioniše dobio ponovo u montaži, ali ovaj put sa montažerkom Jelenom Maksimović.

MONITOR: Zašto ste odabrali slikara Aleksandra Denića za glavnog junaka filma? Kako je došlo do saradnje s njim?

PAPIĆ: Denić i ja smo već već godinama prijatelji. Nastranu što izuzetno cenim njegovu umetnost, gotovo čim sam ga upoznao delovalo mi je da može biti idealan naturščik s obzirom na to da uvek priča na isti način, ima uvek isti govor tela i vizuelno izgleda impresivno u kadru, ali nisam imao ideju šta snimati sa njim… Nevezano za njega u to vreme mi se po glavi vrzmalo nekoliko ideja. Jedna za film o nekom ko ne samo da izgubi psa, već mu pas prosto iščezne, i ta osoba od tog trenutka postaje jedina osoba na svetu bez psa. Druga ideja je bila za film o nekom ne baš talentovanom slikaru, koji je, recimo, slikarstvom počeo da se bavi tokom robije, a sada pronalazi nešto lepo u nedovršenim crkvama po predgrađima Beograda koje slika opsesivno. Treća je bila ideja za pomalo dosadan film u kojem bi Denić po nekim prigradskim kucima sretao beogradske mislioce raznoraznih usmerenja i diskutovao sa njima, na kraju uvek bivajući u pravu. Onda mi je palo na pamet da spojim sve tri ideje u jedan komičan film u kojem Denić ostaje bez psa, slika nedovršene crkve, a ceo film bude ispunjen njegovim mislima, umetnošću i nepobedivom retorikom. Denić se složio da on postane junak tog filma i da iz njegovog života uzmemo neke autentične elemente, a druge falsifikujemo slično kao što on to radi u svom slikarstvu.

MONITOR: Glavni junak je bez psa. Nastaje potraga koja će razotkriti i druga nedostajanja u svijetu koji okružuje protagonistu. Jedna od tema je i religija. Sam naslov filma je i doslovan i metaforičan.

PAPIĆ: Mislio sam da je poetično, jednostavno i komično da glavni junak ostane bez nečeg što je ljudima tako važno kao što je pas. Iako je očigledno životinja, pas čoveku predstavlja prijatelja, utehu, savršenog pratioca, ali je i na neki način apstraktna pojava – otelotvorenje metafore, tako da ostanak bez psa predstavlja jedno veliko „bez”. Naslovu filma je odlično kumovala jedna od koproducentica Snežana Marić.

Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.

MONITOR: Kako ste pridobili ostale likove u filmu koji se pojavljuju, kako ste ih pronašli i „ubijedili” da podijele autentične životne priče?

PAPIĆ: Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila, tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.

Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom.

Sa Ilom nas je povezao zajednički prijatelj Gregor Zupanc i Ila je kao veliki ljubitelj pasa i podržavalac umetnosti odmah pristao da učestvuje na filmu. Sa Dragišom Binićem nas je spojila zajednička prijateljica Ana Sakić. Mislim da je Dragišu zaintrigiralo to što nismo bili zainteresovani za njegovu fudbalsku karijeru, već su nas interesovali njegov odnos sa psima i njegova estetika, a i to što smo u startu objasnili da je ovo na neki način „glumačka” uloga. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.

Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu „Prizvan i pozvan” o prvim višestranačkim izborima u Srbiji, koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.

Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.

MONITOR: Koje je najbitnije sredstvo da bi se priča ispričala u dokumentarnom filmu i koja je njegova prednost?

PAPIĆ: Nisam potpuno siguran, ali mislim da za bilo koji film kao prvo treba zaista imati samu priču i potrebu da se ona ispriča baš kroz film, a onda je tu filmski jezik kojim se ta priča prenosi na platno. Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom. Doza nekakvog duha ili humora nisu baš sredstvo, ali mi se čini da su uvek poželjni, a možda i neophodni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Milica NEDELJKOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo