Povežite se sa nama

SVIJET

MASOVNI PROTESTI OBILJEŽILI 2019: Uznemirena sila i nepravda 

Objavljeno prije

na

Nekada su protesti bili rezervisani za određena područja, a sada su redovna pojava na svim kontinentima. Ulični buntovi postaju globalni talas koji udara u temelje postojećeg ekonomskog, socijalnog i političkog sistema

 

Protekla 2019, će biti zapamćena kao godina masovnih uličnih protesta.  U različitim delovim sveta, u najmanje 20 zemalja,  zabeleženi su dugi i intenzivni protesti.  U bar šest zemalja su nemiri doveli do pada vladara ili moćnika. Nema naznaka da bi situacija mogla uskoro da bude primirena.

Protesti su otpor prema nedelotvornoj državi i težnja za političkom i društveno-ekonomskom promenom u sve podeljenijim društvima. Privrede su na ivici ambisa. Najniži je globalni rast od vremena  svetske finansijske krize 2008.  Traži se  više demokratije, borba protiv korupcije i nejednakosti.

Nekada su protesti bili rezervisani za određena područja, a sada su redovna pojava na svim kontinentima. Ulični buntovi postaju globalni talas koji udara u temelje postojećeg ekonomskog, socijalnog i političkog sistema. Protesti u Libanu i Čileu su motivisani ekonomskim pitanjima i korupcijom režima na vlasti, a Hongkong i Barselona se bore za veću autonomiju i manje pritiska od strane centralnih vlasti. No, svuda obični ljudi pokušavaju da nametnu svoje zahteve i planove centru koji ih je ignorirao i marginalizirao dok se nisu pobunili protiv njega. Neki demonstranti su mirno marširali, drugi se žestoko sukobljavali sa snagama bezbednosti.

Iako problemi korupcije, ekonomske stagnacije ili ekonomske nejednakosti dugo oprerećuju zemlje koje tresu pobune, masovni protesti su se dogodili posle udara vlasti na njihove osnovne životne potrebe. Žuti prsluci u Francuskoj i žitelji unutrašnjosti Ekvadora su se pobunici zbog viših cena goriva, Libanci zbog najavljenog poreza na pozive preko aplikacije kao što je WhatsApp. Veliko nezadovoljstvo Čileanaca je izazvalo povećanje cene metro karata u Santjagu.

Protesti protiv jedne konkretne politike lako su prerastali u kritiku sistema i pobunu. Kada se građani osnaže  jer vide da je vlast spremna da ispuni neke njihove zahteve, kakav je to bio slučaj sa zakonom o ekstradiciji osumnjičenih kriminalaca u Hongkongu, na dnevni red demonstranata dolaze i ostala sporna pitanja,  poput loše ekonomske situacije i korupcije. Popuštanje vlasti često  dodatno podstiče demonstrante da postave još veće zahteve.

Zajedničko protestima je i to što je u mnogim zemljama policija reagovala burnije nego što se očekivalo. Slike demonstranata koje je policija napala ili ispaljivanje suzavca na demonstrante su moćni motivatori za još veće okupljanje.

Društvene mreže su omogućile da veliki broj incidenata u kojima su policajci koristili preteranu silu bude podeljen širokoj publici. Tako su  demonstranti u Barseloni i Čileu dobili simpatije i van njihove zemlje. Društvene mreže su zaslužne i za dobru koordinaciju i organizovanje protesta, jer je uz malo resursa moguće podeliti neophodne informacije velikom broju ljudi.

Građani širom sveta pokazuju da ne žele da trpe ono što percipiraju kao nepravdu.  Upravo je to potrebno da bi demokratija bila uspešna.  Jednom uspostavljene demokratske institucije ne ostaju demokratske dugo ukoliko se građani za to ne bore neprekidno.

Od Hongkonga, na istoku, do Alžira, na zapadu; od Francuske, na severu, do Čilea, na jugu – obični narod diže pobune nadajući se promenama. Analitičari su izneli nekoliko opažanja koja se mogu pratiti kada je reč o aktualnim protestima u svetu.

Prvo, u proteste su uglavnom uključeni obični ljudi, koji u direktnom smislu nemaju političku pozadinu (pod pretpostavkom da je politika profesija). Oni izlaze na ulice kako bi izrazili zahteve pošto su izgubili poverenje u političku klasu u svojim zemljama, bilo da je reč o vlasti ili opoziciji. Dolaze sa političke margine, a ne iz centra koji je desetlećima monopolisao politiku.

Ti “obični ljudi” su tako  došli u središte medijske i političke pažnje, pokušavajući da nametnu  zahteve i planove tom “centru”.

Drugo, ovi “obični” ljudi su  odlučni. Ne žele da se vrate kućama bez ispunjenja njihovih zahteva, posebno onih koji se tiču ostvarivanja njihovih ekonomskih i socijalnih prava, čak i ukoliko je potrebno da te demonstracije potraju i da se na ulicama ostane sedmicama, mesecima, pa i godinama. Protesti “Žutih prsluka”, su počeli sredinom novembra 2018. u Francuskoj i još okupiraju ulice centralnog Pariza. Tri sedmice kasnije su građani Srbije krenuli u protestne šetnje koje i dalje traju.

U Hongkongu i Alžiru, a pre toga i Sudanu, sve do Iraka i Libana ovih dana, demonstrante nije mogla sprečiti  represija, ubijanje i nasilje koje su pretrpeli.

Treće,  “obični” ljudi na protestima koriste nove i različite taktike. Poput okupiranja ulica i trgova, upotreba tehnologije za taktiziranje s vlastima, korištenje društvenih medija kako bi se mogli nositi s nadzorom i uznemirivanjem koje vlasti vrše nad njima. Možda je glavni razlog što su ovi protesti opstali sedmicama i mesecima njihova sposobnost osmišljavanja novih sredstava i alata protesta, čime su vlasti dovedene više u položaj branioca nego napadača.

Četvrto, okupljene mase koje protestuju nemaju centralno rukovodstvo. “Obični” ljudi se oslanjaju na decentralizirani pokret, bilo da se radi o vodstvu ili teritorijalnom delovanju. Takav fenomen je počeo da se iskazuje i na protestima 2011. u okviru Arapskog proleća, koji nisu imali jasno vodstvo. To je doprinelo njihovom uspehu u svrgavanju autoritarnih i korumpiranih režima, bez obzira na kasniji ishod.

U aktualnim demonstracijama postoje vođe na terenu, čija se uloga svodi na organiziranje događaja i akcija na terenu, ali ne i da govore u ime javnosti. To odražava zrelost i svest o opasnosti monopolizacije vodstva ili govora u ime masa kao uvodu u polarizaciju, potčinjavanje i ostavljanje pokreta bez njegovog sadržaja.

Na kraju, ekonomski i socijalni aspekt dominiraju zahtevima demonstranata na istoku i zapadu, ali postoji jasna svest da su ta dva aspekta povezana i s političkim. “Obični” ljudi koji protestuju, koren problema vide u političkom delovanju, bilo da je reč o korupciji, nedostatku socijalne pravde, nezaposlenosti ili nedostatku osnovnih usluga, kao što su zdravstvo, obrazovanje i penzije.

Stoga ne iznenađuje što su demonstranti podigli parole tražeći odlazak režima ili vladajuće elite u većini ovih pobuna, kao najoodgovornijih za situaciju u tim zemljama, kao što je slučaj u Libanu, Iraku, Alžiru, Čileu i Boliviji. Neverovatna stvar – barem do sada – u ovim ustancima je sposobnost tih “običnih” ljudi da promene pravila igre i da pretvore marginu u centar i centar u marginu. Štaviše, da nateraju centar da udovolji njihovim zahtjevima i, što je najvažnije, da poštuje njihovu volju i dostojanstvo.

 

Provalija između bogatih i siromašnih

Sadašnja situacija u svetu može se objasniti socijalnom paradigmom, gde jedan odsto populacije drži u rukama kapital koji vredi koliko i kapital 99 odsto stanovništva. Takva provalija i izumiranje srednje klase u državama širom sveta generišu unutrašnje tenzije, pobune, nemire, pretnje pobunama kakve sada gledamo naročito u Južnoj Americi.

Nejednakost je nit  koja povezuje nezadovoljne širom svijeta , tvrdi novi izveštaj Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Izveštaj UNDP o ljudskom razvoju utvrđuje koliko duboku štetu sistemske nejednakosti nanose našem društvu ukazuje je  Ahim Štajner, administrator te specijalizovane agencije svetske organizacije.  “Nejednakost se ne odnosi samo na to koliko neko zarađuje u odnosu na svog komšiju. Reč je o nejednakoj raspodeli bogatstva i moći: ukorenjenim društvenim i političkim normama koje danas izvode ljude na ulice, i koje predstavljaju okidače koji će to činiti i u budućnosti, ukoliko se  nešto ne promeni. Prepoznavanje pravog lica nejednakosti je prvi korak; a sledeće je izbor koji svaki vođa mora da donese”, ocjenjuje  Štajner.

Prema ovom Izveštaju UNDP, nejednakosti slabe jedinstvo društva i poverenje građana jednih u druge, u vlade i institucije. One štete ekonomiji, sprečavaju ljude da dostignu svoj puni potencijal na poslu i u životu. Takođe  ukazuju da političke odluke ne odražavaju težnje celog društva. Nekolicina koja napreduje koristi svoju moć́ da odluke koje upravljaju društvom oblikuje prema svojim interesima.

Globalno, jaz u osnovnom životnom standardu se smanjuje.  To pokazuje broj ljudi koji uspevaju da izbegnu siromaštvo, glad i bolesti. Međutim, na pomolu je nova generacija nejednakosti vezanih za pristup obrazovanju, ali i napredak tehnologije i klimatske promene, Potonje su dve seizmičke sile bi, ukoliko ostanu van kontrole, mogle da pokrenu „novo veliko društveno raslojavanje“ kakvo nije viđeno od industrijske revolucije, navodi se u Izveštaju UNDP.

Klimatske promene mogu da prodube postojeće nejednakosti  dok tehnološki napredak poput robotike i veštačke inteligencije može da ostavi van tokova razvoja velike grupe ljudi, čak i zemlje.  Primera radi, u veoma visoko razvijenim zemljama broj pretplatnika na široko pojasnu telekomunikacionu mrežu (kablovski i optički internet, 4G i 5G mobilna telefonija) raste 15 puta brže, a udeo visokoobrazovanih šest puta brže nego u zemljama sa niskim razvojem.

Nejednakosti su duboko ukorenjene u našim društvima. One počinju u ranom detinjstvu, rastu tokom života i prenose se iz generacije u generaciju.

Izveštaj preporučuje donošenje politika koje podrazumevaju ulaganje u učenje, zdravlje i ishranu dece. Takva ulaganja moraju da budu nastavljena i kada se ljudi nađu na tržištu rada, kako bi mogli da se prilagode ili prekvalifikuju za nova zanimanja. Ukoliko nejednakosti u ljudskom razvoju budu povećavane  globalni ciljevi Agende za održivi razvoj do 2030. godine ostaće neispunjeni.

Neki analitičari poručuju da elite, političke, konomske i finansijske, na globalnom, ali i unutrašnjem nacionalnom planu, treba da shvate da rastući jaz između bogatih i siromašnih ni njima ne donosi ništa dobro, jer preti velikim nemirima i revolucijama u pojedinim državama.

Na globalnom planu je neophodna saradnja među velikim silama. Ukoliko razum ne pobedi  čovečanstvo čekaju ogromni sukobi spram kojih će 2019. godina delovati kao mirno i zlatno doba, smatraju neki od analitičara.

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

SVIJET

KORONA VIRUS ZATVORIO MNOGE DRŽAVNE GRANICE: Sloboda kretanja od najveće vrijednosti do najveće opasnosti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zabranjen je ulaz u EU svima, osim državljanima zemalja-članica.  Stupila na snagu zabrana ulaska u SAD za putnike iz Šengenske zone. Nekoliko zemalja Afrike, Kariba, ali i Srbija, su  zatvorile granice ili zabranile letove iz EU. Turska je zatvorila granice za putnike iz devet država članica EU-a. Rusija je zatvorila kopnenu granicu s Poljskom i Norveškom.  No neki stručnjaci smatraju da to neće pomoći zaustavljanju širenja korona  virusa

 

Lideri Evropske unije (EU) su povukli potez bez presedana u  istoriji najveće i najuspješnije regionalne integracije u svijetu. Odlučili su se da radi obuzdavanja pandemije korona virusa na 30 dana zatvore granice. Računa se da je do srijede od KOVID-19 bilo oboljelo 73.632 osobe , a podleglo 3.304. u zemljama EU i još četiri države koje sa Unijom imaju sporazum o Evropskom ekonomskom području (EEA) i Šengenski sporazum.

Zabranjen je ulaz u EU svima, osim državljanima zemalja-članica, ljudima sa dugogodišnjim boravištem u Uniji, članovima porodica državljana bloka, diplomatama, zdravstvenim radnicima i ljudima koji prevoze robu.

Direktor Svjetske zdravstvene organizacije (SZO) Tedros Adhanom Gebrejesus je saopštio da je Evropa sada „epicentar” globalne pandemije korona virusa i pozvao zemlje da primijene agresivne mjere, kako bi bili sačuvani životi. „Ne dozvolimo da ova vatra gori”, rekao je Gebrejesus, svojevremeni ministar zdravlja Etiopije i spoljnih poslova  istočnoafričke države.

Italija i Španija su poslije Kine, iz koje je krajem decembra 2019. potekla zaraza, zemlje sa najviše oboljelih. U Italiji je prema podacima od srijede oboljelo 31. 506 osoba, a u Španiji 11.178. Umrlo je 2.505 u Italiji i 491  u Španiji.

Druga tema šefova država i vlada bila je zajednička borba protiv ekonomskih posljedica epidemije. „Šta god bude potrebno biće urađeno2, rekao je predsjednik  Savjeta EU Čarls Mišel nakon konferencije.

Kancelarka Nemačke, Angela Merkel,  je naglasila da je važno održavati slobodan protok robe. Mora se računati s „ozbiljnim, veoma ozbiljnim posljedicama“ za privredu Unije čiju je vrijednost Međunarodni monetarni fond u oktobru prošle godine, kada je u njenom sastavu još bila Velika Britanija, procijenila na blizu 20,4  biliona dolara ili 25 odsto globalnog ukupnog domaćeg proizvoda (GDP).

Merkel je priznala da trenutno postoje poteškoće u vezi s graničnim kontrolama, pa bi  trebalo uspostaviti posebne „staze“ za kretanje robe.  Takođe je rekla da bi Nemačka ukinula ograničenja izvoza za medicinsku robu, onog trenutka kada bi se i partneri tako ponašali.

Kancelarka se usprotivila tvrdnjama da bi moglo da dođe do manjka novca tokom krize. ,,Nema nikakvih znakova za tako nešto”, rekla je Merkel. ,,Protok novca je zagarantovan. Stanovništvo bi trebalo da sluša zvanična saopštenja, jer u opticaju ima mnogo lažnih vijesti.”

Prethodno je osam članica EU zatvorilo granice za strane državljane zbog pandemije  ali neki stručnjaci smatraju da to neće pomoći zaustavljanju širenja bolesti. Granice su zatvorili Mađarska, Češka, Kipar, Danska, Litvanija, Latvija, Poljska i Slovačka.

Austrija i još nekoliko država granice su zatvorile djelimično i uvele dodatne granične kontrole. U ponedjeljak se toj grupi pridružila Njemačka, zatvorivši djelimično granicu s Austrijom, Danskom, Francuskom, Luksemburgom i Švicarskom.

SAD  su  zabranile ulazak u zemlju stranim državljanima koji dolaze iz Irske i Ujedinjenog Kraljevstva. U subotu je stupila na snagu zabrana ulaska u SAD za putnike iz Šengenske zone.

Nekoliko zemalja Afrike, Kariba, ali i Srbija, su  posve zatvorile granice ili zabranile letove iz EU. Turska je zatvorila granice za putnike iz devet država članica EU-a.  Rusija je zatvorila kopnenu granicu s Poljskom i Norveškom.

Pre tele-konferencije najviših čelnika EU bilo je dosta neslaganja unutar Unije. Francuski predsjednik Emanuel Macron je osudio jednostrane mjere granične kontrole koje su preduzele pojedine zemlje EU. Došlo je i do rasprave Makrona i Merkel pošto je Njemačka odlučila da privremeno uvede granične kontrole prema susjednim člnicama EU.

Čak je predjsednica Evropske komisije (EK) Ursula Fon der Lejen podsjetila da SZO ,,opšte zabrane putovanja ne smatra najdjelotvornijom” mjerom. Upozorila je da će zatvaranje granica dovesti do dodatne ,,društvene i ekonomske” štete.

,,Jedinstveno tržište mora funkcionisati. Nije dobro kada države članice preduzimaju jednostrane mere jer to uvijek izaziva domino-efekt, a to onemogućava da hitno potrebna oprema stigne do pacijenata, bolnica i medicinskog osoblja”, kazala je Fon der Lejen, donedavna njemačka ministarka odbrane.

Jedan portparol u Briselu je spontano zatvaranje granica diplomatski formulisao: ima sumnji u korist od te mere, jer je virus odavno svuda u EU. Zatvaranje granica nisu podržali ni neki stručnjaci. Njemački ministar zdravlja Jens Span, prije odluke lidera EU je kazao kako će se virus  širiti, iako zatvorite sve granice.

No, nisu svi mislili tako. ,,Sloboda kretanja u Šengenskoj zoni bila je naša najveća vrijednost, ali je sada postala najveća opasnost”, kazala je ministarka unutrašnjih poslova Litvanije Rita Tamašuniene.

Zatvaranje  unutrašnjih i spoljnih granica je protivno evropskom načelu slobodnog kretanja ljudi. Komentatori,  i provladinih njemačkih medija, smatraju da su omanule vlade i institucije EU na svim poljima i da ih je virus bacio u haos. Nisu poštovani dogovori i solidarnost. Niko nije reagovao pravovremeno i niko nije razumio koliko će ovo biti velika kriza.

Spašavaj se ko može – kao da je to bio moto evropskih vlada na početku korona-krize. Bez koordinacije, svako je uvodio mjere ne obavještavajući susjede. Rezultat je bila kakofonija propisa i savjeta.

Prvo je – kao i uvijek u kriznim vremenima – zakazala je solidarnost. Italija je prva i najteže pogođena korona-krizom, ali niko u Briselu nije došao na ideju da pozove Rim telefonom i ponudi pomoć. Italija je morala da gorko iskusi kako su jaki nemački susedi zaustavili izvoz medicinskog materijala. To je dovelo do kraha među ministrima zdravlja EU. ,,Bila je to slika bijednog nacionalnog egoizma u odnosu na probleme južno od Alpa koji su već bili jasni,” komentarisala je iz Brisela novinarka njemačke medijske kuće Dojče vele.

Evropski partneri su šokirali Italiju odbijanjem pomoći za medicinsku opremu. Ovakav gest EU prema vladi u Rimu povezuje se i sa nizom ranijih upozorenja kako EU tako i SAD-a, da italijanski „posao stoljeća“ sa Kinom i stavljanje potpisa na kinesku inicijativu „Pojas i put“, može  imati za ekonomiju te zemlje i transportnu infrastrukturu nesagledive posljedice sa katastrofalnim epilogom.

Smatra se da su Pariz i Berlin otvorili vrata za akciju Kineza koji su avionom, efikasno za publiku, poslali u Italiju ljekare i materijal. Tek ovih dana je EK postigla dogovor o zajedničkoj nabavci medicinske opreme. Tek sada se održavaju svakodnevne video-konferencije ministara zdravlja i kontakti šefova vlada, kako bi mogli da razmjenjuju i koordinišu planove. Do sada su svi samo pazili šta pričaju pred sopstvenim biračima.

Još prije odluke lidera EU o zatvaranju spoljnih granica, počele su da se formiraju beskonačne kolone kamiona i zastoj u prometu robe. Sada, ukoliko je izolacija neophodna, to mora biti organizovano kako treba, da bi roba stizala do ljudi i potrebna radna snaga mogla i dalje da cirkuliše, poručuju stručnjaci.

Ukoliko se na zajedničkom tržištu javi slom, doći će do problema u snabdevanju u samoposlugama. Onda će kao lažovi izgledati vlade koje su do sada tvrdile da je snabdevanje obezbijeđeno i da nema razloga za kupovinu zaliha. Ponovni pad u nacionalno razmišljanje o sopstvenoj koristi u okviru granica koje su odavno fiktivne može da umiri manje pametne birače, ali se time postiže suprotno.

Povratak u nacionalnu logiku će se okončati pošto krenu ekonomske posljedice. Evropa je odavno do te mere umrežena da recesija koja preti može biti savladana samo zajedno. Svaka zemlja na kontinentu je sama za sebe tek kap u okeanu.

 

Ranjivi Balkan i evropska nesolidarnost

Zdravstveni sistemi u državama Zapadnog Balkana su  i pre izbijanja epidemije  opterećeni nedostatkom opreme i stručnog osoblja. Dodatno će  ih pogoditi odluka EK o ograničenju izvoza medicinske opreme van EU kako bi bile sačuvane neophodne zalihe unutar bloka s obzirom na ubrzani rast zaraženih i preminulih. Članice EU, pre svega najugroženije poput Italije i Španije, suočavaju se sa problemom nedovoljnog broja respiratora, testova, kreveta za smeštaj pacijenata i strućnog osoblja.

Portparol EK Erik Mamer je potvrdio da se i na Zapadnom Balkanu primenjuje tzv. ,,šema autorizacije” koja omogućava članicama EU da odluče da li će izvoziti medicinsku i ostalu zaštitnu opremu. To podrazumeva da će sve zavisiti od spremnosti individualnih članica Unije da izvoze medicinsku opremu van granica bloka.

Odluka o limitiranju izvoz medicinske opreme će važiti narednih šest sedmica.  Ona je u regionu doživljena kao nedostatak evropske solidarnosti.

Evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji je u utorak održao videokonferenciju s premijerima država zapadnog Balkana o situaciji s korona virusom. ,,Naglasio sam spremnost Evropske unije da podrži regiju u suočavanju s virusom COVID-19”, naveo je komesar Varhalji.

Tokom videokonferencije, koju je austrijski kancelar Sebastian Kurc organizirao, Varhelji je premijerima sa zapadnog Balkana poručio da EK razmatra kako da poveže regiju s inicijativama koje EU preduzima kao odgovor na pandemiju korona virusa. To uključuje eventualnu mogućnost preusmjeravanja IPA finansiranja i fleksibilnosti u pravilima o državnoj pomoći, naveo je komesar.

Prethodno su stručnjaci iz Kine na video konferenciji koja je u Beogradu održana između zvaničnika Pekinga i zemalja Centralne i istočne Evrope iz tzv. formata ,,+1” preneli savete, znanja i iskustva radi  sprečavanje širenja i suzbijanja KOVID-19. Konferenciju je organizovala vlada NR Kine.

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvojeno

KORONA I TRŽIŠNA LOGIKA: Virus profita

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pandemija korona virusa još jedan je dokaz da kapitalizam ne samo da nema rješenje za goruće probleme planete, već aktivno doprinosi njihovom umnožavanju i komplikovanju

 

Prije samo mjesec dana, ono što se sada događa u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama nije izgledalo ni vjerovatno ni moguće. Prazna i napuštena mjesta. Ljudi u zaštitnim sanitetskim odijelima. Zatvorene prodavnice. Redovi ispred ulaza u pošte, apoteke, prodavnice. Prepune bolnice. Konvoji vojnih kamiona koji prevoze kovčege sa umrlima od korona virusa zvaničnog imena SARS-CoV-2 koji izaziva bolest Covid-19.

Evropa i SAD su neki od najrazvijenijih i najsigurnijih djelova svijeta. Većina njihovih stanovnika posjeduje ono o čemu na drugim kontinentima mnogi samo sanjaju, od rols rojsova do demokratije. Neki na Zapadu cinično smatraju da ukoliko drugi  to nemaju, sami su krivi ili su nesposobni. Po takvima, KOVID-19 je mogao da se dogodi samo u zemljama koje nisu ,,na nivou istorije”. Za neke od njih, to je bio samo teoretski problem o kome može da se raspravlja.

A onda se virus pojavio u ovom savršeno zamišljenom neoliberalnom svijetu. Istovremeno, na istom tom Zapadu, među inteklektualcima, akademicima i novinarima lijeve orijentacije jača uvjerenje i umnožavaju se članci da je aktuelna pandemija korona virusa u velikoj mjeri proizvod tržišne logike, neoliberalne ofanzive i globalne erozije radničkih prava, za koje je odgovorna vladajuća klasa, a ne „viša sila“.

Čovječanstvo je prije 17 godina prošlo kroz epidemiju teškog akutnog respiratornog sindroma (SARS), srodnog korona virusu. SARS je bio relativno rijetka zaraza koja je pogodila 29 zemalja u svijetu, prije svega u Aziji, ali i u nekim djelovima Evrope i SAD-a. Na kraju epidemije u junu 2003, broj oboljelih je bio 8.422, uz 774 umrla i stopu fatalnosti od 11 procenata.

U srijedu je zaraza COVID-19 potvrđena u blizu 195 država ili teritorija. Tog dana je registrovano ukupno 423.330 slučajeva zaraze širom svijeta. Među njima su 295.278 bili aktivni slučajevi.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 27. marta ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

MIGRANTSKA KRIZA I PROMJENE U EVROPI: Orban kao putokaz 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana se zemlje istočne i srednje Evrope ne sukobljavaju kao 2015. godine sa EU i Nemačkom. Nisu vlasti tih zemalja promenile politiku prema migantima  već se  u mnogo većoj meri EU približila stavovima Višegradske grupe

 

„Mi to možemo!”, glasio je slogan njemačke kancelarke Angele Merkel iz avgusta 2015. Ubrzo potom Nemačka je na nekoliko nedelja otvorila  granice što je omogućilo masovni dolazak izbeglica, migranata i tražitelja azila preko Mađarske, Austrije i tzv. Balkanske rute. Kritiku da je u zemlju pustila stotine hiljada neregistrovanih osoba kancelarka Merkel je tih dana odlučno odbacila: “Ukoliko sada još moramo da se  izvinjavamo zato što smo u nužnoj situaciji pokazali humano lice, onda ovo više nije moja zemlja”.

Danas je ton potpuno drugačiji. Nemačka vlada je jasno dala do znanja da se događaji iz 2015. više ne sme ponoviti. Za čekanje hiljada igranata na tursko-grčkoj granici kancelarka Merkel je upotrebila pojam “slepa ulica”. “Kritičnu situaciju” kao 2015. kada su usred leta hiljade čekale na železničkoj stanici u Budimpeštiviše ne pominje.

Šta se promenilo tokom pet godina? Europska unija (EU) danas mnogo više energije ulaže u zaštitu spoljnih granica. Predsednici država i vlada zemalja članica EU neprestano ponavljaju kako je zaštita spoljnih granica prioritet. Na jednom samitu 2018. je zatvaranje granica čak uvršteno u ciljeve zajedničke migrantske politike. Hermetičko zatvaranje grčke granice je posledica ovih zaključaka.

Predsednik poslaničkog kluba Evropske narodne partije (EPP) u Evropskom parlamentu, nemački političar Manfred Veber upotrebu suzavca protiv h izbeglica smatra opravdanom. “Spoljna granica mora biti zaštićena”, rekao je Veber iz Hrišćansko demokratske unije (CDU), kancelarke Merkel. Veber smatra da je glavni krivac turski predsednik Taip Redzep Erdogan koji migrante autobusima doprema do granice.

Tu postoje paralele sa 2015. Tada je mađarski premijer Viktor Orban autobusima izbeglice dovozio do mađarsko-austrijske granice čime je jačao pritisak na Austriju i Nemačku da dozvole njihov dolazak. Kada su stotine hiljada sirijskih izbeglica 2015. dospele u EU, istočne članice EU su bile prve koji su zbog toga izrazile nezadovoljstvo. Među njima su se Bugarska i Rumunija, a pre svega članice tzv. Višegradske grupe (V4), Poljska, Mađarska, Češka i Slovačka usprotivile mehanizmu raspodele izbeglica u EU.

Vlasti tih država su pitanje izbeglica umele da iskoriste za svoje svrhe. Tako je poljska nacionalnokonzervativna stranka Pravo i pravda (PiS) mogla da pobedi na parlamentarnim izborima 2015. U Poljskoj je raspoloženje stvarano slikama izbeglica koje stižu iz Nemačke. Ni vrh stranke tada nije prezao od drastične, rasističke retorike. Moćni šef PiS Jaroslav Kačinjski govorio je o “parazitima koji u telima migranata nisu opasnost, ali jesu to – za Evropljane“.

Ovih dana se zemlje istočne i srednje Evrope ne sukobljavaju kao 2015. godine sa EU i Nemačkom. Nisu vlasti tih zemalja promenile politiku, već se  u mnogo većoj meri EU približila stavovima V4.

Orban smatra da ima potvrdu za svoje postupke. On je 015, zahtevao je da EU povede više računa o zaštiti granica, a manje o doseljavanju. Tu poziciju sada deli većina zemalja EU. Poljska se ne nalazi na Balkanskoj ruti i zato dosad nije sprečavala migrante da uđu na njenu teritoriju, poput Mađarske 2015. Ili sada Grčke. No, PiS ima imidž zagovornika striktne granične politike i to ne mora da prenaglašava pred predsedničke izbore 10. maja, na kojima stranku predstavlja sadašnji šef države Andžej Duda. Dovoljno je da u kampanji polje bude prepušteno medijima bliskim vladi.  Portal Politicje (Polityce)  tvrdi da migranti glume, da  udaraju svoju decu i drže ih nad vatrom,  kako bi plakala . Na taj način  se svetski mediji vuku za nos. “Tako se mobilišu standardni birači PiS“, ocenili su neki zapadnoevropski mediji.

Orban je odlučio je da udvostruči broj policajaca na granici sa Srbijom. Potražioci azila više ne bi trebalo da budu puštani ni u tranzitu zonu na toj granici. To se obrazlaže rizikom od korona virusa . Takvi postupci i prateća retorika bii Orbanu mogli da osiguraju podršku birača, takođe zaključuju zapadnoevropski mediji.

Proteklih pet godina se dosta toga dogodilo i u Nemačkoj. Stranka Alternativa za Nemacku (AfD), radikalno desnicarska, postala je popularnija. Na dnevnom redu je pitanje kako smiriti zemlju, kako se boriti protiv rastućeg desničarskog radikalizma i kako osloboditi od straha ljude stranog porekla koji žive u Nemačkoj. Kancelarka procjenjuje da bi bilo kontraproduktivno ukoliko bi se Nemačka suočila s novom izbegličkom krizom. Berlin od Grcke nije zahtevao otvaranje granice i puštanje migranata. I poruka drugih nemačkih političara je jasna: Ne dolazite.

Fridrih Merc, koji želi da bude novi predsednik CDU i eventualno kandidat za kancelara, otvoreno je rekao da je protiv prijema novih izbeglica iz Turske: „Mora im se poslati jasan signal: nema smisla dolaziti u Nemacku, ne možemo ovde da vas prihvatimo.“

Slično je reagovao i šef Stranke slobodnih demokrata (FDP) Kristijan Lindner.  “Godinama kažemo da u slucaju krize mora biti moguća i zabrana ulaska na nemackoj granici, kao što to cine naši evropski partneri.“

Lider AfD Jerg Mojten je, očekivano, za hitno zatvaranje granica. „Grcka i Bugarska moraju dobiti punu finansijsku i logisticku podršku od nas za potrebnu snažnu zaštitu spoljnih granica“, napisao je Mojten na Fejsbuku. Istovremeno bi trebalo preduzeti „zaštitne mere“ na nemackim granicama.

Ovakve nedvosmislena reagovanja treba staviti u kontekst ambijernta u kome se nalazi  političko pitanje svih pitanja u Evropi: Kakav je odnos vladajućih politika prema desničarima?

Za to postoje dobri razlozi. Desni ekstremisti učestvuju u vlasti u skoro svim istočnoevropskim članicama EU. U Mađarskoj i Poljskoj su čak dominantna politička snaga. U Austriji i Italiji bili su u vladajućim koalicijama, a u mnogim zapadnoevropskim zemljama dišu za vratom strankama centra.

U Nemačkoj je početkom februara srušen tabu preovlađujući još od poraza nacizma  na kraju Drugog svetskog rata:  Nikada u koaliciju sa strankom profašističke orijentacije.  U  pokrajini Tiringiji, na istoku zemlje na vlast je za kratko,  došao premijer iz CDU uz podršku glasova iz AfD. Zemljotres je bio toliko jak da je generalna sekretarka CDU i savezna ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer najavila ostavku i odustajanje od težnje da nasledi Merkelovu na čelu vlade.

Baš tih dana je kancelarka Merkel je primala u posetu Orbana – čoveka protiv kojeg bi u Nemačkoj verovatno bila pokrenuta istraga zbog sumnje za huškanje i kojeg bi verojatno pratio nemački Ured za zaštitu ustavnog poretka.

Mađarski novinari podsećaju da Orban smešta svoju stranku Fideš u konzervativni spektar hrišćanskih demokrata. Do sada nije otvoreno kršio Ustav i pazi na formalnu zakonitost u oblikovanju Mađarske po svojoj meri. No, što ga pažljivije svakodnevno posmatrate, to  više se stvara slika političara koji se sve češće svesno krši demokratski konsenzus, kazu poznavaoci mađarske političke scene.

Orban  dugo zastupa nacionalističke pozicije. Još 2012. je u jednom govoru istakao nacionalnu zajednicu svih Mađara u kojoj su vezivne vrednosti „krv i domovina, hrišćanstvo, porodica i mađarska sloboda“ – ma šta to  značilo.

Podstiče mržnju prema strancima kada dočarava sliku neprijatelja u formi opasnog mladog islamskog migrant. Govori o „organizovanom migrantskom talasu“ koji navodno uništava evropsku hrišćansku kulturu. Orban preuzima narativ desničarskog ekstremizma pa govori o „tajnoj svetskoj sili“ i „zameni stanovništva“ u Evropi.

Kada Orban kritikuje anomalije finansijskog kapitalizma ili vodi kampanju protiv  Džordža Sorosa, stalno u to upliće antisemitske stereotipe. Budi i predrasude protiv Roma. Baš na nekim romskim manifestacijama kaže da u Mađarskoj svi moraju da rade i da se od socijalne pomoći i kriminala ne može živeti.

Orban je „izuzetnim državnikom“ nazvao Mikloša Hortija,  koji je odgovoran za deportaciju i ubijanje stotina hiljada mađarskih Jevreja. Horti je posle Drugog sveskog rata umro u izgnanstvu u profašističkoj Portugaliji.

Više puta se izjasnio za vraćanje smrtne kazne. Oravdavao je i slučaj uzimanja “pravde” u svoje ruke kada su 2017. u jednom mađarskom selu izbušene gume na automobilu lokalnog preduzetnika, u znak osvete jer je hteo da izbegličkoj porodici omogući par dana odmora na selu. Orban u toj osveti nije video „ništa sporno“.

U poslednje vreme  zahteva da se pravosnažne presude ne izvršavaju ukoliko nisu u skladu sa „zdravim narodnim osećajem“. Tako reaguje povodom obeštećenja koje je sud dodelio zatvorenicima zbog nečovečnih uslova i romskoj deci zbog segregacije u školi.

Upućeni kažu kako su Merkelovoj poznata Orbanova gledišta. Kancelarka i mađarski premijer imaju krajnje težak i distanciran odnos. Pa ipak su njihove stranke ujedinjene u EPP. Orbanov Fides nije isključen iz te porodice desničarskih stranaka nego je privremeno suspendovan. Merkel i dalje razgovara s Orbanom, a jedan od razloga je strah da Fides ne pređe u drugi stranački savez na evropskom nivou.

Mađarski novinari kritični prema premijeru upozoravaju  kako Merkelovoj mora biti jasno: Viktor Orban neće, uprkos povremenim taktičkim popuštanjima, prestati da provocira, podstiče mržnju i truje atmosferu u Mađarskoj i regionu.  Ti novinari  poručuju: On je spreman da u pitanje dovede sve demokratske vrednosti i otvori vrata samovolji. S tim čovekom i njegovom strankom ne sme postojati zajednički politički put, ni u EPP niti bilo gde drugde. .

                     Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo