Povežite se sa nama

INTERVJU

PROF. DR DUŠKO LOPANDIĆ, POTPREDSJEDNIK EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI I POTPREDSJEDNIK POKRETA SRBIJA CENTAR: Ne bih rekao da je naš prostor ikada predstavljao vitalno pitanje za Rusiju

Objavljeno prije

2 godine

na

Pošto je Briselski sporazum podrazumijevao implicitno prihvatanje od strane Srbije kosovskog zakonodavnog okvira, sada se pred Srbijom nalazi zahtjev da prihvati ili toleriše i međunarodni subjektivitet Kosova

 

MONITOR: Albin Kurti je prije izvjesnog vremena uputio svoje zahtjeve EU. Među njima je i zahtjev da pet država EU koje još nisu priznale Kosovo, to učine. Kako tumačite uslove koje je Kurti postavio, s obzirom da je u Briselu u ponedjeljak izjavio da je on htio da potpiše Sporazum, ali da je Vučić to odbio?

LOPANDIĆ: Da se pita isključivo Albin Kurti, onda bismo teško izbegli neku ozbiljniju krizu odnosno novu dramu u srpsko-albanskim odnosima čemu smo već bili delimično svedoci tokom prošle godine. Kurti ne mora nikome da dokazuje svoju reputaciju tvrdog nacionaliste i prilično neodgovornog političara. Ipak, čini se da je u poslednje vreme i Kurti bar delimično postao nešto fleksibilniji, bar kada su u pitanju „saveti“ odnosno pritisci iz Vašingtona. I pored pomaka koji je učinjen tokom ove nedelje, rano je da dajemo sasvim optimističke prognoze. Iako je visoki predstavnik za spoljnu politiku Borelj govorio da postoji saglasnost dve strane kada je u pitanju francusko-nemački predlog sporazuma, činjenica je da osnovni tekst nije ni parafiran, a tek ostaje da se vidi kako će teći implementacija sporazuma. Đavo je često u detaljima. Usled Kurtijeve uporne taktike neprihvatanja već ranije dogovorenog, Srbija je na neki način sada prisiljena da iznova dogovara aranžman o Zajednici srpskih opština, što je bilo deo onog prvog paketa – tj. Briselskog sporazuma iz 2013. godine. Posmatrano iz Beograda, nisam siguran da srpska pregovaračka strana može da likuje nad činjenicom da iznova pregovara ista pitanja kako bi obezbedila odgovarajuću autonomiju i zaštitu za srpsku zajednicu. Pošto je Briselski sporazum podrazumevao implicitno prihvatanje od strane Srbije kosovskog zakonodavnog okvira, sada se pred Srbijom nalazi zahtev da prihvati ili toleriše i međunarodni subjektivitet Kosova.

MONITOR: Prije agresije Rusije na Ukrajinu, za ambasadore u Beogradu iz Rusije i SAD, postavljeni su iskusni pregovarači – Aleksandar Bocan Harčenko i Kristofer Hil. Da li je to slučajnost ili diplomatska postavka za „odmjeravanje snaga“?

LOPANDIĆ: Stanje na Zapadnom Balkanu već dugo nije bilo u fokusu nijedne od dve pomenute sila, kao ni EU, što možemo konstatovati iz prilično depresivnog stanja u procesu pristupanja Uniji. Ove godine ćemo  obeležiti dve decenije od Solunskog samita na kome je članstvo u EU bilo zacrtano kao strateški cilj i Unije i država Zapadnog Balkana. U međuvremenu, tokom prošle decenije proces pregovora o ulasku u EU se, uz izuzetak Hrvatske, pretvorio u neku vrstu birokratske fatamorgane. Istovremeno, tzv. „zamor od proširenja“ u EU se transformisao u „zamor od pristupanja“ – bar kada je reč o Srbiji, koja se odavno pretvorila u autoritarnu stabilokratiju čiji režim bi verovatno najradije pristao na status koji ima večiti  pregovarač – Erdoganova Turska – zemlja koja već odavno ni formalno ne prihvata evropske vrednosti. Sa porastom geopolitičkih tenzija, Zapadni Balkan bi mogao da postane poprište za diplomatsko odmeravanje snaga u onoj meri u kojoj će to dozvoliti same države našeg regiona. Ne bih rekao da je naš prostor ikada predstavljao neko vitalno pitanje za Rusiju. Kada su u pitanju SAD, one imaju interes da u uslovima rata i destabilizacije na istoku kontinenta podrže i promovišu stabilnost u ostatku Evrope.

MONITOR: Na godišnjicu rata u Ukrajini, zapadni lideri su dali nova obećanja njenom predsjedniku Volodimiru Zelenskom, da je njihova podrška Ukrajini bezuslovna. Kako razumijete Makronovu poruku da Rusija mora biti poražena, ali ne i uništena?

LOPANDIĆ: Ušli smo skoro  neočekivano u najozbiljniji sukob u Evropi nakon Drugog svetskog rata, koji već sada predstavlja pravi geopolitički i humanitarni košmar. Mnogi koji su odavno upozoravali na opasnost ruskog geopolitičkog revizionizma i koji su označavani kao antiruski jastrebovi, sada su nažalost dobili potvrdu svojih upozorenja. Naravno, Rusija kao i svaka druga država, a posebno velika sila, imala je razloga da izražava zabrinutost zbog percepcije o ugrožavanju njenih vitalnih interesa. Ipak, to, po mom mišljenju, nije ni blizu bilo dovoljno da se pokrene ovako krvav i rušilački rat. Casus belli za ovaj rat nije postojao, osim u glavama vođa u Kremlju. Rusija je danas objektivno u mnogo težoj situaciji i daleko više ugrožena nego što je to bila pre 24. 2. 2022. godine: ukrajinska vojska je pokazala da zna da se bori i da joj je moral vrlo visok, NATO je faktički sasvim ujedinjen oko SAD, a uskoro će biti i proširen na Finsku i Švedsku, reputacija Rusije koja se pretvorila u međunarodnog pariju i siledžiju teško i dugoročno je narušena. Teško je predvideti kako će sukob dalje teći. Svaki rat je uvek neizvesan, ali na kraju će odlučiti količina resursa – ljudskih, vojnih i ekonomskih. Nadajmo se da ipak neće doći do šire eskalacije i da će se dve strane u jednom momentu „zamoriti“ i zastati sa ratovanjem. Pre verujem u neku vrstu produženog primirja i zamrznutog konflikta koji može da traje generacijama (kao npr. onaj u Koreji) nego u definitivnu pobedu jedne ili druge strane.

MONITOR: Ruski mediji su, pred Vučić-Kurti sastanak u Briselu, objavili da Srbija prodaje oružje Ukrajini – što je iz Srbije demantovano. O strahovima da će se teško kontrolisati naoružavanje u ovom sukobu, govori i zaključak direktora CIA-e Vilijama Bernsa, da se u Kini razgovara o vojnoj pomoći Rusiji koja je, ovih dana, suspendovala učešće u Novom START-u. Čini li to ovaj sukob još neizvjesnijim, a „mir u svijetu“ samo željom pacifista?

LOPANDIĆ: Kao u svakom ratu, i u ovom postoje ratni profiteri. Poznat je slučaj knjaza Miloša koji je tokom jednog od rusko-turskih ratova uspeo da postane vojni liferant soli za obe zaraćene strane. Ovaj rat je pokrenuo novu trku u naoružanju koja sigurno neće biti ograničena samo na Evropu. Akcije kompanija koje proizvode oružje sada dostižu astronomske nivoe. Nemački kancelar je još prošle godine najavio program drastičnog povećanja sredstava za vojsku. Onaj procenat od 2 posto u budžetu koji je Tramp tražio od zemalja članica NATO sada je umesto maksimuma postao minimum. Putin se u ovom smislu pokazao mnogo efikasniji od Trampa. Proces otkazivanja od sporazuma o razoružanju otpočeo je već pre više od decenije, ali suspenzija Novog STARTA je naravno najozbiljniji korak u pravcu dalje eskalacije u trci za proizvodnju još razornijeg i sofisticiranijeg nuklearnog oružja. Osim toga ugroženo je i međusobno poverenje, što je preduslov za nuklearnu bezbednost. Pitanje je da li stalno pominjanje mogućnosti korišćenja nuklearnog oružja od strane ruskih vođa predstavlja dokaz snage ili možda ruske slabosti. Evropa, pa i celi svet, postali su taoci jedne politike sile koja je izgleda, precenila svoju spretnost i svoje snage. Ali ona i dalje podiže ulog u ovoj igri geopolitičkog pokera u kojoj su ulozi hiljade ljudskih života, a možda i budućnost civilizacije.

MONITOR: Šta Kina a šta svijet dobijaju a šta gube, u slučaju da se Kina u ovom sukobu jasno opredijeli za Rusiju?

LOPANDIĆ: Za razliku od Rusije, Kina je na mnogo spretniji i mudriji način iskoristila poslednjih nekoliko decenija da se integriše u svetsku privredu i pretvori u ekonomski i tehnološki naprednu državu, pravog džina koji je postao izazov i za najrazvijenije zemlje. U tom smislu, urušavanje međunarodnog bezbednosnog i institucionalnog poretka, koji se najviše ogleda u ratu u Ukrajini, suštinski ne odgovara Kini – posebno ako bi došlo do dalje eskalacije sukoba. S druge strane, jasno je da će najveće posledice rata trpeti, redom, Ukrajina, pa Rusija, pa Evropa, a da će, s druge strane, profitirati, u jednoj meri SAD, ali najviše Kina.

 

Srbiji nije potreban zamrznuti konflikt oko Kosova

MONITOR: Nastavljaju se razgovori u Briselu u vezi sa Francusko-njemačkim prijedlogom za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. Da li je ovo momentum za dogovor ili će biti tek jedan u nizu međunarodno posredovanih pregovora o odnosima Srbije i Kosova kao država?

LOPANDIĆ: Čini mi se da ovo zaista predstavlja važan momenat u već vrlo dugim pregovorima, odnosno tzv. dijalogu Beograda i Prištine koji traje već celu deceniju. Pri tome, tokom poslednjih godina dijalog je suštinski zastao a slučajevi raznih oblika konfrontacije i manjih ili većih kriza na Kosovu i oko Kosova bili su sve češći. Slažem se sa onima koji smatraju da Srbiji nije potreban zamrznuti konflikt i da smo izgubili veoma mnogo vremena u (ne)rešavanju kosovskog pitanja. Ovaj problem ozbiljno opterećuje i deformiše, kako internu politiku u Srbiji, tako i njenu spoljnopolitičku orijentaciju, koja bi prirodno trebalo da bude jasno usmerena ka integraciji u EU. Na unutrašnjem planu, tema Kosova služi kao alibi vladajućoj vrhuški u Beogradu da skreće pažnju javnost sa ogromnih problema sa kojima se susreće Srbija – zarobljena država opterećena kleptokratsko-korupcionaškim-partokratskim režimom. Međutim, dramatičan geopolitički preokret koji je izazvala agresija Rusije na Ukrajinu, a posledično i na mir u celoj Evropi, suzio je manevarski prostor režima u Beogradu i u Prištini da izazivanjem lokalnih ili regionalnih kriza i stalnim podizanjem tenzija prikrivaju svoja domaća nepočinstva. Pritisak od strane SAD i EU je znatno povećan ne bi li došlo do bitnijeg pomaka u dijalogu, ali kakvi će biti konačni rezultati ovog procesa, još ostaje da se vidi.

 

Kina nema interes da ulazi u direktnu konfrontaciju sa SAD i EU

MONITOR: Na sastanku G-20 u Indiji nije bilo konsenzusa oko teksta završnog dokumenta zbog toga što se Rusija i Kina nisu složile sa  formulacijom kojom se kvalifikuje rat u Ukrajini. Da li je to još jedan znak da se Kina ne samo stavlja na stranu Rusije već i da je zainteresovana da radikalizuje već nagoviještenu novo-staru podjelu svijeta?

LOPANDIĆ: Kina nema interes da ulazi u direktnu konfrontaciju sa SAD, a još manje sa Evropom. Dakle, može se očekivati da će Kina voditi opreznu politiku koja će joj u prvom redu obezbediti dugoročniju saradnju pa i dominaciju nad ekonomski i međunarodno oslabljenom Rusijom (koja će se zbog zapadnih sankcija nužno i dugoročno okretati ka Kini). Kina će, naravno, ekonomski i politički nastaviti da podržava Rusiju vodeći računa da ova ne dođe u ekonomsku situaciju da bude poražena u ratu. Istovremeno, Kina će izbegavati da postane direktni učesnik u sukobu – nego će nastojati da deluje u pravcu postizanja određene ravnoteže kako rat ne bi eskalirao do mere da širi i dugoročni interesi Kine (u koje spada i saradnja sa SAD i Evropom) ne budu ugroženi.

Nastasja RADOVIĆ  

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BALŠA BRKOVIĆ, PISAC: Svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice

Objavljeno prije

4 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva…U određenom smislu, svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice koja će pasti, svi mi igramo u mračnoj diskoteci koja svakog trena može da plane, da ode u dim…

 

 

 

MONITOR:U subotu je završen veliki protest u Beogradu. Kako komentarišete i doživaljvate višemjesečne proteste u Srbiji?

BRKOVIĆ:Ovi protesti su, iznad svega, znak da ima nade za Srbiju. Da jedna loša i amoralna vlast i jedan neobrazovani diktator nisu do kraja zarobili Srbiju i time zatvorili njenu kapiju budućnosti.

Kao aktivni učesnik beogradskih martovskih studentskih protesta iz 1991. imam i jedan vrlo ličan doživljaj svega što se ovih dana tamo dešava. Taj lični ugao pojačan je i činjenicom da je moj sin Brajan danas aktivni učesnik ovih događanja. Iz toga slijedi i neveseli zaključak da se na ovim balkanskim prostorima bilo koja suštinska promjena osvaja (pre)sporo, a da bi se nešto pomjerilo sa mrtve tačke potreban je rad više generacija. I potrošeni životi više naraštaja.

I još jedan govorljiv detalj: na demonstracijama iz 1991. značajnu ulogu odigrao je tada glumac Branislav Lečić, kanalisao je sa bine tu novu i moćnu energiju, a danas kada ga vidim sa ovim mrakom iz Pionirskog parka, jasno mi je da su modeli korupcije u naših ljudi mnogo raskošniji i neobičniji nego što pretpostavljamo, posebno kada je riječ o umjetnicima i srodnim djelatnostima.

Biće zanimljivo te i takve ljude pogledati u oči kada sve ovo prođe.

Kao i gotovo sve diktatore kroz istoriju, Vučića, prije svega čine slabosti ljudi kojima vlada, zato je on duboko zastrašujuća politička figura – on je sve ono najgore u svima: od koruptivnosti do licemjerja, od neznanja do površnosti, od gluposti do surovosti, od pohlepe do agresije…

To je i logično i zakonomjerno: diktator nikad nije sazdan na dobrim osobinama onih kojima vlada.

Ipak, najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva. A nestanak straha je suprotan nestanku struje – taj nestanak jasno pokaže sve oko vas. Kao kad se iznova uključi svijetlo – sve je najednom vidljivo, do najsitnijeg detalja. To je ono čega se autokrate najviše plaše – oni vole tamu i polutamu koja kod ljudi ionako aktivira sve moguće forme straha, vole i na sve bacaju zbunjujuće sjenke koje ljude vraćaju onim osnovnim, djetinjim strahovima od svijeta, od drugih… I što je nejnevjerovatnije, to djeluje.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NIKOLA LUNIĆ, IZVRŠNI DIREKTOR SAVJETA ZA STRATEŠKE POLITIKE IZ  BEOGRADA: Upotrijebljen je neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija

Objavljeno prije

4 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Mala je  mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Vjerovatno je upotrijebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod

 

 

MONITOR:  U subotu je, nekim sredstvom, za koje dio javnosti tvrdi da je tzv.zvučni top, napadnut veliki skup na Slaviji. Izvršna vlast, Aleksandar Vučić, Više javno tužilaštvo, čak i Urgentni centar u Beogradu, odmah su stali „u odbranu države“. Poslije peticije međunarodnim organizacijama preko pola miliona ljudi, ministar policije nudi istragu FBI i FSB. Čemu, u stvari, svjedočimo?

LUNIĆ: Svedoci smo bili istorijskog skupa u Beogradu gde su predstavnici vlasti nepovratno izgubili ne samo politički legitimitet, već i poverenje naroda. Niko više u Srbiji ne veruje zvaničnim saopštenjima, već se uglavnom do istine dolazi ukrštanjem raznih izvora informacija. Obzirom na brojna svedočenja i snimke sa društvenih mreža, može se reći da je upotrebljen neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija. Mala je mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Verovatno je upotrebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod. Nikom sada ne trebaju političke floskule o kvazi istrazi ili plasiranim dezinformacijama, već istina koja mora dovesti do odgovornosti. Javnost očekuje odgovor na pitanje šta se stvarno desilo i koji nesmrtonosni sistemi su u posedu institucija u Srbiji.  Ponuda za istragu stranim službama na teritoriji Srbije govori u prilog da niti vlast razume koncept suvereniteta, niti dovoljno poštuje istorijsko nasleđe. Podsetiću da je Srbija 1914. upravo zbog odbijanja istrage stranoj službi iz tačke 6. ultimatuma, bila spremna za rat sa Austrougarskom.

MONITOR:  Vučić je obećao rezultate istrage u roku od 48 sati, prema onima koji tvrde da je država imala i upotrijebila zvučni top. Kritične situacije za vlast i ranije su  se često kanalisale u razne „teorije zavere“. Kakav „scenario“  predviđate?

LUNIĆ: Iako vlast voli da upotrebljava rusofilsku frazeologiju o obojenoj revoluciji, istina je da protesti predstavljaju široki narodni bunt prema stanju u društvu, probuđen studentskom inicijativom. Za razliku od opozicionih ili aktivističkih organizacija, protiv naroda je jednostavno nemoguće upotrebiti silu. U okruženju ljubavi, tolerancije i solidarnosti kakva do sada nije viđena, svaka metoda prisile je po pravilu beskorisna. Bez obzira što se studenti formalno ograđuju od politike, protesti predstavljaju političku destabilizaciju društva koji se u jednom trenutku moraju završiti demokratskim izborima. U društvu koje se nalazi u srcu Evrope i u okruženju globalne geopolitičke rekompozicije moći, bilo bi veoma neodgovorno upotrebiti silu. Jedini društveno prihvatljivi scenario predstavlja formiranje nezavisnih institucija koje će pomoći u organizaciji potpuno demokratskih izbora izbornih manipulacija koje su nam  postale svakodnevnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

2 sedmice

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

MONITOR: Po Zakonu, odnosno njegovom tumačenju od strane UP,  vi  kritikom “vrijeđate moral”. Šta je onda sa moralom u Crnoj Gori?

MANDIĆ: Tačno je da Zakon o javnom redu i miru pominje moral, iako naravno ne možemo znati šta moral zapravo znači. Za mene je moral individualna kategorija i u Crnoj Gori ga nema ni manje ni više nego na drugim mjestima. Ono važno je kako ćemo mi kodifikovati moral da postane društvena potreba. To možemo uraditi samo preko jezika, koji država, policija i partije žele da kontrolišu. Zato oni napadaju pravo na maštu, provokaciju i slobodan izraz, da bi njihova norma zavladala. U tom sistemu vrijednosti figura “matorog jarca” koju koristim posve literarno biva opasnija od kvaziakademskog meketanja kojim se opravdava prostakluk. Naši centri moći, a možda je bolje reći centri suštinske nemoći, žele da propišu fine riječi, tačne signale, da bi kroz njih lakše proturali svoje političke agende. Ne sumnjajte da svi znaju tačno što žele u ovom slučaju, a najmanje su naivni oni koji povrh svega primaju novac iz budžeta kao profesori, pravnici, filozofi. Najgori su ti zatvoreni krugovi lažnog akademizma u kojem se kale karijere zasnovane na političkoj podvali i pokoravanju.

Moj članak, kao i mnogi koje sam napisao, samo je pokušaj da jasno kažem crnogorskom društvu koliko je opasno i bijedno poigravanje sa istinom sa tih umišljenih visina.

MONITOR: Reagovali su iz dijela civilnog sektora,  medija..  Kako vidite reakciju javnosti?

MANDIĆ: U Crnoj Gori već postoji određeni broj pojedinaca i organizacija koje znaju šta treba raditi u ovakvim situacijama. Oko mene je stvoren obruč profesionalne stručne podrške koji mi omogućava da se skoncentrišem na svoj posao i sagledam stvar u pravom značenju. Sve što se dešava gledam prevashodno kao pisac, jer je to moja jedina donekle valjana optika. Na polju aktivizma i pravne akcije nisam naročito verziran, pa mi pomoć svakako dobro dođe. Hvala kolegama koji su pisali o mom slučaju, hvala civilnom sektoru što prati, a čitaocima što me podržavaju lično.

MONITOR: Nakon pritiska javnosti koji je trajao nekoliko dana, direktor policije Šćepanović je saopštio da će policija dodatno razmotriti osnovanost prijave protiv vas. Kako ste doživjeli njegove riječi?

MANDIĆ: To što je direktor policije saopštio liči na sugestiju da se od cijele stvari odustane. Pominje se tu pravo na kritiku, novinarski stilovi, čak i odbrana dostojanstva koleginice kao motiv za pisanje spornog članka. Dakle, sve što smo čuli je jedno atipično pravno usmjeravanje koje kao da govori neko verziran za medijska prava i slobode. Nismo imali prilike da čujemo nešto tako od ranijih direktora policije, tako da je izazvalo pažnju. Ako se desi da policija povuče svoju prijavu, znači u toj institutciji, ali i krovnom Ministarstvu unutrašnjih poslova, imaju dovoljno mudrosti da uvide pogrešan korak. Nije to mala stvar, ali da ne trčimo sa zaključkom, neka se prvo dogodi. Ne zaboravimo da je samo dan-dva prije Šćepanovićevog nastupa, Uprava policije izdala saopštenje u kojem sasvim opravdava prijavu protiv mene.

MONITOR:  Kazali ste da se nadate da je u tom slučaju reakcije policije riječ o neznanju, ali da se plašite  da je ovakvo djelovanje države pokušaj da se slobodna kritika zakine do mjere blaziranosti koju propisuju političari, istoričari i ostale malterdžije našeg oštećenog javnog diskursa. Ima li još simptoma koji ukazuju da uprkos narativima političke klase, baš i ne idemo u evropskom smjeru?

MANDIĆ: Ni sama Evropa više nije sigurna da li ide u “evropskom smjeru”, što našu poziciju dovoljno otežava. Naprosto, koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika. Ugrožena je naivna vizija pravne liberalno-demokratske države, koja se pokazala kao preskup servis i istorijski previzađen model kapitalističkog razvoja. Zato srljamo u ono što neki zovu tehno-feudalizam, a neki neofašizam. Kako god bilo, Crna Gora je nesnađena i podložna zlim tendencijama, koje se sve brže artikulišu ubrzanim tehnološkim prenosom informacija. Konačno nismo periferija, jer je cijeli svijet otišao dođavola.

MONITOR: Treba li nam ozbiljna normalizacija?

MANDIĆ: I treba, i ne treba. Sa jedne strane moramo da baštinimo narative van standarda i na granici onog okoštalog pojma o normalnosti koji nije ništa drugo nego politički mit i sredstvo manipulacije masama. Tu vrstu normalizacije valja podrivati, razotkriti njeno maligno svojstvo da opravdava zločine i dehumanizuje komunikaciju. Sa druge strane, ne možemo se dovijeka ni izmotavati u realtivizaciji svega, činjenica je da vrijeme koje živimo traži konstruktivnu moralnu okosnicu, makar kao polazište i minimum dogovora šta je to normalno. Taj minimum društvenog dogovora ni u svijetu ne postoji a kamoli kod nas, ali to ne znači da ga prestanemo tražiti i zagovarati.

MONITOR: Koliko je recimo normalno da još pričamo o jeziku i zastavama, dok i dalje čekamo reforme pravosuđa, javne uprave, rezultate u borbi protiv korupcije, procese protiv ratnih zločina, bolji život, niže cijene?

MANDIĆ: U ovom trenutku crnogorsko društvo nema snažan artikulisan glas koji bi pomogao da se te stvari prevaziđu. Namučeni mnogim traumama, još ne nalazimo ideološki referentni okvir u kojem bismo rešavali te smiješne probleme. Pošto tog okvira nema, pošto nam ljevicu glumi kasta tranzicionih zločinaca, dok desnica veliča ratne zločine i EU integracije, nalazimo se u besmislenom prostoru za bilo kakvu političku akciju. Ali ni to neće dovijeka. Epohalno pražnjenje u Srbiji nastupilo je u trenucima najvećeg očaja. Tektonski pokreti čine se nagli, ali posljedica su duge istorijske pripreme. Moram priznati da mi u ovom trenutku Crna Gora izgleda očajno, ali ja sam upravo traumiran jednom policijskom prijavom i vjerujem da nisam sasvim objektivan u ovom lamentu.

MONITOR: Koliko je važno da makar o svemu tome ne ćutimo, remeteći red i mir moćnih?

MANDIĆ: Važno je da preuzimemo definiciju moći i da je okrenemo u korist svojih potencija i potreba, kako su to učinili studenti u Srbiji. Moć je u stvaralačkom i slobodnom izrazu, te nikakva trošna balkanska državna forma ne može kontrolisati našu želju i potrebu za slobodom. To su u komšiluku shvatili onog trenutka kad se više nije moglo disati, kad je ugrožena osnovna supstanca društva. Kamo će rečena pobuna povesti, ne znam, ali vjerujem u nove pobune, ovdje i tamo, lijevo, prevashodno lijevo, gdje se treba okupiti, konsolidovati i spremiti za užase koji svijetu tek predstoje.

Milena PEROVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo