Povežite se sa nama

KULTURA

REVALORIZACIJA KULTURNIH DOBARA: Baština procijenjena poslije šest decenija

Objavljeno prije

na

lidija-ljesar

Proces revalorizacije kulturnih dobara koji traje u kontinuitetu bezmalo šest decenija, Ministarstvo kulture je konačno okončalo. Vlada je na sjednici održanoj 31. jula usvojila Izvještaj o implementaciji projekta Revalorizacije kulturnih dobara Crne Gore.

Zadatak projekta bio je da se provjeri kulturna vrijednost svih kulturnih dobara koja su od 1948. godine imala taj status. Projekat revalorizacije traje od aprila 2013. godine, I trebalo je da bude završen prije tačno godinu. No, to je malo kašnjenje ako se ima u vidu da država, tokom više od pola vijeka, nije do sada u više navrata uspjela da ispuni zakonske obaveze popisa i uvida u stanje kulturnih dobara.

U radu na projektu, koji je koštao blizu pola miliona eura, Uprava za zaštitu kulturnih dobara je formirala 49 stručnih timova i jedan monitoring tim, u okviru kojih je bilo angažovano više od 250 pojedinaca.

Generalna direktorka Direktorata za kulturnu baštinu Lidija Ljesar za Monitor kaže da je projekat završen i da je njime ,,data analiza revalorizovanih 1764 kulturnih dobara, kroz koja je obrađeno 93 odsto od ukupnog broja kulturnih dobara koja su obuhvaćena projektom. U toku je izrada elaborata za preostalih sedam odsto kulturnih dobara, a koja će, u skladu sa zaključcima Vlade, biti finalizovana u narednih 90 dana”.

Šta su rezultati projekta: Obrađena su 1764 kulturna dobra, a nakon stručne i naučne ocjene njihovih svojstava, po predlogu stručnih timova, njih 97 odsto zadržalo je status kulturnog dobra.

Iz Direktorata za kulturnu baštinu i Uprave za zaštitu kulturnih dobara rekli su za Monitor da je za tri odsto kulturnih dobara elaboratima predloženo da se preispita status kulturnog dobra. Zbog, kako su naveli, devalviranja njihove kulturne vrijednosti, odnosno gubitka osobenosti i svojstava po kojima su bila značajna i prepoznatljiva, a kod nekih i zbog trajnog gubitka materijalnih ostataka kulturnog dobra.

Status kulturnog dobra nije zadržalo 16 nepokretnih objekata. Sa teritorije Opštine Herceg Novi: Manastir u ruševinama, Turska stražarnica, Tvrđava Vrbanja, Razvaline turske tvrđave – Igalo, Hotel Boka, Turski čardaci, Razvaline turske tvrđave na Savini, Gomila – Babunci-Luštica, Gradište (podzemna građevina), Hasanov Grob, Mokrine, Mogile–Igalo, Mogile Nedajno, Velika i mala gomila, Mrkova, Tumulusi Žanjice i sa teritorije Opštine Kotor: Neznabožačko groblje Morinj i Prahovac i vatra.

Čak trideset pokretnih kulturnih dobara je pod znakom pitanja. Sa teritorije Opštine Bar četiri – Zavičajni muzej Bar (Barski logor, maketa barskog logora formiranog 1942, Dresina nadzornika pruge kolosijeka 0,75cm, Zbirka šinskih polja sa gvozdenim pragovima, Zbirka osovina sa bandažama i gibnjevima); tri sa teritorije Opštine Budva – vjerske zajednice (Zbirka crkve Svetog Nikole, Bečići, Ikona Blagovijesti, crkve Sv. Save, Reževići, Zbirka crkve Svete Petke, Podmaine); devet sa teritorije Prijestonice Cetinje – NMCG (Zbirka razne konjske opreme, Zbirka Njegoševih fotokopiranih dokumenata, Zbirka filmova, Zbirka fotografija, Zbirka muzejskog namještaja, Zbirka Njegoševih maraka, Zlatan nakit (lanac) sa završecima u obliku ćilibarskih životinjskih glava, Zbirka spomenica, Zbirka maketa; dva sa teritorije Opštine Nikšić – Zavičajni muzej Nikšić (Prirodnjačka zbirka, Berat); četiri sa teritorije Opštine Herceg Novi – Zavičajni muzej i vjerske zajednice (Napoleonov srebrnjak, Numizmatička zbirka, Turski ferman, Zbirka crkve Sv. Gospođe, Ubli); dva sa teritorije Opštine Kotor – Pomorski muzej i OJU Muzeji Kotor (Biste – dva muzejska predmeta, Darvinovo pismo), tri sa teritorije Glavnog grada Podgorice – JU Muzeji i Galerije i nekadašnji Marksistički centar (Prirodnjačka zbirka, Praistorijska zbirka, Nepotpuna garnitura stilskog namještaja); jedan sa teritorije Opštine Tivat – vjerske zajednice (Oltarska slika Svetog Antuna Padovanskog) i dva iz privatnog vlasništva (Zlatan prsten Skarabej, Metalni krst).

,,U ovoj fazi implementacije Projekta, ovi prijedlozi ne podrazumijevaju da su predmetna kulturna dobra po automatizmu izgubila status kulturnog dobra, jer će Uprava za zaštitu kulturnih dobara prije donošenja rješenja o prestanku statusa još jednom sprovesti dodatna istraživanja autentične dokumentacije o kulturnim dobrima, na osnovu koje bi se kod pojedinih stvorila mogućnost rekonstrukcije, u skladu sa Zakonom o zaštiti kulturnih dobara”, kaže Ljesar.

Pored kritika da je ovaj projekat, koji je iz Ministarstva kulture ocijenjen kao najznačajniji rađen u posljednjih nekoliko decenija, kasnio godinu dana, mogle su se čuti i opaske da je Ministarstvo podmetnulo Vladi na usvajanje nezavršen projekat. Kako je ministar Branislav Mićunović iz ministarske prešao u ambasadorsku fotelju, bilo mu je bitno da se projekat na brzu ruku okonča. Da li je sve rađeno po propisima pitali smo i v.d. ministra kulture Duška Markovića, ali nam nije odgovorio na pitanja.

Monitor je već pisao o konspirativnosti projekta i da su mnogi u toku rada na njemu dobijali otkaze. Stručnjaci sa kojima je Monitor razgovarao, a koji su bili uključeni u realizaciju projekta, navodili su da su glavne mane u realizaciji ovog projekta od nacionalnog značaja te što je od 250 ljudi uključenih u izradu bilo mnogo onih izvan struke, kao i mladih koji su se prvi put susreli sa ovim poslom. Pored stručnih referenci učesnika projekta, kao mane isticali su i kvalitet tehničke i foto dokumentacije.

Stručnjaci koje smo kontaktirali nakon završetka projekta tvrde da pojedini elaborati nijesu završeni, a da timovi za pojedine oblasti nijesu ni formirani. Zamjerka, naših sagovornika, je i ta što smatraju da su pojedini članovi stručnih timova za svoj rad dobijali samo par stotina eura, a pojedini i po desetine hiljada.

Projekat Revalorizacija kulturnih dobara autorski je projekat generalne direktorke Direktorata za kulturnu baštinu Lidije Ljesar. Pored toga što je autorka projekta, Ljesareva je i član radnih timova za revalorizaciju kulturnih dobara, a i edukator na seminarima za stručne kadrove koji učestvuju u tom projektu. Kako je izrada projekta valorizacije i revitalizacije kulturnih dobara posao u nadležnosti Uprave za zaštitu kulturnih dobara, pitali smo ih da li je Ljesar akumuliranjem funkcija u realizaciji svog projekta u sukobu interesa?

,,Generalni direktor Direktorata za kulturnu baštinu Ministarstva kulture, mr Lidija Ljesar, kao autor Projekta i predloženi stručni timovi X i XXIX, i kao mentor u dijelu davanja stručnog mišljenja i smjernica za primjenu metodologije Projekta, nije dobila nikakvu finansijsku nadoknadu. Tumačenjem Komisije za sprječavanje sukoba interesa, kojoj se gospođa Ljesar obratila u skladu sa Zakonom, dato je mišljenje da angažovanje u smislu autora projekta, člana stručnog tima i mentora nije u sukobu interesa”, odgovorili su nam iz Uprave za zaštitu kulturnih dobara, na čijem je čelu Anastazija Miranović.

U rezimeu Izvještaja i implementaciji projekta revalorizacije, koji je Vlada usvojila, zaključuje se da je – implementacija ovog procesa većim dijelom bila uspješna. A onda se daje i šira slika – da se ovim projektom potvrđuje ,,da je kulturna baština jedan od čeonih ekonomskih resursa i temelja za buduće uspjehe, kojom se, u procesu ekonomske globalizacije kojoj težimo, čuvamo od kulturne globalizacije”. U posljednjoj rečenici u Izvještaju tvrdi se da je ovaj projekat ,,dao odgovor na pitanje šta je kulturna baština Crne Gore, koje kulturne vrijednosti treba čuvati u nasljeđe budućim generacijama”.

Članovi timova

,,U sastav stručnih timova i monitoring tima, uključeno je 29 zaposlenih u Ministarstvu kulture i Upravi za zaštitu kulturnih dobara: Anastazija Miranović, Andrea Mugoša, Aleksandar Dajković, Đorđe Popović, Dobrila Vlahović, Jelena Vidović, Jelena Žarić, Jovana Lalošević, Lidija Vujović, Maja Ćetković, Melida Suljević, Mile Baković, Milica Martić, Milica Nikolić, Mitra Cerović, Nela Cimeša, Petra Zdravković, Sofija Hajrizaj, Sanja Šoljaga, Tanja Bogdanović, Tanja Vujović, Tatijana Mijović, Vesna Prlja, Zorica Tomanović, Milojka Petrušić, Ratka Đurović, Lidija Mijanović, Bratislav Radunović i Zorica Čubrović”, obavijestili su nas iz Direktorata za kulturnu baštinu i Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Njihov angažman u 2013. godini plaćen je 56,631.28 eura.

Predrag NIKOLIĆ

Komentari

Izdvojeno

NAŠA ANKETA: Estetika s moralnom mrljom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kako komentarišete dodjelu Nobelove nagrade za književnost  austrijskom  piscu Peteru Handkeu? Ovo smo pitanje postavili uglednim intelektualcima iz zemlje i našeg regiona

 

FILIP DAVID, KNJIŽEVNIK IZ SRBIJE
Handke je tužan simbol pogrešnog razmišljanja 

 

Dodela Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu uznemirila je mnoge van Srbije, dok je u Beogradu dočekana euforično.Teško je poverovati da mudraci iz Nobelovog komiteta nisu bili svesni da će se njihova odluka tumačiti i procenjenivati ne samo kao književna nego i kao  politička. Dobro se zna šta je Handke govorio i činio tokom devedesetih godina, kakva su njegova politička uverenja. Ne  bavim se procenom umetničke vrednosti Handekovog književnog  To  nije predmet ovog komentara. Sam Hadke je  napisao kako  ga u Srbiji vole, ali ga malo čitaju. Popularnost u Srbiji Handke je stekao braneći i hvaleći  Miloševićevu i Karadžićevu zločinačku politiku. Bila je to i ostala naopaka  i čudna ljubav. Slavljen je i hvaljen i danas i onda  zbog  podrške nacionalističkom  i populističkom režimu.

Handke,svesno ili ne,ostaje tužan i ružan simbol pogrešnog razmišljanja u jednom mračnom vremenu, tragičnom  vremenu krvavog raspada Jugoslavije. Kakvi su stvarni razlozi Handkeove duboke frustracije i fascinacije oličene u veličanju jednog naopakog režima, u čemu je tajna njegove privrženosti i  odanosti jednoj ratnoj i nacionalističkoj politici, teško je dokučiti. Podrška koje se do dana današnjeg nije odrekao. Priznanje Handkeovom književnom delu ostaje u dubokoj senci njegove, blago rečeno,  neshvatljive moralne indiferentnostii, neshvatanja pravih uzroka i posledica tragičnih događaja devedesetih.

Nobelova nagrada se dodeljuje za književnost, to je tačno, ali su ponekad, kao i u ovom slučaju, (a bilo je toga i ranije u istoriji dodele ovog priznanja) granice između pisca i njegovog moralnog stava mutne i problematične.

 

PROČITAJTE VIŠE U ŠTAMPANOM IZDANJU MONITORA OD 18. OKTOBRA

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

ANA MARIA ROSSI, REDITELJKA: Metafora koja ima ukus i miris kao nijedan drugi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ti ljudi o kojima sam pravila film su se, u mom sistemu vrijednosti, izborili za to da njihov mali intimni svijet koji se raspada bude važniji od svih dnevno političkih svinjarija u kojima živimo

 

Film Ajvar rediteljke Ane Marie Rossi, u produkciji filmske kuće Biberche, s Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem u glavnim ulogama premijerno je prikazan na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić. Osim Ane Marie Rossi scenario potpisuje i Maja Todorović. Nakon premijere, uslijedili su festivali i nagrade u Herceg Novom, Vrnjačkoj Banji, Smederevu, Nišu.

MONITOR: Na Paliću ste nagrađeni specijalnim priznanjem žirija. Uslijedile su priznanja i na drugim festivalima. Koliko Vam znače sve ove nagrade, jesu li Vas iznenadile?

ROSSI:  Ne znam da li je iznenađenje baš prava reč. To nije lutrija. U taj film je uloženo nekoliko godina, i kad sam ga završila, znala sam šta sam uradila. Da li će neki film dobiti nagradu ili neće, to zavisi i od sastava žirija, i od drugih filmova, od godišnje produkcije.  Ali svaki autor, već posle prvog gledanja filma u bioskopu, na kontrolnoj projekciji, pred svojim kolegama, manje – više zna šta je napravio. Sve i da je potpuno nekritičan, što mislim da nisam. Štaviše, reagovali su bolje nego što sam ja očekivala. Valjda me ne krasi neki naročiti optimizam. Ono što nisam mogla da očekujem, jer tu nema tačnih predviđanja, to je bila reakcija publike na svim tim festivalima.  U nekim trenucima me je njihov doživljaj filma ganuo jer, da budem iskrena, nisam dozvolila sebi da razmišljam o publici do trenutka dok nije bio gotov. Radila sam ga kao da ga radim samo za sebe, po merilu jednog jedinog gledaoca. I, zapravo, najviše me je dirnulo kako ga ljudi prihvataju kao svoj, divno mi je bilo da gledam ljude koji plaču, a nisu zbog toga ljuti. Imam utisak da “Ajvar” nije film koji te prođe na putu od bioskopa do kuće, i mislim da je to najveći kompliment. Da ne bude da izbegavam pitanje, nagrade su važne. Ona s Palića mi je, možda, najslađa jer je tamo film prvi put prikazan, jer je to značajan evropski festival, i zato što je dodeljena za režiju. U Vrnjačkoj Banji sam, zajedno sa Majom Todorović koja je koscenarista, bila srećna jer smo dobili i nagradu žirija i nagradu kritike. Za scenario smo dobile i u Smederevu. Nataša Ninković je u Herceg Novom dobila Zlatnu mimozu za glavnu žensku ulogu, a pre neki dan smo se vratili iz Niša sa tri velike glumačke nagrade – Nataša i Sergej su dobili Caricu Teodoru i Cara Konstantina, nagrade za najbolje glavne uloge, a Vesna Čipčić nagradu za najbolju epizodnu žensku ulogu. I sad, kad sam nas ovoliko samoishvalila, da kažem zašto mislim da je to važno. Da film kao celina ne funkcioniše, ne bi mogli posebno da se izdvajaju ni režija, ni scenario, ni glumci. A meni je bitno da Ajvar funkcioniše kao celina jer tek ide u distribuciju, i želim da ga vole gledaoci,  njima  je i namenjen.

MONITOR: Naslov Vašeg debitantskog filma “Ajvar” predstavlja metaforu za emigrantski život, neku vezu sa zavičajem onih koji su napustili ove prostore tražeći bolji život… Ali u filmu je mnogo toga univerzalno. U prethodnom odgovoru kažete da ste film radila kao da ga radite samo za sebe. Jeste li razmišljali kako će naslov razumjeti stranci? 

ROSSI: Zbog gledalaca koji nisu sa Balkana, na početku filma piše u jednoj rečenici šta je značenje reči ajvar i kako se izgovara. U drugoj rečenici stoji -sastavni deo putne torbe srpskog iseljenika. Nisam želela da ga prevodim. Mislim da nije ni bilo potrebe. Ajvar je u filmu pre svega metafora mnogobrojnih izbegličkih života koja ima ukus i miris, kao nijedan drugi. Ta crvena tegla predstavlja onu jednu stvar koju ne možemo da kupimo tamo gde živimo, ne prodaje se po rafovima luksuzno opremljenih samoposluga jer su je pravile mama ili baba. Ajvar je naš stalni podsetnik da imamo život i tamo negde. „Ajvar“ je film o suočavanju sa samim sobom, o gubitku, o potreba da se stavi tačka da bi moglo da se krene dalje, o potrebi za pročišćenjem… To nikom ne morate da prevodite, to svi imamo u sebi.

MONITOR: Vidio sam kako je publika reagovala u Herceg Novom, čak Vam je i prilazila da kaže koliko su se isplakali. Čitam da je slično bilo i na ostalim festivalima – i suze i smijeh.

ROSSI: Pored toga što sam reditelj, ja sam mnogo duže filmski gledalac. I gledalac u meni zna koliko mi ponekad znači da se kao čovek isplačem u mraku biskopske sale. Gledalac u meni ne zaboravlja koliko voli melodramu, i koliko je lepo kad se isprojektuješ u nečiju priču. Tada ti se čini da još neko razume tvoja osećanja i da su ona još nekom na svetu važna. To nije malo. To je upravo ono što i reditelj doživi posle filma kad te reakcije vidi na licima ljudi koji izlaze sa projekcije. Nama su, između ostalog, festivali neprocenjivi jer je to jedina prilika da vidimo te ljude koji gledaju naš film. I još ako mi kažu da ih je film razvalio, niko srećniji od mene.

MONITOR: Glavni likovi su supružnici Vida i Bane koji žive u Stokholmu. Imaju stan, psa, novac i uspješne karijere… Nemaju djecu, ali više ni ljubavi. Bavite se jednom temom koja je odavno zapostavljena u filmovima s ovih prostora.

ROSSI: Tako je. Mada nije tako retka u svetskoj, pogotovo evropskoj kinematografiji.  Ja sam ljubitelj “malih filmova” i mnogo me više intimno dotiču od takozvanih “velikih tema”. To ne znači da neću uživati u istorijskom spektaklu ako je dobro napravljen, samo hoću da kažem da je na filmu, po mom mišljenju, merilo vrednosti pojedinac. Taj jedan lik čija te sudbina zanima, čiji te život dotiče, sa čijom mukom empatišeš…  To je, makar u ovom trenutku, film kojim želim da se bavim. Ti ljudi o kojima sam pravila film su se, u mom sistemu vrednosti, izborili za to da njihov mali intimni svet koji se raspada bude važniji od svih dnevno političkih svinjarija u kojima živimo. Ne mogu da pravim film o Kosovu ma koliko to bila aktuelna tema. Za početak, nemam pojma šta je tema tih pregovora.  O ovim ljudima čije likove tumače Sergej i Nataša znam sve. I njihov život me dotiče i boli. Mislim da je i za autora i za gledaoce čestitije kad se bave onim što ih stvarno muči.

MONITOR: “Ajvar” je generacijski film – o ljudima koji su stasavali u teškim godinama na ovim prostorima… Koji žive u inostranstvu, koji su pobjegli od teške svakodnevice, traže spas tamo gdje se ne mogu prilagoditi. Kako biste opisali te generacije iz sedamdeset i neke?

ROSSI: To je moja generacija, ona što je zakačila jedan deo odrastanja i formiranja u jednoj zemlji, u jednom sistemu vrednosti da bi se, jedva punoletna, suočila sa devastacijom i te zemlje, i tih vrednosti. Zato je enormno veliki broj ljudi iz te generacije rasut po svetu, i ja sam sigurna da bi i moj grad, i zemlja u kojoj živim, drugačije izgledali da toliko kvalitetnih ljudi iz moje generacije danas ne živipoAmerikama, Kanadama, Australijama i Švedskama.

MONITOR: U Heceg Novom festival su otvorile žene koje su u filmskoj industiji, sve one koje su učestvovale u stvaranju filmova koji su prikazani. Čini se da sve više kod nas ima prostora za rediteljke, producentkinje, scenaristkninje?

ROSSI: Lepo ste to primetili. Raditeljki je, ipak, i dalje najmanje. Prvo zato što se manje žena prima na odsek za režiju nego na bilo koji drugi, a onda i zato što je teže doći do filma. Nije lako ni rediteljima muškarcima, ali sa ženama je to i dalje incident, čim još uvek odgovaramo na ta pitanja. Ipak, lepo je bilo videti na Kanli kuli sve te žene koje su otvorile festival. To je zaista bio divan potez hercegnovskog festivala.

MONITOR: Za kraj bih volio da nam kažete o Vašem prezimenu, porijeklu i vezi sa Crnom Gorom.

ROSSI: Tatini su došli u Kotor iz Đenove 1704. i od tad smo Bokelji. I mamini Stankovići su Piperi iz Crne Gore. Kad me već pitate kakve su mi veze sa Crnom Gorom, ukratko, neraskidive su.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

KULTURA

MILAN NEŠKOVIĆ, REDITELJ: Budimo realni, zahtijevajmo nemoguće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svijet se promijenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vjekova, ali ono što Rohasovo djelo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta

 

Premijera predstave Selestina Fernanda de Rohasa u režiji Milana Neškovića, koja je nastala u koprodukciji JU Grad teatar Budva i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nedavno je održana u Budvi. Roman Selestina pisan je isključivo u dijalogu i smatra se jednim od najvećih djela španske književnosti. Naslovnu ulogu igra Nataša Ninković, a ostalu glumačku ekipu čine Nikola Rakočević, Marta Bjelica, Nikola Šurbanović, Emir Ćatović, Ljubomir Bandović, Anđelika Simić, Katarina Žutić i Maja Stojanović. Adaptaciju romana je uradila Maja Todorović koja je i dramaturg predstave.  Scenograf je Jasmina Holbus, kostimograf  Biljana Grgur, koreograf  Ista Stepanov, a kompozitor Vladimir Pejković.

MONITOR: Moto 33. festivala Grad teatar Budva je „Liječiti srce zabavljajući razum..“, a to je upravo citat iz španskog klasika „Selestina“.Zašto je izbor bio da radite baš to djelo i koliko ono korespondira sa našom svakodnevicom s obzirom na to da je roman napisan prije više od petsto godina?

NEŠKOVIĆ: Uvek kažemo kako se ništa nije promenilo već pet vekova, ali mislim da to nije tačno. Moramo odvojiti čoveka i svet. Svet se promenio u poslednjih 20 godina više nego u prethodnih 20 vekova, ali ono što Rohasovo delo čini vanvremenskim su likovi i događaji koje prepoznajemo u svojoj svakodnevici, i koji su očigledno konstanta. To nam je na početku čitanja jako zabavno i dosta komično, ali onda to prepoznavanje počinje da budi jezu. Jeza počinje da budi sumnju. Sumnja stvara dramu, a drama se prečesto završi kao tragedija.

MONITOR: Pretpostavljam da je “Selestina” bila veliki izazov da se postavi na scenu. Koliko je bilo teško da se uhvati u koštac sa svijetom Fernanda de Rohasa?

NEŠKOVIĆ: Veliki je izazov, ali na moju veliku žalost nije bilo teško pronaći paralele u savremenom svetu. Ono što dodatno poražava jeste činjenica da mladi ljudi, tek punoletni, mnogo bolje razumeju i prepoznaju likove iz naše predstave u odnosu na generacije koje su “sporije” rasle. Želja za svim odmah i ovde, gde se materijalno postavlja kao svojevrsni kult, ne bi li se ispunila sopstvena instant zadovoljstva bez trunke empatije, bez brige o posledicama, prvenstveno po sebe, je nešto što zabrinjava. Nadam se da će ta ista publika, a po uzoru na Aristotelovu definiciju katarze, gde se izazivanjem sažaljenja i straha dolazi do pročišćenja takvih afekata, zameniti sažaljenje i strah drugim osećanjima i ista pročistiti. Ako se to obistini posle ove predstave u ma kojem broju, Rohasov “izmišljeni” svet itekako ima smisla postavljati danas na scenu.

MONITOR: Onda se nameće pitanje – zašto su bolesti društva koje je uočio De Rohas prije petsto godina nepromjenljive, imamo li želju da mijenjamo sebe i svijet?

NEŠKOVIĆ: Mislim da je problem što danas želimo da menjamo svet ne bi li ga prilagodili sebi i svojim potrebama. Rohas je to isto tvrdio pre pola milenijuma. Dakle, priča da menjanjem sebe menjamo svet je danas neostvariva. Nemam ja vremena da menjam sebe kako bi svet bio bolji, je najčešći argument. Šta ja imam od toga? Korist se uvukla u svaku misao. Empatija je umrla. Čitamo novine prepune užasavajućih tragičnih događaja, često nepojmljivih i nezamislivih, i saosećamo dok ne okrenemo stranu. Često sam govorio kako mi pamtimo do četvrtka, ali mislim da je i utorak daleko.

MONITOR: U eksplikaciji postavljate razna pitanja, a bavite se i podnaslovom romana “Selestina” – tragikomedija o Kalistu i Melibeji.

NEŠKOVIĆ:  Ja se trudim da ispred sebe u svakoj novoj predstavi postavim neki nedostižan cilj. Zato sam često nesrećan jer ga nikada ne ispunim, ali mislim da tako napredujem i kao reditelj i kao čovek. Tako sam i ovoga puta radio i stilski i žanrovski nešto sa čime se ranije nisam“sukobljavao” u pozorištu.

Često slušamo kako je granica između ludaka i genija, komedije i tragedije… jako tanka, možda i nepostojeća. Ja sam hteo da ovaj put to bukvalno shvatim i implementiram. Hajde da napravimo liniju. Čist rez unutar predstave kada se prelazi iz jedne forme u drugu. Treba samo odrediti trenutak kada komedija prelazi u tragediju. Tu sam se najviše oslonio na Natašu Ninković koja je svojevrsni master of ceremony ove predstave, i glumica sa jednim on najdubljih i najtajanstvenijih unutrašnjih života koje daruje likovima, a istovremeno te živote skriva od publike. Ona mi je pomogla da odredimo trenutak kada se u njenom “želucu” probudi otpor te da mi kaže “ja ne mogu ovaj problem više da tretiram na ovaj način”. Ja glumcima na sceni verujem više nego sebi. Naročito Nataši.

MONITOR: Radili ste sa glumcima iz Srbije i Crne Gore, koji ranije i nisu sarađivali. Pomenuli ste sad rad sa Natašom Ninković, a kažete – glumcima na sceni verujem više nego sebi. Kako biste opisali Vaš odnos sa njima i koliko zajedno učestvujete u stvaranju predstava?

NEŠKOVIĆ: Baš sam Emiru Ćatoviću preko telefona, budući da se nismo poznavali dalje od formalnog, govorio pred početak procesa, kako ja ne umem ništa konkretnoda mu kažem o liku dok njega ne upoznam na probama jer ja duboko verujem u sledeće: Ono što kao reditelj možeš da smisliš kod kuće, ne može da se poredi sa onim što možeš da dobiješ od živog čoveka na sceni, što ne znači da ne treba da smisliš kod kuće. Dakle, moj odgovor je da svi saradnici, a naročito glumci uvek učestvuju u kompletnom stvaranju predstave, a naročito kraja, koji je naš kolektivni stav o problem ili problemima koje smo skoro dva meseca tretirali. Ja ne znam kako je moguće drugačije, ali vidim da jeste, samo ja ne umem.

MONITOR: Šta u današnje vrijeme može biti zaista angažovana predstava koja će nas probuditi i pokrenuti?

NEŠKOVIĆ: Plašim se da je danas angažovano pozorište, kod nas, svedeno na proscenijumsko izvikivanje političkih i moralnih stavova autora predstave. Publika nažalost prečesto to shvata kao hrabrost da se nešto kaže na glas. Ne vidim kako se to razlikuje od političkih i moralnih stavova naših predsednika koji ih saopštavaju svojoj publici sa takođe neke scene. Jedina uočljiva razlika je što ih naš predsednik izvikuje, a vaš ima glasovno mirniji pristup. Ali sve je i uvek pitanje stila u glumi.

MONITOR: Takođe preispitujete ulogu pozorišta u predstavi – sami početak predstave gdje se Nataša Ninković obraća publici. Kažite mi o tom odnosu gledaoca i glumca, o današnjem teatru.

NEŠKOVIĆ: Pominjao sam prethodno Aristotela i definiciju tragedije, a pre svega katarzu. Mislim da je ona definitivno nestala sa Brehtom. Danas je svako ko gleda Medeju svestan da ona nije zaista ubila nikakvu decu, nego ta deca sede sa svojim roditeljima u garderobi i čekaju da se poklone na kraju. Meni se to dopada. Pozorište se više ne piše sa velikom P, ali mi moramo i dalje da se igramo sa formom ne bi li se trudili da pronađemo nove puteve ka katarzi, koliko god se to nerealno činilo. Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.

Miroslav MINIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo