Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ