Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ruke su mi pune stvari koje nisu zlu trebale

Objavljeno prije

na

Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

 

Naiđu emocije i, kud ću šta ću, brzo po staklene flaše da se ne razliju sad kad ne treba. Ja sam uvek bila ona koja ide kod nadrndanog komšije po loptu, i dobije jabuku… Umijemo prošlost pa nanosimo život na lice u slojevima, zaboravljajući da će se razmazati bez dobre podloge. Gladovanje je lekovito, kažu i bosonogost – zbog uzemljenja, još da nađu razlog da idemo goli i život u ovoj zemlji će dobiti smisao! Jednom mi je deda rekao da ne stigne da razmišlja o gladi od posla. Eto vam poslovice, da ne psujem sad ovde. Koliko se samo iznerviram kad shvatim koliko ne znam, pa me panika uhvati kad se zapitam da li ću imati dovoljno vremena da spoznam sve što mislim da je bitno. Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

Iz mešovitog sam braka. Otac mi je muško, a majka je žensko, što će u godinama pred nama biti raritet. Čekate princa? Shvatite da prinčevi nose helanke, imaju počupane obrve i savršene kose i da više paze rasnog ata. Držte drvoseču, odrastite.

Postoje neki ljudi u životu koje smo bili skloni da idealizujemo, pravdamo, štitimo od drugih, i od sebe samih. I sačuvali bismo ih u našim mislima takve, kakve smo ih upamtili, samo da ih nismo ponovo sreli.

Nekad sam želela pusto ostrvo. A onda sam odustala, jer kakve sam sreće, da odem na pusto ostrvo da se odmorim od svega, tu bi se srušio avion i svih 187 putnika bi preživelo. Mislim da su se ostrvima smučili ljudi koji donose nešto. (Šta biste poneli na pusto ostrvo?) Ostavite ih pustim, zato su lepa.

Dobro bi mi sad došla jedna crna kafa. Ako je ovo politički korektno. Možda treba da se kaže  –kafa afričkog porekla, a ne crna kafa? Moja baba je, recimo, bila skroz nekorektna politički: „Deder, podaj onom Ciganinu one deke, nek nosi deci, sevap je.“ Jedva čekam da sve bude politički korektno pa da mogu samo da se pišu knjige i snimaju filmovi NI O ČEMU da ne bismo nekoga uvredili slučajno.

Nešto sam loše volje, mora da je to zbog HAARP antena, njima Ameri oštećuju našu srpsku genijalnost… i snove… i kiše… sve. Mi smo kao narod bili genijalni, napredni, kreativni, teško zadrživi u napretku, a onda su Ameri postavili HAARP antene..

Što se današnjeg dana tiče citiraću Bob Rocka: „Svatko tko mi po ovoj vrućini uputi neku toplu riječ, smatram ga neprijateljem!

“…. kvalitetna hidracija dovodi do lakšeg postizanja orgazama…” Više tečnosti, teta Nada Macura ne priča badava.

 

P.S. Došla bih sebi, al’ je daleko.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

potraži me u beznađu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ništa nisam čitala, ništa nisam gledala, ništa nisam pisala, ništa nisam mislila, samo sam se kretala i kretala – dok nisam zaboravila i onda je lako bilo

 

Sanjala sam da sam spavala u staroj babinoj kući usred ničega, u kući bez komšija, bez struje, bez vode, bez… I bilo je baš onako strašno kao što sam mislila da neće. Ostavila sam vratanca šporeta otvorena da vatra svetli u mraku i sad ne znam da li je šuštala vatra ili šuškalo puno malih životinjica okolo kuće. Mislila sam da samo ljudi, kada ih nanovo sretnem, bivaju drugačiji, potpuno drugačiji nego u sećanju, a sad sam se uverila da i mesta, ako ih dovoljno dugo ne posećuješ, odjednom nisu ni nalik sećanju. Ukrala sam ovu noć da odem do mesta odakle je sve poteklo, da se popnem na vrh, da uđem u pećinu i da vidim jesu li još uvek živa sva moja mitska bića i čudovišta. Ako jesu, čeka nas podugačak razgovor! To što se još jednom ispostavilo da sam se unapred nervirala bez potrebe, neće me sprečiti da se ne nerviram ponovo.

Šalim se sa sinom i u njegovom neobično običnom smehu prepoznajem tragove mojih bliskih kojih više nema. Za trenutak vreme stane, slike prolete, čvrsto zagrliš život i zahvališ na svemu što je bilo i onom što će doći. I jako mi nedostaju naši razgovori, vraćaju se slike. Reči su tu da zavaraju, rečenice su nepotpune, pogotovo za nekog sa strane, jer ne odaju o čemu i kome, a razgovor se vodi.

Ako kontrolišete i sputavate želje, mnoge će s pravom nestati, neke će se preoblikovati i sazreti, a neke će na kraju dobiti pravi oblik. A tek tada se ostvaruju. Nekad je čovek sklon tome da oberučke prihvati ono što mu se ne daje, a ponekad i da sebe davi da bi dao ono što mu se ne traži.

Noću tišina. Odande gde se mrak i zidovi spajaju – odatle iskoči nešto. Zasija, pa nestane. Zvuk ostaje nad nečim kao duh iz lampe. Razgleda okolinu, menja je. Razdvaja, prilazi polako, hvata me za vrat, stavlja me u tesnac i ja gledam stvari stešnjene jedne uz druge. Ne spavam. Hodam ulicom i razmišljam šta će biti sutra. I sutra ću isto. Danas je samo raskorak. Kao u pauzi za odmor, sa rukama na bokovima. I život sada je raskorak. A to što uporno nastavljam da hodam, predstava je učitelja života. Dolazak u neočekivanost s koferima punim nade. Živi i ko životu sklon bio nije.

Neizostavna je i jutarnja rutina. Intervju sa serijskim silovateljem, ovakav kakav je javnosti predočio glib srpskog novinarstva, gde silovatelj savetuje šta raditi ako priđe da vas siluje, (kud uništiše onaj meteor)… služi samo da ukopa dublje ovo društvo u samoobmanu da je zlo negde tamo, neko stran i poremećen, a ne učitelj glume, kolega s posla, prijatni komšija. Oni ne znaju kad je dosta, pokažimo da je nama dosta!

Ništa nisam čitala, ništa nisam gledala, ništa nisam pisala, ništa nisam mislila, samo sam se kretala i kretala – dok nisam zaboravila i onda je lako bilo.

P.S. Od revolucija samo kad ustane kuka i motika koja globa više davati ne može.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Praznolikost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ljudi u Vojvodini se ne rađaju pitomi. Tajna je u babinim štrudlama iz kojih curi mak, pa sve miriše na mir u svetu.

 

Septembar je, a to znači, uvek, samo jedno – Stevan Raičković.

Stanimo malo, pesmo.

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate –

jablani kad se zlate

u lakoj magli, peni –

odnela tužno meni.

U ćošku kupatila su mi se zapatila dva pauka u istoj mreži, rešim da ih ne deranžiram izbacivanjem iz kuće, slatki su tako udvoje, kad, posle dan-dva, vidim da jedan od njih u slast jede onog drugog. Toliko o mom uvidu u realne odnose među živim bićima.

Kafa i novine, kao ritual svakog jutra. Sinoć je u Zemunu ubijena još jedna žena. Bila je vezana i pretučena do smrti. Ubica je njen suprug. Mediji prenose da „je bio jako ljubomoran, da su je komšije viđale sa modricama i da joj je bio zabranjen kontakt sa ljudima”. Niko to nije prijavio.

„Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji uputio je „APEL Za sekularnu državu i ukidanje veronauke u školama“, koji je potpisalo 200 uglednih pojedinaca. ,,Prvi na listi onih koji su potpisali je Žarko Korać, svojevremeno potpredsednik Vlade Srbije premijera Zorana Đinđića, zadužen za obrazovanje, koji je lično potpisao uredbu o uvođenju veronauke u škole, objavljenu u Službenom glasniku. Negde u Finskoj: „Religious Education is a compulsory subject both in comprehensive schools (7 – 16 years) and in senior / upper secondary schools (16 – 18 / 19 years). Pupils who do not belong to any religious group can choose between Religious Education or secular Ethics“. (Verska nastava je obavezan predmet kako u opštim/osnovnim školama (7 – 16 godina) tako i u višim srednjim školama (16 – 18/19 godina). Učenici koji ne pripadaju nijednoj verskoj grupi mogu birati između veronauke ili sekularne etike“.

Mojih petoro dece ne pohađa versku nastavu, nego tzv. Građansko vaspitanje, koje smo nekada dobijali kod kuće, nije nam bio potreban takav predmet u školi. Treba da se zapitamo zašto danas imamo taj predmet, a deca sve nevaspitanija.

Ljudi često zaboravljaju da, na putu do interpretacije, realnost prolazi kroz Prokrustove postelje naših sposobnosti, znanja, uverenja i želja. Postavljaju se kao vlasnici univerzalnih istina, što je jedna od retkih pozicija koja me sasvim demotiviše za uspostavljanje dijaloga. Ponekad mi je baš žao što su se moja očekivanja od drugih ljudi svela na takav nivo da me odavno niko nije pošteno razočarao.

I što reče neko, da se ljudi u Vojvodini ne rađaju pitomi. Tajna je u babinim štrudlama iz kojih curi mak, pa sve miriše na mir u svetu. Znači, drogirani na vreme. Budimo kao ljudi iz Vojvodine. Legenda kaže da je Panonsko more otišlo u forzac kod antikvara, čitaj nestalo, kad su se Sose naljutile na ajkule i sve ih pojele. E tako se rešavaju problemi, mili moji. Sje..š more ako treba.

Ne razumem kako je ovo leto prošlo za tri dana, ništa nisam stigla. Mi smo se navikli na hladno… vreme je izbrisalo dodire, vreme je izbrisalo osmehe, vreme nas uzima bez srca, bez sunca u nama.

P.S. „Čovek samog sebe uveličava, znate“, kaže neka žena na pijaci. Ne filozofira, nego ubeđuje jednu gospođu da su joj taman helanke.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće, nađe začin

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više

 

Crveno Sunce me gleda sa istoka. Pojavilo se između oblaka i nakratko zadržalo na prozorskom staklu. Počeo je mesec u kome sam ugledala svet. Ne verujem da je neko čudo, samo pratim, odvajkada mi to, svako mi godišnje doba ima sopstveni ritam, i kako u koje zakoračim tako mi se samo telo i um menja, hod mi se menja, brzina misli čak i boja kose i očiju, htenja se menjaju i scenografije koje sebi stvaram.

Radi vredno, radi naporno, ubijaj se od posla. Bolje je na kraju dana biti iznuren nego depresivan. Otvorim vrata. Mrak hodnika izjednači se sa mrakom sobe. Ako i ostane suviše mraka u uglu, zahvatim ga šakama, pa prosipam po sredini sobe, zagladim prstima ispod prozora. Izvučem ukopanim prstima svu gustinu skrivenu ispod stolice. Dunem sa dlanova, pljesnem ih da se ravnomerno rasprše zavučeni pramičci u linije. Onda pljesnem još koji put da se poravna tmina i udahnem duboko da se vazduhom utabori oko mene. Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više. Ispod lepog i povremeno otmenog lica melanholije, verovatno prebiva jedno nepriznato očajanje, nekakva plitko pokopana uznemirenost, nepotpuno izmirenje sa nesrećom, i, kao najveći egzistencijalni adut – smirenost plaćena izostankom svake čežnje.

Pade mi na pamet nešto o Bukovskom. Dok su se druga deca igrala na ulici, šestogodišnjeg Čarlsa Bukovskog otac je terao da kosi travnjak, samo da bi ga potom, ukoliko omaši jednu travčicu, krvnički tukao kaišem. Zlostavljanje se ponavljalo svake nedelje, a trajalo je godinama. U prvo vreme, dečak je, podnoseći udarce, vrištao iz sve snage. Međutim, s godinama, bio je sve tiši. Kada je, sa dvanaest godina, prvi put istrpeo batine ćuteći i ne pustivši ni glasa, otac je prestao da ga tuče. Kasnije, sećajući se svog detinjstva, koje je nazivao horor filmom, uvek je naglašavao da mu je otac bio najveći učitelj književnosti, jer ga je naučio smislu čistog i nezasluženog bola. Šta o čoveku govori činjenica da od svih organa najmanje znanja ima o mozgu? Govori to da je čovek, paradoksalno, nemoćan pred svojim sopstvenim moćima.

I svake godine ista priča… Septembar, miris škole, svesaka, i zvuk dečije graje u ušima, i miris doručka, i zvuk jutarnjih vesti, i majčinog spremanja za posao, i koliko iščezlih svetova krijemo u sebi, mi, vaseljene sećanja, i želje da nas neko zagrli, a život da se čini dobar. Eto, mama, sad je sve na svome mestu.

Blaženi osećaj rasterećenja kad se nemir započet velikim slovom, prošavši Scilu traženog smisla i Haribdu sintaksičkih slaloma, ugruvan i već loman, konačno dotetura do rečeničnog kraja, i poslednjom snagom klone u tački.

P.S. Daj miholjsko leto, pola litre belog i kiselu, i donesi led.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo