Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ruke su mi pune stvari koje nisu zlu trebale

Objavljeno prije

na

Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

 

Naiđu emocije i, kud ću šta ću, brzo po staklene flaše da se ne razliju sad kad ne treba. Ja sam uvek bila ona koja ide kod nadrndanog komšije po loptu, i dobije jabuku… Umijemo prošlost pa nanosimo život na lice u slojevima, zaboravljajući da će se razmazati bez dobre podloge. Gladovanje je lekovito, kažu i bosonogost – zbog uzemljenja, još da nađu razlog da idemo goli i život u ovoj zemlji će dobiti smisao! Jednom mi je deda rekao da ne stigne da razmišlja o gladi od posla. Eto vam poslovice, da ne psujem sad ovde. Koliko se samo iznerviram kad shvatim koliko ne znam, pa me panika uhvati kad se zapitam da li ću imati dovoljno vremena da spoznam sve što mislim da je bitno. Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

Iz mešovitog sam braka. Otac mi je muško, a majka je žensko, što će u godinama pred nama biti raritet. Čekate princa? Shvatite da prinčevi nose helanke, imaju počupane obrve i savršene kose i da više paze rasnog ata. Držte drvoseču, odrastite.

Postoje neki ljudi u životu koje smo bili skloni da idealizujemo, pravdamo, štitimo od drugih, i od sebe samih. I sačuvali bismo ih u našim mislima takve, kakve smo ih upamtili, samo da ih nismo ponovo sreli.

Nekad sam želela pusto ostrvo. A onda sam odustala, jer kakve sam sreće, da odem na pusto ostrvo da se odmorim od svega, tu bi se srušio avion i svih 187 putnika bi preživelo. Mislim da su se ostrvima smučili ljudi koji donose nešto. (Šta biste poneli na pusto ostrvo?) Ostavite ih pustim, zato su lepa.

Dobro bi mi sad došla jedna crna kafa. Ako je ovo politički korektno. Možda treba da se kaže  –kafa afričkog porekla, a ne crna kafa? Moja baba je, recimo, bila skroz nekorektna politički: „Deder, podaj onom Ciganinu one deke, nek nosi deci, sevap je.“ Jedva čekam da sve bude politički korektno pa da mogu samo da se pišu knjige i snimaju filmovi NI O ČEMU da ne bismo nekoga uvredili slučajno.

Nešto sam loše volje, mora da je to zbog HAARP antena, njima Ameri oštećuju našu srpsku genijalnost… i snove… i kiše… sve. Mi smo kao narod bili genijalni, napredni, kreativni, teško zadrživi u napretku, a onda su Ameri postavili HAARP antene..

Što se današnjeg dana tiče citiraću Bob Rocka: „Svatko tko mi po ovoj vrućini uputi neku toplu riječ, smatram ga neprijateljem!

“…. kvalitetna hidracija dovodi do lakšeg postizanja orgazama…” Više tečnosti, teta Nada Macura ne priča badava.

 

P.S. Došla bih sebi, al’ je daleko.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Dan koji je prošao pored mene

Objavljeno prije

na

Objavio:

Neke želje su da nam se ne ostvare, da nam stalno izmiču, da za njima žudimo, da nam daju šarene razloge da poželimo da se probudimo i sutra… Što je želja teža za ostvariti, to mi je milije njeno postojanje i njena upornost

 

Vučić upisao fakultet, uhapsili lika iz Kursadžija zbog heroina i Čeda pretukao nekog reketom. Prokleta avlija 21. veka krcata. Ne možeš više naći slobodnog čoveka. Svako je nečim ucenjen – životom, decom, poslom… Izem ti ovo doba. Život je izvestan samo u svesti ograničenog uma. To što imaš uredan, spokojan, isplaniran život i sijaset želja – to ne znači da imaš kontrolu. To je samo privid. Jer, neke želje su da nam se ne ostvare, da nam stalno izmiču, da za njima žudimo, da nam daju šarene razloge da poželimo da se probudimo i sutra… Koliko god paradoksalno zvučalo, što je želja teža za ostvariti, to mi je milije njeno postojanje i njena upornost. Slabo mi koristimo svoje postojanje na ovoj planeti. Sve sam više sigurna da je smak sveta naša slamka spasa.

Biva mi se moja tetka, ona je na svaku lošu vest odgovarala: „Nemoj meni o tome, imam slabo srce“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjica nije stvorena za njega. Uvek smo zaboravljeni brže nego sto zaboravljamo. Ja stvarno debelo verujem da kada neko ode od nas, nešto u nama dehidrira, pocrni i osuši se. Ne znam šta, još nikada to nešto nisam napipala. Neki ljudi jednostavno moraju da ti prirastu za srce umesto da jednostavno gledaju svoja posla. Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga koliko Maša i Moša imaju jabuka. Prestalo je da me nervira, i to me nervira. Jer kad prestane da me nervira onda više nije važno, a nervira me da prestaje da bude važno, uložila sam previše sebe tu. Dovesti emotivca do ravnodušnosti je težak posao. Ali konačan. Uzdah posle kojeg se umorno spustiš na najbližu meku površinu. Dugo je putovao.

Ne ćutim. Samo više ne pričam. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako te ne napada. Svako svoj život upropasti onako kako misli da je najbolje.

Nekada davno je bilo i tih noći kada me ipak obasja neko svetlo. Iz frižidera. Mnogi podležu predrasudama, nemaju snage ni volje da vide preko zida napolje, u izmaštani svet, u kojem, na sreću, ne određuju pravila rigidni, uštirkani i uplašeni od svega što nije konvencija – ljudi… A životu je svejedno. On prolazi pa prolazi. Na nama je čime ćemo ga obojiti.

Jednu od najlepših epskih, ili kako ih Vuk naziva, muških pesama „Propast carstva srpskog”, koja je nesumnjivo jedna od najznačajnijih usmenih tvorevina za konstituisanje kosovskog zaveta, ispevala je slepa guslarka iz Grgurevaca, dakle žena, kojoj ni ime nije upamćeno.

A ja pišem, da pobedim neizgovorenu stvarnost. Ali ponekad, svete se moje reči što im oduzimam melodiju izgovorenog. Osvete mi se noću, neizgovorene, nesanicom.

Jednom će sve biti dobro. Blago tom jednom.

P.S. Zagrlilo me ništa i ne pušta.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Boje svitanja – akvarel nade

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živio, nego preživio život. Vraćam se nekim mjestima, kao što se ubica vraća na mjesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmijeh

 

Ko preživi ove paklene godine u Srbiji, ova ludila od medija, politike, laži, virusa, bolesti, pandemija, protesta, političara, a ostane mentalno i fizički zdrav, taj je ozbiljan heroj. Nije izazov ni lagati tamo gde je laž ustoličena. U zdravom telu zdrav duh je loš prevod duha žednog preko vode. Budimo ludi, šamarajmo istinama zbog kojih se gine. Ravnodušnost je duševna zaostalost koja je prvobitno nastala iz preterane aktivnosti. Kao što je sparina zaostalost savršenog letnjeg jutra.

Samo da preživim ovaj dan, kažeš sebi. I tako dan po dan dok jednog dana ne shvatiš da nisi živeo, nego preživeo život. Vraćam se tako nekim mestima, kao što se ubica vraća na mesto zločina. Tražim dokaze. Iz kog oružja je ubijen i da li je pristojno sahranjen moj nekadašnji osmeh? Ponadam se, možda je ipak preživeo. Tražim dokaz, mesto. Ne pronalazim, što me na neki čudan način ispunjava spokojem. Pao mi je mrak na noći. Nema prave ljubavi dok traje leto. Ljubav u koju se ne sumnja je u jesen. Proleće su hormoni, leto je znoj, a zimi svaka toplota izgleda kao prava. Jesen je ili ljubav ili usamljenost… Čekajte jesen za te stvari. Ironija je da malo šta ide od ruke onda kad ide od srca. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu.

Misli koje najviše razaraju, ponekad je dovoljno samo reći naglas, bez sagovornika, pa da izgube onu predimenzioniranost na kojoj je i počivao njihov unutrašnji intenzitet. Al’ čik ih izgovori! Znam da negde, pod suncem, zriju krupne lubenice. I to me čini mirnom. Čudo su i četinari i cvrčci. More neću ni da pominjem, ono je više od čuda. Potpunu sliku o sebi predstaviš samo onome ko će znati da je urami.

Ja svoje tajne pričam naglas. Paradoksalno, ali onda niko i ne sluti da su to moje najskrivanije i najčuvanije tajne. Tako nikada neće moći da ih oda drugome. Niko i ne pomisli da će neko ono što treba da sakrije nositi otvoreno i sigurno na lavirintima svojih dlanova. Za neke stvari sam se pokajala i pre nego što sam na njih pomislila, i pre nego što su se u glavi oformile kao misao, odluka ili čin. A ipak sam ih na kraju krajeva učinila. Šta ti je narav… I svakako, genetsko nasleđe… Najveći strah je ostao: da pogledam čoveka u oči i da tamo ne vidim nikog. Važi li kurata sreća za muškarce ili žene?

Gledam ovaj svet oko sebe i imam onaj osećaj ,,hoću kući”. I kad vodiš bitke sa samim sobom gledaj da pobedi onaj bolji deo tebe. Moralniji i pravedniji. Da se sutra pobede ne stidiš. Setih se primera (valjda iz Bergsonove knjige Materija i pamćenje) kako je u blizini jednog francuskog vojnika pala bomba i on je poslednjom snagom rekao doktoru: ,,Kako je ovo glupo”. To se setih pred spavanje.

Lep srpski običaj iz crnogorskih krajeva: gostima kad odlaze, umesto pozdrava, reći: „Praštajte”.

P.S. Na svako ,,ko zna zašto je to dobro”, imam predlog čime bi bilo dobro da obogatite jelovnik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo