Povežite se sa nama

SVIJET

SEDAM DECENIJA OD OSNIVANJA NR KINE: Kao niko prije 

Objavljeno prije

na

Proteklih sedam decenija je period svestranog preobražaja  najmnogoljudije zemlje na svijetu. Kineski stručnjaci ističu kako njihova domovina mnogo uspešnije napreduje nego većina  zemalja u razvoju. To objašnjavaju tzv. Kineskim modelom ili Pekinškim konsenzusom

 

Rođendani su važni. Takav je 1. oktobar 1949, kada je vođa socijalističke revolucije Mao Ce tung proglasio osnivanje Narodne Republike Kine. Proteklih sedam decenija je bio period vrtoglavog ekonomskog uspeha u najmnogoljudijoj zemlji na svetu sa milijardu i trista miliona stanovnika.

Treća najprostranija država na svetu,  je preobrazila nacionalnu privredu iz siromašne i poljoprivredne u globalno drugu najveću, mereno realnim BDP.  Kina je  predvodnik u nizu modernih tehnologija. Najveći je industrijski proizvođač na svetu i izvoznik roba i usluga, ima najveće devizne rezerve, globalno je drugi uvoznik u međunarodnoj trgovini i primalac stranih investicija.

Uveliko je poboljšan i kvalitet života Kineza. Dužina života je više nego udvostručena, sa 35 godina 1949. na 77 u 2018. Još veći uspeh je ostvaren u iskorenjivanju krajnjeg siromaštva.  Do 2018. je ekstremno siromaštvo svedeno na 1.7 odsto i cilj je da bude potpuno uklonjeno 2020.

Kineski stručnjaci ističu kako njihova domovina mnogo uspešnije privredno napreduje nego većina  zemalja u razvoju. To objašnjavaju tzv. Kineskim modelom ili Pekinškim konsenzusom. Neke od karakteristika Kineskog modela temeljno je, izneo šangajski akademik Dženg Veivei.

Prva karakteristika je- praksa je jedini kriterijum za proveru istine. Kina obično počinje od istraživanja i postepeno sprovodi male probne programe. Ukoliko je eksperimentalni program uspešan, sačinjavaju se pravila, zakoni i donose amandmani na Ustav.

Druga – djelovanje proaktivne vlade. U upravljanju zemljom poput Kine,  vlasti nemaju izbor osim  da zastupaju sveukupnu dobrobit ljudi. “Pošto Kina ima 1.3 milijardu ljudi, bilo koji mali nedostatak, pomnožen sa 1.3 milijarde, postaje veliki, veliki problem,” komentarisao je raniji kineski premijer Ven Đaobao.

Treća – stabilnost je vrhovni prioritet. Kina ima  ograničene resurse po žitelju, što je potencijalni izvor nestabilnosti. U ogromnoj Kini,  regionalne i nacionalne kulturne razlike su mnogo složenije nego u običnim zemljama. To bi moglo da vodi konfliktima. U Kini smatraju da postoje spoljne pretnje stabilnosti zemlje, uz pomoć domaćih neprijateljskih i separatističkih snaga.

Četvrta -poboljšanje životnih uslova ljudi predstavlja glavni cilj vlasti NR Kine.  Obezbeđivanje uslova da svako može da se prehrani, predstavljao je glavni prioritet  od 1949. Kasnije su na redu bili „prikladna hrana i odeća.“ Danas su to „dva vekovna“ cilja – da 2021, stoleće od osnivanja Komunističke partije Kine (KPK) država postane umereno razvijena u svakom pogledu; a 2049, na 100-godišnjicu NR Kine, u potpunosti razvijena.

Peta – postepenost reformi. U NR Kini, jedan od velikih izazova za donosioce odluka predstavlja širenje informacija. Zato se kineske centralne vlasti oslanjaju na inicijative lokalnih grupa i ohrabruju različite eksperimente.

Šesta – mješovita ekonomija. Kineski teoretičari opisuju sadašnji kineski ekonomski sistem kao “socijalističku tržišnu privredu”. To je u osnovi mešavina tržišnih snaga,  moći KPK i vlade, sa ulogom državne privrede i privatne ekonomije.

Sedma karakteristika je otvaranje ka svetu, koje obuhvata svaki kutak NR Kine. U procesu otvaranja se Kina vodila istorijskim nasleđem svog naroda i iskustvom niza zemalja, a nije slepo sledila pristup zapadnih zemalja.

Kineski model razvoja privlači sve veću pažnju u zemljama u razvoju, a postepeno i u stručnoj literaturi na Zapadu. Ishod razvoja u NR Kini predstavlja izazov „svetom trojstvu razvoja“ koje je uspostavila Svetska banka. To su – sposobna javna administracija, demokratska odgovornost i vladavina prava. Na Zapadu se NR Kini, pre svega, spočitava da nije demokratska u izbornom smislu, mada u zemlji postoji direktno glasanje na nižim nivoima lokalne vlasti.

Mnoge istinski ili  formalno demokratske vlade zemalja u razvoju, a poslednjih godina i, neke razvijene, trpe od krize poverenja javnosti. Vlasti NR Kine, prema nezavisnim istraživanjima, uključujući američku agenciju Pju i francuski Ipsos, postojano uživaju visok stepen uvažavanja i podršku stanovništva.

Mnogostruki izvori informacija su na raspolaganju Kinezima, uključujući internet, društvene mreže i putovanja u inostranstvo. To omogućava pojedincima visok nivo autonomije u zaključivanju. Izgleda da Kinezi ne slede slepo svoje vlasti.

KPK ima odlučujuću ulogu u javnoj administraciji i utvrđivanju politika.  Američki  profesor Lans Gor, smatra da dodir sa narodom omogućvaju partijske organizacije na terenu koje su sve više uključene u svaki deo društvenog života.

Jedna od glavnih funkcija političkog sistema je da bira, regrutuje i uzdiže talentovane i ka dobrobiti zajednice orijentisane službenike. Oni treba da odgovore na rasprostranjeno shvatanje među običnim Kinezima, da demokratija znači vladavinu u korist naroda.

U Kini nekoliko milenijuma postoji praksa meritokratije, biranja i imenovanja moralnih i nadležnih. Pre gotovo 1.500 godina uspostavljen je keđu, „carski ispit,“ sistem selekcije najtalentovanijih pojedinaca na vodeće položaje u upravljanju državom.

Tradiciju biranja lidera na osnovu vrednosti dostignuća je usvojila i KPK posle pobede revolucije 1949, a naročito od početka reforme i otvaranja 1978. Među sedmoricom vodećih donosilaca odluka, članovima Stalnog komiteta Polibiroa Centralnog komiteta KPK, gotovo svi, uključujući i predsednika Si Đinpinga, su najmanje dva puta služili kao partijski sekretari ili guverneri provincija. To znači da su se starali o dobrobiti od 50 do 100 miliona ljudi.

KPK  je vladajuća stranka sa više od 90 miliona članova. Britanski profesor Martin Žak smatra da je veoma uspešna u vlastitom preobražavanju u skladu sa vremenom, što je veoma teško za velike partije. Žak je mišljelja da je KPK najuspešnija politička stranka u istoriji.

„Što duže ostajemo na vlasti, to je važnije da ne smemo zaboraviti prvobitne težnje partije i misiju ili da izgubimo revolucionarni duh KPK,“ poručuje generalni sekretar Si. Ova mačka lovi miševe.

 

Saradnja i nadmetanje socijalizma i kapitalizma

 

Predsednik i generalni sekretar Si, ne sumnja da će socijalizam trijumfovati nad kapitalizmom. No, on citira arhiotektu kineske reforme i otvaranja Deng Sijaopinga,  da će to biti dug istorijski proces koji će, verovatno, obuhvatiti nekoliko tuceta generacija.

Si smatra da je odluka KPK iz 1978. da pokrete reformu i otvaranje prema svetu osigurala da zemlja ostvari stabilnost i napredak, ne kopirajući zapadni sistem. Time su i proroci propasti NR Kine pogrešili.

On priznaje da će razvijene zapadne zemlje imati još dugo ekonomske, tehnološke i vojne prednosti. Zato NR Kina mora da bude u potpunosti spremna da dva sistema – socijalistički  i kapitalistčki – sarađuju i nadmećuj se još mnogo godina.

Po Siju, država treba da se suoči sa realnošću da će Kinezi porediti snažne strane zapadnih zemalja sa nedostatacima kineskog socijalističkog razvoja. “Moramo biti kritični”, poručuje kineski vođa.

 

 

 Očekivanja srednje klase

 

NR Kina je prva savremena kineska država koja je mogla da se usredsredi na modernizaciju i izgradnju nacije bez prekida zbog spoljnih invazija i građanskih ratova. Zemlja na pragu ostvarenja Kineskog sna pod kojim predsednik Si podrazumeva sreću običnog građanina i obnavljanje ugleda Kine  kao jednog od čelnika međunarodne zajednice.

Vlasti u Pekingu su suočene sa očekivanjima sve mnogobrojnije nove srednje klase.  Uprkos dostignućima kakva nisu za tako kratko vreme postignuta u savremenoj istoriji čovečanstva, postoje žalbe u pogledu kvaliteta napretka, zbog korupcije, jaza između bogatgih i siromašnih, neravnomernog regionalnog razvoja i ljudskih prava. Cilj ispunjenja “želje naroda za boljim životom”odavno nije samo ostvarenje osnovnih potreba. Ljudsko biće ima glad a za višim ostvarenjima, među kojima su potpunija vladavina prava radi postizanja nepristrasnosti, poštenja i transparentnosti.

Ispunjenje takvih očekivanja je ključno za pridobijanje poverenja srednje klase da se otvori za potrošnju. Podsticanje domaće potrošnje je, izuzetno važno za NR Kinu u kojoj vlasti tragaju za izvorima privrednog rasta pošto se smanjuju izvoz i investicije. Osetljivost prema javnom mjenju i težnjama  ljudi su  više nego ikada ključni za legitimitet i dugoročnost vladavine KPK.

Na međunarodnom planu je NR Kina u svojevrsnom carinskom i trgovinskom ratu sa SAD. U pitanju je više od toga, de fakto boba za vođstvo u međunarodnoj zajednici.

Elemenat nadmetanja SAD i NR Kine je i sadašnja antivladina  kampanja u Hongkongu obeležena sve većim sukobima radikalnih demonstranata i policije.  Miroljubivo ujedinjenje svih kineskih teritorija sa maticom domovinom, uključujući bivšu portugalsku koloniju Makao i odcepljenu pokrajinu Tajvan, je od kritične važnosti za Peking.

Nasuprot teoriji o “kineskoj pretnji” NR Kina je jedina značajna sila koja u inostranstvu nije ispalila metak poslednjih 32. godine.

 

 

Vrtoglave brojke

 

Kineski realan (kada se ne odbije inflacija) ukupan domaći proizvod (BDP) je sa 44,4 milijarde dolara u 1949. uzleteo na 13.1 bilion 2018. To je  povećanje od gotovo 300 puta, uz prosečnu godišnju stopu rasta od 8.1 procenta. Po stanovniku, realan GDP je porastao sa 82 dolara 1949. na 9.732 dolara, ili gotovo 120 puta.

NR Kina je, mereno realnim BDP postala druga najveća privreda na svetu, posle SAD. Kineski BDP je 1949. iznosio samo dva odsto američkog; u 2018, je dostigao 64 procenata.

Mereno paritetom kupovne moći (PPP, po tržišnim cenama), NR Kina je još od 2014. vodeća privreda sveta, sa BDP procenjenim za 2019. na 27,3 biliona dolara i per kapita dohotkom od 19.520. Po takvoj proceni Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), BDP u SAD treba ove godine da iznese 21,4 biliona dolara, a prosečan dohodak po stanovniku 65,061 dolar.

Stopa pivrednog rasta u NR Kini je naveliko oscilirala pre ekonomskih reformi i otvaranja pema svetu 978. godine. No u potonjih 41 godinu ni jednom nije iskazaan  negativan rast. Kineska privreda od 1978. svake godine ima stopu rasta višu nego u SAD.

Kineski BDP je dobio dodatni podsticaj pošto je zemlja ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. NR Kina je postala najveći izvoznik na svetu i drugi najveći uvoznik. Njene devizne rezerve su na kraju 2018. vredele 3.07 biliona dolara, 13. godinu za redom najviše na svetu. Krajem 1952. iznosiule su tek 108 miliona dolara.

 

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

Izdvojeno

SUKOB SAD IRAN: I David ima adute protiv Golijata

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ubijeni general Kasem Sulejmani postao je mučenik-heroj i biće to snažan motiv onima koji će nastojati da ponove Sulejmanove akcije protiv “Velikog satane,” kako u Iranu nazivaju neprijateljske SAD

 

Komandant IRGC general-major Hosein Salami je u govoru na sahrani Sulejmanija u Kermanu zaprijetio SAD “grubom” osvetom koja će natjerati Vašingtom da “zažali” zbog ubistva.

“Muslimani neće ostaviti Amerikancima ni jedno bezbjedno mjesto”, kazao je tvrdokorni komandant.

Iranski mediji nagađaju kako će Iran odgovoriti. Novinska agencija Tasnim, bliska IRGC, objavila je članak pod naslovom “Pet odlika strateške osvete prema Americi”.

Prva je da osveta neće biti ograničena na jednu akciju:

”Ova osveta neće biti ograničena na nekoliko vojnika ili na uništavanje infrastrukture ili neprijateljskih baza”.

Druga karakteristika, tvrdi se u članku, jeste da osveta neće biti ograničena na jedno geografsko odredište. Solejmani je bio međunarodna ličnost i aktivan širom regiona; zato “osveta neće biti ograničena na nekoliko zemalja ili na Zapadnu Aziju”. Dalje se kaže: “Američki interesi širom svijeta biće meta napada”.

Treća odlika drži da će “rezultati osvete biti strateški, a ne taktički”. Jedan od krajnjih rezultata osvete će biti “protjerivanje Amerikanaca iz Iraka i ovog regiona”.

Četvrta karakteristika je da će oni koji će izvršiti osvetu biti “transnacionalni”. Pošto je Solejmani bio “transnacionalna i međunarodna figura”, koja je pomagala “grupama otpora” širom regiona, ove grupe – iako djejstvuju nezavisno, prema ovom članku – mogle bi izvršiti osvetu.

Peta karakteristika, tvrdi se u članku, je da Amerikanci “nikada ne mogu da se osjećaju bezbjedno zbog osvete; oni mogu očekivati bilo kakvu vrstu osvete na bilo kom nivou – odgovore od kojih neki potiči iz Irana i druge odgovore koji su potpuno van kontrole … od grupa otpora”.

Dobro obaviješteni izvori na Bliskom istoku kažu da su ”iranske opcije raznolike, a ciljeva ima dovoljno u regionu i u inostranstvu”.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 10. januara 2020. godine
ili na www.novinarnica.net 

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

MASOVNI PROTESTI OBILJEŽILI 2019: Uznemirena sila i nepravda 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nekada su protesti bili rezervisani za određena područja, a sada su redovna pojava na svim kontinentima. Ulični buntovi postaju globalni talas koji udara u temelje postojećeg ekonomskog, socijalnog i političkog sistema

 

Protekla 2019, će biti zapamćena kao godina masovnih uličnih protesta.  U različitim delovim sveta, u najmanje 20 zemalja,  zabeleženi su dugi i intenzivni protesti.  U bar šest zemalja su nemiri doveli do pada vladara ili moćnika. Nema naznaka da bi situacija mogla uskoro da bude primirena.

Protesti su otpor prema nedelotvornoj državi i težnja za političkom i društveno-ekonomskom promenom u sve podeljenijim društvima. Privrede su na ivici ambisa. Najniži je globalni rast od vremena  svetske finansijske krize 2008.  Traži se  više demokratije, borba protiv korupcije i nejednakosti.

Nekada su protesti bili rezervisani za određena područja, a sada su redovna pojava na svim kontinentima. Ulični buntovi postaju globalni talas koji udara u temelje postojećeg ekonomskog, socijalnog i političkog sistema. Protesti u Libanu i Čileu su motivisani ekonomskim pitanjima i korupcijom režima na vlasti, a Hongkong i Barselona se bore za veću autonomiju i manje pritiska od strane centralnih vlasti. No, svuda obični ljudi pokušavaju da nametnu svoje zahteve i planove centru koji ih je ignorirao i marginalizirao dok se nisu pobunili protiv njega. Neki demonstranti su mirno marširali, drugi se žestoko sukobljavali sa snagama bezbednosti.

Iako problemi korupcije, ekonomske stagnacije ili ekonomske nejednakosti dugo oprerećuju zemlje koje tresu pobune, masovni protesti su se dogodili posle udara vlasti na njihove osnovne životne potrebe. Žuti prsluci u Francuskoj i žitelji unutrašnjosti Ekvadora su se pobunici zbog viših cena goriva, Libanci zbog najavljenog poreza na pozive preko aplikacije kao što je WhatsApp. Veliko nezadovoljstvo Čileanaca je izazvalo povećanje cene metro karata u Santjagu.

Protesti protiv jedne konkretne politike lako su prerastali u kritiku sistema i pobunu. Kada se građani osnaže  jer vide da je vlast spremna da ispuni neke njihove zahteve, kakav je to bio slučaj sa zakonom o ekstradiciji osumnjičenih kriminalaca u Hongkongu, na dnevni red demonstranata dolaze i ostala sporna pitanja,  poput loše ekonomske situacije i korupcije. Popuštanje vlasti često  dodatno podstiče demonstrante da postave još veće zahteve.

Zajedničko protestima je i to što je u mnogim zemljama policija reagovala burnije nego što se očekivalo. Slike demonstranata koje je policija napala ili ispaljivanje suzavca na demonstrante su moćni motivatori za još veće okupljanje.

Društvene mreže su omogućile da veliki broj incidenata u kojima su policajci koristili preteranu silu bude podeljen širokoj publici. Tako su  demonstranti u Barseloni i Čileu dobili simpatije i van njihove zemlje. Društvene mreže su zaslužne i za dobru koordinaciju i organizovanje protesta, jer je uz malo resursa moguće podeliti neophodne informacije velikom broju ljudi.

Građani širom sveta pokazuju da ne žele da trpe ono što percipiraju kao nepravdu.  Upravo je to potrebno da bi demokratija bila uspešna.  Jednom uspostavljene demokratske institucije ne ostaju demokratske dugo ukoliko se građani za to ne bore neprekidno.

Od Hongkonga, na istoku, do Alžira, na zapadu; od Francuske, na severu, do Čilea, na jugu – obični narod diže pobune nadajući se promenama. Analitičari su izneli nekoliko opažanja koja se mogu pratiti kada je reč o aktualnim protestima u svetu.

Prvo, u proteste su uglavnom uključeni obični ljudi, koji u direktnom smislu nemaju političku pozadinu (pod pretpostavkom da je politika profesija). Oni izlaze na ulice kako bi izrazili zahteve pošto su izgubili poverenje u političku klasu u svojim zemljama, bilo da je reč o vlasti ili opoziciji. Dolaze sa političke margine, a ne iz centra koji je desetlećima monopolisao politiku.

Ti “obični ljudi” su tako  došli u središte medijske i političke pažnje, pokušavajući da nametnu  zahteve i planove tom “centru”.

Drugo, ovi “obični” ljudi su  odlučni. Ne žele da se vrate kućama bez ispunjenja njihovih zahteva, posebno onih koji se tiču ostvarivanja njihovih ekonomskih i socijalnih prava, čak i ukoliko je potrebno da te demonstracije potraju i da se na ulicama ostane sedmicama, mesecima, pa i godinama. Protesti “Žutih prsluka”, su počeli sredinom novembra 2018. u Francuskoj i još okupiraju ulice centralnog Pariza. Tri sedmice kasnije su građani Srbije krenuli u protestne šetnje koje i dalje traju.

U Hongkongu i Alžiru, a pre toga i Sudanu, sve do Iraka i Libana ovih dana, demonstrante nije mogla sprečiti  represija, ubijanje i nasilje koje su pretrpeli.

Treće,  “obični” ljudi na protestima koriste nove i različite taktike. Poput okupiranja ulica i trgova, upotreba tehnologije za taktiziranje s vlastima, korištenje društvenih medija kako bi se mogli nositi s nadzorom i uznemirivanjem koje vlasti vrše nad njima. Možda je glavni razlog što su ovi protesti opstali sedmicama i mesecima njihova sposobnost osmišljavanja novih sredstava i alata protesta, čime su vlasti dovedene više u položaj branioca nego napadača.

Četvrto, okupljene mase koje protestuju nemaju centralno rukovodstvo. “Obični” ljudi se oslanjaju na decentralizirani pokret, bilo da se radi o vodstvu ili teritorijalnom delovanju. Takav fenomen je počeo da se iskazuje i na protestima 2011. u okviru Arapskog proleća, koji nisu imali jasno vodstvo. To je doprinelo njihovom uspehu u svrgavanju autoritarnih i korumpiranih režima, bez obzira na kasniji ishod.

U aktualnim demonstracijama postoje vođe na terenu, čija se uloga svodi na organiziranje događaja i akcija na terenu, ali ne i da govore u ime javnosti. To odražava zrelost i svest o opasnosti monopolizacije vodstva ili govora u ime masa kao uvodu u polarizaciju, potčinjavanje i ostavljanje pokreta bez njegovog sadržaja.

Na kraju, ekonomski i socijalni aspekt dominiraju zahtevima demonstranata na istoku i zapadu, ali postoji jasna svest da su ta dva aspekta povezana i s političkim. “Obični” ljudi koji protestuju, koren problema vide u političkom delovanju, bilo da je reč o korupciji, nedostatku socijalne pravde, nezaposlenosti ili nedostatku osnovnih usluga, kao što su zdravstvo, obrazovanje i penzije.

Stoga ne iznenađuje što su demonstranti podigli parole tražeći odlazak režima ili vladajuće elite u većini ovih pobuna, kao najoodgovornijih za situaciju u tim zemljama, kao što je slučaj u Libanu, Iraku, Alžiru, Čileu i Boliviji. Neverovatna stvar – barem do sada – u ovim ustancima je sposobnost tih “običnih” ljudi da promene pravila igre i da pretvore marginu u centar i centar u marginu. Štaviše, da nateraju centar da udovolji njihovim zahtjevima i, što je najvažnije, da poštuje njihovu volju i dostojanstvo.

 

Provalija između bogatih i siromašnih

Sadašnja situacija u svetu može se objasniti socijalnom paradigmom, gde jedan odsto populacije drži u rukama kapital koji vredi koliko i kapital 99 odsto stanovništva. Takva provalija i izumiranje srednje klase u državama širom sveta generišu unutrašnje tenzije, pobune, nemire, pretnje pobunama kakve sada gledamo naročito u Južnoj Americi.

Nejednakost je nit  koja povezuje nezadovoljne širom svijeta , tvrdi novi izveštaj Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).

Izveštaj UNDP o ljudskom razvoju utvrđuje koliko duboku štetu sistemske nejednakosti nanose našem društvu ukazuje je  Ahim Štajner, administrator te specijalizovane agencije svetske organizacije.  “Nejednakost se ne odnosi samo na to koliko neko zarađuje u odnosu na svog komšiju. Reč je o nejednakoj raspodeli bogatstva i moći: ukorenjenim društvenim i političkim normama koje danas izvode ljude na ulice, i koje predstavljaju okidače koji će to činiti i u budućnosti, ukoliko se  nešto ne promeni. Prepoznavanje pravog lica nejednakosti je prvi korak; a sledeće je izbor koji svaki vođa mora da donese”, ocjenjuje  Štajner.

Prema ovom Izveštaju UNDP, nejednakosti slabe jedinstvo društva i poverenje građana jednih u druge, u vlade i institucije. One štete ekonomiji, sprečavaju ljude da dostignu svoj puni potencijal na poslu i u životu. Takođe  ukazuju da političke odluke ne odražavaju težnje celog društva. Nekolicina koja napreduje koristi svoju moć́ da odluke koje upravljaju društvom oblikuje prema svojim interesima.

Globalno, jaz u osnovnom životnom standardu se smanjuje.  To pokazuje broj ljudi koji uspevaju da izbegnu siromaštvo, glad i bolesti. Međutim, na pomolu je nova generacija nejednakosti vezanih za pristup obrazovanju, ali i napredak tehnologije i klimatske promene, Potonje su dve seizmičke sile bi, ukoliko ostanu van kontrole, mogle da pokrenu „novo veliko društveno raslojavanje“ kakvo nije viđeno od industrijske revolucije, navodi se u Izveštaju UNDP.

Klimatske promene mogu da prodube postojeće nejednakosti  dok tehnološki napredak poput robotike i veštačke inteligencije može da ostavi van tokova razvoja velike grupe ljudi, čak i zemlje.  Primera radi, u veoma visoko razvijenim zemljama broj pretplatnika na široko pojasnu telekomunikacionu mrežu (kablovski i optički internet, 4G i 5G mobilna telefonija) raste 15 puta brže, a udeo visokoobrazovanih šest puta brže nego u zemljama sa niskim razvojem.

Nejednakosti su duboko ukorenjene u našim društvima. One počinju u ranom detinjstvu, rastu tokom života i prenose se iz generacije u generaciju.

Izveštaj preporučuje donošenje politika koje podrazumevaju ulaganje u učenje, zdravlje i ishranu dece. Takva ulaganja moraju da budu nastavljena i kada se ljudi nađu na tržištu rada, kako bi mogli da se prilagode ili prekvalifikuju za nova zanimanja. Ukoliko nejednakosti u ljudskom razvoju budu povećavane  globalni ciljevi Agende za održivi razvoj do 2030. godine ostaće neispunjeni.

Neki analitičari poručuju da elite, političke, konomske i finansijske, na globalnom, ali i unutrašnjem nacionalnom planu, treba da shvate da rastući jaz između bogatih i siromašnih ni njima ne donosi ništa dobro, jer preti velikim nemirima i revolucijama u pojedinim državama.

Na globalnom planu je neophodna saradnja među velikim silama. Ukoliko razum ne pobedi  čovečanstvo čekaju ogromni sukobi spram kojih će 2019. godina delovati kao mirno i zlatno doba, smatraju neki od analitičara.

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

VANREDNI PARLAMENTARNI IZBORI I VELIKOJ BRITANIJI: Glas za – “Dovršimo Bregzit”

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prema trenutnim planovima Britanija treba da do 31. januara 2020. napusti EU. Premijer Džonson postigao je sa EU sporazum o tome kako će „razvod” izgledati, ali taj sporazum mora da odobri britanski parlament

 

Britanski premijer Boris Džonson odveo je konzervativce do istorijske pobjede i komotne većine u prošlonedjeljnim vanrednim parlamentarnim izborima. U kampanji se skoro sve vrtjelo oko Bregzita, izlaska Ujedinjenog kraljevstva iz Evropske unije te je ovo i glas za Džonsonovu parolu „Dovršimo Bregzit“.

Proglašeni su rezultati iz svih izbornih jedinica i torijevci su osvojili 365 od 650 poslaničkih mesta u Donjem domu britanskog parlamenta. Premijer Boris Džonson je rekao da će mu ova pobjeda dati mandat da se „riješi pitanje Bregzita” i izvede Britaniju iz EU sljedećeg mjeseca.

Laburisti, predvođeni ljevičarem Džeremijem Korbinom, pretrpjeli su istorijski poraz, osvojivši tek 203 izborne jedinice. Korbin je prije izbora obećao „pravi zaokret“, ali birači to očito ne žele. Korbin je rekao da je za njegovu stranku izborna bila „veoma razočaravajuća noć”. Najavio je da će ostati na čelu partije do marta 2020, ali da se više neće kandidovati za premijera.

Škotska nacionalna stranka osvojila je 48, Liberalne demokrate 11, Demokratska unionistička partija Severne Irske osam mandata. Ovo će biti najubjedljivija pobjeda konzervativaca od izbora 1987. godine kada je vlast osvojila Margaret Tačer, dok se čini da su laburisti zabilježili najgore rezultate na izborima od Drugog svjetskog rata.

Džonson je tražio ove izbore, jer mu je parlament blokirao planove o izlasku iz EU. Kako bi obezbijedio većinu znao je da mora da ubijedi glasače laburista da glasaju za njega. Džonson je govorio o „najvažnijim izborima naše generacije“. Sve je zvučalo kao da se radi o novom referendumu o Bregzitu po sistemu – ko glasa za Džonsona, glasa prije svega za njegov moto „Dovršimo Bregzit “.  Tako je Džonsonova računica upalila. Stajao je nasuprot Korbinu, koji se zalagao za nove pregovore sa EU i novi referendum, baš kao i škotski nacionalisti i Liberalne demokrate.

„Boris Džonson se kockao. Da bi mogao da dobije izbore, znao je da mu treba podrška gradova i opština u kojima je skoro grijeh glasati za Konzervativnu partiju”, ocijenio je BBC. I uspio je.

Poslije izbora Korbin je kazao da su laburisti iznijeli pred ljude „manifest nade”. No, „Bregzit je toliko polarizovao raspravu da je poništio normalnu političku debatu”. Analitičari misle da je to previše jednostavno objašnjenje, posebno jer laburistički lider nije imao jasan stav o Bregzitu.

Izbornom pobjedom su konzervativci, po Džonsonu, „ukinuli blokadu parlamenta” o Bregzitu i stavili tačku na „jadne prijetnje” novim referendumom o izlasku iz EU. Džonson sada ima slobodan put do podrške parlamenta sporazumu sa EU, možda i do ispunjenja predizbornog obećanja – Bregzit do 31. januara 2020. „Bregzit će biti gotov do 31. januara – nema ako, nema ali, nema možda”, rekao je Džonson.

Tokom kampanje, on se u potpunosti usredsredio na jednu poruku – da će da „završi Bregzit”. Kampanja laburista je, međutim, bila usmjerena na druga pitanja – obećavali su da će okončati štednju i povećati izdavanja za javne usluge i Nacionalnu zdravstvenu službu. Neki od analitičara se sada pitaju da li je znak vremena u kojem živimo to što laži, prekršena obećanja i jedva uvijeni rasizam, koje je manifestovao Džonson,  predstavljaju suštinu politike? Teme obrazovanja, kriminala, beskućništva i zdravstvenog sistema, koji je na samrti – ništa od toga kao da nije bitno.

Boris Džonson je prisvojio skoro svaki trik iz repertoara Donalda Trampa. I niko nije trepnuo na to. Poražavajuće je što su Laburisti poraženi širom svog jezgra – tzv. “crvenog zida”. Konzervativci su osvojili mandate u velikim djelovima postindustrijske sjeverne Engleske iako su tamo upravo oni mjerama štednje načinili siromašne još siromašnijima.

Prema trenutnim planovima Britanija treba da do 31. januara 2020. napusti EU. Premijer Džonson postigao je sa EU sporazum o tome kako će „razvod” izgledati, ali taj sporazum mora da odobri britanski parlament. Ukoliko se to ne dogodi Britanija bi mogla da izađe iz Unije bez sporazuma. Sada je, međutim, dobio značajnu većinu u parlamentu i ne bi trebalo da ima veće probleme.

A šta posle Bregzita? Ukoliko Britanija 31. januara zaista izađe iz EU, to će biti samo prvi korak u veoma komplikovanom procesu. Prvi zadatak poslije toga biće trgovinski sporazum sa EU, jer Britanija želi što više njene robe i usluga u Uniji. Međutim, konzervativci su jasno istakli da Britanija mora da napusti carinsku uniju i jedinstveno tržište EU, kao i da okonča nadležnost Evropskog suda pravde.

 

Loša vijest za EU

Ishod izbora definiše i buduću ulogu Velike Britanije u svijetu. Ovo je kamen-međaš za veliku promjenu u britanskoj politici koja će odzvanjati zemljom u godinama koje dolaze.

Rezultati izbora u Velikoj Britaniji će oslabiti EU. Neki, kao što je češki premijer, smatraju da je Džonsonova pobjeda loša vijest za EU, jer će Britanija sada definitvno izaći iz Unije. Pobjeda Džonsona bi mogla da utiče na slabljenje EU, pa tako i na raspoloženje u zemljama aspirantima za evropske integracije. Evropske nade na Zapadnom Balkanu i ambicije za evropske integracije biće malo korigovane. Moraće još jednom da se razmisli o načinu pridruživanja EU.

Britanija će kao ponovo nezavisna zemlja u naredne dvije-tri godine imati mnogo problema i obaveza i neće se u toj mjeri baviti zemljama na Zapadnom Balkanu. Opet, potom, kao zemlja izvan EU, možda će mnogo više energije trošiti na ovaj dio sveta, posebno u Srbiji. Sa druge strane, poznavaoci prilika misle čak da je američki predsjednik Donald Tramp uvjeren da je Džonsonova pobjeda dobar signal i za njegovu sudbinu na izborima 2020, kao što je to bio slučaj 2016. godine poslije britanskog referenduma o izlasku iz EU. Takvi analitičari smatraju da je pobjeda Džonsona veliko ohrabrenje i prednost za Trampove glasače. Prema ocjenama mnogih, Tramp je praktično već počeo  kampanju za naredne izbore i na sve načine nastoji da obezbijedi neki upečatljiv spoljnopolitički uspjeh, a „Politiko“ piše da pobjeda „britanskog Trampa“, kako je nazvao Džonsona, znači da će pažnju usredsrediti na trgovinski sporazum.

„Čestitke Borisu Džonsonu na pobjedi, sada poslije Bregzita Velika Britanija i SAD mogu da zaključe novi trgovinski sporazum. Taj sporazum mogao bi biti mnogo značajniji i povoljniji nego bilo koji sa EU“, napisao je i sam Tramp na Tviteru.

 

Enigma Škotska i Sjeverna Irska

Iako je rezultat izbora razriješio dilemu kada će Velika Britanija izaći iz EU, pred premijera Džonsona nametnula su se druga važna pitanja. Između ostalog i kako će na izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU gledati građani Škotske i Sjeverne Irske.

Škotska nacionalna partija (SNP) je na posljednjim izborima dobila oko 45 odsto glasova, nešto više od procenta koji su konzervativci osvojili na nivou cijele Britanije (43,6 odsto), čime je osigurala 48 poslanika u Parlamentu. Drugi referendum o nezavisnosti Škotske je vjerovatan.

Vlada u Londonu ne može prisiliti Škotsku da protiv njene volje bude dio Britanije, kaže Nikola Stardžon, premijerka Škotske. Kako navodi, uspjeh njene SNP na izborima joj daje pravo da traži novi referendum o nezavisnosti, kako bi vlasti u Edinburgu bile sigurne da je odluka iz 2014. bila legalna i legitimna. Međutim, britanski ministri se protive tome, kao i premijer Boris Džonson. Džonson smatra da odluka škotskih građana iz 2014. kada na referendumu nisu podržali otcjepljenje od Velike Britanije mora i dalje da bude poštovana. Džonson je naglasio „svoju nepokolebljivu posvećenost jačanju Unije“.

Građani Škotske prije pet godina izašli su na referendum o nezavisnosti koji je odobrio tadašnji konzervativni premijer Dejvid Kameron. Neposredno prije glasanja, on je zaprijetio Škotima da će Ujedinjeno Kraljevstvo, ako ga Škotska napusti, uložiti veto na budući ulazak Škotske u EU.

Mnogi analitičari vjeruju da je upravo ta prijetnja bila presudna u odluci škotskih glasača da ostanu u Kraljevini, jer su time ostali i unutar EU. Dvije godine kasnije, na drugom referendumu, o Bregzitu, čak 62 odsto Škota glasalo je za ostanak Ujedinjenog Kraljevstva u EU, ali preglasali su ih Vels i siromašni krajevi Engleske. Iako se radi o velikoj pobjedi SNP-a, stranke koje se protive nezavisnosti ipak su dobile većinu glasova škotskih birača. Pitanje je hoće li Bregzit još neke birače u Škotskoj okrenuti na stranu nezavisnosti. To sada ne može da bude procijenjeno, ali nekim analitičarima za sada ne izgleda da postoji većina koja bi to izglasala. S druge strane, pokret za samostalnost Škotske nesumnjivo je jak i u uslovima jednokružnog (većinskog izbornog) sistema, podrška od 45 odsto koju ima SNP dovoljna je da oni i dalje pobjeđuju na izborima i to će sigurno stvarati stalne konflikte na potezu između Londona i Edinburga.

Povrh svega, irski nacionalisti su u Sjevernoj Irskoj više ojačali nego unionisti. Postavlja se pitanje hoće li prvi put biti pomenuto otcjepljenje Sjeverne Irske?

Liderka irske nacionalističke stranke Šin Fejn Meri Lu Makdonald u subotu je poručila da raste pritisak za raspisivanje referenduma o irskom ujedinjenju. „Bregzit je promijenio politički profil Irske, u Britaniji i u Evropi. Sve što je nekada bilo sigurno, više nije“, rekla je Makdonald. Izborni rezultati su, po Mekdonaldovoj ponovo pokazali da je većina na Sjeveru protiv da budu izvučeni iz EU, protiv bilo kakve tvrđe granice na irskom ostrvu, kao i da žele da zaštite Sporazum Velikog petka i ekonomiju na cijelom ostrvu, rekla je Makdonaldova.

U posljednjoj anketi, sprovedenoj u septembru ove godine, 51 odsto glasača Sjeverne Irske bilo je za ujedinjenje s Irskom, dok je 49 odsto bilo za ostanak u UK. Nakon najnovije Džonsonove pobjede, koji je u svojim pregovorima s EU jasno dao do znanja da mu je Sjeverna Irska manje bitna od Bregzita, i nakon što su na izborima pobijedile stranke koje su za ostanak u EU i za ujedinjenje, nije čudno da je Šin Fejn,  politička stranka i nacionalni pokret irskog republikanizma u Republici Irskoj i Severnoj Irskoj, već pozvao vlade Irske i UK na početak pregovora.

Ukoliko London ne odgovori na pitanja koja mu postavljaju građani Škotske i Sjeverne Irske, postoji opasnost da se Bregzit pretvori u duboku krizu Velike Britanije koja bi uzdrmala Ujedinjeno Kraljevstvo,

                 

  Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo